Intervjui

Re: Intervjui

Postod branko » 11 Okt 2016, 09:10

Glogovac: Ne sudite čoveku dok ga ne upoznate

BEOGRAD - "Odrednice kao što su Srbin, homoseksualac, Hrvat, heteroseksualac... su u stvari pogubne, tek kada upoznamo čoveka, tada znamo nešto o njemu", rekao je danas glumac Nebojša Glogovac, jedan od glavnih protagonista filma "Ustav Republike Hrvatske", u režiji Rajka Grlića, čija je premijera zakazana za 16. oktobar. ...

Poznati glumac naglašava da uvek nastoji da mu sledeća uloga predstavlja iskorak u nešto novo i neistraženo.

"Trudim se da igram zanimljive, intrigrantne ljude čije me sudbine inspirišu kao umetnika. U Grlićevom filmu igram profesora povjesti u penziji Vjekoslava Kralja koji je deklarisani gej i čiji je ljubavnik umro pre godinu dana. Vjekoslav se oblači u žensko svake noći i ide da popije piće sa uspomenom na svog ljubavnika. U stvari pije piće sa samim sobom", rekao je Glogovac u intervjuu Tanjugu.

On ističe da je to samo okvir za priču o manjinama, ugroženima, drugačijima.

Tanjug (Zoran Žestić)Tanjug (Zoran Žestić)

"Podele među ljudima forsiraju hulje radi lične dobiti i ličnih ciljeva. Pred premijeru filma u Zagrebu bilo je mnogo skepse i komentara kako to Srbin može da igra Purgera, ali sve se svelo na čaršijske priče. Ljudi koji su videli film shvatili su koliko je on iznad bilo kakvih podela", rekao je Glogovac.

On je istakao da je Rajko Grlić "vrhunski reditelj i od njega niko ne može da očekuje jeftine priče. Kada sam pročitao scenario shvatio sam da imam prilliku za odličnu ulogu i odličan fim".

Pred beogradsku premijeru Glogovac poziva publiku u bioskope ne bi li videli nešto drugačije na velikom platnu.

"Imam nekada utisak da su nam životi toliko obesmišljeni da smo poput hrčka u kavezu koji se vrti u krug. Od jurnjave za novcem da bi poplaćali kredite mi zaboravljamo na decu, na dušu, na ljubav. Mislim da je to pogubno, jer napredak ljudske vrste ne predstavljaju kola koja idu brže i tona informacija kojima smo zatrpani. Ovaj film nam pokazuje kako da se odupremo tom besmislu koje je zahvatilo čitav svet", ukazao je Glogovac.

Za njega tehnološka revolucija koja se odigrava oko nas, ni na koji način ne može da ugrozi pozorište kao medij.

"Potreba ljudi za pozorištem je evidentna. Prošle godine je Jugoslovensko dramsko pozorište dobrano spustilo cenu karata i CNN je slikao red od ulaska u teatar, skoro do Beograđanke. Ljudi u pozorištu povremeno mogu da nađu katarzu što nije malo u današnje vreme", kazao je Glogovac.

Proslavljeni glumac je prošlog meseca postao "Hamlet" na sceni JDP-a. Ističe da je jako zadovoljan kako je zajedno sa rediteljem i kolegama na sceni "osvojio" Šekspirovo remek delo.

"Volim i Aleksandra Popovskog, kao reditelja i kao prijatelja. On je duhovit inteligentan stvaralac koji ume da prilagodi klasično delo modernoj pozorišnoj estetici. Naš 'Hamlet' je čudan, nov, drugačiji. On ne odgovara integralno tekstu, ali poruka Šekspirovog dela je tu, na sceni. Baza naše predstave je Hamletov san, njegova sećanja i krstarenje kroz njegovu podsvest", rekao je Glogovac.

Prema njegovim rečima ova godina je bila vreme umiranja glumaca. Neki po redu, a neki zbog čega je posebno tužan preko reda.

"Neverovatnim sledom okolnosti i događaja umrlo je mnogo divnih glumaca i ljudi. Delom je to zbog strašne ekonomske situacije u kojoj se nalazi naša kultura pa su ljudi primorani da rade više nego što mogu. U toj strašnoj borbi strada zdravlje. Teško je objasniti ljudima da gluma zahteva mentalni napor i kopanje po sopstvenoj duši, ali i ozbiljan fizički rad. Konstatan višak napora glumcima ugrožava zdravlje", kaže Glogovac.

Među kritičarima Glogovac važi za jednog od najboljih glumaca u regionu. Za njega, između ostalog, takve ocene predstavljaju veliku odgovornost.

"Kada jednom glumac dostigne velike standarde onda nema pravo da se spušta u laku zabavu, ma koliko tamo bilo više novca. Punim dušu sebi i drugima i to mi je najveća nagrada od posla kojim se bavim", istakao je on.

Poznat kao veliki navijač "Crvene zvezde", Glogovac ističe da sve ređe prati fudbalske utakmice.

"Vernost mom omiljenom klubu nije sporna, ali realno gledano radije na stadionu gledam navijanje i koreografiju nego igru na terenu. Zvezdini navijači umeju da budu genijalno duhoviti što je daleko zanimljivije od dešavanja na terenu. Fudbal se pretvorio u fabriku mesa koja nema veze više sa veštinom", kazao je Glogovac.

Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10533
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui

Postod branko » 06 Dec 2016, 10:37

Jelisaveta Seka Sablić, glumica, povodom premijere filma "Igla ispod praga” 12. decembra u Sava centru

Što je veća lepota, to su zagađeniji ljudski odnosi

* Prešišalo me je vreme. Teško je naći uloge mojih godina sada, ali i pre deset godina. Jednostavno nije bilo mesta
Rediteljski prvenac Ivana Marinovića "Igla ispod praga", snimljen u crnogorsko-srpskoj produkciji, premijerno će biti prikazan u Srbiji 12. decembra u Sava centru.

Film koji je izabran za crnogorskog kandidata za Oskara govori o stanovnicima malog sela Luštica u Boki Kotorskoj koji su na pragu da prodaju veliku zemlju i time reše sve svoje probleme. Jedina prepreka na njihovom putu je tvrdoglavi pop Petar koji odbija da proda svoj deo. Osim što je "Igla ispod praga” pametna komedija, što nije često slučaj u domaćoj, ali i regionalnoj kinematografiji, ovo je i retka prilika da se glumica Jelisaveta Seka Sablić vidi na filmu. Ona za Danas govori zašto je to tako.

* Činjenica je da vas zaista nije bilo dugo na filmu. Šta vas je privuklo priči filma "Igra ispod praga”?

- Stvarno me nije bilo dugo na filmu, niti će me verovatno biti. Moje je prošlo. Pa prvo sam ja privukla Ivana Marinovića, verovatno jer imam te godine za ulogu, ali i zato što sam, bez lažne skromnosti, proverena glumica. Nisam imala neku preveliku želju da igram, ali kada sam pogledala scenario, videla sam da je studiozno napisano i da nije kao česta uobičajna površina kod nas. Dugo se čekalo da taj film krene, a kad je završen, dugo se čekala premijera. Dobra sam i živa da sad s vama pričam. Teško je setiti se utisaka. Iako je Ivan škrt, ja sam imala priliku da film pogledam, i mogu da kažem da je lep. Svetski je snimljen. Rukopis koji zaista prelazi ove granice. Velike čestitke prvenstveno Ivanu, a onda i na odabiru glumaca. To su glumci koji su nabijeni humorom i duhovitošću ali on je to sve strogo kontrolisao i bio je jako oprezan. Ceo film ima nekakvo ujednačeno igranje, ujednačene aktere. Jednu metafizičku ravan postiže sa tim božanstvenim predelima Luštice koje je slikao Đorđe Arambašić. To je zaista neotkrivena lepota. Jedno čudo. Sve deluje potpuno vanzemaljski. I onda kontekst te priče, tih malih ljudi i njihovih zagađenih odnosa, gde svi deluju kao crvi u toj lepoti. To je nekako šekspirovski. Odavno sam se pitala kako to da što je veća lepota u kojoj se ljudi nalaze, to su zagađeniji ti ljudski odnosi. Ne znam šta je to, ali to je tako ljudski.

* Film zaista pokazuje sliku našeg društva i način na koji ljude pokušavaju da prežive...

- Nije tu samo to. Tu se pojavljuje zlo. To je zlo kao kod Bergmana u "Devičanskom izvoru” kada u onoj lepoti, onoj vanzemaljskoj, pojavljuje zlo. I Živko Nikolić je to pokazivao, ali on nikada nije uhvatio tu lepotu koju vidimo u ovom filmu. Ti ljudi koriste tu lepotu, uživaju u njoj, pa se onda zabavljaju svojim prljavštinama.

* Iako su vašu karijeru obeležile filmske uloge poput Kristine u "Maratonci trče počasni krug”, na filmu vas nije bilo previše. Je l' to sticaj okolnosti ili lični izbor?

- Stvarno me nisu zvali. Ja sam lično zadovoljna, jer film je uvek tražio neko odvojeno vreme. Verovatno je tu bilo i slučajeva gde su me zvali a da ja nisam mogla da odvojim vreme za to. Sećam se da me je zvao i Srđan Dragojević. Film traži mesec dana da budeš na setu. To ja ne mogu. Ali nisam ni sklona tome. Ne volim te odlaske od kuće i takvo druženje. To je sa mnom kontraindikativno. Sad kad me pitate, bilo je tu i toga, ali glavno je da su me sigurno malo zvali. A pri tom me je i prešišalo vreme. Teško je naći uloge mojih godina sada, ali i pre deset godina. Jednostavno nije bilo mesta.

* Na filmu ste najviše sarađivali sa Slobodanom Šijanom (uz "Maratonce”, "Kako sam sistematski uništen od idiota”, "Davitelj protiv davitelja”). Šta je to on video u vama što možda drugi reditelji nisu?

- To je veliki kompliment za mene. Ja Šijana toliko cenim. Zaista. Kada me je zvao za "Maratonce”, uopšte nisam bila zainteresovana za film, a nisam ni imala dobro mišljenje o našem filmu. Moj život je prošao u partizanskim filmovima, koje nisam htela da gledam. Zašto bih gledala te filmove, kad ima divnih filmova koji su snimani izvan naših granica. Nisam bila u toj priči. Ali sećam se kada me je Šijan zvao za "Maratonce”, rekao mi je da to treba da bude intonacija kao u "Ranjenom orlu”. Dugo godina smo igrali tu predstavu u Ateljeu. Tako da sam odmah razumela šta njemu treba. I zaista on je uzeo ateljejske glumce. To je bilo 50 odsto ateljejskih glumaca, a i oni što nisu bili, oni su po svojim sredstvima pripadali Ateljeu. Paja Vuisić, koji uopšte nije igrao u teatru, ili Mija Aleksić, koji je igrao u Ateljeu, ali je igrao pre svega u Narodnom pozorištu. Hoću da kažem da su taj rukopis i taj sastav ateljejskih glumaca, uz naravno i Duška Kovačevića i Šijana, napravili zaista jedan film koji vreme nije pregazilo.

* Pominjete Atelje i njegove glumce. Nedavno je obeleženo 60 godina ovog teatra. Po čemu je iz vašeg ugla to pozorište bilo drugačije?

- Ja sam davno otišla iz Ateljea i emotivno i fizički. Nije više to što je nekad bilo. Možda je to stvarno starački reći, ali zaista je tako. Neke kocke su se tako skockale. Mislim da je tu bila najvažnija Mira Trailović, koja je imala sluha za najbolje. Ona je bila jedan menadžer i čupala je sa svih strana. Imala je osećaj za razne stvari. Ona je stvarala nove pisce. Ona je stvarala nove reditelje. Čupala, borila se za njih. Kad imate jednog takvog vođu... a onda je sve to i vreme činilo. Jugoslavija je tada bila na vrhuncu svoje demokratije i otvaranja prema svetu. Sve se to podudarilo.

* Nazivaju vas "kraljicom komedije”. Jednom ste rekli da biste propali da ste upali u dramu. Da li je i odabir žanra bio sticaj okolnosti ili ipak izbor?

- Rekla sam da je svako ko je upadao u dramu i propadao. Pogotovo u onom smislu drame kakva je bila u mom vremenu i pre mog vremena. Manir Ateljea je zavladao i u drugim teatrima. Svi su prišli tom maniru na neki način. Jedan hrabar teatar, otvaranje novih stranica, napuštanje klasike... Što je možda malo i šteta. Ipak, treba čuvati i tradiciju. Ali i u Jugoslovenskom dramskom radili su predstave koje bi potpuno legle Ateljeu ili u Narodnom. Nemaju više teatri svoje tipične boje, pa da kad ideš u neko pozorište, znaš i šta ćeš tamo da gledaš, odnosno koji prilaz predstavi ćeš videti.

Istina je najdragocenija kada je u pravom momentu izgovoriš
* Vi kažete da je politika život, i da bi trebalo svih da nas se tiče, ali glumcima se često zamera kada imaju svoj politički stav. Kako danas gledate na svoju javnu podršku LDP-u?

- Dešavalo mi se da mi neko nešto dobaci, ali ako vidim da je neko budala, ja to preskočim. Kažu - vi ste za ovog ili onog. Meni se desilo da me je jednom taksista u Crnoj Gori bukvalno napao: "Znaš li ti koji je on lopov?” Za Čedu Jovanovića. Ja njega i dan-danas slušam. On je uvek tačan ko švajcarski sat. Ko je on, šta je on privatno, šta ima, to je, što ovi kažu na televiziji, za istražne organe, to se uvek vade. Ja osluškujem i uvek čestitam onome ko doprinosi istini. Jovanović uvek doprinosi istini. I dan-danas kaže sve ono što bih i ja rekla. Kad bih ja umela da pričam politički, sve bih isto kao on izgovorila. Nažalost ta populacija je nestala. Tu više nema nikoga. Ja znam da postoje ti ljudi koji su pametni, koji razmišljaju, koji su tačni, što je najvažnije. Tačnost u svakom trenutku je najvažnija. Ali oni sada ćute. Možda tako i treba. Jer istina je najdragocenija kada je u pravom momentu izgovoriš.

Ekipa filma
Pored Jelisavete Sablić u filmu igraju i Nikola Ristanovski, Bogdan Diklić, Leon Lučev, Ljubomir Bandović, Dragana Dabović i mnogi drugi. Ivan Marinović pored režije potpisuje i scenario a fotografiju Đorđe Arambašić. Svi oni doprineli su da estetika ovog filma podseća na stare italijanske filmove, ali i na radove Živka Nikolića.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10533
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui

Postod branko » 06 Dec 2016, 10:39

Odlazim iz Srbije, živeću s irvasima!

Pomišljam da baš sad odem iz zemlje. Živimo u licemernom društvu, jer kad uključite televizor, videćete da je sve u redu i da smo mi budale koje se na nešto žale

Ljubomir Bandović samo je jedan iz plejade velikih glumca koji igra u debitantskom filmu „Igre ispod praga“ Ivana Marinovića. Crnogorski kandidat za Oskara, snimljen i od novca Filmskog centra Srbije, beogradsku premijeru imaće 12. decembra u Sava centru, nakon čega će biti na redovnom bioskopskom repertoaru.

U razgovoru za Kurir Bandović otkriva zašto je dao otkaz u pozorištu, govori o politici, novoj saradnji s Dušanom Kovačevićem, kao i tome da pomišlja da napusti Srbiju.U filmu glavnog junaka i svog prijatelja iz detinjstva nagovarate da proda svoju dedovinu u Boki za izgradnju hotela. Kako biste postupili u privatnom životu?
- Ne bih ga ubeđivao, već bih mu držao stranu. Branio bih svoje i puškom.

U bioskope nam dolazi jedan netipičan domaći film, koji lako može da dobije i Oskara. Šta vas je privuklo da prihvatite ulogu?
- Privukle su me iskrene oči reditelja Ivana Marinovića, razgovor s njim i dva njegova scenarija koja sam pročitao. Veoma poštujem ljude koji su s tobom na ti, a imaju tek dvadeset i neku godinu. Nemam ništa drugo da vam kažem o njemu osim hvalospeva. Cela njegova porodica se brinula o nama tokom snimanja. On se najviše potpisao ispod ovog filma, jer nije imao ambiciju da se potpiše ni kao reditelj ni scenarista, već da ispriča priču.


U umetničkom svetu važite za glumca koji ne pravi kompromise i pažljivo bira uloge. Da li vam je merilo samo kvalitet ili je to i novac?
- Nije. Delim poslove na one za danas i sutra. Ne postoji tezga. Glumci u odnosu prema svom poslu prave od nekog projekta tezgu. Nije pokojni kolega Pera Kralj gori glumac što je igrao u seriji „Seljaci“, nego je ta serija bolja jer je on igrao u njoj. U životu tako postavljam stvari. Kad mi se dopadne scenario, i ne pitam koliko para ima i igram i za džabe. Posle 20 godina života u Beogradu, i dalje sam podstanar. Što sam stariji, mnogo bitnije mi je s kim radim i ko je u ekipi.

U bogatoj karijeri imali ste tu nelagodnost da igrate ulogu koju je pre vas tumačio Bata Stojković.
- Nije to bila samo Batina uloga, već ju je u Novom Sadu igrao Pepi Laković. Sad je to moja uloga. I danas imam strahopoštovanje prema tim imenima i delima Dušana Kovačevića. Međutim, u jednom momentu morate da se oslobodite toga da biste bilo šta napravili, jer presijom ne možete ništa da uradite.

Kad ste pomenuli Kovačevića, da kažemo da ćemo vas videti u „Hipnozi jedne ljubavi“ u Zvezdari, u komadu koji je on i napisao i režirao, a postavljen je kao bajka.
- Kao melodrama i basna, jer komuniciramo sa životinjama. Veliki slikari celog života slikaju jednu sliku, a pisci pišu jedan lik i komad. On se više ne zove Sava Odžačar ili Ilija Čvorović, već Ranko Šumar. Tekst je samo po formi prozni, a u stvari je poezija. Treba samo izgovoriti te pametne replike.

U novoj drami ubeđujete decu da ostanu u Srbiji. Da li ste pomišljali da odete?
- Pomišljam sada da odem iz zemlje. Ranije, dok su bili radovi i dok smo bili ljudi, nisam pomišljao. Uvek sam razmišljao da treba ostati ovde i raditi za svoju zemlju. Sad živimo u licemernom društvu, jer kad uključite televizor, videćete da je sve u redu i da smo mi budale koje se na nešto žale. Ne beži mi se na Zapad, u savremeni svet, već u neke tajge, da živim sa irvasima.

Odlučili ste date otkaz u pozorištu. Kako ste odlučili da ostanete bez sigurne plate?
- Nisam siguran da je pozicija zaposlenog glumca pametna pozicija za umetnika. Dobili smo pojam slobodan umetnik, što je pleonazam. Umetnik je oduvek slobodan. Vremenom vidim da, radeći u pozorištu, postajem kao deo nekog sportskog tima i da se takmičim s Narodnim pozorištem. Pozorišta treba da se međusobno pomažu. Došao sam u karijeri do tačke kada moram sam sebi da organizujem posao, a kad ste zaposleni, kuća u kojoj radite mora da ima prioritet. Uradio sam zbog sebe. Nikako da bih izneo stav u javnost.

Nije vaša odluka baš tako shvaćena.
- Bilo je mnogo reakcija mladih da je to revolucionarno. Nije to moja borba za slobodu, to sam uradio zbog sebe.

Kurir trenutno bira predsednika na virtuelnim izborima. Za koga ćete glasati?
- Kad budem znao ko su pravi kandidati, izlazim da glasam.

Drugari samo za kafanu

ODBIJAM DA VIŠE IGRAM S DIKLIĆEM

U razgovor se umešao i Bogdan Diklić.
- Ljubomire, nemoj da pretiš čoveku i da lupaš o sto - dobacuje glumac.

Bandović se nije obazirao na kolegu.
- Sad mi je stigla neka ponuda i kaže reditelj igraće s tobom i Bogdan Diklić. Rekao sam: ne, hvala (smeh).

Bogdan je slegao ramenima i samo izustio:
- Ljubo, zašto nećeš, je l‘ zato što se neću videti pored tebe?
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10533
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui

Postod branko » 30 Maj 2017, 19:32

Rajko Grlić: Jugoslovenska kinematografija nikad nije ni postojala

Obraćajući se mladim ljudima, studentima iz čitavog regiona koji su tokom vikenda pohodili sjajan festival "Nakultiviši se!", u Dorćol platzu čuveni hrvatski reditelj Rajko Grlić, koji ovde snima filmove, a uglavnom živi i predaje u Americi, na samom početku je na neki način razbio mit o velikoj i organizovanoj jugoslovenskoj kinematografiji.

- Bila su druga vremena, bila je druga država, bila je druga kinematografija. Ali nije zapravo nikada postojala jugoslovenska kinematografija, postojale su republičke kinematografije, ali i to su bili sumnjivi nazivi. Postojale su kinematografije Žike Pavlovića, Dušana Makavejeva, Boštjana Hladnika, postojale su individualne kinematografije. Za kinematografiju je potrebno da neko ima plan, ideju, da zna šta će, a to nikada nije bilo. Ni onda ni danas. To je bio zbir autorskih pokušaja da ispričamo neke priče i da imamo neki kontinuitet.

On je dodao da je tada verovatno s jedne strane bilo lakše baviti se filmom, jer je odnos prema pravljenju filmova bio ozbiljniji. Filmovi su se, kako kaže, tada pravili za bioskope i publiku.

- Film se pažljivije pravio, dok se danas, kad to liči na rijaliti šou, olako to sve snima. Ogromna razlika je i u tome da se jugoslovenski film radio za bioskope, za publiku. Verovalo se, a ja verujem i danas, da u tom trouglu između nas koji pravimo film treba da bude i treća strana, a to je publika. Ja ne verujem u takozvane art filmove, samo za autora i dva prijatelja. Kad već potrošim četiri godine na jednom filmu, onda treba da bude puno onih s kim pričamo. Mi smo pričači, a s druge strane treba da bude neko ko to sluša. Ako nema toga, mislim da je sve besmisleno - naglasio je Grlić.

Konstatujući još jednom da se ipak radilo o drugim vremenima, kada su bioskopi i televizija bile jedine žive slike pa su i filmovi bili gledaniji, dok je danas prisutnost žive slike sveprisutna, Grlić je dodao da pripada "filmskim dinosaurusima koji polako nestaju".

- Ali ja mislim da uopšte i taj vid filma nestaje, to što se zove nezavisni ili autorski film. Danas, pogotovo u Americi, a manje-više svet prati Ameriku, televizija je preuzela da ide u rizik, da pomera granice, da radi nove stvari... ono što je nekad film mogao. Danas je gotovo nemoguće staviti nezavisni film u bioskope jer je mnogo skupo. Holivud za reklamu troši dva i po puta cene jednog filma, to ne može više niko pratiti. Moj najveći uspeh je to što je film "Ustav Republike Hrvatske" ušao u američke bioskope. Ali to su retkosti koje nestaju, i to će "Netfliks" i HBO polako preuzeti... - naglasio je Grlić.

Pored njega, juče su s posetiocima pričali i beogradski glumac, glumčina, kako ga je predstavila moderator razgovora Minja Bogavac, Ljubomir Bandović, kao i književnik iz Splita Ante Tomić. Tomić i Grlić su sarađivali na tri filma do sada.

Sarađivali na tri filma

- Ja pišem scenarija i ne želim ni saznati kako se pravi film. Nikad se nisam ni video u nekom sistemu u kinematografiji, nisam povezan s državom, ne želim se družiti s državom. Država i ja se srećemo na tajnim mestima, zapravo se ne sastajemo se uopšte, Ali mi je stalo da komuniciram s ljudima. Zajedničko mi je s Rajkom da ni ja ne volim art priče i neke beskompromisne autore koji ne povlađuju publici. Pa onda dobijemo jednog gledaoca i dva čitaoca. Želim da komuniciram. Imamo neku svoju muku ili veselje koje želimo ispričati. I nadamo se posle da će drugi na to reći: to se i meni dogodilo. Kad kreneš, kad radiš, moraš da imaš na pameti zašto ja ovo pričam, kome ja ovo pričam, kome ovo treba. Na ta pitanja glumac, reditelj i pisac treba da imaju odgovore - rekao je, između ostalog, Ante Tomić.

Na dvodnevnom festivalu "Nakultiviši se!" učestvovali su i Dragan Bjelogrlić, Dino Mustafić, Ermin Bravo, Egon Savin, Andraš Urban, Sonja Vukićević, Irena Popović Dragović, Tanja Šljivar.

Bandović: Odnos utiče na kvalitet

- Kad osvestimo potrebu da želimo da iznesemo sve ono što u nama gori, kulja, što nas preplavljuje, onda sledi pitanje odnosa prema tome. Umesto da mladi ljudi u današnje vreme kada je kadar relativno jeftin, koriste milion prilika da rade svakakve stvari, kratke, dokumentarne, eksperimentalne forme... čeka se da nam neko drugi napravi uslove da bismo mogli da nešto radimo. Svojim odnosom prema poslu dajete kvalitet poslu, visinu i niskost, plitkost i dubinu. Treba znati da onog momenta kad su stavili cenu sa etiketom na bilo koje umetničko delo, tog momenta je sve krenulo nadole. Samo se treba vratiti na suštinske porive zašto nešto izlazi iz nas i zašto želimo da to podelimo - rekao je glumac Ljuba Bandović.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10533
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui

Postod branko » 05 Jun 2017, 17:36

DRAGAN BJELOGRLIĆ "Možda sam na korak od NAJVEĆE GREŠKE u svom životu"

Kada se opredelite za put kojim sam ja krenuo nećete nikada odigrati Hamleta. Nećete nikada igrati velike uloge klasičnog repertoara za koje ste se školovali na fakultetu a koje biste igrali da ste član nekog pozorišta, posebno ako imate dobre startne pozicije kao što sam ih ja imao. To su isto odricanja. Ali imao sam cilj, znao sam šta me zanima, poručio Bjelogrlić.

Jedan od najvećih srpskih glumaca, producenata i reditelja srednje generacije, Dragan Bjelogrlić, imao je minulog vikenda izuzetno zapaženo predavanje i razgovor sa studentima iz regiona, na dvodnevnom festivalu "Nakultiviši se!". Bjelogrlić je govorio o svojim iskustvima, trenutnom angažmanu, savetovao mlade ljude da slobodno probaju, da rade, da se organizuju, pa makar i pogrešili, ističući da je i sam na pragu možda najveće greške u svom životu, aludirajući na seriju "Senke nad Balkanom" čije snimanje pokušava da pprivede kraju. Predavanje i razgovor koje se se završilo dugotrajnim aplauzom imalo je zapravo ispovedni karakter.

Kako sam izabrao put

- Šta je suština opredeljenja da sami kreirate svoj profesionalni prostor ili svoje stvaralaštvo ili uopšte svoj život u širem smislu? Pokušao sam da se setim ključnih stvari koje su mene opredelile da radim ovo što radim dugi niz godina.

Nešto što retko govorim, jer nije toliko profesionalno značajno u kontekstu svega što sam sam uradio, ali je zanimljivo - naime, kada sam bio četvrta godina Fakulteta dramskih umetnosti na Odseku glume ja sam već igrao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu kao stipendista. Ali, paralelno s tim sam sa svojom generacijom napravio pozorišnu trupu koja se zvala “Pleksus Boris Piljnjak” (u kojoj su bili Anica Dobra, Milorad Mandić Manda, Aleksandar Lukač... prim. aut). Mi smo uradili dve predstave - “Klasni neprijatelj”, jedan kultni komad u to vreme i “Tri sestre - 100 godina kasnije”. I već tada sam imao jednu prelomnu situaciju. Kada smo napravili “Klasnog neprijatelja” igrali smo je na Sceni kod konja, i kada je došlo do toga da se usklađuju termini igranja predstava u pozorištima, ja sam insistirao da moja pozorišna trupa ima apsolutnu prednost u biranju termina u odnosu na Jugoslovensko dramsko pozorište. Ko se bavi glumom zna da je to velika uvreda za Jugoslovensko dramsko da je neka mala pozorišna trupa podredi sebi. I naravno da sam vrlo brzo posle toga prestao da igram u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

I tada mi je dakle bila važnija ta moja mala trupa koja sama pravi predstavu ni iz čega, nego verovatno jedno od najboljih pozorišta gde čovek može da pravi svoju karijeru. Intuitivno sam davao još tada prednost onome što sam sa svojim prijateljima kreiram nego pravljenju glumačke karijere u institucionalnom, velikom, ozbiljnom teatru. To se može pripisati mojoj prirodi i interesovanjima, ali ako bi trebalo da sada ja vama dam neki savet - ako želite da sami kreirate svoj profesionalni put, onda to treba da radite beskompromisno. To je skopčano sa mnogo rizika, ali ako na tom putu uspete onda su rezultati mnogo veći, osećate se mnogo zadovoljnije, slobodnije, a mislim da je želja svakog umetnika da bude slobodan i da može slobodno da se izražava, a da kompromise koji su neminovni u životu svede na minimum.

Drugi brejk

- Imao smo još jedan profesionalni brejk 1993. godine, u vreme ratova, sankcija, raspada zemlje, kada sam odlučio da formiram svoju producentsku kuću, što je tada bilo veoma retko jer su se ljudi još uvek oslanjali na državne institucije.

Promene u poslu

- Svet se dosta promenio pod uticajem američkog kulturnog koncepta: spajanje ogoljene umetnosti i biznisa. To je 90-ih definitivno pobedilo i onda se širilo po svetu. Kad smo se mi školovali imao si strogu podelu, ili si samo glumac, ili si samo reditelj, ili si samo pisac, ili si samo producent - a pomenutim promenama te stvari su se spajale. Ako pogledate filmsku i TV produkciju, videćete da retko imate nekoga ko se bavi samo jednim poslom. Pa tako imate direktora fotografije koji su producenti i reditelji, ili pisce koji su kreatori, reditelji i izvršni producenti serija. Glumci su to sve odavno postali, reditelji su mahom u poslednjih deset godina i producenti.

Odlazak u Ameriku

- Drugi period koji smatram bitnim u svom profesionalnom sazrevanju je boravak u Americi 1993. godine kada je ovde počeo sveopšti raspad. Sa filmom "Crni bombarder" sam otišao na Festival u Los Anđeles, gde je nažalost bilo dosta mojih prijatelja koji su napustili Jugoslaviju zbog rata i ja sam ostao tamo to leto. Želeći da vidim da li eventualno da pokušavam da tamo nastavim svoj život. Posle prvog zanosa koji je trajao meseca dana, kada mi se činilo da je sve idealno i da samo mene čekaju, probao sam da se suočim sa tim šta me tamo čeka. Tamo sam već tada video da stroga podela posla ne postoji, tamo sam video da je čovek, da bi uspeo, spreman na ogromno odricanje, da mora da ima ideju vodilju i da mora sam da se organizuje kao čovek firma, čovek kompanija. Tamo vas posmatraju kao kompaniju, ne kao individuu. Morate da imate tim oko sebe, agenta, menadžera, pisca koji će za vas da piše, svoju produkcionu kuću. Te ‘93. godine, najgore od svih najgorih godina devedesetih, sam sebi rekao sam ako ostanem tamo moraću užasno mnogo da se mučim, da radim stvari koje do tada u životu nisam radio i teško da ću uspeti. A ako sve to budem spreman da radim u Beogradu kada se vratim, pa i da se ponižavam ne bih li izgurao svoje, ipak imam veće šanse da uspem. Tako sam uradio, vratio sam se, dao otkaz u svim predstavama u kojima sam tada igrao i zajedno sa Nikolom Kojom napravio produkciju i hit predstavu "Moja draga". To je bio moj prvi produkcioni poduhvat. Iz te predstave, iz te naše kompanije je posle iznikao film "Lepa sela, lepo gore".

To je drugi momenat kada sam ja raskrstio sa nečim što se zove klasična glumačka karijera. Da vam kažem to su isto odricanja. Jer vi kada se opredelite za takav put nećete nikada odigrati Hamleta. Nećete nikada igrati velike uloge klasičnog repertoara za koje ste se školovali na fakultetu a koje biste igrali da ste član nekog pozorišta, posebno ako imate dobre startne pozicije kao što sam ih ja imao. Ali imao sam svoj cilj, znao sam šta me zanima, a to je pre svega bio film i želja da sa ljudima koje cenim smišljam svoje projekte. Ne znam da li sam pogrešio. Ne znam šta bi bilo i da sam ostao u LA, iskreno ne verujem da bih mnogo toga napravio. U nekoj najsrećnijoj varijanti imao bih više para, ali ne verujem da bih napravio tako kvalitetne stvari kao ovde i koje su mene ispunjavale.

Kad si mlad

- Kad uđeš u starije godine možeš da radiš stvari koje ne korespondiraju sa vremenom, možeš sebe da častiš i da se baviš žanrom, da unutar profesije istražuješ. Ali u mladosti kada imaš najviše energije i kada imaš najviše prava da grešiš je šteta da to ne radiš, pa makar u nekim zrelijim godinama i digao ruke i rekao pa dobro dosta sam se zajebavao sa alternativom idem sada u mejnstrim. Ali, greota je da se to ne prođe. Potpuno shvatam glumce koji su zaljubljeni u svoj poziv i žele da u životu odigraju što više značajnih uloga, pa idu u klasičan repertoarski teatar. To je normalno i prirodno, ali sa moje tačke gledišta uvek su mi draži oni koji idu svojim putem, ili oni koji greše, udaraju glavom o zid, koji prate duh svog vremena, koji su buntovni, koji se ne mire sa zadatim okolnostima, jer je pitanje da li su baš zadate ili je neko samo tako smislio jer je tako lakše.

Bred Pit i Brstina

- Nažalost u Beogradu imamo uvek problem infrastrukture. Kada sam ja radio sa trupom “Pleksus Boris Piljnjak” bio je isti broj scena kao danas. Vi nemate slobodne scene. Da dođe sutra Bred Pit u Beograd i da hoće da radi predstavu, on bi morao da ide kod Brstine i Tamare Vučković da se dogovara gde da glumi. Nemate scenu u Beogradu koja služi za nezavisne projekte. Piter Bruk recimo da reši da radi u Beogradu neku predstavu - nema gde. Zato se izmišljaju ovi alternativni prostori. I pored svih problema ja mislim da je Beograd najbolji u regionu, najbuntovniji. Ali nikako da neki establišment prepozna potrebu za tim i da kaže: Ove tri scene služe za to i to, i ti projekti mogu da konkurišu u Gradskom sekretarijatu za kulturu. Stvarno ne znam zašto svaka predstava koju rade Beogradsko dramsko, Jugoslovensko dramsko ili Atelje mora da bude prepoznata kao značajna - ne mora. Može samo ona koja je stvarno značajna.

Beograd ipak nudi šansu

- Ceo život sam proveo u ovom gradu i ako neki grad pruža mogućnosti to je Beograd. Samo je pitanje hrabrosti i odlučnosti da se istraje. Beograd koliko god da se poseljačio poslednjih godina on i dalje ima jaku urbanu scenu, ima urbanu publiku. Možda je nje manje nego što je bilo ranije, ali je i dalje ima. Postoji potreba tih ljudi za nekim sadržajem. Samo je pitanje kako se organizovati i izaći na tržište. Mora da se skupi ekipa istomišljenika i mora da se rizikuje i da se bude spreman na neuspeh. U mojim godinama bi to možda sad bilo malo bizarno, ali kad imaš 25 godina - tad je momenat, jer obično ako tad ne uradiš nećeš uraditi nikad. Pa čak i ako su šanse 1:10 da će uspeti. Opet treba probati.

Plaćamo ceh individualizmu

- U našim školama umetničkim, pre svega na Fakultetu dramskih umetnosti, čini mi se još nije shvaćeno da se profesije spajaju. Da pisac ne može da bude samo pisac, nego da mora da zna mehanizme pravljenja filma ili serije. A ne on piše sitkom recimo, kao produkciono najlakšu formu a zanatski najzahtevniju, a da ne radi sa ekipom ljudi koji taj projekat treba da realizuje, podrazumevajući i glumce koji će sutra da izgovaraju taj tekst. Kod nas na školama to treba da se razvija. Pisac mora da savlada elemente režije, kao što i reditelj mora da savlada elemente pisanja. A svi treba da znaju kako se projekat realizuje. Dakle, mislim da bi posle druge godine kad se nauče osnove po odvojenim katedrama, trebalo da svi uče sve. Ja poslednjih desetak godina, baveći se kreiranjem projekata, sarađujem sa piscima, i verujte njih uglavnom ne interesuje kako će nešto da se ralizuje, kako da pri smišljanju scenarija određenu ideju lakše realizujete u okolnostima u kojima živite. Nego on napiše kako mu padne na pamet, onda reditelj mora da prilagođava sebi, onda dođe producent i kaže ne može, imaš 100 statista, ajde smisli mi tu scenu sa 10 statista. Tako ulaziš u kompromis. Od kao genijalne ideje pisca, koja u stvari uopšte nije genijalna, nego je improvizacija. Dakle, potrebno je da se formira ekipa. Ekipu je teško formirati jer su umetnici po difoltu sujetni ljudi.

Kod nas reditelji uglavnom pišu. Zašto? Zašto ti, prijatelju, pišeš kad ima pisaca koji znaju, koji su školovani. Zašto ne sedneš sa njima. To je mukotrpan posao. Sad radim seriju sa tri pisca i hoću da poludim. Samo oni i ja znamo kroz šta smo prošli i šta je sve izgovoreno. Možda će jednom da pišu o tome (smeh). Mi nikada nismo uspeli ono što Džon Hjuston opisuje u svojoj autobiografskoj knjizi pišući o zlatnom dobu Holivuda, kad kaže kako ide kroz "Paramaunt" a u jednoj sobi sede četiri pisca i pišu "Malteškog sokola", u drugoj nešto drugo. To je kod nas nemoguće. Mi smo mala sredina koja razvija individualizam. Kod nas je individualnost preteča i kraj svega. Mi plaćamo ceh tome.

Pitanje od milion dolara

- Kako da projekat bude samoodrživ. Kako da radite nešto što može da donese profit? Kod nas se 90 odsto opredeljuje za put koji glasi: Ja sam autor i ja ću napraviti nešto što će da zadivi ovaj svet. Svi prave filmove za Kan, Berlin... Ne znam nijedan film da nije planiran za Kan, a od srpskih filmova poslednjih 30 godina bio je samo Kusturica u Kanu. Postoji i jedan put da mlad čovek sa kolegama napravi svoju produkcionu kuću i krene da radi projekte. Hvala Bogu, Filmski centar je počeo da funkcioniše poslednje dve godine, vrlo često su konkursi. Dakle to bi bilo subvencinisano. A može da se napravi neka komercijalna, manja forma koja bi bila zanimljiva za neke manje televizije ili za internet. Pratite šta se dešava u svetu, koje su teme zanimljive i naravno tragate za formom koju produkciono možete da ispratite pošto ste mladi ljudi koji nemaju sredstava. Bitno je da radite kao kompanija. Kad radite kao kompanija morate da ostvarujete profit. Pre ili kasnije ćete se suočiti sa činjenicom da živite u korporativnom kapitalizmu. Još u korporativnom kapitalizmu na Balkanu. To je posebna dimenzija.

Nacionalna klasa

- Mogu da se naprave stvari koje ne moraju mnogo da koštaju. Ako ste mladi možete da se odreknete svojih honorara. Ja da sam mlad i da pravim svoju produkciju radio bih nešto poput filma “Nacionalna klasa”. Urbana priča, pametna, sa elementima komedije. I gledao bih da to bude eks-Ju prostor. To našem tržištu fali godinama. Obične, jednostavne, nepretenciozne priče. Ako je dobar tekst nema glumca koji neće pristati da igra. I za manju lovu. Ili nađete jednog glumca koji bi vam podigao rejting produkcije, a ovi ostali sačekaju... napravi se neka kombinacija. Daće vam neko kafić, neko gajbu, trošak za scenografiju nula. Sve ostalo je lično davanje i lični rizik. Dobar primer je “Mali Budo” kao film koji u startu nije imao nikakva sredstva. Oni su snimili 20 minuta i pustili producentima, distributerima njima se dopalo i dali su novac.


Krivi smo mi

- Ne ulaže se dovoljno u kulturu, možda se jedino u doba socijalizma ulagalo. Ali to nije pitanje države, nego nas. Gotovo na svim izborima su mitinzi političara vrveli od umetnika, i to uglavnom popularnih filmskih umetnika, a da se pritom filmska profesija, glumci pre svega, nije izborila za osnovna sindikalna prava. Od toga da ne naplaćujemo reprize, da nemamo definisano radno vreme, beneficiran radni staž i sve ostalo što glumcu pripada. A uzmite samo poslednje izbore i koliko je bilo glumaca na raznim političkim binama. Ponavljam glumci, reditelji, filmski profesionalci se nisu izborili za svoja osnovna prava, pa i to da se više ulaže u kulturu kroz određene mehanizme koje je svet već izmislio poput uzimanja procenata od igara na sreću, pa mobilni operateri, televizije niko ne odvaja jedan procenat za igrane projekte, a svi žive od toga. Takvi zakonski modeli postoje svuda u svetu, postoje i u Hrvatskoj i u Makedoniji... Mi nismo dovoljno jedinstveni, ne udružujemo se profesionalno nego eto tako, ideološki se svrstavamo, što je isto u redu, ljudi imaju pravo da se politički angažuju... Jako smo malo uradili za našu profesiju od 1990. godine kada se raspao sistem koji je to uređivao na drugi način.

Greške u poznim godinama

- Ja sam upravo na ivici da napravim najveću grešku u svom životu. Sada ako pogrešim imaću problem sam sa sobom, reći ću sebi pa dobro, budalo jedna, šta si naučio za ovih 30 godina. Ja ću sebi teže da oprostim. A kad si mlad nećeš sebi mnogo zamerati, napićeš se, naduvaćeš se i ići ćeš dalje. Godine nose 100 problema, jedna od osnovnih je što sebi mnogo toga zameraš. Vidiš koliko imaš godina, a ništa nisi naučio. S godinama, ti imaš i odgovornost i prema svojoj porodici, i sem ako nisi sebični skot, nisi vlasnik svog života 100 odsto. Ne možeš da eksperimentišeš kao kad si mlad. I to su kompromisi koji su neophodni. Inače, upravo sad završavam jedan projekat (TV serija “Senke nad Balkanom” prim. aut.) i možda sam korak do nečega najboljeg što sam uradio, a možda svoje najveće greške. U svakom smislu, i produkcionom i kreativnom.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10533
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui

Postod branko » 19 Jun 2017, 09:34

Lordan Zafranović za "Blic": Pakao sukoba nam opet preti

Nisam nostalgičar. Istorija me zanima koliko mi treba za film. Inače živim gledajući u novi dan, a ne unazad, kaže Lordan Zafranović.

Proslavljeni filmski reditelj gost je Beograda, renomiranog književnog festivala “Krokodil”, na kojem je imao svoje, kako se ispostavilo, izuzetno veče. Na početku razgovora, dan kasnije, veli: “Neki izabrani, pravi ljudi u arki idu na neku drugu planetu. Ne pripadaju više svetu koji gledamo svaki dan. Zdušno sam govorio o odnosu filma i književnosti, svojim iskustvima”. Zafranović je, pored filma i književnosti, za “Blic” govorio i o stanju kinematografije, ali i odnosima u regionu...

- Nije se desila katarza. Još postoji velika opasnost da nam se pakao ponovi. Da u ime nacije opet bude čudo, iako to nijednoj naciji neće doneti ništa bolje, ne računajući pojedince koji se okoriste. Ljudi su na ivici egzistencije, ili ispod nje, a to je pogodno tle - priča Zafranović.

Kako vidite današnje filmove, njihovo stvaranje?

Film ne može nastati sam od sebe. On je sinteza umetničke situacije u društvu. Ako je na vrhu književnost, slikarstvo, muzika, teatar, onda je i film na vrhu. Ako ovoga nema, a nema, film nema na čemu da izraste. U celoj regiji vreme je promene u kojoj se umetnici ne snalaze. Nema kriterijuma po kojima merite vrednost. Oni su postojali do devedesetih i bili su visoki. To se u prašinu pretvorilo. I sad to treba iznova stvarati. A to ne biva brzo...

Otkud tolika regresija?

Krvavi bratoubilački rat uništio je sve.

Kako se to dogodilo?

Političkim tokovima. Meni film pomaže da dobijem odgovore. Istražujem s armijom ljudi i dobijem nekad jasne, nekad ambivalentne odgovore. Neshvatljivo je šta se desilo. Česi mi kažu, kakva zemlja, kakvi ljudi, sve krasno. Koji vam je vrag? Sad se to dovodi u vezu sa nacijom, verom, pritiscima spolja, tokovima kapitala... Ali treba pustiti da ti to neko uradi.

Beda vodi u rat?

Imali smo nekad solidan socijalni sistem: besplatne škole, zdravstvo, letovanja... Ljudi su bili zadovoljni. Danas su nesrećni. Zaduživanje do grla, neizvesnost... Vulgarni kapitalizam u kojem čovek koji je živeo u onom sistemu, ili je njegov potomak, ne može da se snađe.

Kako procenjujete današnju situaciju u regionu?

Ako ceo region uđe u EU, stvari će se nekako poravnati, bez granica je lakše. I jezik će uraditi svoje. Jezik je više od komunikacije, on je naše biće. U strašnijoj varijanti - novi sukob, za koji se bojim da je blizu.

Mnogi vaši filmovi bazirani su na saradnji sa književnicima.

Kiš, Pekić, Šćepanović, Munitić... Bila je to sjajna klapa ljudi od pera. A priča, književnost, jedan je od ključnih elemenata filma. Danas, s obzirom na siromaštvo, režiseri pišu sami, njihove se žene pretvore u producente... Nije to više to.

Sa Danilom Kišom radili ste scenario o ljubavi Srpkinje i Albanca, ali nije realizovan?

To je bilo tri meseca pre njegove smrti. Odustao je jer je gledao film Anješke Holand kako je Nemac sačuvao Jevrejku.

Niste li se već na početku karijere združili sa piscima?

Imao sam 1971. sukob u Hrvatskoj sa nacionalistima. I onda tamo nisam više mogao da radim, pa sam došao u Beograd, gde sam bio tri godine. Bivša Jugoslavija nudila je izlaze, ako ste ideološki napadnuti u Beogradu, mogli ste da radite u Ljubljani. Ako vas napadnu u Zagrebu, odete u Skoplje... Tako sam došao u Beograd. Filip David je bio na TV. I onda sam po scenariju Mirka Kovača radio film „Ubistvo u noćnom vozu“. On je u senci nekih drugih koje sam radio, ali kad ga sad pogledam, pomislim “zar je moguće da smo to mogli tad napraviti”. Posle toga, radio sam još jedan film i tako došao do te klape vrhunskih, tad mladih pisaca - Kiš, Kovač, Šćepanović, Bulatović, Filip David, Pekić. Skoro svake večeri sedeli smo u Klubu književnika. Bile su to ozbiljne polemike i vrhunsko zezanje.

Koji je vaš sledeći film?

Odavno već hoću da uradim "Karuzo", a u razgovorima sam za još jedan. Doći do filma je teška muka koja traje nekoliko godina - razgovori sa sponzorima, komisijama, ideologijama. Kad pomislite da radite, na primer, „Na Drini ćupriju“, kakvo god da ti je nadahnuće, odustaneš kad pomisliš na finansije. Odustajao sam od rada jer su finansije uslovljavale da film umetnički bude pun rupa. Finansiranje je veća omča oko vrata od politike i cenzure.

Tito je i dalje heroj za Čehe

Kakav život imaju vaši filmovi o Titu, o Jasenovcu...?

Recimo film o suđenju Artukoviću koji govori o NDH obišao je ceo svet, a nije javno prikazan u Hrvatskoj, iako je koproducentski rađen u saradnji zagrebačke TV i mene. Kad su osetljive teme u pitanju, uvek sam koproducent, da ne bi neko došao u montažu da mi kaže „ovo mora van“. Film o Titu je u Češkoj imao ogroman broj gledalaca. Obožavali su Tita jer mi smo bili ono što su oni želeli da budu. Tito je tamo heroj još uvek. Najveća avenija u Pragu se i danas zove Avenija jugoslovenskih partizana.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10533
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui

Postod branko » 25 Jul 2017, 16:46

Glumac o inostranoj karijeru, predstavi "Don Kihot", novom filmu "Pijavice"...

Đuričko: Ja moram da govorim, jer neko drugi ne sme

Kao što smo ponosni na naše igrače u NBA, tako treba da budemo ponosni i na naše glumce koji igraju na Zapadu

Uvek se sve svede na novac. Ne mogu da kažem da je neko talentovaniji od nas. Prosto, ljudi na Zapadu imaju više novca za film i samim tim traže profesionalizam.

Pa Makedonija i Hrvatska imaju veće budžete od nas, što samo govori o odnosu tih zemalja i našem odnosu prema kinematografiji. Mi bismo hteli da budemo ponosni na naše autore, ali ako se ne ulaže u film, biće jako teško, kaže u razgovoru za Danas glumac Nikola Đuričko.

On je na Festivalu evropskog filma Palić bio u žiriju koji je ocenjivao najbolja ostvarenja evropske kinematografije. Govoreći o odnosu srpskog i evropskog filma, Đuričko ističe da mi od ostvarenja "Crna mačka, beli mačor" Emira Kusturice nismo imali film u zvaničnoj selekciji nekog velikog festivala. "Imali smo u raznim pratećim programa, ali ne i u zvaničnom programu Kana, Venecije, Berlina... To bi trebalo da bude neki naš zadatak i cilj ka kome bi trebalo da se krećemo. Ali da bismo tamo stigli, mi prvo moramo da gajimo autore koji pišu, koji razmišljaju, koji kreiraju svoj neki svet i vremenom prave svoj izražajni stil. A kod nas se meša zvuk i slika. Malo brojimo sedišta, malo je važno da li si bio na nekom festivalu... Oko nas su svi mnogo brže ukapirali taj sistem umrežavanja, fondova... Treba ljude malo ohrabriti. Verujem da tako srpska kinematografija može da se vrati na svoj put na kome je bila kada smo pripadali jugoslovenskoj kinematografiji", dodaje glumac.

* Je l' vaš put i cilj karijera u inostranstvu? Poslednje gde smo imali priliku da vas vidimo je serija "Genije" o Albertu Ajnštajnu na televiziji Nacionalna geografija...

- Naopako bi bilo da kažem da nije, a naopako bi bilo i da kažem da jeste. Ja volim da radim ovo što radim i volim da imam priliku da radim sa najboljima u ovom poslu. U nekom poređenju - ako se čovek bavi košarkom, normalno je da bi voleo da igra u NBA ligi. Tako i ja, zaista bih voleo da igram u NBA filmovima i serijama. To je moja želja. Dokle ćemo stići, ne znam, videćemo. Ali je to lep izazov i to je nešto što mene prilično hrabri. Voleo bih da ja ohrabrim svoje mlađe kolege da postoji ta mogućnost, da mi pripadamo tom nivou svetske kulturne razmene i da možemo da učestvujemo u tome.

* Postoji ta neka fama da Srbi u inostranstvu moraju da igraju negativce. Vi ste do sada pokazali da nije baš uvek tako...

- To je naš mali malograđanski pristup. Ja sam čitao gomilu intervjua mojih kolega koji su jako ružno pričali o Radetu Šerbedžiji, a ja mislim da bi mi svi trebalo da budemo jako ponosni na njega. Jer Rade je postavio jedan mali kočić i jednog dana ako neko opet stigne tamo moći će da zakači svoj lenger. Drugo, Rade nije otišao u Holivud, kako je neko rekao, da proda svoj rad, nego zato što smo ga mi oterali, ako ćemo iskreno. On je čovek izbeglica. Ja sam ponosan na uspeh svakog našeg glumca, pa ako hoćete i iz Hrvatske... jer sve kolege iz regiona zaista doživljavam kao "naše". I svi delimo istu jezičku barijeru. Miloš Biković je napravio odličnu karijeru u Rusiji i super mu ide. I treba da budemo ponosni na to. Ali, kada neko radi u Rusiji, to je u redu, a na Zapadu nije u redu. To je jedan vrlo primitivan pristup i meni se čini da je to u stvari jedna mala ljubomora. Kao što smo ponosni na naše igrače u NBA, tako treba da budemo ponosni i na naše glumce i sve koji na bilo koji način nešto pomere u tom pravcu.

* U domaćoj kinematografiji poslednje što ste radili je film "Pijavice" Dragana Marinkovića. Film je nastao po vrlo zanimljivoj knjizi Davida Albaharija o društvenim pijavicama, koja itekako ima veze sa našom savremenošću... Je l' tako i u filmu?

- Ima negde, mada se film dešava početkom devedesetih.

* Nama su u poslednje vreme 90-e jako bliske...

- Mi nikako da se iskobeljamo iz 90-ih i nikako da se dogovorimo šta se tu dogodilo. Razumem da smo emotivni ili da ne znamo sve informacije, ali mislim da je to zastrašujuće za mlade ljudi koji od toga dobijaju samo neku kakofoniju, što ih odvodi u jednom pogrešnom pravcu. Mislim da treba, koliko god to mučno bilo, suočiti se sa istinom i saopštiti je. Mislim da treba da saznamo i ružno i lepo i strašno i tužno - sve što se desilo. Koliko god to bilo bolno i možda zastrašujuće po nas. Ali to je jedini način da se demontira želja ljudi koji su u tome učestvovali da sakriju od nas šta je zaista bilo. Moguće je da je sve kako nacionaliste tvrde, ali 'ajte da to vidimo. To je kao iz psihologije. Ako imate nešto o čemu ne sme da se priča, to je trauma. A kod nas je to baš mega zabranjeno. Ja sam par puta rekao neke prosto-proširene rečenice i pojavio sam se na spisku antisrba. A ja zaista mislim da su moje izjave čak bile krajnje umerene. Ali tako je uvek jer je to bolno mesto. To je kao alkoholizam u nekoj porodici. Vi morate reći da je neko alkoholičar... morate se suočiti s tim. Daj da vidimo kako se to leči. Daj da vidimo šta si ti uradio pod dejstvom alkohola, kakvu si glupost napravio. To nije nikakva obest, nikakav bezobrazluk... to je jedini put isceljenja ovog društva da bi nam bilo bolje, a mi smo jedno istraumirano društvo.

* Dostojevski je rekao da Don Kihot ne treba da bude smešan nego strašan. Ko danas treba da se plaši Don Kihota?

- To jeste činjenica. Iskreno, ja mislim da je to neko zdravo tkivo ovog društva. To su svi ti ljudi koje stalno sklanjaju u stranu. To su svi ti ljudi na koje viču. To su svi ti koji su ovde večita manjina. To je taj nesrećni Rekom ili neki ljudi koji su bili protiv rata. LJudi koji su sada za pomirenje sa našim susedima. Za učestvovanje Srbije u evropskim tokovima. Prihvatanje toga da je Srbija deo evropske kulture i da mi moramo učestvovati na to prostoru i da ne postojimo nigde drugde nego samo u Evropi. To je Don Kihot. To je njegov posao i to su donkihoti. Oni jesu strašni. Ja ispadam Don Kihot, a ja za sebe zaista ne mislim da sam to. Ja ne mislim da sam neki stari čika sa nokširom na glavi. Ne vidim sebe tako. Ja sam movie star. A ja ispadam to, jer samo izgovaram neke prosto-proširene rečenice.

* Da li je predstava, u režiji Zlatka Pakovića, na početku bila maltene zabranjena zato što ste, kako kažete, izgovarali neke prosto-proširene rečenice?

- Jeste. To je tek druga tema - to što mi ljude drugačijeg mišljenja i drugačijeg političkog stava doživljavamo kao neprijatelja. Nemamo tu kulturu dijaloga gde možeš da kažeš da ne misliš tako nego potpuno drugačije i da te neko sasluša. Kod nas si odmah neprijatelj države. To je vrlo komplikovano. Ali meni se čini da je to opet iz straha. Zato je Don Kihot strašan. Zato što on govori istinu, zato što je u potrazi za istinom. To je taj Don Kihot u svakom čoveku kod nas. Ja mislim da su ljudi kod nas samo zavedeni nekim pričama i glupostima. Činjenica je da se direktor te ustanove malo uplašio, ali je nekako i on to trapavo izveo pa je ispalo da je to zbog novca. Onda smo mi rekli da nema veze, mada smo mi profesionalni glumci, mi živimo od toga. Ali dobro, nema veze. Mi volimo Don Kihota toliko i verujemo u tu predstavu da ćemo i za džabe da je igramo. Mi smo finansirali to. Sve smo uradili za džabe i o svom trošku, jer je naša odluka bila da mi to ipak odigramo. Meni se činilo da je mnogo bolji štos da odigramo, nego da ne odigramo i da ostane fama da je ukinuto. Da odigramo makar i na silu. Tako se i dogodilo, pošto se ispostavilo da neće biti dalje saradnje.

* Predstava nije dobila novac na konkursu Ministarstva kulture...

- Oni su dobili novac za taj projekat ranije. Mi nismo ni počeli da vežbamo.

* Pa šta se onda desilo...

- Ne znam, neću ni da ulazim u to. Možda nisu dobili sva sredstva, ali su dobili deo. Nikad, bar ja - a radili smo već "Ubiti Zorana Đinđića" tamo - nisam otišao u Fabriku SKCNS da radim za lovu. Znao sam da ćemo biti u minusu. Meni supruga kaže da smo kao neki amateri. U pravu je. Ona ne želi da uvredi, nego da saopšti kako jeste. To ima neki nivo amaterske trupe. Mislim da nije fer da oni prebacuju razgovor na pitanje novca. Mogli smo da se dogovorimo. Mislim da je to politička odluka i da je to više bio neki strah apriori. Neka autocenzura. Nego da je neko njima javio: "Zašto da mi sad prva stvar bude 'Đuričko igra Don Kihota'. Pusti ga, on je sad tamo". Bili su izbori blizu. Ali kod nas je non stop ta neka izborna panika. To nikako da nas relaksira.

* Šta će se dalje događati sa tom predstavom?

- Mi ćemo opet igrati, ako odlučimo da se igra. Oni nas nisu kupili niti su nas izmislili na bilo koji način. Mi njima ništa nismo dužni, oni nama jesu dužni. Mi smo slobodni da to igramo gde hoćemo. Imamo ponuda, ali to sad opet treba probati i opet ući u taj mod amaterske trupe.

* Je l' to sve pokazuje da se vlasti plaše umetnika i umetnosti?

- Ja ne mislim da oni to uopšte prate, da mi imamo tu vrstu značaja.

* Eto sve što se desilo sa Sterijinim pozorjem, pa sa Vasilom Hadžimanovim... Stvara se fama...

- Ne, Sterijino pozorje je ispolitizovano, po mom utisku. Ja mislim da je žiri imao želju da skrene pažnju na tešku poziciju u kojoj se nalazi pozorište, a ispalo je dosta trapavo da su uvredili kolege. Ispalo je bez veze i nije postignut efekat koji su oni hteli. To je moj utisak. Ali napravila se politika od toga. A veća je politika da je recimo Vasilu ukinut koncert. Ali to je ista priča kao što meni nisu dali da igram tamo ili to što mi se desilo da sam pokušao da se raspitam za neki svoj stand up šou u Domu omladine, gde su mi rekli prvo da može, a onda je Upravni odbor rekao da ne može, da nemaju nijedan slobodan termin. U septembru, oktobru, novembru... kad god? Ali ne. Meni se ne čini da nas se političari boje. NJih baš briga. Oni nit nas gledaju, jer ko zna šta oni gledaju. Oni ne gledaju ništa, niti čitaju išta. Ali naši kulturni saradnici koji su postavljeni na neke pozicije od strane vlasti, oni pokazuju jednu vrstu odsustva kičme i neki apriorni strah da će neko da im kaže nešto ako se bilo ko, ko opoziciono misli, pojavi u nekoj kulturnoj ustanovi. To je jedna opšta šarada.

* Hoćete li bez obzira na sve to nastaviti da se angažujete u Pokretu slobodnih građana?

- Meni je to neminovnost. Ja mislim da kao slobodan čovek koji ima više od 18 godina imam puno pravo da se politički angažujem, ako mi je do toga. Ne samo to. Kao slobodan čovek mislim da treba da iznosim svoje mišljenje. Imam utisak da delim sve vrednosti ovog trenutka sa Pokretom slobodnih građana. Imam punu želju da im pomognem, jer jedino kroz takvu vrstu udruživanja možemo da napravimo neki preokret. Ja opet punu podršku dajem i svojim kolegama koji vole da budu slobodni i nezavisni, ali ne dajem punu podršku svojim kolegama koji neće ni reč da kažu zato što znaju da će možda nešto da im otkažu. Mislim da ja, kao slobodan čovek, neću umreti od gladi ako mi Dom omladine ne da veče za stand up i ako mi SKCNS ne da da igram "Dok Kihota". Ja baš zato moram to da govorim jer mogu, a neko drugi ne sme. Ja nisam nešto naročito hrabar. Moguće je, kad bi i mene imali u šaci, da bih sad govorio nešto drugo. Ali pošto me nemaju, imam puno slobodu da kažem da se s tim ne slažem i da ne mislim da je sve božanstveno. Imam puno pravo na to.

Umetnost je neminovno protiv sistema
Mislim da mi koji se bavimo kulturom moramo da budemo solidarni, ma koliko je neko zaljubljen u SNS ili bilo koju drugu opciju. Mislim da to ne sme da bude ono što odlučuje o našoj saradnji ili ne. I mislim da treba da pokažu malo samostalnosti i malo hrabrosti u svom delovanju. Mi smo za vreme Slobe radili neke dosta bizarne stvari na Radio-televiziji Beograd i šalili smo se vrlo tvrdo po raznim pitanjima. Bilo je tu urednika koji su negodovali i govorili "nemojte o tome". Ali ja mislim da umetnost mora da bude provokativna. Da ona ne sme da bude u korist establišmenta jer onda ona postaje pamfletska i postaje flert. Mislim da to nije to. Umetnost je neminovno protiv sistema. Ona je sama po sebi oslobađajuća. I Don Kihot je takav. Servanates je tako pisao. Ja ne mogu da kažem da on navija za SNS ili Demokratsku stranku. Za jednog ili drugog.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10533
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui

Postod branko » 20 Okt 2017, 09:12

Kusturica: Fatalizam kapitalizma

Fragmenti iz rukopisa za novu knjigu reditelja Emira Kusturice: Čovjek je izguran sa istorijske pozornice, njegovo mjesto preuzima vještačka inteligencija. Liberali su, za razliku od marksista znali kako da korumpiraju malog čovjeka

Da li je čovjek promašena investicija prirode?! Ovo pitanje bi natjeralo skeptičnog liberala da kiselim osmijehom potvrdi, kako je to, zapravo, tačna konstatacija, ali, da se taj prirodni sistem u dogledno vrijeme, kada nas vještačka inteligencija odvede na drugu planetu, dakle, ideja globalne pijace, može nametnuti u novom prostoru, gdje će čovjek da se preseli, pod uslovom da tamo nema nacionalizma.

Marksista bi, pretpostavljam, prihvatio čovjeka, promašenu investiciju, kao upozorenje koje mora da vodi ka optimističkom rješenju. Marksiste i liberale veže religija stvaranja materijalnih vrijednosti. Razlikuju se po tome što marksisti vjeruju u pravednu raspodjelu viškova, a drugi dijele viškove prema vlastitom nahođenju i u skladu sa odlukama Bildenbergove komisije. Ima još jedna razlika. Liberali su, za razliku od marksista, znali kako da korumpiraju malog čovjeka, te da, kasnije, preko tehnologije, ubrzano stvore novi potrošački raj u kojem su tehnološki bum i eksploatacija svega što se na planeti kreće, sistematski uništavali srednju klasu, najveći domet socijalnog organizovanja ljudske zajednice. Čovjek je izguran sa istorijske pozornice, njegovo mjesto preuzima vještačka inteligencija. Gdje će onda korumpirani marksisti i krvožedni liberali?

Ima tu mnogo pitanja koje bi mogao da im postavi čovjek, promašena investicija. Ali, onda ne može biti a da se ne upitamo, što smo džaba ubijali kraljeve, uništavali monarhije?! Krvožedni čovjek je savladao pitomog, kao što je ideju o malignom progresu najbolje formulisao pisac slogana na ulazu u jednu baptističku crkvu. Tamo je, na tom ulazu, afirmisan đavo - "Ne zaboravite da je satana bio prvi koji je tražio jednakost" - dok je u crkvi obavljana liturgija u slavu Hrista Boga.

PROMAŠENA INVESTICIJA

U Rusiji se još bore oko čovjeka! Pretpostavljam, kako bi bili odlučni da nije tačno da je čovjek promašena investicija, jer, tamo je dovoljno reći Bog, Putin, Rusija i tako se pomire, zla narav promjena koje donosi napredovanje, sa osjećanjem slobode i intenzivnih psihičkih procesa u kojima žive zajedno Bog i ruski čovjek.

U Kini svake godine izbace dva miliona inženjera i ne sumnjam, da bi oni potpuno odbacili tezu da je čovjek promašena investicija. Oni bi ga prihvatili, pa u daljem postupku od njega napravili uspješnu investiciju. Kineska stopa privrednog rasta i sposobnost prilagođavanja komunističke zemlje kapitalističkoj proizvodnji jesu najbolja negacija liberalnog recepta.

Ko će prvi stići na cilj, gdje se sa razvojem vještačke inteligencije očekuje da sadašnji ajfon u budućnosti postane skalamerija u poređenju sa onim koji će oni napraviti. Sadašnje naprave biće odbačene sa gađenjem, pošto, sljedeća sestrinska naprava ajfona će čitati misli, pa će telefon sam pozvati onoga kojeg misleći želi da čuje, te će prenos misli biti obavljen bez govora. Da li će neko od pomenutih naroda moći da napravi ovakav predmet, bez nuklearnog rata, ili je stvarno na djelu razaranje, te će tek RAT razriješiti ovu dilemu? Ili to, možda, neće biti rat u kojem ćemo svi gorjeti - da li je stvar sa inovacijama i njihovom primjenom ista kao pred Drugi svjetski rat, kada je antibiotik bio pronađen, ali je patentiran tek poslije razaranja?!

NAPOJNICA KONOBARU

Pitanje da li je čovjek promašena investicija prirode, vezano je za filosofiju egzistencijalizma i Sartra posebno pošto je on ustanovio, kako je ljudska sloboda određena visinom napojnice koju može da ostavi konobaru u kafani. Taj frivolni zaključak je bio posljedica lamenta egzistencijalista koji su sedamdesetih godina otkrili kako je čovjek, zapravo, izgubljen slučaj. I nisu pogriješili. Najbolja potvrda ove ideje je Bernar Anri Levi, čovjek-dokaz kako je francuska ljevičarska javna scena bijedna pozornica za samožive maligne narcise. Promoter rata, pojavljivao se svuda gdje su započinjala ratna sukobljavanja: Bosna i Hercegovina, Irak, Libija. Gotovo uvijek je nosio vijetnamku, vindjaknu, u kojoj su šezdesetosmaši poveli svoju revoluciju širom Evrope. To je bilo doba pobude velikih nadahnuća, ali i katastrofalnog kraja, gdje su upravo "revolucionari" kao ovaj Levi unovčili revoluciju. Oni su širom svijeta poslije 68. godine služili kapitilizmu, kao sluge, i gdje god su mogli da potvrde svoju privrženost korporativnom kapitalu, činili su to ostrašćeno. Sjetite se Havijera Solane, španskog socijaliste, koji je kao sekretar NATO bombardovao Beograd! Uglavnom, svi su praktikovali život u kojem je najvažnije bilo da imaju uvijek dovoljno novca u džepu i da time potvrde Sartrovu ideju o slobodi, mjerenu novčanicama, koje završe u konobarskim harmonika-šlajpecima. Kada sam vidio koliko novca je jedan kriminalac, inače, ambasador zemlje koja prodaje naftu na Bliskom istoku, ostavio kao napojnicu konobaru u poznatoj beogradskoj kafani, ja sam prešao na stranu Albera Kamija i od tada sebe više ne smatram egzistencijalistom.

Ljevičari šezdesetosmaši su lijevu ideju, poslije pada Sovjetskog Saveza, sa proizvodnih odnosa, preusmjerili na napredovanje civilnog društva i fatalistički se utopili u tokove kapitalizma. Ni traga od altruizma koji je krasio revolucinarni zanos! Lijevo orijentisane partije u sistemima zapadnih demokratija postale su ili nevažne, ili su pratile note ucrtane u kajdankama Stejt departmenta, koji je, sjećam se, osamdesetih, stipendijama gajio svoje kadrove iz Istočne Evrope. Mnogi od njih su zauzimali ključna mjesta u republikama nastalim u raspadu Jugoslavije.

Čitav bivši Istočni blok, uključujući i zemlje nastale u raspadu Jugoslavije, preko korumpiranih socijaldemokratija, uspješno je upleten u mrežu upravljanja novonastalim banana republikama. Sve je to obavljeno nakon dugog postupka kroćenja Srba, prije svega, uspješnim izazivanjem krivice kod najvećeg dijela elite. Svjetska banka i MMF su nas učinili ovisnim o multinacionalnim korporacijama!

Gotovo sve lijeve partije, od uticaja na Zapadu (pod uticajem Zapada?), pretvorile su se u neokonzervativne, čije lijevo iskustvo nema veze sa tradicijom revolucionisanja društva, a u svjetskim razmjerama, to nije zakačilo Rusiju, Kinu, Kubu i Urugvaj.

Kada vidim djelovanje Džordža Soroša i njegove fondacije, kada čujem kako on tuguje, zbog narušenog statusa manjina u svijetu, kako brine za zdravlje izbjeglica, ali i organizuje batinaše da biju Trampove pristalice u predizbornoj kampanji, kada vidim njegovu vjeru u pravdu i ljevicu, pored finansijskih špekulacija, koje obavlja sa Centralnom informacionom agencijom, vjerujem da on nije samo on, službenik Rotšildovog carstva. Dolazi mi jedna, Bože sačuvaj, slika pred oči, kako nije nemoguće da je Karl Marks, u jednoj fazi svog djelovanja, dobijao platu radeći u kancelariji Rotšilda. Kojeg? Nije važno kojeg. Ova politička fantazmagorija može i dalje da se razvija. Ima li još neko ko sumnja kako je Oktobarska revolucija u Rusiji uvezena?! Nema! Ima li neko ko sumnja u to da je organizator Oktobarske revolucije 1917. godine u Rusiji, bio niko drugi nego Džordž Soroš? Čak, iako nije, izgleda da jeste. Nema veze da li se dizajner Vladimira Iljiča Lenjina drukčije zvao i u kojem zapadnom podrumu se kalio njegov revolucionarni duh, ostaje da konstatujemo, kako je i danas namjera, u odnosu na Rusiju ista. Ako ne može revolucija, onda svakako osvajanje Sibira, nema veze što su mnogi pokušali da ga osvoje, među njima najslavniji su bili Napoleon i Hitler. Ono što su postigli u bivšim jugoslovenskim republikama, da dovode i odvode političke oligarhije, u Rusiji im nije pošlo za rukom. Potčiniti svijet i ovladati nacionalnim bankama koje će, postepeno, zamijeniti državne uprave i tako realizovati ideju o zaludnosti malih država i njihovog suvereniteta.

TEHNIKA JEDNAKOSTI

Kada bi se ukazala šansa da se uslovnost čovjeka, kao promašene investicije prirode, poništi i dokaže obrnuto, kada bi advokat Novog svjetskog poretka mahao najvećim ljudskim dostignućima u nauci i umjetnosti, danas bi takva akcija neminovno bila i pokušaj skrivanja zle prirode progresa, a on nas je, nema sumnje, doveo do praga nuklearnog rata. Nismo valjda glupi koliko nas tjeraju da budemo, pa da povjerujemo kako je Kim Džong Un najveći problem čovječanstva. Bilo bi to slično kao kada bi povjerovali da je Gavrilo Princip uzročnik Prvog svjetskog rata. Komfor je tu najveći regulator ponašanja, a i tačno je da ima u Njujorku, ali i u Leskovcu, tipova koji se distanciraju od istine, da je Princip vodio bitku za oslobađanje od posljednje robovlasničke zemlje u Evropi! Teško je, opet, povjerovati da to mišljenje nije finansirano iz istih izvora, koji su tako davno ovladali tehnikom jednakosti između Sotone i Hrista, i još tada započeli pohod, preko stalnog izazivanja ratova u svijetu, do pokoravanja čitave planete. Nisu računali da brzina kojom Kina kopira sve patente, ali, i oružje koje su Rusi sačuvali iz vremena SSSR-a, može, na kraju, da dovede do promjene snaga na terenu. Posebno sada, kada je predsjednik SAD iznevjerio sve rečenice koje je izgovorio u predizbornoj kampanji..
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10533
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui

Postod branko » 22 Jan 2018, 17:23

Берчек: Не бих младима пожелео своју каријеру

МОКРА ГОРА: Признати глумац Александар Берчек, стигао је по снежној мећави у Дрвенград где ће му вечерас бити уручена награда за будуће филмове “Дрво живота”.

Берчека су дочекали представници фестивала Кустендорф и новинарске екипе и у складу са традицијом фестивала послужен је погачом, сољу и ракијом.

А шта они који не пију, питао је Берчек видно расположен, на шта су новинари рекли, глумите.

Домаћин фестивала Емир Кустурица је раније, најављујући да ће “Ретроспектива великана” бити посвећена славном италијанском редитељу Паолу Сорентину и Берчеку, рекао да је он “један од ретких глумаца који нису снимили лош филм”.

Прочитао сам да је то рекао и слажем се, рекао је Берчек уз осмех.

На питање шта ће саветовати младе који би желели да имају каријеру као он, Берчек је рекао: “Не бих им то пожелео”.
Нека свако своје вуче. Ја сам своје истерао, додао је признати глумац.
Берчеков Мишко из “Ко то тамо пева”, Љупче из “Специјалног васпитања”, алкохолом анестезирани професор књижевности Ђока Виски из “Мајстори, мјастори”, у главу ударени студент медицине Слободан Милошевић у “Дечко који обећава”, корумпирани филмаџија Мали у “Мирис пољског цвећа”, Ушке из “Јагоде у грлу”, заљубљени малограђанин Саша у филму “Квар”, сви су део слике темељне друштвене кризе и потребе за променом.

Слободан је довољно. И здрав. Остало ћемо лако, каже Берчек о томе шта је увек било важно за његов живот и рад.

На питање због чега га дуго нема на филму, од “Кругова” Срдана Голубовића из 2013. године, рекао је да нема добрих филмова.

Нема вас, па зато нема добрих филмова, било је запажање новинара на његов одговор.

То сам и рекао. Нисте разумели, додао је славни глумац.

Под кишобранима који су га сакрили од вејавице, најјаче од почетка фестивала, Берчек је рекао да није припремио говор за вечерас када ће му бити уручена награда за будуће филмове.

Видећу с господином професором (Кустурица) шта ће да ми каже. Можда ће нешто да промени. Хвала вам пуно. Нисам спреман, нису ми рекли да ћете бити овде. Иначе бих се спремио, прочитао бих нешто, рекао је Берчек.

У каталогу фестивала Кустендорф налази се поглавље насловљено “Александар Берчек: Глумац као знамење епохе” и истиче се да филмске роле Берчека треба показати свакоме ко сумња у уметност и њен значај за друштво.

Пишући о Берчеку, Ранко Мунитић је на једном месту опрезно закључио: “Глумац, понекад, може достићи дело и значај водећих стваралаца епохе”.

Уручењем награде “Дрво живота” Берчеку и доделом награда за најбоље филмове у такмичарском програму, вечерас се завршава 11. Кустендорф, који је као и сваке године био посвећен младим ауторима и признатим ствараоцима.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10533
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui

Postod branko » 22 Jan 2018, 17:24

Сорентино: Сви моји филмови су нека врста грешке

МОКРА ГОРА: Италијански редитељ Паоло Сорентино одржао је данас на “Кустендорфу” радионицу за студенте и младе ауторе који су имали много питања за славног аутора о његовој поетици, писању, визелном аспекту филмова “Велика лепота”, “Младост”, “Див”, “Последице љубави”, али и реакцијама на серију “Млади папа” и зашто се режисери данас окрећу серијама.

Сорентино је приметио да је данас публику тешко привући у биоскопе због чега се редитељи одлучују да снимају телевизијске серије као другачију врсту филма, оценивши да је Дејвид Линч одлично схватио да ће до публике лакше доћи кроз серију “Твин Пикс”.

Он је истакао да није фан филмова који окупљају велики број људи и да је гледање дуге серије сличније односу који читалац има са књигом.

Сорентино је истакао да су сви његови филмови врста грешке јер он увек жели да сними нешто духовито и бира карактере који су у његовој глави смешни да би му онда људи око њега рекли да те ствари баш и нису смешне.

“Увек покушавам да направим нешто смешно. Мрзим филмове који све третирају озбиљно”, рекао је аутор за кога је Кустурица рекао да је тренутно највећи редитељ на свету.

Да снима филмове, каже, одлучио је када је схватио да свирање гитаре захтева више страсти и учења и када је сазнао да режирање тражи само по мало знања из области музике и филма.

“Бити гитариста или лекар сувише је тешко за моју лењост. Али сам касније схватио да снимање филмова ипак није тако лако као што ми се на почетку чинило. Да ако желите дуго и добро тиме да се бавите, морате да изградите оригинални поетски универзум, што није уопште лако. Тешко је све то из главе, цео тај унивезум ограничити на два сата трајања филма”, рекао је Сорентино.

Признао је и да се током снимања првих филмова строго држао сценарија, да би се у последњима окренуо више импровизацији и следио осећај који би имао тог дана када снима.

Сорентино је, одговарајући на питања студената како од смешног дође до меланхолије, каже да је он увек негде између и да због тога и бира моћне ликове, јер се иза тог сна о моћи крију меланхолија и усамљеност.

Један од студената режије из Србије је рекао да је “Велика лепота” редефинисала његов поглед на филм, а на његово питање о музици у филму, Сорентино је признао да ако му се допадне песма, он је убаци у филм.

Признао је и да је у младости желео да буде ди-џеј, али да није имао одговарајући карактер за тај посао и ту своју фрустрацију отклања у монтажи, а понекад користи музику која је у контрасту са сценом што може бити опасно.

“Најпаметнији редитељи не користе музику”, сматра оскаровац.

На молбу студента да им препоручи неку књигу, Сорентино је рекао да би радије да млади аутори седе на његовом месту и њему препоруче нешто.

“Ја мислим да не знам ништа ни о чему, али сам научио да пишем читајући књигу ''Путовање на крај ноћи'' Луја Фердинанда Селина. Покушао сам да та стил имитирам пишући сценарио. У тој књизи је садржано велико знање о људским бићима и животу и била је право откровење за мене”, казао је он.

Каже да глумце обично бира на основу утиска да ће са њима провести лепе тренутке током снимања, понекад је једини критеријум да су духовити, али и примећује да се некако поклопи са тим да су они заправо и одлични глумци.

“Обично паметан глумац је и добар глумац, али често се дешава да они који су глупи и не сналазе се у стварном животу, када добију сценарио, све брзо укапирају”, приметио је прослављени редитељ.

На почетку је, како је објаснио, био опседнут контролом свега, све је желео да држи у својим рукама, али са годинама има све мање страсти и све веће поверење у монтажера са којим је сарађивао на свим својим филмовима и који га добро познаје да чак бира и музику уместо њега.

Он је посаветовао младе ауторе да увек бирају досадног монтажера и открио да је соба за монтажу место где “можете бити дубоко неискрени”.

Иако су му браћа Коен рекла да не сме да се служи триковима, он ипак сматра да је филм израз трикова које аутор учи током година бављења филмом.

Не воли пробе са глумцима пре снимања, јер ако зна шта ће се десити на снимању, онда му је то досадно. “Много је узбудљивије видети шта ће урадити током снимања”, додао је.

Збунило га је питање зашсто у својим остварењима има толико секса, дроге и рокенрола и после краћег размишљања рекао је да је његов 10 година старији брат оличење те идеје и да вероватно покушава да креира његов свет.

Питања о религији је избегао уз образложење да је то компликована тема да би о њој говорио на енглеском, али је ипак казао да није верник и да не може да објасни због чега га толико окупирају та питања, оценивши да је “права култура у религији”.

Највише ужива у писању, када крене у реализацију идеје коју годинама има.

“Када се деси нешто лепо на снимању, онда је то још боље. Монтирање ми је врло напорно, а најбољи осећај је када направите нешто дивно”, рекао је Сорентино.

Увек снима на правим локацијама, сматра да је најважнији избор избор локација које су визуелно интересантне и користи предмете које пронађе на лицу места, уверен да “прави живот тог дана када снимате може много помоћи”.

Сорентино такође наглашава да је важно да аутор воли ликове које креира.

“Нема смисла снимати филм о некоме кога мрзиш. Заправо највећи изазов је волети неког кога у стварном животу не волиш, као што је случај са Берлусконијем”, рекао је Сорентино, који није смео да говори више о свом новом филму о Силвију Берлусконију.

Рекао је и да није добро пратити реакције јавности на свој филм, али је ипак приметио да се Ватикан на почетку није оглашавао повом његове серије “Млади папа”, да му не би придавали превише пажње, да би касније дошле позитивне реакције иако је конзервативни папа кога су креирали у серији потпуна супротност актуелном поглавару Римокатоличке цркве.

“Ако имате још питања, одговараћу из хеликоптера”, рекао је на крају Сорентино који је упркос томе што је журио на лет, остао још мало да би потписивао књиге заинтересованим студентима.

Сорентину је у Дрвенграду уручена награда за будуће филмове “Дрво живота”, у програму “Рестроспектива великана” приказују се његови филмови, док ће наредних дана у сали “Стенли Кјубрик” посетиоци моћи да 24 сата дневно гледају серију “Млади папа”.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10533
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui

Postod branko » 22 Mar 2018, 10:25

Goran Marković, reditelj, povodom premijere digitalno restauriranog filma "Specijalno vaspitanje"

Film mora da se odnosi na trenutak u kome nastaje


Kultni film Gorana Markovića „Specijalno vaspitanje“ zahvaljujući projektu Vip Kinoteka dobio je novu verziju sa boljim kvalitetom slike i zvuka.

Premijera digitalno restauriranog filma biće održana večeras u 19.30 u Jugoslovenskoj kinoteci, nakon čega će ovaj naslov u novom ruhu, kao i prethodna digitalizovana ostvarenja („Ko to tamo peva“ i „Kad budem mrtav i beo“), moći da se pogleda u Kinoteci, ali i po brojnim gradovima Srbije.

„Specijalno vaspitanje“ je debitantski igrani film Gorana Markovića. Priča o Peri „Trti“, maloletnom delinkventu iz provincije, koji dolazi u Beograd na prevaspitavanje, gde istovremeno u popravni dom za maloletnike stiže i novi vaspitač Žarko koji pokušava da uvede nove metode u radu sa štićenicima, premijerno je prikazana 1977. na Festivalu jugoslovenskog filma u Puli. Film koji je okupio neverovatnu glumačku ekipu (Bekim Fehmiju, Slavko Štimac, Aleksandar Berček, LJubiša Samardžić, Branislav Lečić i Olivera Ježina, koji su ovim filmom debitovali) dobio je u Puli niz nezvaničnih nagrada, dok je Samardžić, za ulogu milicionera Caneta, nagrađen Zlatnom arenom za mušku epizodnu ulogu. Reditelj, koji je u svojoj četiri decenije dugoj karijeri snimio neke od najvažnijih ostvarenja jugoslovenskog i srpskog filma („Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Tajvanska kanasta“, „Već viđeno“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“, „Urnebesna tragedija“, „Srbija godine nulte“), priseća se za Danas kako je nastao njegov prvi film.

* Na koji način vas je vaš debitantski film „Specijalno vaspitanje“ oblikovalo kao autora? Šta ste snimajući ovaj film naučili i kasnije uvek primenjivali u vašim filmovima?

– Mnogo stvari sam shvatio radeći na svom prvom filmu. Najviše o onome što ne znam. Taj film me je suočio sa jako mnogo važnih stvari o kojima nisam imao pojma da postoje. Na primer, koliko traje ono što ja zamišljam. Pre „Specijalnog vaspitanja“ nisam imao pojam o dragocenosti vremena na filmu. Kada sam završio film, on je trajao preko dva i po sata. Da bi dospeo u bioskope morao je imati ispod dva sata. Izbacio sam, moguće, njegove najbolje delove. Radilo se o velikim scenama koje su predstavljale celinu za sebe. Kako sam bio pred imperativom skraćenja, shvatio sam da u filmu može opstati samo ono što radi za celinu a da nikakvi ukrasi i „divne scene“ ne mogu preživeti. I dan-danas se sećam nekih stvarno lepih trenutaka koje sam bacio u đubre.

* Po čemu pamtite snimanje filma „Specijalno vaspitanje“? Rekli ste da je taj film napravila grupa mladih umetnika i entuzijasta, da on nije samo vaše delo…

– Po činjenici da nismo imali ništa. Sve smo doneli od kuće: kostime, delove scenografije, filmsku traku smo nabavili na „crno“. Ništa nam nije trebalo, sve se pravilo samo od sebe. I to sam naučio: dovoljne su ideja i energija. Oko toga se sve vrti.

* Kako ste jednom rekli, za sve vas to nije bio posao nego zavera. Pa tako ni slavnim glumcima Bekimu Fehmiu i LJubiši Samardžiću nije smetalo da igraju bez honorara. Šta vas je sve zajedno motivisalo da se na taj način posvetite ovoj priči?

– Biće da je to bio scenario, tekst. On je nastao na osnovu iskustva jednog pedagoga u domu za maloletničku delinkvenciju i posle mog boravka u tom domu u periodu od skoro dve godine. Miroslav Simić i ja smo te dve godine posmatrali tu decu i pričali o tome šta čini da jedno dete postane kažnjenik. Mislim da bi smo se danas složili da je to nedostatak ljubavi. Svi su patili od toga: neko im nije pružio ljubav onda kada im je bila najpotrebnija.

* „Specijalno vaspitanje“ pokrenulo je temu maloletničke delinkvencije na filmu. Šta je vas podstaklo da se zainteresujete za ovakvu priču?

– Znate, vi možete ispričati priču o sebi i kada se bavite nekim sižeom koji nema nikakve veze sa vama privatno. Verovatno me je privukla empatija koju sam razvio prema tim ubogim dečacima, a ta empatija je pokrenula ko zna kakve procese u meni. Ne bih da se samoanaliziram ali nešto me je potreslo u domu „Vasa Stajić“, a onda me je to i protreslo.

* Pre toga ste radili dokumentarne filmove… Koliko je to uticalo na „Specijalno vaspitanje“? Koliko su zapravo istinite priče postale deo ovog filma?

– U formalnom smislu mnogo. Ja sam, zapravo, svoje dokumentarističko iskustvo direktno preneo na stil tog filma. Kasnije se moj izraz menjao. U početku sam smatrao da pred kamerom sve mora biti autentično. Posle sam ušao u studio i počeo da pravim veštačku stvarnost. Čak sam u ateljeu pravio i eksterijer. Bio sam na stanovištu da je stvarnost koju pravite za jednu priču mnogo autentičnija od realne stvarnosti u kojoj se vrte hiljade drugih priča. Pa sam se, kasnije, opet vratio realnosti. To je tako, menjate se celog života. To je važno. Da ne dosadite i sebi i drugima.

* Taj film je nastajao u vremenu nakon gušenja crnog talasa, kada su se uglavnom snimali „od vlasti odobreni“ projekti. Koliko je tada bilo teško prikazati istinu na filmu?

– Mi smo se, za razliku od remek-dela crnog talasa, služili alegorijama, metaforama i ostalim oblicima indirektnog izražavanja. To se moralo tada. Sećam se, kada sam 1984. studentima Kolumbija univerziteta u NJujorku prikazao moj film „Variola vera“ i rekao im da to nije film epidemiji već priča o bolesti društva, niko me nije razumeo. Oni su imali tada sasvim drugi način mišljenja. Alegorija – zašto? Što ne kažete direktno to šta mislite o društvu? Nisam znao kako da im objasnim način mišljenja umetnika u socijalizmu. Tek kasnije, kada sam, jednom, na atinskom aerodromu shvatio kako se kolica za prevoz bagaža zovu METAFORA, postalo mi je jasno koliko smo se morali mučiti tada.

* A kako vam se čini situacija danas? Može li film opet biti ogledalo stvarnosti?

– To je uslov svih uslova. Da se film odnosi na trenutak u kome nastaje. Mislim da se moj pretposlednji film „Slepi putnik na brodu ludaka“, koji se događa pre sto godina u ludnici, takođe odnosi na ovaj trenutak. Ako nije tako, nema razlog postojanja. Filmovi ostaju kao svedočanstva o trenucima u kojima su nastali.

* Šta vas trenutno u Srbiji inspiriše da snimite film? Koja vam je priča rediteljski najzanimljivija?

– Dve stvari koje sam već pomenuo: da govori o mom unutrašnjem svetu i da se odnosi na ovaj trenutak.

* Kažete da su filmovi slike vremena u kojima su nastajali, ali koji vaš film, možda i na vaše iznenađenje, danas najbolje funkcioniše?

– Ne znam, ne gledam svoje filmove i ne raspitujem se za njih kod gledalaca. Imam iluziju da od mene najbolje tek dolazi. Utoliko sam više uplašen činjenicom što je „Specijalno vaspitanje“ postalo deo istorije koju treba čuvati od propasti. Meni se čini da je to bilo juče a protekla je 41 godina od kako smo to radili…

Promena paušalnih pogleda na problematiku Kosova

* Vaš poslednji film „Mnoštvo i manjina“ govori o gostovanju vaše predstave „Govorna mana“ na Kosovu. I dok se u Beogradu insistira na debati o Kosovu, sa čime ste se vi susreli snimajući ovaj film? Koliko je sve to daleko od onoga o čemu se ovde govori?

– Dok ne odete tamo nikada nećete znati o čemu se zapravo radi. Ja sam svoje paušalne poglede na problematiku Kosova bitno promenio nakon boravka u Gračanici, Velikoj Hoči, Visokim Dečanima, Istoku i Dragancu. Ne znate ništa dok ne vidite kako ljudi tamo žive, kako se ponašaju i o čemu sanjaju. Najmanje znate ako slušate odvratne floskule ove vlasti o „rešenju“ kosovskog problema. Potrebno je da odete u Istok, na primer, i sednete za sto sa tamošnjim parohom i njegovom ženom i sitnom decom, koji su jedini Srbi u tom gradu. Samo sedite i slušajte, sve će vam biti jasno.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10533
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui

Postod branko » 07 Jun 2018, 08:59

Bogdan Diklić: Ja sam čovek iz drugog vremena

Glumac Bogdan Diklić o "Zlatnom pečatu", o nekadašnjim bioskopima, čestitosti...

RADUJEM se što je Jugoslovenska kinoteka "zapečatila" moju karijeru - rekao je danas Bogdan Diklić primajući nagradu "Zlatni pečat" za doprinos srpskoj kinematografiji, koju mu je dodelila Kinoteka. - Sve ono što sam igrao na filmu, neko je napisao, režirao, pravio scenografiju, neko me je snimao, vukao je tu kameru po faru, i logično je da ovakva nagrada pripada svim tim ljudima. Meni je "Zlatni pečat" poveren na čuvanje, ja ću ga poneti kući i staviti na vidno mesto da bih se pravio važan kada neko dođe, ali ću celog života biti zahvalan ljudima koji su doprineli ovom uspehu.

Jedan od najznačajnijih glumaca sa ovih prostora, koji je ostvario oko 140 filmskih i TV uloga, ostavljajući dubok trag u jugoslovenskom i srpskom filmu, kaže, za "Novosti", da su za njega danas najveća satisfakcija ljudi s kojima je sarađivao.

- Kada se setim s kim sam sve bio partner na filmu, pomislim da ni ja nisam toliko loš. Ako me danas neko pita šta je za mene uspeh, onda su to ljudi s kojima sam radio. Četrdeset tri godine ipak pristojno živim od glumačkog posla, usuđujem se reći da sam održao čestitost s kojom sam ušao u ovu profesiju, i s kojom sam se vinuo u film kao mlad čovek. Čestitost i prema drugima, i prema sebi - kaže Diklić, ističući da je on čovek iz drugog vremena, koje je u svemu bilo drugačije.

- Više ne idem u bioskope, jer ih nema, a "sineplekse" u tržnim centrima ne podnosim. Žalosno je što je institucija bioskopa nestala, jer su oni i te kako uticali na razvoj ličnosti kad ste mladi, kad širite neke svoje kulturne i životne horizonte. U moje tinejdžersko vreme, kada devojčica pristane da ide s vama u bioskop, vi se tresete. Čekate da prođe žurnal i da malo odmakne film da biste je uhvatili za ruku. Bioskop je bio značajan u mnogim aspektima, pa i u tom najbezazlenijem, romantičnom i emotivnom. Karte su se kupovale kod tapkaroša, kad uspete da se probijete i vidite novi film to je bilo ravno pobedi, a i miris bioskopa bio je poseban. Kako da objasnim današnjim tinejdžerima šta je značio bioskop kada živimo u drugoj epohi.

U ovom vremenu, Diklić se, kako kaže, ne snalazi.

- Neprilagođen sam, bežim od mnogo toga, i ako bismo pričali o tome šta se sve promenilo za vrlo kratko vreme, otišli bismo u neke druge vode. To više ne želim, jer vidim da se mnogo ljudi neverovatno dobro snalazi i danas. To što sam ja neprilagođen i što se ne snalazim u mnogim stvarima je moj lični problem, i zato mislim da nisam aršin za neke vrednosti. Prezirem mobilne telefone, informatički sam nepismen, i dalje čitam tako što mi šušti papir knjige, i još uvek kupujem novogodišnje čestitke i šaljem ih poštom. Ne spasavam se ja od ovog vremena, samo ignorišem stvari koje mi ne prijaju, i prema kojima imam otpor.

Taj protok vremena u kojem je sve bilo drugačije, do današnjice koja ne nudi ništa romantično, pa ni iluzije, jedan od najomiljenijih glumaca ipak ne oseća.

- Još sam mlad, samo je moje telo nešto starije, usudio bih se čak da kažem da moja priroda i moja duša imaju nekih dvadeset pet godina.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10533
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Prethodni

Povratak na FILM

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost

cron