Knjiga koju preporučujete

[branko]

"Кровови Техерана" од иранског писца Махбода Сераџија. Волим романе који кроз призму обичног човека, кроз његов свакодневни живот пун љубави, мржње, злобе, радости, недоумица, мана, прича о систему у којем живи и како он утиче на његов мали живот. Не кроз призму неког ко хоће да буде на власти, а ни из позиције неког ко брани систем, већ из наше жабље перспективе. Ово је управо овакав роман и више од тога. Вреди га прочитати.

[branko]

"Leto" od Edvarda Bonda. Višeznačna i višeslojna drama koju ne znam da li tretirati kao psihološku, filozofsku ili političku. Svakako jedan od retkih tekstova koji me je malo "pomerio". Na večna pitanja istine, rata, ljubavi, krivice, morala, mržnje, smrti, smisla života, socijalne pravde imamo dva različita mišljena koja su osnovni sukob u drami i oba su oprečna i oba su u pravu. Koliko mi posmatramo ta večna pitanja samo iz našeg jadnog ugla, koliko mi i ne znamo ništa o tim pitanjima i koliko ta pitanja uopšte jesu važna jer su u osnovi samo subjektivna i veoma individualna. Iskreno mislim da je scena sa Nemcem suvišna, ali drama je za preporuku.
Evo jedan citat:
"MARTA: (radeći) Ima li ičeg izlišnijeg od smrti? Jedino bi život bez smrti bio takav. Zar išta može da bude lepo ako ga čovek stalno gleda? Kad - tad zasiti se. Zašto se zaljubljivati ako to treba da bude zauvek? Kad bi čovek sebi hiljadu puta oprostio, umorio bi se i od praštanja. Umorila bi se i menjajući ljude koje voliš. Kada bi čovek beskonačno dugo jeo, zar bi se trudio da zaista oseti ukus jela? Moguće je okusiti samo sledeće jelo. Kad bi se isplakala zbog jedne greške, već ne bi plakala nad sledećom. Imala bi čitavu večnost da je ispraviš. Oči bi ti se ubrzo ispunile dremežom. Uši ogluvele. Ne bi više slušala glasove, jer bi morala da se potrudiš i odgovoriš im. Čemu ih onda uopšte slušati? Bilo bi besmisleno razlikovati pticu od vodopada. U večnosti - nema budućnosti čovek bi jednostavno seo na zemlju i prеtvorio se u kamеn. Poкоpala bi ga i sahranila prašina. Kad ne bismo umirali živeći, živeli bismo kao mrtvi. Bez smrti, nema života. Ni lepote: ljubavi. Ni sreće, čovek ne može da se smeje više od nekoliko sati, niti da plače duže od nekoliko dana. Niko ne može da podnese više no jedan život. Samo je pakao većan. Ponekad, život je okrutan, a smrt nenadana: I to je cena koju plaćamo što nismo neosetljivi poput kamenja. Čuvaj se groma i ne dozvoli da ti ludaci spale kuću. Ne predaj se neprijateljima i ne zaboravi one koji su u nevolji. Bori se. A kad dođe kraj, čeka te smrt, koja stiže kao prijatelj i nosi ti poklon - život. Ne za tebe, već za druge. Umirem da biste vi mogli da živite."

[branko]

Pošto sam imao vremena na godišnjem da čitam imam i šta da preporučim.

"Razgovor u Katedrali" od Marija Vargasa Ljose. Odličan politički roman ispričan kroz život običnih i neobičnih ljudi. Prosto su neverovatne sličnosti sa našim podnebljem, počevši od jedne od prvih rečenica u romanu koja glasi "Kad se to Peru zajebao?". Meni bi knjiga bila još upečatljivija da Ljosa svojim osobenim pripovedanjem (preplitanje 5-6 priča iz pasusa u pasus) nije otežao čitanje romana.

[branko]

Pročitah i zbirku drama Leonida Andrejeva "Dani našeg života". Istoimena drama je na mene ostavila jako dobar utisak, to je divna, pesimistična priča o beznadežnoj budućnosti mladih. Sem drame "Pseći valcer" koja nam je poznata u knjizi su i stvarno neke dobre drame kao što su "Čovekov život" ili "Anatema". Nije mi smetao pesimizam pisca jer potiče iz dobrog poznavanja čoveka i života.

[branko]

"Praško groblje" od Umberta Eka. Svaki roman ovog erudite je interesantan na svoj način. Ovo je istorijski roman gde su sva lica i postojala sem glavnog lika. Eko nam opisuje naličje velikih istorijskih događaja, antisemitizam, satanizam, način razmišljanja tog vremena, masone, špijune, falsifikatore, jezuite, vojskovođe, političare, psihijatre, književnike, tajne službe, s jedne strane, i neke detalje kao što su razna jela, moda ili naučna dostignuća, s druge strane, a sve to uz ilustracije koje su većim delom (interesantno!) iz ikonografskog arhiva autora.

[branko]

"Hansenova djeca" Ognjena Spahića. Novi crnogorski pisac. Erudita (što zahteva i od čitalaca), intrigantan, blagoglagoljiv, dobitnik nagrade "Meša Selimović" u Tuzli.

[Upravnik]

[Palma]

Upravniče, ti si tek sad pročitao ovaj roman?

[aleksey]

 
Eh, jbg...

[Bibliotekar]

Ne zamerite našem vrlom g. Upravniku blagu nesavremenost preporuke, draga moja gđa Palmo. Znate, on je u čitalaštvu bio vazda tematski orijentisan, a trenutno je u tzv. floralno-romantičarskoj fazi čitalaštva. Zbog toga je nakon iščitavanja kapitalnog tematskog dela „Šljivin cvet u vazi od zlata” i smatrao za svoju obavezu da preporuči prethodno navedeno delo.

Ja pak koristim priliku da Vam toplo preporučim upravo to, u nas srazmerno malo poznato delo klasične kineske književnosti, koje je ostavilo tako snažan utisak na našeg g. Upravnika:

[Upravnik]

Upravniče, ti si tek sad pročitao ovaj roman?

Roman, da.

[Palma]

Upravniče, ti si tek sad pročitao ovaj roman?

Roman, da.

Uf, dobro je...

[branko]

"A planine odjeknuše" od Haleda Hoseinija. Još jednom Hoseini na svoj način, način čoveka koji dobro poznaje čoveka i život, govori o Avganistanu, ljubavi brata i sestre, tananim emocijama i nedostajućim delovima života.

[branko]

"Sto jada" Emira Kusturice. Da budem iskren nije me naročito dojmila celokupna knjiga, ali jedna od pet priča naprosto me je oduševila i zato preporučujem i knjigu. Ta priča je umetnuta u knjigu i nema veze sa ostatkom knjige. "U zmijskom zagrljaju" je priča o ratnom vremenu i dvoje mladih koji su pokušali da ga pobede. Uz zmije, sokolove, leptire i druge Kustine začine ova priča je naprosto očaravajuća.

[branko]

"Fajront u Sarajevu" od Neleta Karajlića. Ne očekujte vrhunsko književno delo, ali očekujte iskrenost, duhovitost i pronicljivost toliko poznatu.