Intervjui

Intervjui

Postod branko » 14 Jan 2016, 16:32

Slobodan Šnajder, dramski pisac i književnik, govori za Danas o novom romanu "Doba mjedi", "Hrvatskom Faustu", seobama i deobama
Hrvatska i Srbija su još uvek u situaciji nemačke nulte godine


* Bit će gotovo samo kada, po crti državnog razloga, "humano" preselimo još koji milijun ljudi... bit će kad protjeramo par desetaka tisuća iz Posavine ili Istočne Slavonije, pa koju stotinu tisuća iz Krajine

Zahvaljujući književnom udruženju Krokodil u Beogradu do kraja januara boravi Slobodan Šnajder, jedan od najvažnijih dramskih pisaca hrvatske i jugoslovenske književnosti. Prvi ovogodišnji gost njihovog rezidencijalnog programa Kuća za pisce predstaviće 19. januara u CZKD-u svoj novi roman "Doba mjedi" (TIM press, 2015).

Od svojih prvih dramskih tekstova ("Kamov, smrtopis", "Držićev san") preko kontraverznog "Hrvatskog Fausta", zabranjenog bez zvanične zabrane, sve do poslednjih komada ("Kost u kamenu", "Enciklopedija izgubljenog vremena", "Kako je Dunda spasila domovinu") Šnajder je spreman da se suoči sa svim protivrečjima društva iz kojeg potiče - od nacističke prošlosti do kapitalističke sadašnjosti. I njegov drugi roman "Doba mjedi" (TIM press, 2015) govori o "dvoje ljudi koji su živeli svoje živote u doba ekstrema, te o njihovu potomku kojega je zapalo, kao ne baš sretno nasledstvo, izaći na kraj s tom činjenicom", slično životu samog autora, rastrzanom između aporija istorije.

"Doba mjedi" je ep o nemačkim doseljenicima koje je po tada praznoj Slavoniji naselila Marija Terezija a koji su dva veka kasnije proterani nazad odakle su i došli. Seobe su važan deo svetske istorije, ali kako to da je čovek ontološki stranac jedino u svom zavičaju?

- Seobe su barem tako važan dio svjetske historije kao i deobe i sigurno su u uzajamnoj vezi. U pradoba zvalo se to seobama naroda i nama današnjima ne pada više na pamet da se i tada radilo o osvajanjima i protjerivanjima: pa tako je nastala Europa kao današnji patchwork, krpotina, naplavina "genetskog materijala". Uvijek isto: neki limes na koji udaraju bijesni, gladni, opasni... Germani koji su skakutali u kožicama uzduž zidina rimskog imperija bili su, po mjerilu rimskih careva, teroristi koji su ugrožavali rimski poredak. I naravno da jesu.

Uljuđena Europa hoće vjerovati da je s time gotovo. Ali nitko nije rekao otkada je gotovo. Bit će gotovo samo kada, po crti državnog razloga, "humano" preselimo još koji milijun ljudi... bit će kad protjeramo par desetaka tisuća iz Posavine ili Istočne Slavonije, pa koju stotinu tisuća iz Krajine itd, itsl. Bit će jednom, na grčke kalende, to jest nikada.

Osnovna figura egzistencije u XX. vijeku jest zbjeg; čine ga oni koji spašavaju rod i porod, pri čemu često oni koji su tjerali bivaju protjerani. Klasičan je slučaj progon "etničkih Nijemaca" na kraju drugog rata, kada su svi morali platiti za ono što je ipak počinila tek nekolicina. Uzgred, bila je to jedna od najvećih gluposti komunista. Ako su oni, naime, htjeli industrijalizirati jednu u osnovi seljačku zemlju, a druge im nije bilo, onda su odlučan doprinos u tom smislu mogli dati upravo Nijemci koji su bili i ostali element industrijalizma. Vlakovi bez voznog reda mogli su samo unerediti jedan već jako unesrećen prostor.

Meni je skoro oduvijek bilo jasno da se ontološki stranac može biti samo u zavičaju. Ta riječ koja sada plaši eventualne čitatelje ovoga intervjua spada u tehnički jezik filozofije i, pojednostavljeno, ukazuje na ono da netko jest (da uopće postoji), a ne što netko jest. Na primjer, u Njemačkoj ja sam bio uglavnom respektirani gost (privilegirani Gastarbeiter, kako veli Nijemac, a to zato što sam se družio s elitom). I to je tako: tamo si ili gost ili si smeće. Ali da uopće postojiš kao stranac, to iskustvo može ti "priskrbiti" jedino domovina, u kojoj ne možeš biti gost, iako možeš biti smeće (na primjer, ptičica koja uneređuje vlastito gnijezdo) - ali možeš itekako biti stranac. Taj intenzivni osjećaj otuđenja dvojbena je "privilegija" koju možeš zadobiti jedino u zavičaju. Mislim da znam što govorim. Što sam i ja po dalekom porijeklu "etnički Nijemac" (potomak Volksdeutschera) za roman je od drugorazredne važnosti. Glavni lik toga epa, Georg Kempf, jest apsolutni stranac.

Glavni junaci Georg i Vera inspirisani su životima vaših roditelja. U kojoj meri je ova knjiga vaš porodični roman?

- Utoliko što "deobe" u kojima su živjeli Vera i Kempf idu točno po sredini moje malenkosti, i po tome što je nemoguće amputirati ovu ili onu stranu a preživjeti. Vera se upisala pobjednicima, Georg je ostao apsolutni gubitnik. Ali već je Rilke rekao: "Tko govori o pobjedi? Izdržati, sve je!"

No taj je porodični roman većim dijelom izmaštan. Ni otac ni majka nisu mi gotovo ništa prenijeli o svojim "ratnim putevima", ništa više od onoga što mi je poslužilo za osnovu epa: što, kada, gdje... Gotovo ništa o tome što su osjećali. Također, u obiteljskoj dokumentaciji našao sam tek nekoliko šturih tragova. Vera nije imala nikakvih razloga za takvu diskretnost, ona se, nakon puštanja iz starogradiškog logora, vratila iz rata kao obavještajka jedne od armija koje su se tukle na Sremskom frontu... Kempf je imao jakih razloga prešutjeti svoj, kako on u romanu veli, "mali poljski rat", to jest SS-epizodu. Ali on se godinu dana, kad je odbjegao od zastave, borio u sastavu jedne sovjetsko-poljske jedinice, i komesarova bumaška o tome mu je spasila život... Ipak, ništa mi od svega toga nije prenio osim činjenice da je bio u toj jedinici.

No kad sam u svojoj glavi, jednom, prije mnogo godina, posložio tih nekoliko osnovnih podataka tipa: što, gdje, kada..., shvatio sam, sa zaprepaštenjem, da bi moj otac i majka morali jedno drugo likvidirati po ideološkim nalozima, pretočenim u dnevne zapovijedi formacija u kojima su se, on protiv svoje volje, ona pristankom punim nade, borili.

To je europska priča. Nismo sretni što je tako, ali tomu jest tako. Na stotine tisuća mojih suvremenika, kad malo raskopaju po nutrini koja ih određuje, imaju sličnu priču.

Ja sam dakle popunio gotovo prazan okvir dugogodišnjim rešerširanjem. A danas mi se čini da sam taj roman pisao oduvijek. Međutim, napisao sam ga onda kad mi je to postalo moguće. Nisam nikada samoga sebe požurivao jer sam pojmio da bi to bilo utaman.

Važan deo romana su i zbivanja u Poljskoj tokom Drugog svetskog rata. Govorite o njenom antisemitizmu, ali i o njihovoj tragičnoj uklještenosti između Hitlera i Staljina. Činjenica je da su se nacističke ideje lako primile u brojnim državama Evrope, koje danas isto tako svoje izbore pravdaju istorijskim okolnostima...

- Historijskim okolnostima sve se može opravdati, one su tako uslužne. Ipak, čak i u vrlo suženim uvjetima, u povijesnoj i svakoj egzistencijalnoj stisci, postoji čovjek kao subjekt koji se odlučuje... U romanu se jako respektira razgraničenje između onih koji nisu bili subjekti historije i onih koji su to bili. Ali naravno, tko sam ja da sudim svom ocu? "Silovoljcu", kako se govorilo u Slavoniji, a sigurno i u Vojvodini, na njemačkom: "freiwillige-gezwungene", dobrovoljnom prisilniku... 1943. godine, nakon predaje VI. Armije von Paulusa kod Staljingrada, a ususret strašnom srazu kod Kurska, bilo je nemoguće izbjeći "voluntiranje" u Waffen-SS... Moj se otac mogao jedino objesiti.

U opštem trendu relativizacije istorije Drugog svetskog rata u Srbiji je došlo do nekoliko procesa rehabilitacije. Kakva je situacija u Hrvatskoj? Može li se Ante Pavelić naći pred sudom za rehabilitaciju, kao Draža Mihailović ili Milan Nedić u Srbiji?

- Pavelićeva duša zasad je objekt jedne mise pri kojoj nešto ustaške starčadi napuni jezuitsku crkvu u Palmotićevoj, a pod zaštitom novog ustaškog podmlatka koji se vani nagurava s mladim ljevičarima. Sudska rehabilitacija bila bi ovdje još uvijek vrlo bizarna ideja. Naravno, postoje mnoge bizarne ideje. Međutim, teško bi bilo rehabilitirati jednog od najpoznatijih kvislinga Drugog svjetskog rata, barem tako dugo dok je Hrvatska u EU u kojoj dominira Njemačka. Nijemci znaju da Pavelić spada u njihovo "prljavo rublje". S druge strane, iako postoje neke sitnije povijesne razlike, službena rehabilitacija Mihailovića i Nedića govori o jednom narodu koji odlučuje ostati u razdoblju "samoskrivljene nezrelosti", kako bi to rekao stari Kant. Takvi narodi, i hrvatski i srpski, moraju imati tutore. Jer oni su još nepunoljetni.

Nemci su Belu ružu digli na nivo mita, dok mi pak s druge strane slično činimo sa svojim kvislinzima. Da li je fašizam zaista ubijen 1945. godine i šta je to što vidimo danas?

- Bijela ruža tek je malo zagrebla nacistički poredak svemoći, a nekolicinu hrabrih studenata odvela je na dželatski panj. Uistinu, moderni su Nijemci od toga učinili mit: knjige, monografije, predstave, filmovi, čak i jedna opera. Mi smo imali na stotine tisuća bijelih ruža, u ilegalnom Zagrebu i Beogradu praktički svaki dan. I to je danas - potisnuta, jer nekorisna, prošlost. Pa što da Vam kažem, čudim se kao i Vi, ili još i više, jer možda nešto više o svemu tome znam. A čude se, uvijek iznova, i Nijemci. Gledajte samo što je učinio Peter Weiss, u jednom od najvećih europskih romana suvremenosti koji ima naslov Estetika otpora, da na neki način ekskulpira Njemačku od krivnje, konstruiravši komunistički otpor nacizmu, za koji znam da je postojao, ali nije bio tako promišljen i odlučan kako stoji u knjizi? To je knjiga žudnje a ne fakticiteta. Jer Nijemci danas, kad govore o svom otporu, misle uglavnom na von Stauffenberga i neuspjeli atentat iza kojega nikako nisu stajali ljevičari već su to bili pruski aristokrati, prusko junkersko, vojno plemstvo, koje je htjelo zbaciti Hitlera iz vojnih razloga, ne iz ideoloških...

Puzajući fašizam, kako ga zove Ecco, danas je paneuropska pojava, s tim što je otpor europske mladosti na strani mnogo jači nego kod nas... Mnogo sam puta u Berlinu vidio kako na demonstracijama mladih policija mora štititi neonaciste u bijegu jer su oni u smiješnoj manjini prema onome što se zove berlinska scena, pretežno ljevičarsko-anarhistička...

Kod nas bi, bojim se, bilo obratno.

Kažete da svako mora sam za sebe da iskopa onu prošlost koja ga određuje. U kom trenutku ste vi postavili svojim roditeljima pitanje - šta ste radili u ratu? I šta vas to i danas tera da im iznova postavljate to pitanje?

- Pa znate, danas ih postavljam mrtvima, a oni šute. Rekli su mi koliko su htjeli. Ne vjerujem međutim da bi njih išta moglo začuditi od ovoga što se danas događa. Mi živimo jednu prošlost koja ne želi proći. Zadnja rečenica Vere u romanu glasi: "Glavno da ne tuku!"

Možemo li očekivati od novih naraštaja da postave to pitanje svojim roditeljima vezano za poslednji rat na ovim prostorima, ako to ni njihovi očevi nisu učinili?

- Da, to bi bilo važno. Prošlost mora biti probavljena, ako ne želimo da se dogodi nešto posve obratno. Nažalost, pod pojmom lustracije, koju novi režim u Hrvatskoj tako usrdno zaziva, nitko ne misli da bi ona bila zaista nužna i donekle efikasna u kontekstu zadnjih balkanskih ratova. Niti govora o tome, već naprotiv, počinitelji, uz rijetke iznimke, jesu nedodirljivi heroji. A jako je teško zadovoljiti apetite onih koji svoja djela drže nenaplativim. Na djelu je proces točno obrnut od svake pomislive lustracije. I Hrvatska i Srbija danas su još uvijek u situaciji njemačke nulte godine.

U trenucima kada i Hrvatska i Srbija zveckaju raketama, može li se uopšte nadati neophodnom pomirenju? Da li nas je istorija ičemu naučila?

- Historija nije nikada nikoga ni u čemu poučila. A to je čudno, jer svi se nacionalisti pozivaju na historiju i samo na nju; svi sebe smatraju reinkarnacijama prošlih herojskih sudbina i baštinicima velikih djela. U Konstantinovićevoj Filosofiji palanke imate o tome. Vidio sam neki dan "Božićni oratorij Radomiru Konstantinoviću" Zlatka Pakovića (CZKD), predstavu ogromnog emancipatorskog potencijala. Možda bi bolje pristajao naslov requiem! Opijelo pameti pred prizorima trijumfa nepoučljive palanke. Vi Srbi nemate Hrvatskog Fausta, i poneki zbog toga žale (umjesto da budu sretni), a ima nešto mnogo gore: imati palanku, a ne imati tako nešto kao Filosofija palanke.

Dakle, ipak pozorište?

- Ma kakvi. To su rijetki petki. Ja više ne vidim nikakvo pozorište, već jedino prizorište taštine i arčenja javnog novca. Za Hrvatsku, naročito za Zagreb, jamčim da je tako: šaka jada.

"Hrvatski Faust" spaljen je na hladnoj lomači, kako kaže Miljenko Jergović, efikasnijoj i od one Gebelsove vatrene. Kako je došlo do toga da najrelevantniji hrvatski dramski tekst bude gotovo izbrisan iz hrvatskih pozorišta poslednjih decenija?

- Kako mislite: gotovo izbrisan? Pa potpuno je izbrisan, maca papila. Nedavno sam o sebi pročitao da sam ja poznat jedino po jednoj neigranoj drami. Eto, super: Nevidljiv sam, a poznat.

Jedna od retkih osoba koja se usudila da pomene vašu dramu i njenu inscenaciju u poslednjih nekoliko decenija bio je Oliver Frljić. Kako je došlo do sukoba sa njim i kako danas, godinu i po dana kasnije, gledate na međusobno nerazumevanje zbog njegovog scenskog čitanja vašeg komada?

- U vezi sa Oliverom Frljićem ništa mi ne pada na pamet.

Da li mislite da ćete ikada dočekati da vidite "Hrvatskog Fausta" u zagrebačkom HNK o kome i govori? Ima li danas u Hrvatskoj uopšte pozorišta za vaše tekstove?

- Pa očito je da nema. Posljednja predstava bila je u Novom Sadu, u Pozorištu mladih - Enciklopedija izgubljenog vremena u režiji Snježane Banović, koja danas jedina u Hrvatskoj ne pristaje na implicitnu anatemu koju tako svesrdno, Ristić bi rekao: osvetnički, podržava korumpirana kritika. U Zagrebu nije bilo mojih predstava cijelo jedno desetljeće. Pa kad teatar može bez mene, mogu, bogami, i ja bez teatra.

Ako je pozorište ogledalo društva, šta nam ono danas pokazuje? Da li je teatar i dalje umetnički, društveni i politički čin?

- On jest društveni i politički čin po tome što nije nikakav čin. Meni ostaje zagonetno kako netko može voditi satiričko kazalište, a tako ponizno čučati uz nogu vlasti... Uopće, ja sve manje toga razumijem, a to valjda dolazi s godinama.

"Ja sam samo glumac", kaže Hendrik Hofgen u "Mefistu" Klausa Mana. Može li se u vremenima "odluka i dilema" biti samo glumac? Kolika je odgovornost umetnika, ne samo za ono izrečeno na sceni, već i za ono prećutano?

- Ogromna. Pa ako se kod nas u teatru još uopće nešto govori, čini se to zato da bi se nešto prešutjelo. Bože moj, teška su vremena! Tu i tamo, ali sve glasnije, govori se o tome da su tradicionalne institucije demodirane, da su stalni ansambli preskupi, da se teatar mora "otvoriti tržištu", da je novca sve manje... I onda glumci i kazališni ljudi traže ravnatelje i intendante koji dobro stoje kod politike, pa ih mogu zaštiti od egzistencijalnih nevolja, to jest, mogu interpretirati njihove potrebe kod vlasti... A novca međutim ima, i on se, na primjer u Zagrebu, arči u mitskim razmjerima u privatne svrhe. Tko se to usudi primijetiti, taj će biti upućen na rezervnu, odnosno magareću klupu, pa makar i na jedno desetljeće... što je kazna za neke vrsti ubojstava. Ne znam koga sam ja to ubio, volio bih da mi se jednom kaže. Možda će mi to biti rečeno na sudskom procesu koji direktor satiričkog kazališta Kerempuh upravo vodi protiv mene a na liniji spasa svoje tako ranjive duše?

Već dugo planirate da napišete drugi deo "Fausta". Ko danas potpisuje ugovor sa Mefistom?

- Čim sam nešto, jako izdaleka, načuo da postoje neke teorijske šanse da se HF izvede u Rijeci, otvorio sam stare mape u kojima su skice za drugi dio Fausta... Jer napisani komad replicira Goetheov prvi dio. Trebao je to biti komad smješten u Vranešićev sanatorij na Zelengaju kamo su se sklonili i Krleža i još neki ljevičari pred ustaškim zulumom... to bi bila naša verzija onoga što je Lukacs krstio kao prebivanje na rubu hotela Ponor (Hotel Abgrund)... u osnovi, to je situacija dosta slična današnjoj u kojoj ljevičarski intelektualci čekaju da - dođu po njih.

Iako, kupujući namještaj u Ikeji, uvijek gledam da stol ima velike ladice, ove koje imam su pune i prepune. A i meni je puna pipa.

Doba ekstrema. Doba prevlasti ideologija

Program pod nazivom "Doba ekstrema. Doba prevlasti ideologija", u okviru kojeg će biti predstavljen roman Slobodana Šnajdera "Doba mjedi" biće održan u utorak, 19. januara, u 19 sati u CZKD-u. U razgovoru će pored autora učestvovati: Hašim Bahtijali, urednik i izdavač TIM press-a, Mića Vujičić, književni kritičar, Teofil Pančić, književni kritičar i kolumnista, i Borka Pavićević, dramaturškinja.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui

Postod branko » 21 Sep 2016, 16:39

ГОРАН ЛАЗОВИЋ И МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: Црногорци су Бога ставили на гласање и он није добио на изборима!

Од његових песама би се могла направити држава.

Била би то најлепша краљевина и он би у њој био патријарх.

На једном гошћењу пријатеља писаца, мајка је узвикнула:

-Ђецо, што ви пишете кад је Матија жив?

У бродаревској старој кући, држи га поред иконе.

-‘Оћеш ли ми га мало дат’? – питала је комшиница.

-Не, вала, ни мало. Он ми је чуваркућа!

И вели, једном:

-Кад гледам у његове књиге, све ми се чини да чујем гусле, и да Црне Горе још има!

Лазовић:

Ви сте у крвном сродству са Русијом!

Бећковић:

Руске крви има у мојој деци.

Имао сам таста, Алексеја Михаиловича Павладољског, чији је отац био пуковник царске војске и који је као дете од девет година са својим братом кренуо да се спасава.

Он је, по избијању Октобарске револуције, као дечак од једанаест и по година доспео у Србију.

Рођен је на Кавказу, у Пјатигорску 1907. године од оца Михаила Павладољског, пуковника Шарманског пука, носиоца Георгијевског крста и мајке Вере Петровне Павладољске, питомице благородних девица на Владикавказу, професора француског језика.

Отац је погинуо у првим бојевима против бољшевика, а мушку децу укрцали су на неки брод у Севастопољу и упутили у бели свет, да спасавају живу главу.

Са Алексејем је био и брат Димитрије који је успут, остао у Бугарској.

Лазовић:

Србија је раширила руке руским избеглицама!

Бећковић:

Њихов покровитељ био је краљ Александар Карађорђевић.

Центар у који је доспео Алексеј, био је у Белој Цркви.

Кад се оженио и добио ћерку 1941. године дао јој је име своје мајке.

То исто је учинио и брат Димитрије.

У Пјатигорску су остале његова мати и сестре Соња и Олга.

Мати је за време Другог светског рата умрла, а са сестрама се Алексеј повремено дописивао.

На фотографијама које су слале, увек су стајале поред Љермонтовљевог споменика у Пјатигорску.

14322596_1321095117913046_1882471132107860570_n

Лазовић:

И Алексеј је читао поезију?

Бећковић:

Када сам га питао који руски песник му је најмилији, рекао је – Фет.

И моја Вера је волела поезију и песнике.

По фотографијама је било очигледно да личи на ону чије је име носила и поновила.

Када је написала теткама да се удала за једног српског песника, који је написао поему “Вера Павладољска“ оне су се распитивале да ли је то поема о њиховој бабушки.

Лазовић:

Алексеј се вратио у Русију?

Бећковић:

Он није доживео да још једном види Русију. Преминуо је и сахрањен у Београду 1968. године.

У Русију је прва стигла његова унука, наша кћи, Људмила. У Москви је родила сина и дала му дедово име: Алексеј!

Ни Вера није видела Пјатигорск, али је видела Русију, била у Царском селу и Петрограду.

Преминула је изненада у 57. години живота.

У тим годинама како је говорила и веровала, умирали су сви Павладољски.

Лазовић:

“Веру Павладољску“ сте написали као матурант…?

Бећковић:

А објавио је као студент у листу “Видици“ 1960. године.

У тим годинама готово сви млади пишу љубавне песме. Моја се разликовала од других и по томе што сам , мимо обичаја, употребио и право име моје љубави.

Прве љубави.

Моја мати је рекла:

-„Ти је сад мораш оженити!“

И песма је била паметнија и више знала од песника који није ни слутио докле ће га одвести, какве ће далекосежне последице имати.

Лазовић:

Поема је одмах примећена, о њој је Београд причао, чак су је и липе рецитовале …?

Бећковић:

Чим је објављена, поема је уочена. Сликар Радомир Стевић РАС објавио је као књигу, и то у луксузном библиофилском издању. Дванаест строфа са дванаест графика у више боја, у свиленом повезу штампано је у педесет примерака.

Аутору је поклонио два примерка, а он је један поклонио Вери Павладољској за њен двадесет први рођендан.

Тако је моја прва љубав постала и моја прва песма и моја прва књига.

Помешали су се живот и поезија, уплеле се једно у друго, приватно и јавно, књижевни лик, муза и супруга.

Моја прва песма и прва љубав постала је моја жена и мајка моје деце.

Кад су се родиле близнакиње, није било ништа природније него да добију имена Људмила и Оља, како су се звале сестре Мајаковског именоване у поеми “Облак у панталонама“.

Лазовић:

Реците сестрама Људмили и Ољи…!

Бећковић:

Да, и ја сам рекао!

Лазовић:

После “Вере Павладољске“ написали сте циклус љубавних песама?

Бећковић:

Веровао сам да све оне припадају само младости. Касније их нисам писао верујући да је у озбиљним годинама готово непристојно писати љубавне песме.

Али кад је Вера преминула, младалачки љубавни стихови као да су имали своју вољу, сами су тражили свој наставак.

Пролог је захтевао епилог, делови целину. Круг је захтевао да се споји.

Постало је драгоцено и од непроцењиве важности што сам њено име употребио за њеног живота и што је то она прочитала и видела својим очима.

Ништа не би вредело да сам то учинио накнадно и постхумно.

Све оно што је уследило, било је неминовно.

Тајна поезије поништавала је даљине, приближавала Ваљево и Пјатигорск, Србију и Русију. Највише захваљујући једном имену, без којег, да се она другачије звала, песме не би било.

Песнику је допуштено да говори о свему сем о својој поезији. О туђој може, о својој не.

Или боље не.

Лазовић:

Свака права песма има више аутора?

Бећковић:

И у неку руку свака права песма је дело непознатог песника. И остварује се у души сваког правог читаоца.

“Песма над песмама“ је љубавна песма. Отуд су и све љубавне песме песме над песмама.

Бог је љубав и Љубав је Бог, зато Бога најчешће срећемо у другим људима и у својим љубавима.

Љубав не зна за смрт, за овај и онај свет.

И најтужнија љубавна песма испевана је у славу живота.

Лазовић:

Ишли сте у Пјатигорск?

Бећковић:

Тамо има велики фестивал поезије, али нисам био.

Јавио се једном један дечко овде, син од тих тамошњих тетака. Он је првак Русије у саксофону, долазио у Београд, био са неким оркестром, распитивао се за песму, за мене.

Алексеју, али и читавој лози Павладољских посветио сам песму “Барка“ :

Њени су били однекуд из Пољске

И Сјенкјевич наводно у неком роману

Спомиње племиће славне Павладољске



А кад су из Пољске у крај Ставропољски

Стигли до Кавказа и до Пјатигорска

То није знала Вера Павладољска



Знала је само како су војници

Њеног дједушку белог полковника

Из првог боја против бољшевика

Донели без главе црној породици



И да су по слому руске царске војске

Сву мушку децу на таласе морске

Навезли из неке луке црноморске



То је био отац Вере Павладољске

А с њим у барци без Бога и Ноја

Још нерођена беше љубав моја



Зато је тој барци која од постања

Лута без наде и без пристајања

Ка мени била најкраћа путања

А то није могло без Божјег знања!

Лазовић:

Од свих архипелага у Русији, кажете, највећи је онај изван Русије, а чине га царски Руси расељени широм планете?

Бећковић:

Један од огранака тог архипелага је онај у Краљевини Jугославији.

Стварање Краљевине СХС поклопило се са избијањем Октобарске револуције и нестанком царске Русије.

Ребека Вест је устврдила да је краљ Александар Карађорђевић био један од ретких владара који је имао поетску визију историје и историју доживљавао као поезију.

Да је тако, видело се и у његовом односу према судбини руског цара и царске Русије, а потом Руса без Русије и посебно српским Русима.

После највећег злочина у двадесетом веку, убиства цара и царске породице, краљ Александар постао је покровитељ и добротвор руских избеглица и непоколебљиви заштитник православља у свету.

Такав став је више рачунао на будућност него на садашњост, више дуговао поезији него политици.

14355086_1321091804580044_4326234204064901518_n

Лазовић:

Он је уосталом на крштењу по жељи кума, руског цара Александра Трећег, добио кумово име?

Бећковић:

Од тада се краљ Александар Карађорђевић осећао чланом руске царске породице, што је и био, и никад се није помирио са цареубиством ни са цареиздајом.

Држава којом је краљевао била је једина која није признала СССР и једина која је отворила границе да прими руске избеглице као своје грађане у своју кућу.

Није их смештала у избегличке логоре и колективне смештаје, него им додељивала станове и послове у њиховим струкама.

Југословенска краљевска војска била је једина на свету која је у своје редове примила руске официре у чиновима које су имали.



Лазовић:

Царски амбасадор Хартвиг наставио је да и без цара столује у Београду?

Бећковић:

Тачно тако, и рубља је призната као средство плаћања.

Београд, који је имао тада сто једанаест хиљада становника, добио је тридесет хиљада белих Руса.

Међу њима су била најкрупнија имена руске хуманистичке и техничке интелигенције, врхунски научници и уметници, сликари и писци, музичари, архитекте, професори и лекари.

Њихов долазак је био велика несрећа за њих, али велика срећа за нашу тек створену, ратом разорену и опустошену земљу.

Готово да није било дела града у који није доспео неки Рус, лекар или професор.

Лазовић:

Београдски универзитет је тада препорођен…?!

Бећковић:

Не само он, унапређено је здравство, просвета, основана опера и балет.

Математику је предавао Билимович, медицину Игњатовски, византологију Острогорски.

Архитектура је добила Краснова, сликарство Колесникова, позориште Ракитина и Жедринског.

Лазовић:

Подигли су и око педесет храмова?

Бећковић:

Поменимо само малу цркву Светог Саве на Врачару, цркву Александра Невског на Дорћолу, Ружицу на Калемегдану, Светог Андреја Првозваног на Дедињу, Руску цркву на Ташмајдану, и најзад, седиште српске Патријаршије.

А потом зграду Војног музеја, Генералштаба, Дома гарде, Руског дома, Главне поште и стубова Александровог моста.

Уз то, да не заборавим Капелу на Ловћену, Зејтинлик у Солуну, Видо на Крфу, Чегар, реконструкцију зграде САНУ, Народне скупштине и Краљевског двора.

Лазовић:

Неки од најзначајнијих догађаја руског заграничја, како кажете, одиграли су се у нашој земљи?

Бећковић:

Митрополит Антоније Храповицки са делом епископата, свештенства и монаштва, већ 1923, на Сабору у Сремским Карловцима основа Заграничну руску православну цркву.

Изван Русије нашла су се тридесет и четири епископа.

Потом је у Београду 1928. одржан први конгрес руских заграничних писаца под покровитељством краља Александра.

Београд је издао проглас добродошлице, а поздравне говоре руским писцима одржали су Милан Грол, Коста Кумануди и Александар Белић.

Пристигли су делегати из скоро свих европских престоница: из Париза 39, из Прага 16, из Берлина 10 руских писаца, међу њима били су Мерешковски, Гипијус, Зајцев, Немирович – Данченко.

Краљ их је примио два пута.

Лазовић:

У Белој Цркви је већ био монах Јован, доцније свети Јован Шангајски?

Бећковић:

Он се мука намучио, чак је, прича се, по улицама београдским и новине продавао.

Ирена Грицкат, лингвиста и писац, уз то и академик, написала је како су се Руси понемчили, поканадили, поаустријанчили, али они који су се посрбили понајвише су очували руску душу, несебичност и гостопримство.

Комад руске земље потрушен руским костима који је остао на српском тлу, онај је на Новом гробљу, овде у Београду.

На њему је подигнута Иверска капела, којој је под часном трпезом уместо светих моштију, у кутији спуштена света руска земља.

Ту је и споменик у славу руског цара Николаја Другог, и два милиона Руса погинулих у Првом светском рату.

Ту је и капела царског амбасадора Хартвига који је заувек остао акредитован у Београду.

Колесников је још за живота ту подигао своју породичну гробницу.

Лазовић:

Свети Петар Цетињски је са самртног одра оставио аманет Црногорцима, да се држе Русије…!

Бећковић:

Јесте, и проклео је оне који изневере његов завет.

Његов наследник Петар Други Петровић Његош хиротонисан је у Петрограду.

Том чину је присуствовао и руски цар Александар, који је био веома висок.

Рекао је Његошу:

-Па, Ви сте виши од мене!

На то је Његош узвратио:

– Само је Бог виши од руског цара!

Лазовић:

Срби су краљевски народ?

Бећковић:

Зато они и председникa републикe доживљавају као краља.

А таквих краљева, какви су се устоличили у социјалистичким републикама, више ни у једној краљевини нема.

Нити је ко више компромитовао републику него они.

Мање би болело када би некоме од њих пало на памет да се прогласи за краља.

Најважнији услов који испуњавају јесте да нису прави, а највећи отпор да краљ буде краљ је баш у томе што није лажан.

У лажној држави не може ништа бити истинито.

Лазовић:

Лако је Вама, запослени сте у матерњем језику…?

Бећковић:

Ипак, ово је земља где је мука један дан бити човек!

Лазовић:

Члан сте и Крунског Савета?

Бећковић:

Када ме је један острашћени партијаш приупитао шта ћу ја у Крунском Савету, казао сам му да бих радије био у Савету кокошке из кокошињца Вожда Карађорђа него у Главном одбору његове странке.

Лазовић:

Уметници су обично лоши политичари?

Бећковић:

Политика је професија људи који и кад говоре глупости, знају зашто их говоре, и никад нису на губитку, а уметник је стално на губитку када се бави политиком.

Лазовић:

Вратимо се Русији, и нашој судбини, можда заједничкој…!

Бећковић:

Наша судбина је неодвојива од руске.

Ми смо пали заједно с њима, па се надам да ћемо заједно с њима и да се усправимо.

Лазовић:

Јесте ли упознали Путина?

Бећковић:

Нисам, али он можда мене јесте!

Лазовић:

Нека нам ово буде увод у причу о Кремљу и вашем првом сусрету са Црвеним тргом…!

Бећковић:

Већ кад сам ту први пут био, то је већ било кад се цела ствар срушила, тако да су наспрам Црвеног трга били кафићи.

Знате оно, овамо је Лењин, а насупрот њега кока – кола, малборо, сузуки…

Као што је говорио један мој земљак у своје време – марксизам је победио свет али кока-кола је победила марксизам и где је она продрла, марксизам није могао да опстане.

Она је за њега била смрт.

Лазовић:

Путујући према Санкт Петербургу гледао сам људе у неким малим местима како крече Маркса, и то раде с пуно љубави, и одговорности!

Бећковић:

Маркс сад више служи као ови мурали што их цртају навијачи.

Био је он популаран и у нашим крајевима.

Имао је браду кад је она била проскрибована, а сад му ни она не треба.

Лазовић:

Овде су долазила значајна руска књижевна имена. Са Вознесенским смо шетали по Скадарлији, био је одушевљен Србијом!

Бећковић:

Објавили смо му изабране песме, књига се зове “Антисветови“, ја сам их преводио.

Добио је и “Богородицу Тројеручицу“ и награду Струшких вечери поезије.

Имао је проблем са грлом, тога се исто сећам.

Лазовић:

Вознесенског не разликују од Јевтушенка, и та околност код најшире публике Вознесенском само шкоди.

Он осећа нерв епохе.

Иако светске славе, Вознесенски је песник свог језика и у свом језику!

Тако сте о њему тада писали…!

Бећковић:

Тако и сад мислим, и лепо је што сте ме подсетили на те дане.

Има нешто што је трагично за наше време, сад готово свака кућа има камеру, а умиру највећи људи и на крају се испостави да их је неко једва сликао.

Док је живео Толстој, била је ваљда само једна камера у Русији, и кад је умро било је више снимака о њему него о некима који су још живи.

Онај који је то снимао, знао је ко је Толстој и снимао је сваки његов корак. И срећа је да је то знао, тако да и ми данас о Толстоју знамо више.

Да Андрић није добио Нобелову награду, сигурно не бисмо имали ни његових снимака ни фотографија.

Црњански има само две-три фотографије, и неке снимке, како чита на радију. Ништа више.

Овде је био и Јосиф Бродски.

Дошао у Београд, у Југословенском драмском позоришту било је велико књижевно вече, ја сам држао уводну реч, Стеван Раичковић је читао своје преводе Бродског, ко све ту није био те вечери, али камере су тог дана сликале неког другог.

Нисам видео да постоји фотографија Бродског у Београду.

Лазовић:

Какав је утисак на Вас оставио Бродски?

Бећковић:

Он је знао, рецимо, свако име које је овде нешто значило, словенске језике је знао, али он је после када је дошао до те светске славе, већ писао на енглеском.

Као и многи Јевреји, био је полиглота.

Међутим, он је обожавао песника Одна, а Одн је казао:

– Не знам какав је Бродски песник, он пише на руском, а ја не знам руски, а Бродски не зна енглески.

Јер, то што је он знао енглески, то није тај који се тиче поезије, оне нијансине нијансе којима се поезија бави.

Зато је Бродски увек говорио да је руска поезија супериорна над свим поезијама света и да је руски језик – мелодија!

То није језик него партитура.

Лазовић:

То сте осетили и на властитом језику?

Бећковић:

Баш тако, у Дому Ане Ахматове, у Петербургу.

Питао сам – где је овде Гумиљов?

Та жена која тамо ради као кустос, одговорила је – ко?

-Гумиљов, муж Ахматове.

И кад је она рекла :

– А, Гууумиљоооов! ,кад ме је коначно разумела, ја сам у тој речи, у том изговору чуо најлепше ноте!

Руски језик је језик миловања, слушања и језик слика које се могу гледати жмурећи.

Лазовић:

Одн је такође долазио овде. Кад је изашао из авиона, у старом сакоу, са торбом о рамену, дуго је гледао у небо. Неко од ових наших га је упитао – шта тражите а он је одговорио – звезде, оне ми требају, хоћу да се оријентишем.

На аеродромској згради је тада стајала велика петокрака, Одну се није хтело да погледа према њој!

Бећковић:

То је слика и Одна, и тога времена!

Лазовић:

Отуда толика повезаност обичног руског човека и песника? У Русији се песнику још увек верује!

Бећковић:

Оно што каже Достојевски, Христос је прошао Русијом као просјак, и, каже, народ који не мили да је у њему Бог није ни народ.

У најтежим временима у поезији се чувала искра слободе и искрина искра и истинска истина.

Тако да су они то знали, ко је песник, и та нит је била спасоносна, за њу су се хватали милиони. Многи су пострадали, али имате ону чувену сцену Стаљин – Пастернак, када је ухапшен Мандељштам.

Стаљин се јавио Пастернаку, питао је.

– Је ли он мајстор?

А Пастернак је почео нешто да околиша, одговарао је све нешто напола.

Стаљин је спустио слушалицу.

Пастернак се одмах покајао што се двоумио, што није казао – јесте!

Окренуо је поново телефон, али, каже, ова је већ био недоступан.

Довољна је та сцена да се њоме позабавимо као одговором на ово питање.

Пастернак је испаштао због овог двоумљења, имао је проблем са собом.

Али та слава коју су имали песници у Русији, баш тад, нису имали нигде у свету, ни ту улогу ни ту славу и значај, а опет и ови најстрашнији сатрапи су се у све то разумевали.

Читао сам како Троцки пише о Јесењину, пише боље него било који критичар.

Лазовић:

А он га је убио!

Бећковић:

Можда га је баш зато и убио!

То су све страшне судбине, а већ како су они завршавали, све им је опроштено.

Био је овде М.М. Пешић који је преводио Јесењина.

То су и други радили, али је тај Пешић погодио нешто у слуху нашег човека.

Погодио је мелодију.

-Песниче јадни, зар ћеш ти моћи опевати сјајну месечину?

Не знам ни једног нашег песника који ове стихове није говорио по кафанама.

Лазовић:

Мајаковски вам је, ипак, ближи, из породичних разлога!

Бећковић:

Био сам му на гробу и на Новодевичјем гробљу Чехов има најлепши споменик, али је дивно то гробље , где је сваки гроб различит, а треба да личи на онога чији је.

А Чехов је тамо вернији од сваке фотографије.

А у Петрограду, на гробљу код Достојевског, ми смо се мало грлили. Ту је и Чајковски. Тамо је и наш Василије владика, ту је долазио и Његош.

И стоје владика Амфилохије, и Иринеј, и други, и сви гледају како прескачем ону ограду и грлим се са Фјодором Михаиловичем.

И они су после прескочили ограду и грлили се, а ја сам дао знак да је то могуће, грлити се са Достојевским.

Лазовић:

Између њега и Толстоја било је доста спорења?

Бећковић:

Достојевски је писао о роману “Ана Карењина“ и рекао да је то најлепши роман у светској књижевности, али има једна ствар где се он спори са Толстојем, а то је да ли Руси треба да се баве Словенима изван Русије.

И Фјодор Михаилович каже – морамо да бавимо својом браћом, али чим се дочепају Европе, они ће нас мрзети више него икога, али упркос томе ми на то не треба да се обазиремо….!

Лазовић:

У “Пишчевим записима“, Достојевски каже:

-По мом унутрашњем убеђењу, Русија неће имати таквих мрзилаца, па чак и непријатеља, као што ће бити та словенска племена, чим их Русија ослободи, а Европа пристане да их прими за ослобођене.

Сем тога, почеће о Турцима да говоре са већим поштовањем него о Русији…

Русија треба озбиљно да се припреми за то да ће сви – ти ослобођени Словени са заносом појурити у Европу, заразиће се до губљења своје личности европским формама….

Између себе те земљице ће се вечито свађати, вечито једна другој завидети, и једна против друге интригирати.

Разуме се, у тренутку неког озбиљнијег зла, сви они ће се Русима обратити за помоћ…

Бећковић:

Добро је што сте ово поменули, допунили сте моју причу.

Лазовић:

Допада ли вам се како звучите на руском језику?

Бећковић:

Ја мислим да поезија не може да се преводи. Пруст је рекао – поезија је оно што се изгуби у преводу!

Него, хоћу још једну ствар да вам испричам.

У књизи Милорада Екмечића “Ратни циљеви Србије“ каже се на једном месту како је посланик Србије Мирослав Спалојковић направио мали дипломатски инцидент на пријему који је вођа младе совјетске републике, Владимир Илич Лењин, приредио за стране дипломате.

Екмечић наводи да је то из мемоара француског амбасадора који је био на том пријему.

И ја мом пријатељу Кости Христићу, који живи у Паризу, кажем да ми нађе шта је француски амбасадор написао у својим мемоарима.

И ту се имало шта прочитати.

Наиме, Лењин је скупио дипломатски кор, они су се постројили, ишао је и поздрављао се редом, а кад је дошао до посланика Србије, Мирослава Спалојковића, овај му је рекао:

– Ви сте убица и изрод словенске расе, ја вам пљујем у лице!

Лењин се није збунио.

Само се насмешио:

– Више волим искреност, него лажну дипломатску учтивост!

То Спалојковић није смео ни могао рећи да му краљ Александар то није рекао.

Лењин се окренуо и рекао:

– Јебаћу вам мајку!

И ускоро су Лењин, Стаљин, Хитлер, Мусолини и Анте Павелић сложили нишане на груди Александра Карађорђевића.

Али, мени није јасно да се таква реч у сред Москве није чула. Изговорена пред дипломатским кором, тамо где се све чује, и прича колико је ко ћевапчића појео и пива оборио!

А ово остаје код француског амбасадора као,ето, један инцидент.

Лазовић:

Ваљало би отићи и у Црну Гору, да будемо бар мало браћи од помоћи!

Бећковић:

Власт је тамо победила свој народ помоћу других националних заједница и има више гласова у Рожајама него у свих седам брда.

Лазовић:

На црногорској граници ме обавезно питају – а ђе си поша’ , мрчо?! И не знам да им одговорим!

Бећковић:

Ја имам лепа искуства. Онај милиционер кад ме је угледао, учтиво ме поздравио и пожелео ми срећан пут. Он припада оном нормалном свету.

Лазовић:

Како изгледа данашњи црногорски Бог?

Бећковић:

Они га стављају на гласање, тако да он није добио на изборима.

Лазовић:

Кад дођете до Мојковца, вероватно свратите до Подбишћа и одете на Ђиласов гроб?

Бећковић:

Обавезно свратим, они су сад у Мојковцу дали једну улицу Ђиласу, ону која води преко моста до Подбишћа, али је и око тога вероватно било прегласавања.

Лазовић:

Са Ђиласом сам се последњи пут срео на сахрани његове супруге, Штефице.

Како је протекло ваше задње виђење?

Бећковић:

Он се добро држао, имао је неку воду на плућима, али је деловао здраво.

Имао је идеју да се сахранимо заједно, да изаберемо неко брдо и да тамо почивамо, јер смо ми две стране једне исте приче.

И он се није плашио смрти.

Рекао је свом сину Алекси – жао ми је да умрем, јер Матија после неће имати најбољег пријатеља.

И ми смо отворено причали о смрти.

Рекао сам – како су се сахрањивали сви наши и ми тако да учинимо, у гроб свога оца. У своје село, са свештеником.

Није се он изјашњавао, само је слушао.

Немој да први утулимо свећу која вековима гори, говорио сам.

А он каже:

– Свештеник ће мене да псује!

-Неће, он ће Вама да држи исто што је држао вашем оцу, деди…! – одговорим.

-Али да ми дате обећање, ако крене да ме грди, да ћете га прекинути!

-Ако крене да Вас грди, прекинућу га!

Када је Ђилас умро, његов син Алекса нађе то његово писмо, где пише – о начину и месту моје сахране да одлучи тај и тај…

Лазовић:

То сте ви?

Бећковић:

Да, а он не би то написао да није знао како ћу ја да одлучим.

И дођоше ови Ђиласови рођаци, и сад се они спремају да стоје у оном реду уз почасну стражу, причају о почасним плотунима и Алекса каже – иде у Подбишће!

Добро то, једва прогуташе, али кад рече – и да буде свештеник, почеше да јаучу!

Он каже – Матија одлучује, и они немају куд.

Зовем Амфилохија и кажем – да ми пошаљеш два монаха, никако попа из Мојковца, кога они знају и спрдају се са њим, него два монаха.

И он пошаље садашњег владику Јоаникија и Јована, који је био на Острогу.

Тако да их они не знају, и кад ови буду хтели да плате то, да они кажу – дајте за цркву!

И сад, ја чекам.

Ако неко буде говорио у име града, у име бораца, онда ја нећу говорити, али ако не буде, онда ћу се ја од њега опростити.

Говор сам писао у ауту.

Нема нико да се јавља, и ја искорачим и прочитам.

И тако се Ђилас, први од те комунистичке врхушке, сахранио у свом селу, по православном обичају.

Лазовић:

Да ли је тешко писати те опоштајне говоре?

Бећковић:

Ја не волим гробље, чујем неке како говоре, па испада да ови који умиру воле гробље, па иду тамо да га воле.

Тај опроштајни говор је део реда, правило које се не сме мимоићи.

Знате, никад се нисам дружио са својим вршњацима, и никад са њима нисам озбиљно причао.

Дружио сам се увек са старијима од мене.

Нисам то уочавао, а и нисам могао да замислим да ће они да умру а ја да останем сам.

Тако ми се нешто десило.

Ми живимо у чудном свету.

Кад је Америка рекла – прошлост нас не занима, и кад је много цењенији одговор ако кажеш – немам појма, него ако кажеш – знам, а да нешто памтиш – нема смисла, јер се људи уче сваки дан да заборављају, виртуелан свет је постао стваран, људи се више друже са телефоном него са било којим другом, испада да је огледало постало икона пред којом се људи моле.

Лазовић:

Песник обично сања своју смрт. Јесте ли је Ви сањали?

Бећковић:

Имам конфузне снове и скоро ниједан нисам запамтио.

Кад бих средио те своје папире, као моја мајка која је пред спавање сређивала кухињу, после облачила чисту пиџаму и легне спремна, не знајући да ли ће смрт доћи те ноћи или неће.

Папира има толико, али ја га штедим.

Ако ми остане пола стране неисписано, ја то исцепам, и чувам.

Све мислим, затребаће!
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14


Povratak na KNJIŽEVNOST

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost

cron