Miloš Crnjanski - Apoteoza

Odgovori
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
Postovi: 2370
Pridružio se: 07 Dec 2010, 23:54
Kontakt:

Miloš Crnjanski - Apoteoza

Post od Upravnik »

Апотеоза

Господо, једну пијану чашу Банату!

Пуна жучи, отроване крви, и смеха, румен њена руменија ми је од причешћа, а рука ми дрхти више, него да дижем путир. Поноћ је, пустите ме да наздравим и ја.

Проспем ли вино по белом вашем свечаном чаршаву, остаће на њему румен винограда. Проспем ли вино замирисаће бео чаршав, као снег по житу невидљивом, али никлом и озеленелом. Господо, наздравили сте сваком, још једну пијану чашу мом Банату. Пијем у здравље друга мог, шустеру Проки Натураловом, генералштабном каплару славне армаде бечког ћесара, којег су стрељали 916, новембра првог.

Зид је био тек окречен, он беше бео, као овај чаршав свечани, по њему су прснуле румене мрље његовог мозга и крви, румене као ове мрље пијаног вина мог. Господо, прву чашу у здравље друга мог, шустеру Проки Натураловом, генералштабном каплару славне армаде бечког ћесара којег су стрељали 916, новембра првог. Господо, ову чашу босиљку оном малом, што смо га нашли у свиленој врпци око његова врата. Ову чашу у здравље Светог Јована, славе његове, икони једној старој, коју је пољубио пре смрти. Ову чашу великој селендри Кикинди о којој нам је причао да је најлепша варош на свету. Чашу у славу банатског рата, чашу генералштабном каплару којег су стрељали, у штабу банатске дивизије, у једној венеричној болници, славне хабсбуршке династије.

Ова чаша банатској дивизији, која ће изаћи, сва погрбљена, од најгаднијих болести, пред Обилића, веселом песмом, и безбрижним урликом, пуним смеха. Чашу банатској дивизији.

Господо, у здравље друга мог, којег су стрељали у једној венеричној болници.

Господо,ову чашу у славу оног дана, кад му завезаше руке. Ах, беше јесењи дан, весео дан. Под небом су кружиле крилатице, а по улицама су се лепршале новине, победоносно, над лишћем жутим, полетелим, па клонулим.

У здравље измученим шајкачама, заробљеним, што су лежале око плотова набијених жицама, трновитим, и оштрим, у славу плотова високих, који су крили сраман и стидан штаб банатске дивизије, од света и града. У славу плотова набијених жицама под којима су стајале почасне страже са батинама, све у славу светле банатске дивизије. У славу њеном генералштабном каплару, Проки Натураловом, племенитом вон Кикинда, који је прошао болницу за очи болесне, за уста болесна, за стомак болесни, за плућа болесна, за ноге болесне, за уши глуве, и лудницу.

Пијем у здравље котлова чађавих, у којима су вриле помије, које су јели, кад звона зазвонише подне.

Пијем у здравље једног јесењег дана и једне венеричне болнице.

Стидио бих се, да је моја здравица славна, поносим се, мада сам последњи.

Пијем у славу дашчара, пуних стеница и вашију над главама њиним, на жалост, не знам да вам их опишем, господо. Оне нису зидане ладним мермером, као цркве, нису барок, рококо, ни ренесанса, ни готика, ни ампир, оне су дуге, и пуне постеља, лепо поређаних, као гробови војнички што су наше даме окитиле хризантемама, господо.

Пијем у славу малих прозорчића њиних, и у славу лекара белих и угојених, који су има долазили, одевени у бело, као жене.

Господо, у здравље њиних постеља, срамних, пуних црвених крвавих мрља, које не могу да опишем, јер нису личиле на руже авињонске.

Господо, ову чашу онима, што су лежали на тим постељама, што не беху тако чисте, као постеље наше брачне; ову чашу онима, што су се превијали на њима, од мука, младићима кршним, и леним, који су мирисали на јодоформ, на мирис што личи на маскот, који радо употребљава црногорски принц Данило, и наше даме. Ову чашу младићима, што су лежали по тим постељама, и писали писма у Банат и питали да л' је жито никло.

Пијем још једном шупама дерним, и смрадним, и мрачним, опкољеним високим плотовима, набијеним жицама трновитим, у којима су блудиле ноћу, страшне погурене сенке. Пијем у славу збора Банаћана, што беху верне слуге бечког ћесара. У славу банатског кола, што се ту играло, око столова, на које су их бацали и секли немилице ножевима, који су задирали дубоко и бесно, и не могаху исећи један јаук, из тела банатског пуног рана, окуженог, жутог, гробног, јадног. Пијем у славу кола банатског. Нек се у мом вину, што просипам ево пијан, на ваш бео чаршав, затресе сила, очајне радости, и стида, затресе коло бесних подскочица.

Господо, једну чашу поскочици мог друга: “ држ се секо за кајиш ево тоциљајка “. И једну чашу поскочици, пре смрти, нек се у мом вину згрче болна лица, страшне главе лудих мученика и заори коло Банаћана, што ће погурени, пуни смеха, изаћи пред Милоша. Пијем у славу ритавих пешака, најбољих пешака дичне хабсбуршке династије, што нису по бојишту корачали, него играли коло у једној венеричној болници.

Пијем у здравље генералштабног каплара њиног, што је командовао славно, војску болести, свакојаких, по Банату. Једну чашу руменим ружама, што почеше цветати, на уснама славних пешака, славне војске хабсбуршке, пред којом су некад бегале војске.

Пијем у славу смеха банатског који је лаган, као коло банатско, а оштрији од јатагана. Батаљонима банатским што пуни смеха, веселом песмом, опкољени стражом наступаху у болници. У славу банатског смеха, који је лаган као банатско коло, а оштрији од јатагана.

Кад је сунце грануло ушао је лечник. Бео и намирисан Жидов. За њим је ишао заробљени лечник, погурене главе: Вајс и Ристић. Дајте ми, чашу да напијем. Жидов се бојао цвећа, бојао се румена загнојена каранфила, што је цветао по банатском телу. Он је љубио чистоту, долазио је бео, никад није плакао, никад не беше гладан. Дајте ми чашу да напијем оном, што је ишао за њим, сељачком лечнику из Поцерја. Дајте ми чашу, да напијем Жидову, који би га звао вичући гласно, као телал, по шупама дерним: “ Господине.....пипајте.” Прсти бели неуморени што су миловали банке, и свилене чарапе дебелих жена, бојали се рана, на телу банатском. А прсти јадни покрани, промрзли по шумама, и планинама, пипали су гнусне чворове, које је везивала смрт у телу несретном банатском.

Дајте ми чашу, да напијем недељама. Да напијем светој недељи, кад огласе звона, и кад сунце гране. Да напијем женама што стајаху недељом, пред капијама, белом круху, и врућој погачи, звекету дуката, и свиленој девојачкој марами, која се не плаши и не гади рана, и загрли брата. Ову чашу женама, које на презреше гнојне каранфиле, на уснама банатским, занемелим од стида и беса. Чашу капијама у недељу свету, кад звонише звона, и дођоше жене, сељанке. Мирису рубља женског, и белог круха, из којег ћарлија богатство банатског жита, и банатског смеха, који је тврђи од камена. Ову чашу оној жени, што је допратила мужа, и насмешила се, једним осмехом, којег не могу да вам опишем, господо, јер он не личи на осмех Ђоконде.

Ову чашу женама што миришу на жито. Да ово вино, што просипам ево, зарумени слађе, но оне ране, на браћи њиној, што су били виши него косе, тврђи него мотике, и веселији него рало, кад уђоше, а погурени и бледи и суви, као ђерам, кад изађоше, пред жене, и сестре, и мајке. Чашу ову недељама, кад изађоше, пред жене, и сестре, и мајке. Чашу ову недељама,кад су питали : да ли жито ниче.

Чашу ову мајци, оној што је смежурана и седа, погурена и рома, дошла и рекла сину : “ Чедо моје, како би те нана о светом Аранђелу оставила без колача !” Господо, не могу да је опишем, јер није личила на царицу Милицу, националистима, а ни интернационалистима, јер није личила на Рембрантову мајку.

Ја пијем у славу вечерњег кола недељног. Светиљке су биле прашњаве, и мале. У прозорима малим не беше свиле небесне, плаве, она је била подерана. Чашу ову у славу рите. По креветима, у мраку лежале су сенке. Мушки погурени очеви и браћа, и деца, у стиду и сраму. Ја пијем у славу смеха банатског, који је оштар као колац.

Пијем у славу песме банатске, широке, као равница, лагане, као стока угојена, што рани, као жито. У славу песме која се орила целе јесени, увече, из једне хабсбуршке венеричне болнице. Чашу мрачној гомили, скупљеној око постеље најкужнијег, друга мог, он им је био песмовођа бећарски, банатски, медено. Ја пијем у славу смеха банатског, који је поноснији од челика. Чашу венеричној болници, из које се орила целе јесени бећарска песма. Нек моје вино, просуто бесно, по овом свечаном белом чаршаву, зарумени, у славу друга мог каплара, Проке Натуралова, којег су стрељали, 916, новембра првог. Пијем у славу оног дана кад га доведоше. Пијем у славу руменог листа, оног, што су га читали војсци победоносној на сред болнице. Речима оним што су претиле смрћу батаљонима болесним, банатским. Пијем у славу банатског смеха који нема смрти. Још једну чашу банатској дивизији. Нек здравица моја заборави сајам царева и народа, нек здравица моја кликне смеху банатском. Још једну чашу другу мом, још једну чашу дану кад га доведоше. Ах беше весео дан, јесењи дан.

Још једну чашу сватовцу оном што је те вечери певао њему у част, славном генералштабном вођи банатских болница. Сватовцу пуном мајчиних суза, девојачке косе, рузмарина и росе. Још једну чашу младости његовој.

Зид беше бео, као овај чаршав, попрскан крвљу, као овај вином. Чашу оном војнику, који је пришао да му завеже очи. Чашу банатском смеху, којим је одбио. Чашу његовој последњој жељи, да му се донесе икона, славе његове, да је целива последњи пут ! Још једну чашу оном дану кад га одведоше.

Чашу блудници оној, којој је платио стодинарку, да га зарази баш оног дана кад се спреман у бој заклињао да ће по дану и по ноћи, у свакој борби, на земљи, и у води, и у ваздуху, остати веран застави својој, што се победоносно вила, у банатским рукама, некад, по Европи. Чашу банатском смеху, којим се насмејао. Пијем у славу банатске стодинарке, која је плаћена за најгаднију болест, све у славу бечког ћесара.

Пијем у здравље блуднице, која га је издала. Нек моје вино румено поспе овај чаршав бео, да не видим бледо лице њено кад се пред судом покајала и пала пред њим на колена, а он се насмејао бесно и лагано, банатски.

Пијем у славу суднице војне и барјака жуто-црних којима се насмејао кад му досудише смрт. Пијем у славу јесени која је гледала кроз прозоре погуреног друга мог, каплара генералштабног шустера Проку Натуралова, којег су стрељали 916, новембра првог у једној венеричној болници дичне хабсбургшке династије. Пијем у славу банатског кола, којег је тако радо играо.

У славу поруке његове! Поручио је да се на повратку са стрељане пева банатски бећарац и игра коло. Пијем у славу погурених и кужних што су играли и стражара што су их тукли батинама. Ову чашу поруци његовој. Чашу босиљку, који му је висио око врата. Чашу плачу горком и јецању, које се чуло целе ноћи за њим.

Бећарцу банатском, којим га испратише до капије, кад је пошао на суд. Још једну чашу свежњу, што је остао под постељом, у здравље белог хлеба. Још једну чашу високим плотовима, набијеним трновитим жицама, здравица моја нек проспе вино, што не утоли жеђ тако добро, као смех банатски. Нек моје вино зарумени у славу банатског кола, пуног бећарске песме, банатском колу што се играло бесно, без јаука, кад су сви плакали, у једној венеричној болници дичне хабсбуршке династије.

Ову чашу, погуреном и срамном другу моме, генералштабном каплару банатске дивизије, којег су стрељали, 916, новембра првог.

Господо, једну пијану чашу Банату !

Милош Црњански
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Miloš Crnjanski - Apoteoza

Post od branko »

Eeee, nekad sam je kazivao....
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
Postovi: 2370
Pridružio se: 07 Dec 2010, 23:54
Kontakt:

Re: Miloš Crnjanski - Apoteoza

Post od Upravnik »

Kad si bio mlađan. Eeeeee, kad je to bilooooo... :lol:
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Miloš Crnjanski - Apoteoza

Post od branko »

I Crnjanski je bio mlad onda....
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
tanja
Postovi: 401
Pridružio se: 08 Dec 2010, 13:15
Lokacija: Senta

Re: Miloš Crnjanski - Apoteoza

Post od tanja »

:shock: Pa ti si i sad mlad ko rosa! A da si kazivao-kazivao si! Još kako si kazivao, sve "onima" u facu.....pa nek se zna!
The only difference between a good day and a bad day is your attitude.
Korisnikov avatar
tanja
Postovi: 401
Pridružio se: 08 Dec 2010, 13:15
Lokacija: Senta

Re: Miloš Crnjanski - Apoteoza

Post od tanja »

The only difference between a good day and a bad day is your attitude.
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
Postovi: 2370
Pridružio se: 07 Dec 2010, 23:54
Kontakt:

Re: Miloš Crnjanski - Apoteoza

Post od Upravnik »

A oči? 8-)
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
tanja
Postovi: 401
Pridružio se: 08 Dec 2010, 13:15
Lokacija: Senta

Re: Miloš Crnjanski - Apoteoza

Post od tanja »

B-) da, nemoguće je ne primetiti ih...
The only difference between a good day and a bad day is your attitude.
Odgovori

Ko je OnLine

Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 15 gostiju