Srpska rodoljubiva poezija

Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:32

ЂУРА ЈАКШИЋ: Отаџбина

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови -
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила,
Што су у борби против душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишице својих кости сломљене,
Да унуцима спреме бусије,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема...
Ногом ћеш ступит, можда, поганом?
Дрзнес ли даље?... Чућеш громове,
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају,
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камењу
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати,
Ал' један израз, једну мисао
Чућеш у борбе страшној ломљави
"Отаџбина је ово Србина!...


ЂУРА ЈАКШИЋ: Падајте браћо!

Падајете, браћо! Плин'те у крви!
Остав'те села, нек гори плам!
Бацајте сами у огањ децу!
Стресите с себе ропство и срам!

Гините, браћо, јунаци, људи!
За пропаст вашу свет ће да зна...
Небо ће плакат дуго и горко,
Јер неће бити Србина...

Ми несмо браћа, ми Срби несмо!
Или ви несте Немањин сој?
Та да смо Срби, та да смо људи -
Та да смо браћа - ох, боже мој!...

Та зар би тако с Авале плаве
Гледали ледно у огњен час?
Та зар би тако - ох, браћо драга!
Та зар би тако презрели вас?

Презрите братства, покор и клетву!
Што небо даде, погаз'те ви!
Та није л' грешно, није ли грозно -
Крв деце ваше гледамо ми!...

А где је помоћ, ил' суза братска?
Ил' "Јуриш, роде, за брата свог!"?...
У вељој беди, смрти и крви
Данас вас, саме, оставља бог!...

Ал' опет, грешан, грешно сам пево -
Рањено срце народа мог!
Та Србин кипи - кипи и чека -
Ал' не да ђаво... ил' не да бог!


ЂУРА ЈАКШИЋ: Вече

Као златне токе крвљу покапане,
Доле пада сунце за гору, за гране.
И све немо ћути, не миче се ништа,
Та најбољи витез паде са бојишта!
У срцу се живот застрашеном таји,
Само ветар хуји... То су уздисаји...
А славуји тихо уз песмицу жале
Не би ли им хладне стене заплакале.-
Немо поток бези - ко зна куда тежи?
Мозда гробу своме - мору 'лађаноме!
Све у мртвом сану мрка поноћ нађе,
Све је изумрло - сад месец изађе!...
Смртно бледа лица горе небу лети...
Погинули витез... ено се посвети!...
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:34

Јован ДУЧИЋ: Аве Сербиа

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње, у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевка и гробље, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:35

Добрица ЕРИЋ: Пркосна песма

Ја
Раб Божији
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!
Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с'три прста!
Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!
Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам
смејем се и псујем
(а понекад и лајем)
крив сам, и признајем
да не знам што знам, и да знам што не знам
Крив сам, и да завршим
са највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха)
Крив сам, тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац, и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!
Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише
Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.
Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с' листе
ја сам од сад само ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!
Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
А то је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!
Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце к'о јабуку
и радост чисту к'о булка у раци
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш чемер
распродајуци моју дједовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тек тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!
Много сте важне
земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле кривда и неправда
Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које, као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве
шта ће овде џихадлије
крсташи
амери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна Срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.
Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!
Ми се не плашимо смрти
црне куге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће
лето
јесен
зима
И није страшнија
поготову дању
од суше
поплаве
земљотреса
мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.
Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал’ не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући.
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!
Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
као ваши праоци што су мога праоца
Исуса Христа Назарећанина.
Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само пожурите
што ме пре разапнете
пре ћу васкрснути!
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:35

Милан РАКИЋ: Вечити путник

Ја сам био створен, Госпо, да се родим,
Да живим, и умрем, све у истој кући,
Да целог живота, никуд немичући,
У истоме куту разговоре водим,

А ја белим светом расух живот цео;
И на обалама где је вечна плима,
И у сваком граду, сваком месту, има
По кап моје крви и мог срца део.

Ко раскинут ђердан,снизали се моји
Дани, разбацани, туђи један другом,
И у луталачком мом животу дугом
Нигде један спомен уз други не стоји.

Сад сам силом ћуди, Госпо, не знам чије,
На северу мртвом, где се мрзне море,
Где ни једна тица пропевала није,
Где прастаре шуме никад не шуморе,
И где снежне јеле сто пролећа броје
Као беле дувне непомично стоје...

Све су јутрос јеле обвијене снегом,
И дрвене куће, ко од снега целе,
Под црквеним торњем спокојно се беле,
Ко шатори бели под победним стегом.

Но мисао моја није тако бела,
У мени се буди опет чежња стара,
И шапћући тајно, ко вечерња врела,
Пред очима мојим старе слике ствара.

И ја видим друге пределе, и боје
Друге, с пуно сунца, с две големе воде,
Где слепови ниски укотвљени стоје
И бродови пуни у даљину броде.

Где над мирном водом, у вечерње вреле,
Бде старинске куле с мрке цитаделе...
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:36

Милан РАКИЋ: На Гази-Местану

Силни окопници, без мане и страха,
Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што посљедњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем...
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:37

Милан РАКИЋ: Симонида

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није хтео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
Те човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене, са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, -
Твоје већ давно ископане очи!
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:38

Алекса ШАНТИЋ: Кога да поштујемо?

Питао сам једног старца,
Кога красе с'једе власи,
Ком' ће скоро самрт хладна
Слаби живот да угаси:

"Је ли, старче, да поштоват' -
Ц'јенит треба оног само,
Који има сребра, злата -
Ког имућним називамо?

Који мирно и спокојно
На меканој лежи свили -
А не чује сиротињу,
Како јада, како цвили? -

Који има винограда,
Равних поља, плодних њива, -
За богатством и за славом
Чија душа само снива?

Што се воза у кароцах
Су четири коња врана, -
Ком' је испод достојанства
Погледати сиротана?"

Осмјехну се старац на то
Па ми благо одговара:
"Не штују се, синко, таки,
Што имају само пара.

У ког срце за род бије,
Ком' је љубав света, мила,
Ком' је душа чиста, св'јетла
Као сунце - божја сила; -

Који неће малаксати
Пред свакијем искушењем;
Који не зна за пороке
Већ се кити са поштењем;

Који народ не продаје,
Братска клетва ког' не прати,
Који љуби име своје,
Па см'је за њ и живот дати;

Чије око право гледа
Пуно вјере, свога плама,
Тога треба поштовати,
Па ма био у ритама!

Гдје такових људи нема,
Тај је народ право робље,
Тај је народ без свјетлости,
Тај је народ пусто гробље".
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:38

Алекса ШАНТИЋ: Лав

Из слободне горе миле, домовине њему свете,
Нагнаше га безбожници у гвоздене шипке клете.
Немилосно немилосних фијучући бич на њ пада,
Да му лавску снагу свлада.

А он само поносито узгореном главом стоји,
Без јаука и без писке фијучући бич он броји;
Нијемо стоји, трпи, сноси, а у оку искра сијева
Праведнога светог гњева.

Хај, бијте га и мучите, справљајте му јаде нове,
Безбожници без милости, гадне душе демонове,
Ал' пузити никад неће лав пред вама сред прашине,
Воли херој да погине.
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:39

Алекса ШАНТИЋ: Мати

Мати, мати, мила мати,
Ох, да ми је само знати
Моју љубав исказати
Према теби што ми сја!
Видјела би да ј' врелија
Од сунашца штоно сија,
И од сузе да ј' чистија,
Од љубице њежнија.

Али, опет, није тако
Узвишена, бујна, јака,
Врела, топла, силна, жарка,
Мајко моја милена,
Као што с' у твојих груди
Према твоме синку буди,
Без престанка гдје му руди
Среће зора румена.

Па шта ћу ти, мила мати,
За ту свету љубав дати?
Каквим ће те даривати
Даром добри синак твој?
Како теби да исплати -
Ох, да му је само знати! -
Мила моја, добра мати,
Око њега труда зној?

Ох, чујем ти ријечи миле:
"Награда ми сва је, сине:
Чини добра и врлине,
Вјеран буди роду твом!
Чувај језик, вјеру своју,
За њу гини и у боју -
Нек гуслари слијепи поју
О твом дјелу јуначком!"

Па ја ти се кунем, мати,
Да ћу име чуват знати;
Кунем ти се небом, мати,
И свом муком рода мог:
До посљедњег дана, трена
Да ћу као крута стијена
Стати чела узгорена
На бранику дома свог.
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:40

Алекса ШАНТИЋ: Ми знамо судбу

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди.
Волови јарам трпе, а не људи.
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свико -
У својој смрти да нађе лијека

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!
Све тако даље тамо, до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:40

Алекса ШАНТИЋ: Моје Српство

Што је небу сунце сјајно, што крепошћу вишњег блиста;
Што је пољу цв'јеће бајно, а цвијећу роса чиста;

Што ј' соколу крш и ст'јена гдје шстари, гдје се вије.
Више кога разјарена чсто љута муња бије;

Што је орлу смјелог лета та висина неба света,
С које гордо, у прашини, он презире црва клета;

Што је гори извор-врело, липе цвјетне, јеле вите,
И у трави мирисаве љубичице оне скрите;

Што ј' лахору мирис ружа тихим летом што га носи,
Па га мило сваком даје, њим се дичи и поноси;

Што је пјесма слављу милом, што је тици лако крило,
Што је оку вид и свјетлост: то је мени Српство мило!

Као огањ, ватра жива у мом срцу оно гори!
С њиме моја душа снива, о новоме данку, зори...

Сви облаци да с' развију - срџбе страшне понајвеће,
Па на њега да се слију, угасит' га срцу неће!

Да с' њега горда сила дигне, демон... онај љути,
Искру свету Српства мила не може ми отргнути.

Њему служим, вјерно, право, светиња ми мила то је!
Здраво да си, Српство славно, понајвеће благо моје!
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:41

Алекса ШАНТИЋ: Моји очеви

Моји су очеви из онијех страна
Где мотика звони и гдје красна бије;
Гдје зној с чела капље и гдје рало рије;
И тврде се груде дробе испод бране...

Моји су очеви из колиба груби',
Гдје се гусле чују, приповјести, бајке,
Гдјено дјецу уче просте, добре мајке
Кам рођени како брани се и љуби...

Моји су очеви са тимора тије'
Гдје гнијездо своје крсташ оро вије,
И са вихорима бије се и туче...

Моји су очеви бунтовници свети,
Са душом олуја што хрли и лети,
И крилима златне распаљује луче...
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:42

Алекса ШАНТИЋ: Моја домовина

Не плачем само с болом свога срца
Рад земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.

У мени цвиле душе милиона -
Мој сваки уздах, свака суза бона,
Њиховим болом вапије и исте.

И свуда где је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште.
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:42

Алекса ШАНТИЋ: На по пута

Остале су за мном баште јоргована,
Сјај прољећа мога, шум, пјесме и вела...
Студена ме јесен на по пута срела,
И по мени пада сухо лишће с грана.

К'о рањена тица, што би небу хтјела,
Отима се душа из оловних дана,
Али кобни вјетар граби је са страна,
Па се натраг тргне премрзла и свела.

Моји врти, више не чекајте на ме,
Вратити се нећу из студене таме
Свог живота... Сунце полагано гасне...

Хладни сутон пада... Ноц све ближе иде...
Једну црну руку моје очи виде -
И ја чујем само удар тврде красне.
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:43

Алекса ШАНТИЋ: На посао

Хајд'мо, хајд'мо, браћо мила,
Будимо се из мртвила,
Из л'јености, пакла тог!
Братску руку руци дајмо,
На посао похитајмо,
Благослов ће дат' нам Бог.

Да нам дани разведре се,
Да са себе терет стресе
Тешких јада мили дом:
Треба мука - презримо и'!
Пред очима нек' нам стоји:
Служит' треба роду свом!

Нек' нас свуда трње срета
Нек' нам светом циљу смета,
Не маримо за то ми:
Иза трња цв'јеће ниче,
Побједом се лави диче,
Иза борба крвави'.

Зато напр'јед! - јер друкчије
Добра нема, среће није,
Оставиће вјечно нас;
На посао, Србадијо,
Ако ти је свет и мио
Домовине драге спас!...


Алекса ШАНТИЋ: На рад

На рад, нек' нас слога води!
Кога српска мајка роди,
Нек' не жали труда свог!
Та здраве су наше груди,
У њима се пламен буди
Челиком нас створи Бог!

Презиримо л'јеност, пак'о,
Поскочимо хитро, лако,
Сложно, браћо, сви на рад!
Са радом се мети стиже
И новој се слави диже
Чврст и сталан јаки град!

Сјетимо се прошлог доба.
Сјетимо се да у гроба
Многа стара срећа спи!...
Са одважним вољним радом,
С поуздањем, вјером, надом
Можемо је дићи ми!

На рад, нек' нас слога води!
Кога српска мајка роди,
Нек' не жали труда свог!
Та здраве су наше груди,
У њима се пламен буди
Челиком нас створи Бог!
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:44

Алекса ШАНТИЋ: Наш стари доме

Наш стари доме, како си ороно!
Капије твоје нико не отвара,
По њима мирно црв дубе и шара -
Гризе, ко чежња једно срце боно.

Ево ми собе! О дувару јоште
Икона виси, прашњава и сама,
И у ме гледа и шапће из рама
О добу среће, дјетињста, милоште.

Овде сам прве стихове написо,
Овдје је с душом полетела мисо
Високо, тамо гдје се исток жари.

Овдје ми негда бјеше рај... А сада?
На моје срце гробна земља пада,
И ја се рушим ко ти, доме стари...
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:45

Алекса ШАНТИЋ: Нови српски мач

Кад страшна бура диже се смјело
По небу српском растрије мрак,
Кад преста тећи среће нам врело,
Кад сунца нашег потавни зрак;

Кад са свих страна судба нам црна
Бичеве спрема да сруши нас,
Кад сплете в'јенац оштрога трња,
Кад Србу дође крвави час;

Кад оно диже аждаја љута
Отровну главу на свети дом,
Да Срба сваког прождре, прогута,
Огњиште да му сатре гром!

Кад Србин оста без круне миле,
Слободу кад му отрже враг,
Кад на њег' многе јурнуше силе,
Да утре њему име и траг:

Презирућ' ропство, одважно, чило, -
Тјешећи мајци ужасан плач,
Очеви наши на врашко крило
Јурнуше смјело, тргоше мач!

Бранише њиме слободу свету, -
И сунца опет засија зрак, -
Гонишпе њиме аждају клету -
И Србин опет постаде јак.

Ал' доба ово и ови дани
За борбу други пружају мач,
Чим ћемо блажит' болове рани
И тјешит' мајке тужне нам плач;

Чим ћемо опет до среће стићи
Подигнут' њезин св'јетао стан,
Чим ћемо опет славу нам дићи
Што 'но је сруши црн Видов-дан.

Мач тај је, браћо, учење школа,
Марљивост, воља, уздање, над!
Дижимо школе! Љубав и воља
Нека нас води на свети рад.

Та чујмо гласове Светога Саве:
"Учите! Љуб'те се! То вам је моћ:
То је мач нови, који до славе
Довешће браћу кроз тавну ноћ."
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:45

Алекса ШАНТИЋ: Остајте овдје

Остајте овдје!... Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.

За ову земљу они беху диви,
Узори свијетли, сто је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.

Ко пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат'те се њојзи у наручја света;
Живите зато да можете мријети
На њемом пољу гдје вас слава срета!

Овде вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји кршеви и голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братски руку стеже -
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света.

Остајте овдје!... Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије, -
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није...
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:46

Алекса ШАНТИЋ: Отац

Где сте? Вашу песму не чујем из луке,
А то, децо, боли ме и вређа.
Непрестано мотрим, испод сухе руке,
Хоћете ли доћи са далеких међа.

Орању је доба. У плавоме небу
Поздрави се чују ластавица рани'.
Старати се треба о насушном хлебу,
А ја сам ороно. Ко ће да нас храни?

Момчило, Милојко, Мргуде, мој диве,
Хоћете ли скоро узорати њиве? -
Хоћете ли жњети ко што лани жњеште?

Еј, плугови ваши без вас пусти стоје...
С болом на темена унучади своје
Суху руку спуштам... Моја децо, где сте?
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Srpska rodoljubiva poezija

Postod Upravnik » 15 Jan 2011, 15:47

Алекса ШАНТИЋ: Пепео Светог Саве

Спалише на Врачару
Светог Саву,
Предадоше огњу, жару
Српску славу.

У пеп'о се створи т'јело
Светитеља;
Намршти се Србу чело
С јада веља.

Проплака му усред горе
Б'јела вила,
А тама му св'јетле зоре
Сломи крила...

Бич подиже на њ судбина
Тешких јада, -
Моћ му паде, с њим тавнина,
Мрак завлада.

Сузу проли и узда'ну
Из дубине...
Сунце среће њему пану
Са висине...

Ал' гле чуда - божјих сила!
Вихор слети,
Па подиже свеца мила
Пеп'о свети!

Подиже га на крилима
У висину,
Па га лако крајевима
Српским вину.

А пеп'о је Србу сваком
Срцу пао,
До данас га с вјером јаком
Одржао!

Кр'јепио га, будио му
Врелу наду,
Тјешио га у горкому
Своме јаду.

Кад му небо поста тавно
С мраком гори:
Он га диже, да се славно
С мраком бори!

Да разбије тмину клету
Што га таре,
Да угледа зору свету
Славе старе!

Да му опет домовина
Срећом пјева,
Да га опет са висине
Сунце згр'јева.

Па хвала ти, ој пепеле
Српске славе, -
Па хвала ти, ој пепеле
Светог Саве!

Србин ће те поштовати
Докле живи!
У души те његовати
Соко сиви!

Са тобом ће ув'јек снажно
Гинут', мр'јети!
И журит' се он одважно
Својој мети!
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Sledeća

Povratak na KNJIŽEVNOST

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost