Najlepši odlomci iz knjiga

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod Palma » 05 Nov 2011, 22:20

JANET VINTERSON: Strast

Kad strast prvi put dođe u poznijim godinama, odricanje od nje je teže. I onima koji u poznijim godinama tu zver sretnu, nude se samo đavolski izbori. Da li će reći zbogom svemu što poznaju i zaploviti nepoznatim morem bez izvesnosti da će ponovo videti kopno? Hoće li odbaciti svakodnevne stvari koje su činile život podnošljivim i zanemariti osećanja starih prijatelja, možda pokojeg ljubavnika? Ukratko, hoće li se poneti kao da su dvadesetak godina mlađi, iako je zemlja hanaanska iza prvog grebena?
Obicno neće.
A ako to i učine, moraćeš da ih svežeš za katarku dok lađa isplovljava, jer je zov sirena jezivo slušati i mogli bi poludeti kad pomisle šta su izgubili.
To je jedan izbor.
Drugi je da naučiš da žongliraš; da činis ono što smo mi činili devet noći.
To brzo izmori ruke, ako ne i srce.
Dva izbora.
Treći je da odbiješ strast. Onako kako bi razuman čovek odbio leoparda u kući, koliko god mu isprva pitomo izgledao. Mogao bi računati da ćes lako prehraniti leoparda i da je vrt dovoljno prostran, ali znaćeš makar u snovima da se nijedan leopard ne zadovoljava onim što mu se daje.
Posle devet noći mora stići deseta i nakon svakog očajničkog sastanka, očajavaćeš za još jednim. Nikad dosta hrane, nikad dosta vrta za tvoju ljubav.
I tako odbiješ, a onda otkriješ da ti kuću pohodi duh nekog leoparda.

Kad strast dođe u poznijim godinama, teško se podnosi.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
 
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 01:48

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod Palma » 11 Nov 2011, 23:12

ANAIS NIN: Erotizam u žena

Slika

Postoje žene koje su nezadovoljne dodeljenom im pasivnom ulogom. Postoje žene koje sanjaju da uzimaju, osvajaju, poseduju kao što to čini muškarac. To je oslobađajuća snaga naše današnje svesnosti da bismo želele da počnemo iznova i damo svakoj ženi njen individualni primer, ne neki uopšteni. Želela bih da postoji neki osetljivi kompjuter koji bi mogao napraviti svakoj ženi uzor rođen iz njenih sopstvenih nesvesnih želja. To je uzbudljiva avantura u kojoj se nalazimo. Da ispitamo sve istorije, statistike, ispovesti, autobiografije i biografije i stvorimo svoj sopstveni individualni uzor. Radi toga smo u obavezi da prihvatimo ono što je naša kultura dugo poricala, potrebu za individualnim introspektivnim ispitivanjem. Samo će to pokazati žene onakve kakve jesmo, naše reflekse, sviđanja, nesviđanja, i ići ćemo napred bez krivice ili oklevanja, prema njihovom ispunjenju. Postoji tip muškarca koji vidi vođenje ljubavi kao što i mi vidimo, postoji bar jedan za svaku ženu. Pre svega, treba da znamo ko smo, i kakve su nam navike i fantazije naših tela, diktati naših imaginacija. Ne samo da treba da priznamo šta nas pokreće, talasa, uzbuđuje, već i kako da ga dosegnemo, postignemo. U tom pogledu bih rekla da žena zna veoma malo o sebi. I na kraju, ona mora da napravi svoj sopstveni erotski uzor i zadovoljstvo kroz ogroman broj polu-informacija i polu-otkrivanja.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
 
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 01:48

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod Palma » 29 Nov 2011, 22:17

PAOLO KOELJO: Jedanaest minuta

Srela sam jednog čoveka i zaljubila se u njega. Zaljubila sam se iz jednog jedinog razloga: od njega ne očekujem ništa… Znam da ću za tri meseca biti daleko, on će biti samo sećanje, ali neću uspeti da živim bez ljubavi; bila je to moja granica…
Volela bih da za njega uradim ono što je on uradio za mene. Mnogo sam razmišljala i otkrila da nisam ušla u kafe slučajno; najvažnije susrete duše dogovaraju mnogo pre nego što su se tela videla.
Uopšte, ti susreti dešavaju se kada stignemo do naših granica, kada nam je potrebno da emotivno umremo i vaskrsnemo. Susreti nas čekaju – ali mi u najvećem broju slučajeva izbegavamo da se oni dese.
Međutim, kada smo očajni i ništa više ne možemo izgubiti, ili pak, kada smo oduševljeni životom, tada se nepoznati pojavljuje i kretanje našeg unutrašnjeg univerzuma menja pravac.
Svi znaju da vole, jer su se rodili s tim darom. Neki to rade prirodno dobro, ali većina treba da ponovi gradivo, da se ponovo seti kako se voli, i svi – bez izuzetka – imaju potrebu da gore u vatri svojih proživljenih emocija, da ožive neke radosti i boli, uspone i padove, sve dok ne postignu onu nit vodilju koja stoji iza svakog novog susreta; da tamo postoji jedna nit i, dakle, tela uče jezik duše, i to se zove seks.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
 
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 01:48

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod Upravnik » 03 Dec 2011, 22:32

Malo Meše Selimovića:

“Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazada, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!”

(Derviš i smrt)

Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom? Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.

(Tvrđava)

Postoje tri velike strasti. Alkohol, kocka i vlast.Od prve dvije ljudi se mogu izlečiti, od treće nikako. Vlast je najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je. Kao čarobni kamen, jer pribavlja moć. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali, koja ga drži. Odvojeni ne predstavljaju ništa, zajedno kao kob su ovog svijeta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična. Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvek je lepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna. I ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni brzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vječne zakone, vječna načela, vječno ustrojstvo i vežući vlast uz Boga, učvršćuju svoju moć. I niko ih ne bi oborio ako ne postanu smetnja i pretnja drugim moćnicima. Ruše ih uvjek na isti način, objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, izdajom prema vladaru, a nikom to ni na um nepada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast kao noćni leptir na plamen svijeće.
Bez hljeba narod može ostati, bez vlasti neće.

(Tvrđava)

Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvek sve odgađamo, kao u strahu od rešenja. Ovako je mogućnost, cvetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama.
A kad pređemo tu granicu, naći ćemo se na čvrstom tlu tačno određenog odnosa i obaveza kojih se bojim. Samo ona i ja, u uskom kavezu moguće ali nedovoljne nježnosti, omeđeni sobom i osećanjima koja bi se mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim mučno. Samo ona i ja, bez svetla, bez neomeđenih širina, koje nas draže kao mogućnost…
I ne znam šta je jače, šta je važnije, i zato se ispitujemo i čekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam što osećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim. Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo verovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu mučne, a privlači me što ih ona nudi. To rađa nadmoćnost, koja može da bude surova, ali i velikodušna: čuvam se i jednog i drugog…

(Tišine)
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2371
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod Bibliotekar » 20 Dec 2011, 22:35

Siril Nortkot Parkinson: VOLJA NARODA ili GODIŠNJA SKUPŠTINA

Svi smo upoznati sa osnovnom razlikom između engleskih i francuskih parlamentarnih ustanova, dok su skupštine stvarane po uzoru na njih preuzele i njihove osobine. Uviđamo da suštinska razlika nema ničeg zajedničkog s narodnim temperamentom, već potiče od rasporeda sedišta. Britanci, odgojeni u duhu ekipnih sportskih igara, ulaze u Donji dom kao ljudi koji bi se radije nečim drugim bavili. Ako već ne mogu da igraju golf ili tenis, mogu se bar pretvarati da je politika igra s vrlo sličnim pravilima. Da nije ove domišljatosti, parlamentu bi se posvećivalo još manje pažnje nego sada. Stoga je britanska težnja da se obrazuju dva suparnička tima, sa glavnim i pomoćnim sudijama i puste da debatuju dok se uzajamno ne izmore. Donji dom je tako izgrađen da je pojedinačni član stvarno prinuđen da se opredeli za jednu ili drugu stranu dok još i ne zna razloge za to, ili čak (u nekim slučajevima) još pre no što sazna predmet rasprave. Obučavan je još od rođenja da se bori za svoju stranu, a to ga pošteđuje svakog izlišnog umnog napora. Uvukavši se na svoje sedište pri kraju govora nekog poslanika, on tačno zna kako će postupati od trenutka kad je stigao pa nadalje. Ako je govornik na njegovoj strani Doma, uzvikivaće: „Čujmo, čujmo!” Ako je na suprotnoj strani može bezbedno dobaciti: „Sramota!” ili samo uzdahnuti: „Uh!”Nešto docnije možda će ugrabiti trenutak i pripitati suseda o čemu se uopšte raspravlja. Strogo uzevši, nema potrebe da to učini. U svakom slučaju zna dovoljno da ne bi „šutirao” na sopstveni gol. Ljudi koji zauzimaju sedišta prekoputa suštinski greše, a svi njihovi dokazi su obične brbljarije. Ljudi na njegovoj strani su, nasuprot, pravi državnici, a njihovi govori izuzetna smeša mudrosti, rečitosti i umerenosti. Za britanskog državnika ne čini ni najmanju razliku da li se on politički učio u školi Harou ili navijajući za „Aston Vilu”. U obe škole naučiće kad treba da kliče, a kada da zviždi. Suština britanskog sistema je u tome što se isključivo oslanja na raspored sedenja. Kad klupe ne bi bile postavljene jedne nasuprot drugima, niko ne bi mogao da razluči istinu od laži, mudrost od ludosti – izuzev ako bi sve saslušao. Međutim, sve saslušati bilo bi smešno, jer se polovina govora (onih protivničkih) mora neophodno sastojati od besmislica.

U Francuskoj je početna greška učinjena time što su poslanici raspoređeni u polukrug, tako da su svi licem okrenuti predsedništvu. Zbrka nastala zbog ovoga lako bi se mogla zamisliti, da već nije sveopšte poznata. Nikakvi stvarni opozicioni timovi ne mogu se obrazovati i niko ne može (bez slušanja) utvrditi čiji su dokazi temeljniji. Umesto da imaju dve strane, od kojih jedna radi ispravno, a druga greši – tako da je pitanje rešeno od početka – Francuzi obrazuju mnoštvo timova okrenutih u svemogućim pravcima. Kad na terenu vlada takva zbrka, igra čak ne može ni da počne.

„Parkinsonov zakon i druge studije o administaciji”, Beograd : BIGZ. – 1974, str. 39-40.
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 4164
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod Palma » 23 Dec 2011, 22:13

Alberto Moravia: TAJNA

Kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigdje drugo. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Voleo sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.
Voleo sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumem da li smo se voleli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvek bila u meni, kao deo mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih večitih čežnji, kao sećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog deteta, koje nije uspevalo da pronadje drugara sa kojim bi podelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Voleo sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj deo mene koji sam oduvek hteo da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te poslednji put video prošle godine, prošlog meseca, ovog jutra ili možda pre samo nekoliko trenutaka. Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje lepote za kojom posežem kada imam potrebu za svetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar deo lepote koju umeš da daš onome ko je pored tebe.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
 
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 01:48

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod Palma » 27 Dec 2011, 23:13

Meša Selimović: TVRĐAVA

A naša ljutnja je odmah splasnula, postala je smiješna, kao i povod.

Pobune su trajale kratko, toliko kratko, da ih nije vrijedilo ni dizati. Pogotovu što sam znao, ma koliko bio ljut, da mi ništa ne može zamijeniti nju, ovakvu kakva je, uskogrudu u svojoj ljubavi, netrpeljivu prema svemu što bi joj moglo uzeti ma i djelić mene, njene svojine. I brzo sam se, iz traljave pobune i tobožnje želje za slobodom, vraćao u čvrstu tvrđavu njene ljubavi, kao smireni bjegunac koji nije ni odmicao daleko od kapije.

Život nam nije naklonjen, i sami stvaramo svoju malu zajednicu, svoj kosmos, u kojem namirujemo jedno drugome sve što nam nedostaje.

Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.

Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude.

Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje. Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.

Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
 
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 01:48

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod branko » 03 Jan 2012, 17:44

Zoran Radmilović

Zalažem se za laž


... dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima. A hoće, glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se to tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto. (str. 13)

Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo! U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono „juče“ ponoviš. Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga. A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“ da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči. (str. 14)

Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojim pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem. Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma. Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka... Neka se nose... no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je ikako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi. (str. 15)

Sa pozorišnom kritikom se ja ne trpim... Ostavite me na miru, ja vas ne zarezujem. Smatram da ste lenčuge, da ste gurnuti u taj posao, naterani da to radite, a da to ne volite, niste unutra... U stvari – nosi te se! (str. 18)

Opet slobodan! Evo me opet, hteo sam najbolje, najlepše, najveće, naravno sebično, i zato pogrešno. I šta sada? Šta sa slobodom? Pustiću neka vreme učini šta mu je volja. Saznaću. Uostalom, shvatio sam čudnu, poražavajuću, smešnu činjenicu da sam u trideset drugoj godini života o njemu, životu, malo znao! Hvala Bogu što je tako. Daj Bože da ostanem dete što duže, ako je moguće, dobri Bože, zauvek! (str. 57)

Znači to otprilike tako izgleda? Drugi trogodišnji život između mene i te žene izgleda da se završio. Kažem, izgleda! Možda, ne verujem, nisam siguran. A hteo bih da je tako, jer mislim da tako treba da bude. Tako reći, taj život dođe do svog konca. Tananog, tankog končića. Da li da ga zubima prekinem ovoga trena? (str. 58)

Razmišljam o sebi i ljudima oko sebe. Kako smo svi uplašeni, izmenjeni!? Ustvari, to je nastrašnije: tek sada smo pravi!
Svako opsednut svojim mislima i bolom, strahom od onoga što tek može doći. Strahom od smrti, uostalom, da se ne lažemo!
U početku smo svi pokušavali da glumimo nonšalantnost, prezir prema situaciji, ali sam ubrzo shvatio koliko je sve to perfidno i bedno. Sve te šale sa sobom i svojom bolešću, veseli pokušaji konverzacije sa sestrama, doktorima. Sve to čine, shvatio sam, na smrt uplašeni ljudi (dosta vešto!), mali bednici koji će te iste sestre i doktore obilaziti kao da su kužni, samo ako se izvuku, praveći se da ih ne poznaju na ulici!
Dok jednoga dana opet ne zatrebaju, kada će se vratiti puzeći! Uopšte, čudna su pojava bolesnici. Večito gladni, ustvari večito zabrinuti da ne ostanu gladni, kivni na bolničku ishranu mada sam siguran da velika većina kod kuće nije ni to imala! Spremni na sve moguće kompromise, samo da „živu glavu izvku“. Pred lekarom uvek ponizni, uzdrhtali, a čim ovaj ode počinju njihovi komentari svega što je ovaj, kao, propustio. Šta ne zna, šta je mogao da nauči za sve ove godine, a nije, komentar svega što svaki bolesnik zna (uvek!) bolje od doktora!
Da čovek ne zna koji su gori: da li oni što ponosno ćute, izigravajući dostojanstvo u svim prilikama, pa i u ovakvim. Ili oni drugi, oni šaljivci, koji se trude da isprovociraju lekara da im nešto kaže. Makar da su blesavi! Ili oni koji u svakom trenutku otvoreno manifestuju sve što osećaju: jauču, stenju, podriguju... samo ako ih manje boli. Rade sve što može da učini u svojoj svesti čovek koji smatra da je samim tim što je u bolnici, već pomilovan rukom smrti. Da može i treba da se radi sve ono što ga još biološki, atavistički vezuje za život. Dakle, otpušta sve kočnice: prdi, podriguje, stenje, štuca, psuje, ždere kao nikada, zavidi onome koga otpuštaju kući, mrzi ga. Rečju, iz njih slobodno, naturalno, veje život! Čovek valjda pokušava da dokaže koliko ga još ima na gomili, sebi prvo, i koliko je teško (ipak) tu gomilu života potrošiti! (str. 67)

Još jedan dan u bolnici. Biće ih još dosta, izgleda. Potpuno sam se srodio s tom mišlju. Na neki način čak se i plašim toga, da jednoga dana izađem odavde. Mnogo je mirnije ovde. Mnogo jednostavnije, jednostavno onako kako sam uvek želeo da život izgleda. Uprošćen, funkcionalan bez svih aplikacija, lepih i ružnih, koje mu mi priključujemo svakodnevno, misleći da tako treba.
Ovde je sve svedeno na najpotrebnije, na bit života, na odbranu života, ovde je rat, barikada, sve je ozbiljno, smišljeno, nema vremena za metafiziku, svi smo na jednoj strani barikade!
Vidim da su dani divni. Posmatram svakoga jutra zelenoplavo nebo nekoliko vrhova jablanova tihih. To vidim iz svakog ugla sobe. Prava moja jesen, kakvu sam uvek želeo.
Sada bih bio s Dinom u Košutnjaku! Pa ipak, lepa je i jesen sa kišom!
Još uvek sam u bolnici! To već postaje smešno, histerično. Savlađujem se odlično, čitam mnogo i to knjige koje čudnom koincidencijom imaju mnogo sličnosti s mojom situacijom. Manov „Čarobni breg“ i „Duševne poremećaje znamenitih ljudi“. Te dve knjige mi ulivaju čudnu snagu, postajem


cinik spreman na sve. Sinoć sam nehotice izgovorio rečenicu: „Ako sada zatvorimo prozor, šta ćemo da radimo zimi?!“ Znači, spreman sam podsvesno, da ovde dočekam i zimu!? Nisam se ni trgnuo kad sam je izgovorio. Čini mi se da mi je bilo pomalo i smešno!
Sreo sam se s njom! SMRĆU! Noćas je umro mladić iz susedne sobe. Kriju od nas. Saznao sam, takođe, da je i moj sused vizavi, najskoriji kandidat. Rak. Ne sluti. Danas je prvi put posle toliko vremena živnuo, počeo da govori, čak se i smejao! Lekari oko njega igraju svoju večitu igru. Veliki glumci, zaista. Obični, ravnodušni, svakodnevni, zadovoljni njegovim stanjem, šaljivi. On im, naravno, sve veruje! O, živote! O, čoveče, koliko voliš taj život kakav god da je, da li bi se iko usudio da ti ga ospori? Ko bi smeo da ti kaže da ga je ostalo još sasvim malo? Nadaj se, čoveče! Drži se rukama, zubima za taj usrani život, bedna kukavico! Podrazumevam i sebe. (str. 68-69)

I tako, eto, gospođa Smrt, tobož nezainteresovana, udubljena u svoje misli, šeta našim hodnikom! Mi se, takođe, pravimo da je ne prepoznajemo, češemo se o nju, jedemo za istim stolom, gledamo preko njene glave, zauzeti kada naiđe. (str. 70)

Umetnost ima opravdanje ako je humana. Danas je to tako teško. Čovek se sam dehumanizuje svesno ili nesvesno, ali, izgleda, neminovno – a umetnost je posledica. Pokušajmo da bude uzrok. Uzrok stvaranja novog čoveka. Ovo je puka fraza, ali ima tu nešto. Umetnost može da oplemeni makar na kratko, ali zrno ostaje, nadam se. I to je ipak nešto. (str. 121-122)

Čitam eseje o Brehtu. Pitanje je da li je pozorište svrha ili sredstvo. Čini mi se da, pak, treba da bude prvenstveno ono drugo – ali sa mnogo prvog. Znači ne osušiti ga, ne napraviti ga didaktičkim, ali ni lažno lepim.
Pet prepreka po Brehtu:
Ko danas želi (ili govori) istinu treba da savlada najmanje pet prepreka. Da ima smelosti za nju, iako je svuda suzbijaju. Mudrost, da bi je spoznao, iako je svuda kriju. Veštinu, da bi od nje učinio upotrebljivo oružje. Rasuđivanje, da bi izabrao one u čijim rukama ona postaje delotvorna. Lukavstvo, da bi je među ovima raširio. (str. 123)

Neko je rekao da je biografija jednom umetniku istorija njegovih veštih sumnji u sebe i svet oko sebe. Tako otprilike. (str. 124)

Ja se zalažem za laž! Jer, teatar jeste laž. I ostanimo pri tome. Koliko god se mi trudili, i ti kao gledalac i ja kao glumac, da prevaziđemo tu laž i da se dogovorimo da nije – ali jeste! Laž je. Lažno je kada izađem i igram Filipa Filipoviča, bez veze, i operišem nešto, kao... Lažno je. E sad, tu laž hoću ja da izvedem na taj opsenarski način. Ne da te ubedim u to, nego da te malo zavedem. Da te zavedem da poveruješ tih dva sata. Prema tome je – laž. I onda, ako je već laž, ne možeš da mi sediš blizu, mora da postoji distanca, i da me gledaš kako imam crven nos i, šta ja znam... dlake iz uva! Pa jeste! Samo dalje od mene! Sedi tamo gde ti je mesto i nemoj da mi se tu muvaš. (str. 131)

„Politika“, Z.R.: „U glumi se uvek držim maksime: osrednji glumac uvek igra dobro, a veliki uvek loše, a samo ponekad, u retkim, izuzetnim trenucima - sjajno!“ (str. 149)

O glumi Amerikanaca i Rusa: „ ...kad gledaš Amerikance na filmu – oni to rade perfektno, ali su glumu učili od Rusa – od Stanislavskog. I onda gledaš Ruse, i vidiš da oni to rade isto tako perfektno, ali samo još bolje, još uvek rade malo bolje, samo za tu jednu iskru, za tu iskru koja se pojavi negde u oku, u nosu, u obrvi. Eto, samo to imaju malo više nego Amerikanci. To je to...“ (str. 152)

Povodom skidanja „Politike kao sudbine“ s repertoara u jednom intervjuu koji je dao Feliksu Pašiću, Zoran kaže sledeće: „... ja ne verujem da pozorište može da menja svest... na pozorištu je da izvrši svoj časni zadatak, a časni zadatak je da zabeleži trenutak... Nemam ništa protiv takozvanog političkog pozorišta. (str. 153)
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod branko » 05 Jan 2012, 16:37

Miroslav Krleža

"Na rubu pameti"


" Kada sam svome starome znancu, doktoru Werneru, poznatom i uglednom šef-redaktoru, slobodnom misliocu i slobodnom zidaru, koji me je frontalno napao - "da bi me trebalo zatvoriti u ludnicu i izolirati u mom vlastitom interesu, kad činim takve evidentne budalaštine protiv samoga sebe", odgovorio da je neukusan filistar, on je počeo mucati nešto o Evropi, o evropskom načinu mišljenja, o evropskim dužnostima građanina spram samoga sebe,i, uglavnom, on nije umio da formulira ni jedne stvarne misli zašto bi - zapravo - moj postupak bio luđački, abnormalan, patološki, neevropski?


- Kako, do vraga, taj moj postupak ne bi bio evropski kad stanujem u "Evropi", i to još u hotelu "Evropa"? Zatim, što sam - uopće - učinio? Jednom nesumnjivom banditu izjavio sam da je bandit, i to je uglavnom sve! Zašto sam rekao to jednom razbojniku? Zato, jer je izjavio da će me ustrijeliti kao psa? Zašto mu to nisam izjavio već prije? Ne znam! A zašto mu to, osim mene, nije izjavio još nitko? Ni to ne znam! Ali da o njemu to misli čitav grad, to, mislim, ne trebam dokazivati Werneru koji misli to isto! Izjavio sam dakle nešto što se podudara s mojim mišljenjem, sto posto, a to moje mišljenje dijeli čitav grad, samo to neće nitko da izjavi! Zašto? Iz tisuću razloga! Da sam prešutio svoju misao, kao što sam to u najraznovrsnijim prilikama činio preko trideset godina, sve bi bilo ostalo na svome mjestu. Ovako, primio sam otkaz, bit ću suđen, primio sam na sebe krivnju bračne nevjere koju - nota bene - nisam izvršio, stanujem u hotelu jer negdje najposlije moram stanovati, i sad mi vi, gospodine prijatelju, kao nekakav slobodni mislilac, slobodni zidar, predstavnik liberalne slobodoumne štampe, samozvano i visokoparno deklamirate o "Evropi"! Kakva "Evropa"? Htio bih ipak, oprostite, jednom da čujem: što je zapravo ta "Evropa"? Što bi imala da bude ta toliko razvikana "Evropa"? Gdje je ta "Evropa"? Što hoće ta "Evropa"? l u kakvoj naročitoj relaciji stojite vi, molim vas, spram te "Evrope", da ste stekli nekakav naročiti privilegij, te se vi lično, u svoje ime, možete pozivati na "Evropu", kao da ste isključivo vi lično njen pravni i moralni zastupnik, a ja nisam? Gdje sam se ja ogriješio o tu "Evropu"? Kada? Zašto?"
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod branko » 06 Jan 2012, 23:00

Из преписке Ф. М. Достојевског:

А. Н. Мајкову, Женева 16/28 авг. 1867.

У Немачкој сам се срео са једним Русом који стално живи у иностранству, у Русију одлази сваке године на дветри недеље, да узме приход од имања, и враћа се опет у Немачку, где су му жена и деца, сви су понемчени.
Измећу осталог, упитах га због чега је, заправо, напустио отацбину. А он ми буквално (и осионо) одговори: „Овде је цивилизација, а код нас је варварство. Осим тога, овде не постоје народности; јуче сам путовао и у вагону се није могао разликовати Француз од Енглеза или Немца.“ „Дакле, то је, по вашем мишљењу, прогрес?“ „Па, наравно!“ „А знате ли ви да је то апсолутно погрешно. Француз је, пре свега, Француз, а Енглез Енглез, и њихов је највиши циљ да буду оно што јесу. Осим тога, у томе је њихова снага.“ „То је апсолутно нетачно. Цивилизација треба све да изједначи и ми ћемо тек онда бити срећни када заборавимо да смо Руси и кад сваки човек буде налик на друге.“

А. Н. Мајкову, Дрезден 9/21 октобра, 1870.

Негде зимус, у уводнику „Гласа", прочитао сам озбиљну исповест како смо се „за време Кримског рата радовали успесима савезничког оружја и поразу наших". Не, мој либерализам није ишао тако далеко. Онда сам још био на робији и нисам се радовао успеху савезника, већ сам заједно са својим осталим друговима, невољницима и војницима, осетио да сам Рус, желео сам успех руском оружју и, мада сам још био под јаким утицајем шугавог руског либерализма који су проповедали говнари, какав је био балегар Белински и остали, нисам сматрао да сам недоследан што се осећам као Рус. (...) И знајте, драги мој, ко губи свој народ и народност, тај губи и веру отаца и Бога. Ако желите да знате, ово и јесте тема мог романа. Он се зове „Зли дуси".
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod Bibliotekar » 13 Jan 2012, 21:04

Artur Šopenhauer: PARERGA I PARALIPOMENA

Jednog hladnog zimskog dana nekoliko ježeva zbilo se na gomilu kako bi se uzajamno grejali i tako izbegli smrzavanje. Ali uskoro su osetili uzajamno bockanje, što ih je nateralo da se ponovo odvoje. Kada ih je potreba za toplotom opet okupila, ubodi su se ponovili: bacani su između dva zla sve dok nisu otkrili pravo rastojanje sa kog su mogli da se uzajamno tolerišu. Tako isto potreba za društvom, potekla iz praznine i monotonije njihovih života, ljude vuče jedne ka drugima, ali ih brojne neprijatne i odbojne osobine opet razdvajaju.

I baš zato je mogućnost uzajamnog pozleđivanja među ljudima umnogome veća kada ljudi postanu uzajamno bliski, negoli onda kada se oni ne poznaju. Blizinu treba stoga tolerisati samo onda kada je to neophodno za preživljavanje i izbegavati kad god je to moguće. U protivnom uzajamno pozleđivanje i sledstveni bol biće neminovni.
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 4164
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod Palma » 09 Mar 2012, 22:23

Pol Oster: OTKRIVANJE SAMOĆE

Svaka knjiga je prizor tišine. Ona je opipljiv predmet koji se može podići, spustiti, otvoriti i zatvoriti, a reči u njoj predstavljaju mnoge mesece, ako ne I mnoge godine, samoće jednog čoveka, tako da bi se moglo reći da se čovek, sa svakom pročitanom rečju u knjizi, suočava s jednim delićem te samoće. Čovek sedi sam u sobi i piše bez obzira na to govori li knjiga o usamljenosti ili o druženju, ona je nužno proizvnod samoće. Kad O. sedi u sobi i prevodi tudju knjigu, to je kao da ulazi u samoću tog čoveka i prisvaja je za sebe. No to je, naravno, nemoguće. Jer kad se samoća jednom naruši, kad je prisvoji neko drugi, to više nije samoća, već neka vrsta druženja. Čak i ako je u sobi samo jedan čovek, ipak su tu dvojica. O. zamišlja sebe kao neku vrstu tog drugog čoveka, koji i jeste i nije tu, i čija knjiga i jeste i nije indentična onoj koju on prevodi. Zato je, kaže sebi, moguće u istom trenutku i biti sam i ne biti sam.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
 
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 01:48

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod Palma » 03 Apr 2012, 20:39

Danijela Knez : BUDUĆNOSTI, OPROSTI MI SADAŠNJOST

Ono što ti nazivaš srećom, ja nazivam bleskom trenutka milosti života, ono što ti nazivaš mržnjom, zapravo je strah od toga da tvoj sopstveni identitet ne podlegne pod omraženim, ono što ti nazivaš ljubavlju, smatraj to jedinom vrlom stvari u slabosti, te je samim tim sama po sebi slabost kojoj se predajemo. Ničeg ne bi bilo da sam ostala. I trajanje prolazi. Onog trenutka kada ga je čovek podredio po sopstvenim prilikama, po sopstvenom trajanju, prestalo je da nadmašuje vremenske granice, da bude ono što jeste, izgubilo je na dugovečnosti, vreme je naposletku potuklo i tu reč – trajanje. Zamisli da sam kojim slučajem izgubila sjaj iz tvojih očiju, šta bi ostalo? Šta bi se desilo da si prestao da me voliš u jeku moje ljubavi? Šta bi bilo da sam makar pokušala da dozvolim sebi sreću? Priznajem, kajem se. Kajaću se čitavog života, pustila sam te da odeš. Tebe kog volim, zarad sebe koju sam posle svega prezrela. Nije potrajalo. Nadmašila sam bol; prisvojila ga i nadenula mu novo ime – život. A ti moraš da znaš da bol menja svakog čoveka. Ako ga trpimo dovoljno dugo, naš duh, naše telo, na kraju krajeva ono što čini nas, prestaje da postoji. Postaćemo neko drugi; a ti drugi ljudi bolom isklesani u nama, ne moraju da vole one koje smo mi nekada voleli, niti moraju da budu spremni da zarad njih žrtvuju sebe. Tada postajemo stranci i prozirnost i nestanak našeg nekadašnjeg bića vredja i odbija druge. Razočaraćemo mnoge svojom hladnokrvnošću, rezigniranošću, uopšte promenom na gore i oni će nas prezreti. Da li ti je poznat taj osećaj? Jesi li me zbog učinjenog već prezreo? Biće kasno kada vaskrsnemo i ponovo budemo ono što smo nekada bili… već ćemo izgubiti sve one koje volimo. I premda će i naša ljubav možda vaskrsnuti s nama, u nama će videti samo strance i sami ophrvani bolom koji će vremenom i njih promeniti. Oh, a šta bih ti drugo mogla reći… ljubavi moja jedina… Ti si moj kiprov grozd prelepih engadskih vinograda koji počivaju medju biblijskim zapisima, najlepši grozd... ti si onaj koji ponižava moje stare i nove ljubavi mojom vernošću tebi a čistotom bića u sebi samom. Ljubavnica sam ti, sestra, prijatelj i zaštitnik. Volim te na bezbroj detinjih, ljudskih i božanskih načina. Vratićeš se njoj, slutim. Reci joj da te čuva, bolje bi joj bilo da te čuva...
Proći ćeš me i ti jednom, preboleću te. Sve što nas razboli, jednom prolazi, po cenu toga da posle duge bolesti budemo jači… ili mrtvi… No nešto će ipak ostati da svedoči da si bio pravi; ostaće sjaj u oku svaki put kada te ugledam i preživeće neokaljani izvori na kojima sam slutila sva tvoja ćutanja... izvori istrajavanja tebe samog duboko u mojoj duši... Da... ti čudnovati izvori sa kojih pijem da utolim žeđ za životom...
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
 
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 01:48

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod Bibliotekar » 14 Apr 2012, 16:11

Valtazar Gracijan: VRELO MUDROSTI ili PRAVILA ZA ŽIVOT

Budi odmeren. Promisliti valja u svakoj prilici, a naročito u neprilici. Navala strasti je poledica za mudrost na kojoj postoji opasnost da ćemo se srušiti u propast. Jedan časak besnila ili veselja vodi nas dalje nego mnogi i mnogi sati ravnodušnosti, a često nam samo jedan tren nanese sramotu za celi život. Tuđe lukavstvo dovodi često hotimice naš um u takvo iskušenje, pomoću koga može da ispita u kakvom se stanju nalazi naša duša; pa kad je to ispitalo, onda je pronašlo i ključ naših tajni pomoću koga može da natera u krajnost i najrazboritiju glavu. Zato kao obrnuto lukavstvo neka nam bude umerenost, osobito u iznenadnim slučajevima. Ako ne želimo da nam strast otme uzde života iz ruku, potrebno je da nam duh bude nadmoćan, jer silno mora da je mudar onaj koji namerava da ostane na konju. Ko je pojmio opasnost neka ide oprezno svojim putem. Koliko god laka izgleda reč onom kome se izmakla, toliko je teška za onoga kome je namenjena i ko je meri.
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 4164
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod Palma » 25 Apr 2012, 22:06

Momo Kapor: UNA

Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u "Tri lađara". Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod "Znaka?" I začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.

Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." i "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona".
I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.

Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena". Ušao je u amfiteatar i rekao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac.

Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: "Zar nećemo zajedno?"
Ovaj put ne.

Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.

Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
 
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 01:48

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod Bibliotekar » 27 Apr 2012, 16:29

Aristotel: NIKOMAHOVA ETIKA

„Održavati prijateljstvo s mnogo ljudi istovremeno – u smislu potpunog, savršenog prijateljstva – nije mogućno; kao što se ne može biti ni u ljubavnim odnosima, u smislu prave ljubavi, istovremeno s mnogo njih. Jer takvo prijateljstvo je (kao i ljuibav) na najvišem stupnju, vrhunac, i po prirodi može imati samo jedan objekat. S druge strane, jednom čoveku nije ni lako da mu se istovremeno mnogo dopada više lica, niti se lako sreće mnogo ljudi odjedanput koji bi bili objekti te istovremene naklonosti. Sem toga, za prijateljstvo je potrebno proveravanje iskustvom i upoznavanje tokom zajedničkog života – što je u takvom slučaju krajnje teško. Naprotiv, tamo gde je u pitanju samo prijatnost i korist mogućno je da se mnogi dopadnu jednovremeno. Takvih ljudi ima mnogo, a takve vrste usluga ne zahtevaju mnogo vremena.

Oni koji vole svog prijatelja vole i ono što je za njega dobro. Jer kad se dobar čovek stekne za prijatelja, on postaje dobro za onoga kome je prijatelj. Jer i jedan i drugi vole ono što je za njih lično dobro i odužuju se podjednako prijatelju kako željom tako i prijatnošću. Jer, kaže se „prijateljstvo je jednakost” – a to najviše važi za prijateljstvo između dobrih. Jer ako je prijatelj moje drugo ja, stalo mi je do moga dobra time što mi je stalo do dobra onog drugog.”
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 4164
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod Bibliotekar » 18 Maj 2012, 17:42

Žil Lipovecki: DOBA PRAZNINE

„Svaka generacija se rado prepoznaje i rado nalazi svoj identitet u nekoj velikoj mitološkoj ili legendarnoj figuri koju ponovo tumači u funkciji trenutnih problema: Edip – kao univerzalno znamenje, Faust ili Sizif – kao ogledala modernog ljudskog položaja. Danas Narcis, u očima značajnog broja istraživača, posebno američkih, simbolizuje današnje vreme.

Posle političkih i kulturnih komešanja šezdesetih godina, koja su još mogla izgledati kao masovno investiranje javne stvari, opšte gubljenje interesovanja očigledno uzima maha u oblasti društvenog, imajući za posledicu prebacivanje interesa na strogo lične preokupacije i to nezavisno od ekonomske krize. Depolitizacija i desindikalizacija dobijaju nedosegnute proporcije, revolucionarna nada i studentska pobuna su iščezle, kontrakultura gubi dah, retke su stvari koje su još sposobne da duže galvanizuju energiju. Res publica je devitalizovana, krupna filozofska, ekonomska, politička i vojna pitanja izazivaju skoro istu nehajnu pažnju kao i bilo koja vest iz crne hronike, sve uzvišene stvari se postepeno obrušavaju, zahvaćene obimnom operacijom društvene neutralizacije i banalizacije. Izgleda da jedino privatna sfera izlazi kao pobednica iz te plime apatičnosti; briga o zdravlju, očuvanju materijalnog položaja, oslobađanje od kompleksa, čekanje letovanja: postalo je moguće da se živi bez ideala, bez transcendentnog cilja.”
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 4164
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod Palma » 20 Maj 2012, 00:34

Ernesto Sabato: OTPOR

U životu postoji jedna vrednost koja ćesto drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome sto osećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.

Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rođenju nekog siromaška na periferiji neke imperije.

Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige! Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine.

Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja. Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će biti, od odlučujuće vaznosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaže našim težnjama i često, što nas još vise začuđuje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje.
...
Koliko sam puta posavetovao one koji mi se obraćaju, obuzete teskobom i klonule duhom, da se posvete umetnosti i prepuste se onim nevidljivim silama koje deluju u nama. Svako dete je umetnik koji peva, igra, slika, pripoveda priče i gradi kule. Veliki umetnici su osobe koje su uspele da u dnu svoje duše sačuvaju onu svetu čednost detinjstva, kao i ljudi koje nazivamo primitivnim a koji zbog toga izazivaju podsmeh budala. U različitom stepenu, stvaralačka sposobnost pripada svakom čoveku, nije neophodno da to bude superiorna ili ekskluzivna aktivnost. Kako nam to dobro pokazuju drevni narodi čiji su se pripadnici bez razlike, uprkos nevoljama ili nesrećama, okupljali da bi zajedno igrali i pevali!

Umetnost je dar koji leči dušu od neuspeha i nedaća. Uliva nam snagu da ostvarimo utopiju kojoj smo predodređeni.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
 
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 01:48

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod Palma » 29 Maj 2012, 11:48

Marija Jovanović: IDI, VREME JE

Patnja je stanje izolovanosti; tvoj doživljaj i tvoj centar univerzuma; empatija i saosećanje najpre se troše i ne treba druge stavljati na probu, iznova ponavljati iste, zamorne, zamorne, tako zamorne i drugome tako dosadne detalje koje vrtiš po glavi, ista pitanja, koja te progone, a na koja ni sam ne nalaziš odgovora. Činilo mi se da će mi se kosti lobanje rastočiti, da će mi pući grudni koš u kome se valjao mutljag, dignut sa samog dna duše. Stomak mi se pretvorio u doboš veš-mašine u kome su se tumbala creva, želudac, bubrezi i džigerice. Umesto praška za pranje i ''veniša'' za izbeljivanje mrlja sipala bih po jednu mericu gorčine, besa, stida, očajanja, kajanja i poniženja. Onda bi program krenuo. Pet okreta ulevo. Stanka. Tri okreta udesno. Metodično, polako, dok neko posebno bolno sećanje ne bi poslužilo kao okidač da se uključi centrifuga, posle koje sam bivala izmoždena do te mere da sam mislila, dobro je, kraj je, ne može se više. Đavola. Program se automatski nastavlja, idemo u novi ciklus, tri okreta ulevo, pet udesno, nema predaha. Držala sam se one izlizane izreke kako ''vreme sve leči'', čekala ga, to jebeno vreme, čekala da ga dovoljno najagmim, čekala da se mašina pokvari, da se zupčanik zaglavi, da sve već jednom prestane. Ne mogu prepričati kroz šta sam, zapravo, prolazila. Mogu samo da kažem - patila sam. Bezmerno. Tačka.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
 
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 01:48

Re: Najlepši odlomci iz knjiga

Postod Palma » 04 Jul 2012, 20:22

Slobodan Selenić: PISMO GLAVA

Kakav bi život i bio da u njemu nema svačega pomalo. Malo radosti, da bi posle tuga izgledala jos veća, pa malo tuge, da bi posle radost mogao da cenis. Malo pravde, malo nepravde, pa se to nekako izdjednači: jednom dobiješ više neg što ti treba, pa ne sme da ti bude žao posle kad dobiješ manje neg što ti po zasluzi pripada.
Ljudi su, Maksimilijane, veliki majstori laži, a žrtva obmane je najčešće obmanjivač. Nikog čovečić radije ne laže nego samog sebe, najviše laži izmišlja da bi sebi nešto zatajio ili sebi
nešto drugo predstavio.
Što čovek može ponekad da bude glup, sam posle da ne veruje!
Da je prazno, prazno je, ali bolje i ta praznina od pune čase žuči koju ti triput dnevno ko medicinu saspu u grlo. Nije život nešto sjajno, ko što mlad čovek misli, život ti je tu da ga proživiš, ništa više sa njim ne mož da uradiš. Baš kad hoćes da ga siluješ i praviš boljim na snagu i uz inat, on se džilitne i klepi te. Budi miran i uči se da uživaš u onom što ti daje, malo je, ali jedino je što u njemu postoji.
Kada gnev prođe, očajanje nastupi, a iz očajanja samo gnev te izvesti može.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
 
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 01:48

PrethodniSledeća

Povratak na KNJIŽEVNOST

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost