Poslednje reci poznatih ljudi

Poslednje reci poznatih ljudi

Postod branko » 25 Maj 2011, 16:04

Poslednje reči poznatih ljudi

SELIN (Luj-Ferdinand Detuš, poznat kao Luj-Ferdinand) /CELINE, Louis-Ferdinand Destouches/Francuski pisac
Umro: 1. jula 1961. (u 67-oj god)
Uzrok: izliv krvi u mozak
Mesto: Medun (O-de-Sen)
Sahranjen .: groblje Lon-Reaž, u Medunu
Paviljon u kome je Selin proveo poslednjene godine svog života i u kome je umro, bila je zadužbina gospodina Skriba, namenjena "siromašnoj, ali čestitoj i razboritoj familiji!" Tu će Selin 1. jula 1961, u šest sati naveče, napisati poslednju reč svog Rigodona. Napisao je pismo svom izdavaču, obavestivši ga o tome, a zatim nagovestio svojoj ženi Liseti: "Eto, i to je gotovo. Sada ćemo otići. Na more. Negde... daleko..." najednom ga obuze slabost, pa leže na divan skvrčivši noge i posle nekoliko minuta izdahnu. Selin nije želeo da iko prisustvuje njegovoj sahrani, i čak izrazio želju da ga sahrane u javnu grobnicu. "Nikoga nece biti na mom sprovodu. Svima će to odgovarati, pre svega meni samom. Na Miseovoj sahrani je bilo trideset ljudi. Mozarta je na groblje otpratio samo njegov pas. To se zove skromnost." Ipak nije bio sahranjen u javnu grobnicu, a njegovoj sahrani, je prisustvovalo trideset ljudi. Na raku je samo natrpana zemlja, i jedino je jedan grm zelenike naznačavao mesto gde se nalazi grob. kasnije je postavljena kamena ploča, na kojoj je stajao ovaj lakonski rezime njegovog dvostrukog života:


PLESI ( Alfonsina) / PLESSIS, Alphonsine/
Francuska prostitutka
Umrla: 3. februara 1847. ( u 22-oj god.)
Uzrok: tuberkuloza
Mesto: bulevar Madlen br.11 ( danas br.15), u Parizu
Sahranjena: groblje Monmartr, u Parizu
Od silne gomile obožavatelja koji su nekad opsedali njenu kuću, kraj njene bolesničke postelje samo dvojica su se zatekla " da brišu znoj sa čela i da stišaju nemire" Alfonsine Plesi koja je u svom zanatu promenila ime u Mari Diplesi, poznate, zahvaljujući Aleksandru Dimi sinu, kao " Dama sa kamelijama". Za vreme svoje duge i bolne agonije, svoju vernu sobaricu Klotildu izvestila je oko svih detalja vezanih za njenu sahranu. Izričito je zahtevala da se vest o njenoj smrti objavi što je moguće kasnije: "Tako ću barem malo duže moći s mirom i sama da budem u svome domu!" Izrazila je nadasve neobičnu želju da se sa unutrašnje strane sanduka postavi jedna bravica jer, kako je rekla, " oduvek sam mislila da čovek može da se vrati u život". Njena grobnica, koju joj je podigao grof Eduar de Perego, uvek je bila prekrivena cvećem

LANKLO (Ana, zvana Ninon de) /LENCLOS, Anne, Ninon de/
Francuska kurtizana
Umrla: 17. oktobra 1705, u 90. god.
Uzrok: starost
Mesto: Ulica Turnel br. 36, Pariz
Sahranjena: groblje crkve Sen Pol, Pariz
Ova gospa, koja je govorila da razlikuje tri vrste ljubavnika: " platiše ", kojima ništa nije dopuštala, " miljenike ", koji su dobijali sve i ne potežući za novčarkom, i " mučenike ", kojima je bilo dopusteno da besplatno uzdišu, umrla je kao prava hrišćanka - niti je bolovala, niti ju je mučilo kajanje. " Bah, ionako iza mene ostaju samo smrtnici! ", govorila je. Pa ipak, možda ju je ipak u poslednjim trenucima proganjala uspomena na jednog mladića koji se zbog nje ubio? Sa svojim " miljenikom " Vilarsom imala je dva sina. Stariji, koga je odgojio otac, majku nije ni poznavao. Jednom prilikom upoznao ju je na nekoj večeri, zaljubio se u nju i ubrzo joj izjavio svoju zarku ljubav. Morala je da mu objasni da je razlog njenom odbijanju bio taj što mu je bila majka: vrativsi se kući, od srama i očaja, mladić je uzeo pištolj i ubio se. Noc pred smrt, Ninon je napisala sledeća četiri stiha:
Da ne dodje uzaludna nada
zbog koje bi hrabrost mogla da strada
Ja sam u dobu kad valja mreti
Biti ovde, šta mi više vredi?
Nešto malo pred smrt, u posetu joj dođe sin njenog pisara koji je znao da je zabavi svojim živahnim i duhovitim pričama: Ninon ga uvuče u svoj... testament: 1000 franaka " da mu se kupe knjige ". Pisar se zvao Arue, a njegov sin Fransoa Mari, poznat kao Volter*...

Infarkt

BORODIN (Aleksandar)
Ruski kompozitor
Umro: 27. februara 1887. (u 54-oj godini)
Uzrok: srčani udar
Mesto: Sankt Petersburg
Sahranjen: Sant Petersburg
Otplesavši valcer na jednom od maskenbala koje je inače priređivao svakog mrsnog utorka, Borodin ce doživeti srčani udar. Domaćin, koji je za ovu priliku obukao rusku narodnu nošnju - košulja od crvenog lana, široke plave pantalone, crne visoke čizme -, stropoštaće se na pod, na zaprepaštenje svojih gostiju. Njegova žena umreće svega pet meseci posle.

BRAMEL (Džordž Brajan) /BRUMMEL, George Bryan/
Slavni engleski dendi
Umro: 30. marta 1840. (u 62-oj god.)
Uzrok: srčani udar
Mesto: prihvatilišta Dobrog Spasitelja, danas bolnica u Kanu (Caen) (Kalvados)
Sahranjen: protestantsko groblje u Ulici Magazen-a-Pudr, u Kanu
Svrgnuti kralj mode, koji je laštio čizme penom od šampanjca, umreće u oskudici, nakon što se sklonio u Kan da bi se spasao zatvora gde su hteli da ga strpaju zbog dugova. Zbog bede u koju je zapao i svoje zlehude sudbine imaće povremene napade ludila i za vreme kojih bi umišljao da još uvek živi u vreme svog punog sjaja kada je priređivao mnoge zabave, kada je imao tri frizera - jednog za šiške, jednog za kosu sa strane i jednog za kosu na potiljku... Svečano obučen u plavi vigovski redengot sa zlatnom dugmadi, prsluk od piketa i crne uske pantalone, primao je on u svojoj sobi Engleskog hotela sve fantome engleske aristokratije kojima je nekada služio kao uzor. Postajao bi dvostruka ličnost i naglas najavljivao izmišljene posetioce. Maskarada je trajala sve dok jednog dana, u trenutku lucidnosti, nije shvatio koliko je nisko pao i stao da roni gorke suze. Prilikom jednog ovakvog stanja doživeće srčani udar, nakon cega je prebačen u prihvatilište gde je i umro.
- Kada čovek umre, onda to dugo traje;
Iskoristimo dakle dobro sve što život nam daje.
Mark-Antoan Dezožje /Marc-Antoine Desaugiers/ (1742-1793.)

KAVUR (Kamilo Benso, grof od)
Italijanski političar
Umro: 6. juna 1861. (u 51-oj god)
Uzrok: srčani udar
Mesto: Torino (Italija)
Sahranjen: Torino
Dana 14. marta 1861, Viktor-Emanuel proglašen je za kralja Italije. Neće proći ni puna tri meseca posle ovog trijumfa, a Kavur je umro: iscrpljen od preteranog rada, ovaj tvorac italijanskog jedinstva je doživeo srčani napad i umro. Njegove poslednje reči, koje je prošaputao svom ispovedniku, ocu Đakomu, ticale su se politike: "Brate, brate, slobodna crkva, u slobodnoj državi!"

KOKTO (Žan) /COCTEAU, Jean/
Francuski pisac
Umro: 11. oktobra 1963. (u 74-oj god)
Uzrok: srčani udar
Mesto: Mili-la-Fore (Eson)
Sahranjen: kapela Sen-Blez, u Mili-la-Foreu
Posle telefonskog razgovora kada je saznao da je umrla Edit Pjaf, Kokto je, oko podneva, počeo da se guši. Pozvali su po lekara iz Milija, koji mu je dao injekciju. Umro je nakon što je rako: "Šta mi se to dešava?... Ali, ja umirem, prijatelji moji, deco moja. Umirem... umirem. Zbogom, prijatelji, zbogom, deco." Po njegovoj želji, balzamovan je i sahranjen sa svojim ordenom Legije časti i akademskim mačem. A na njegovom spomeniku, želeo je da se ugraviraju sledeće reči:

Ostajem sa vama
* Akademičar je čovek koji se, kad umre, pretvori u fotelju.
Žan Kokto (1889-1963)

KONSTAN (Benžamen) /CONSTANT, Benjamin/
Francuski pisac i političar
Umro: 10. decembra 1830. (u 63-oj god)
Uzrok: srčani udar
Mesto: Ulica Anžu br. 29, u Parizu
Sahranjen: groblje Per-Lašez, u Parizu
Nekoliko sati nakon što mu je pozlilo u jednom banjskom lečilištu u Ulici Sen-Lazar, Benžamen Konstan je umro u svojoj kući. Dok je bio u agoniji, čuli su ga kako se jada zbog svog propalog nominovanja u Francuskoj akademiji: dobio je samo devet glasova, dok su ostali glasali za anonimnog Vjenea! Njegova sahrana bila je sva u znaku pompe, ali i burnih incidenata. Pred mrtvačka kola, ispred kojih je jahala konjica a iza kojih je išla čitava kohorta ministara, perova i delegata, isprečiše se pobunjenici, koji su uzvikivali: "U Panteon!" U meduvremenu, mrtvačka kola se slomiše pod preteškim sandukom. Jer, Konstan je izrazio želju da ga stave u izuzetno prostran sanduk, u kome bi mogao da se "lepo" opruži. U pomoć pritekoše nekolicina studenata, uhvatiše sanduk i ponesoše ga do Per-Lašeza; već se bila spustila noć kada je sprovod stigao na groblje. Umoran i ukočen od hladnoce, Lafajet htede da održi posmrtni govor, ali starac se u jednom trenutku tako zateturao da umalo nije upao u raku. Posle ovog incidenta, ceremonija je okoncana.
* I pre nego čovek oseti sreću treba da se smeje, da ne bi umro ne nasmejavši se. La Brijer /La Bruzere/ (1645-1696)

FRAGONAR (Žan-Onore) /FRAGONARD, Jean-Honore/
Francuski slikar
Umro: 22. avgusta 1806. (u 74-oj god)
Uzrok. srčana kap
Mesto: Galerija de Božole br. 83, u Parizu
Sahranjen: groblje Monmartr, u Parizu
Jednog sparnog letnjeg dana, dok se vraćao sa Marsovog polja, Fragonar je seo da pojede sladoled kod Verija, poslastičara iz Pale-Roajal, iznad čije poslastičarnice je stanovao. Iznenada, doživeo je srčani udar i nos mu se zabio u porciju sladoleda. Popeli su ga u njegov stan, gde je umro nakon nekoliko sati.

GLUK (Krištof Vilibald)
Nemački kompozitor
Umro: 15. novembra 1787. (u 73-oj god)
Uzrok: srčana kap
Mesto: Alter Viden, u Becu (Austrija)
Sahranjen: groblje Maclajnsdorf, u Beču
Ovom velikom sladokuscu i ljubitelju dobre kapljice koji je imao sve predispozicije da doživi srčani udar, lekar je propisao strogu dijetu bez alkohola, uz obavezne šetnje posle ručka. Gospođa Gluk, koja je mužu u svemu krojila kapu, pazila je da sve bude po propisu... Dana 15. novembra, Gluku su na ručak došla dva prijatelja. Posle ručka u salonu su poslužena alkoholna pića. Pošto je gostima usula konjak, gospođa Gluk je na trenutak izašla iz sobe da bi naredila da se upregnu kola. Gluk je iskoristio njeno odsustvo, zgrabio čašu jednog od gostiju i sasuo je u grlo, a zatim, otirući usta, zamolio prijatelje da ništa ne kažu njegovoj ženi. Petnaestak minuta posle, dok su bili u kolima, Gluk je doživeo srčani napad i umro. Iako je bio vrlo bogat čovek, Gluk je testamentom ostavio... jedan dukat bečkim siromasima, po jedan dukat svakoj od dve gradske bolnice, i još jedan dukat Učiteljskoj školi, sve u svemu, znaci, četiri dukata! Mora se priznati da mu velikodušnost nije bila jača strana...

GIDI (Alesandro)
Italijanski pesnik
Umro: 12. juna 1712. (u 56-oj god)
Uzrok: srčana kap
Mesto: Fraskati (Italija)
Sahranjen: crkva Svetog Onufrija, u Rimu
Ovaj pesnik, koga su nazivali italijanskim Pindarom, krenuo je put Kastel-Gandolfa da bi papi Klementu XI poklonio knjigu u kojoj se nalazilo pet papinih propovedi koje je on pretočio u stihove. Dok je bio na putu, u tekstu je otkrio štamparsku grešku, zbog lega je došao u takvo stanje da je morao da se zaustavi u Fraskatiju, gde je doživeo srčani udar i umro.

PIKASO (Pablo Ruiz i Pikaso)
Španski slikar
Umro: 8. aprila 1873.( u 92-oj god.)
Uzrok: srčani udar kao posledica plućnog edema
Mesto: majur Notr-Dam-de-Vi, u Muzenu(Alp-Maritim)
Sahranjen: zamak u Vovenargu (Bus-di-Ron)
Kada je na Žaklinin poziv stigao kardiolog, Pikaso je bio u komi. Pa ipak, kada je na trenutak povratio svest, mogao je sasvim razgovetno da kaže lekaru, koji je bio neženja, uhvativši svoju ženu za ruku: "Grešite što se ne ženite, potrebno je to čoveku." Pikaso je sahranjen u zamku Vovenarg, pored kamenih stepenica koje vode na terasu sa koje je satima znao da uživa u "prizoru Sezanovih slika".

PETAR III (Feodorovič)
Ruski car
Umro: 7. jula 1762. ( u 34-oj god. )
Uzrok: ubijen
Mesto: zamak Ropšak/?/, nedaleko od Sankt Petersburga ( Ruska Federacija)
Sahranjen: katedrala Petropavlovske tvrdave, u Sankt Petersburgu
Oteran sa prestola "kao dete koje šalju na spavanje", Petar III je odveden u zamak Ropšak gde su ga, po naredenju njegove žene Jekaterine II, ubili isti oni sa kojima je nekada bančio. Sedamnaestog jula, u Ropšak je došao Aljoša Orlov noseci bocu otrovnog burgundca i predložio kralju da zajedno sa Teplovom, Potemkinom i Barijatinskim malo zasednu. Ništa ne sumnjajući, kralj je rado pristao i svi su dobrog raspoloženja seli za sto. Posle meze i rakije, Orlov je caru pružio cašu vina koju je ovaj odmah iskapio. Ali, kad su ubrzo posle toga nastupili bolovi u stomaku, car je shvatio da je otrovan." Zar vam nije dovoljno što ste mi oduzeli vlast nad Švedskom i što ste mi skinuli rusku krunu, nego hocete i moj život!" Zatim je iz sveg glasa počeo da zapomaže, tražeći da mu, kao protivotrov, donesu mleko. "Šta sam ti skrivio?", zapitao je Orlova, posle čega ga je ovaj oborio na pod i, pritiskajući mu kolenima grudi, počeo da ga davi. Ali, car se svom snagom otimao i toliko urlikao da su ubice pokušale da ga ućutkaju udarcima čizama. Onda je Barijatinski, vođa družine, doneo jednu salvetu koju je zavezao u cvor i proturio je caru oko vrata. Ovaj ga je, otimajući se, tako duboko zagrebao po licu da je Barijatinski još dugo posle toga nosio ožiljak. Kada je car konačno izdahnuo, zaverenici su pozvali lekara i pokazali mu cara koji je beživotno ležao na podu, rekavši da je doživeo srčani udar, što je lekar i potvrdio.

STAL (Žermen Neker, baronica od ) /STAEL, Germaine Necker, de/
Francuska spisateljica
Umrla: 16. jula 1817. ( u 51-oj god.)
Uzrok: srčani udar
Mesto: ulica Roajal, br. 6, u Parizu
Sahranjena: Kope ( Švajcarska)
21. februara, dok se pela uz stepenice palate vojvode Dekaza, gospođa de Stal je doživela srčani udar. Terapija koju su prepisali lekari, koji su nekim čudom ustanovili da je reč o bolesti jetre, sastojala se od kaše zgnječenih žohara... Baronica je povratila svest, ali je ostala paralizovana. 13. jula nastupila je gangrena; iste večeri, gospođa de Stal, koja nikako nije mogla da zaspi, uporno je tražila da joj daju opijum. Na kraju joj je njena dugogodišnja prijateljica, Fani Rendal, dala poveću dozu. "Hoćete li sada moći zaspati?", upitala ju je Fani. -"Opojno i duboko, kao kakva debela seljanka", odgovorila joj je baronica Žermen. Obe žene su utonule u san, Fani sedeći na stolici i držeći svoju prijateljicu za ruku. Nešto malo posle pet sati izjutra, probudila se: ruka njene prijateljice bila je hladna kao led... 28. jula, razrušena su vrata mauzoleja u Kopeu gde su, u bazenu dopola napunjenom alkoholom, plutala tela njenih roditelja, prekrivena velikim crvenim plaštom. Nekerovo lice je bilo u savršeno očuvanom stanju, a lice njegove žene, potpuno raspadnuto, bilo je prekriveno plaštem. Žermenin sanduk ostavljen je pored tela njenih roditelja, a vrata mauzoleja ponovo zazidana. Njeno telo je još uvek tamo.

SVEDENBORG (Emanuel)
Švedski naucnik i teozof
Umro: 29. marta 1772. (u 85-oj god.)
Uzrok: srčana kap
Mesto: London ( Velika Britanija)
Sahranjen: švedska kapela Urlik Eleonor, u Londonu
Na badnje veče 1771. godine, Svedenborg, koji je za sebe tvrdio da je "sveti božji izaslanik i da mu je podarena moć da komunicira sa duhovima i anđelima", doživeo je srčani udar usled koga je ostao paralizovan. Od tada je njegova jedina hrana bila čaj i pekmez od ribizli. Nekoliko dana pred smrt, od naučnika Džona Veslija/?/, tvorca metodizma, dobio je pismo u kojem mu je ovaj najavljivao svoj dolazak za 29. mart. "Gospodine", odgovorio mu je Svedenborg, "stići ćete prekasno, jer 29. marta treba da zauvek predem u svet duhova." Najavljenog dana, pod nadzorom svoje služavke, ležao je u postelji, kad se u jednom trenutku sa zida oglasio sat. "Koliko je sati?", upitace Svedenborg.
- Pet. - "Dobro.. hvala.... Bog vas blagoslovio...", rekao je, zadovoljan, i izdahnuo.

SVIFT (Džonatan)
Irski pesnik, romansijer i pamfletista
Umro: 19. oktobra 1745. (u 78-oj god.)
Uzrok: srčana kap
Mesto: Dablin ( Irska)
Sahranjen: katedrala Sent Patrik, u Dablinu
Tužno se završio Sviftov život - umro je lud, devet godina živeći kao umno poremećena osoba: nigde nije imao mira, usled čega je znao i po deset sati dnevno da provede tumarajući bez cilja po svojoj kući, odbijao je da jede i pije u nečijoj prisutnosti, govorio je besmislice. Na trenutke bi se njegov um ponovo razbistrio i tada bi se promatrao u ogledalu, govoreći očajno, kao da je govorio o nekom drugom: "Jadni Svift!" Pričalo se da su njegove sluge za novce puštale u kuću njegove obožavatelje, radoznale da vide kakva je izbezumljena ruševina ostala od ovog čoveka. U Dablinskoj katedrali, na crnoj mermernoj ploči ispisane su reči koje je sam Svift napisao u svom testamentu:

OVDE POČIVA TELO
DŽONATANA SVIFTA, DOKTORA TEOLOGIJE
DOAJENA OVE
KATEDRALE,
GDE STRAŠNA SRDŽBA VIŠE NEĆE MOĆI
DA MU KIDA SRCE.
IDI, PROLAZNIČE,
I, AKO MOŽEŠ,
UGLEDAJ SE NA OVOG ČOVEKA
KOJI SE SVIM SNAGAMA
BORIO ZA SLOBODU.

TALEJRAN-PERIGOR (Šarl Moris de)
/ TALLEYRAND-PERIGORD, Charles Maurice de/
Francuski političar
Umro: 17. maja 1838. ( u 84-oj god.)
Uzrok: posledice crnog prišta
Mesto: ulica Sen Floranten, u Parizu
Sahranjen: kapela Sen Moris, u Valanseu ( Endr)
Kada je 14. maja 1838. godine princu operisan na leđima crni prišt, po proceni lekara nije mu preostajalo još mnogo života. Tada je ovaj opasni pregovarač odlučio da započne poslednju bitku sa Crkvom, iz koje je svojom voljom isključen gotovo pola veka pre toga. U neku ruku, ova bitka je za Talejrana predstavljala dobijanje kreditnog pisma i pasoša za drugi svet. Pariski nadbiskup, njegovo preosveštenstvo de Kelen, mudro je postupio napisavši još dve godine ranije, izjavu pokajanja i čiji je potpis bio neophodan da bi oprost greha bivšeg otenskog biskupa bio odobren. Ovom papiru, čija je sadržina menjana nebrojeno puta, sada je nedostajao samo još jedan potpis koga je samrtnik neprestano odlagao, uprkos pritiscima opata Dipanlua, gospođe de Dino, njegove necake i unuke Poline. 16. maja, u osam sati uveče, Taleran je izjavio da će potpisati dokument "sutradan između pet i šest sati ujutro". U toku noći, starac je doživeo srčani udar usled čega se javila bojazan da neće doživeti najavljeno vreme. Iz straha pred sramotom civilne sahrane, nastojalo se prisiliti starca da pismo potpiše odmah. Ali, uzalud: starac je ostajao pri svome da pismo neće potpisati nego između pet i šest! Najzad, kada je odzvonilo šest sati, potpisao je kajanje za počinjene grehe. Porodica i biskupija su sada mogle lakše da dišu... U osam sati, kralj Luj Filip je najavio svoju posetu sa gospođom Adelaidom u ulici Sen Floren. Za ovu posetu je vezana priča koja će se pričati celim Parizom. Naime, na Talejranove reči: "Prolazim kroz paklene muke", kralj je navodno odgovorio: "Zar već?" Pokajavši se, Talejran je sada mogao da dobije oprost svojih greha, gomilanih tokom pola veka, jer tada je bilo već četrdeset i sedam godina kako se nije ispovedio! Dana 17. maja, otac Dipanlu ga je, dakle, ispovedio i zatim mu dao poslednju pričest. U trenutku kad mu je trebalo pomazati ruke, vojvoda mu je ispružio stisnute pesnice, rekavši: "Ne zaboravite, gospodine opate, da sam ja biskup." Nekoliko tenutaka posle, prilikom molitve za samrtnike, princ je umro, u 3h35 minuta posle podne. Šta sve nije rečeno povodom njegove smrti! Gospođa de Žirarden, na primer: "Gospodin de Talejran je umro kao čovek koji je znao da živi." Tijer: "Sa tim glupim pridikama princ Talejran je upropastio čitav svoj život ." Figaro: "Talejran i Potje su umrli istog dana: time je Francuska izgubila svoja dva najveća glumca." Poco di Borgo, objavljujuci Gizou vest o prinčevoj smrti: "Znate li da je princ Talejran u pakao ušao ovenčan slavom? Lepo su ga tamo dočekali. Satana mu je ukazao veliku čast, pri tom mu rekavši: 'Prinče, prevazišli ste i moja naređenja!' " Što se tice Viktora Igoa, njegova bujna mašta je izmislila priču kako su lekari, nakon balsamovanja Talejranovog tela, na stolu ostavili njegov mozak, taj mozak koji "je poveo dve revolucije, prevario dvadeset kraljeva i u koga je stao čitav svet" i koga je jedan sluga - bacio u kanalizaciju.

LABIŠ (Ežen) /LABICHE, Eugene/
Francuski dramski autor
Umro: 22. januara 1888 (u 72. god.)
Uzrok: srčani udar
Mesto: Pariz
Sahranjen: groblje Monmartr, Pariz
Bolest ni najmanje nije uticala na Labišovu vedrinu. "Premda bolestan, to je još uvek onaj stari Labiš!" zabeležiće jedan od njegovih prijatelja, Ernest Leguve. "Taj paćenik je jedna nova vrsta stoika - stoik šaljivdžija!" Ovo ne znači da se Labiš nije patio: gušilo ga je dok bi ležao u krevetu, tako da je danonoćno morao da bude u sedećem položaju. Njegov lekar, doktor Pete, da bi sprečio zgrušavanje krvi lečio ga je pijavicama. Jednog dana ostavio ga je sa tri pijavice i kad je sutradan došao da obidje bolesnika, konstatovao je: "Dobro je, dve su obavile posao kako treba, ali izgleda da je ova treća bila potpuno nezainteresovana." "Ali, zašto?" zapita bolesnik. "Ne znam, biće da ne voli krv." "Pa, dobro" na to će ljutito Labiš, "kad ne voli krv, kako onda može biti pijavica!" Januara meseca, usled oboljenja jetre i zapaljenja pluća, problemi sa krvotokom su se još više pogoršali. "Cini se da je danas bolje, nije li?" "Kako se uzme", odgovori samrtnik. "Još nisam primio sveštenika, ali mi je već poslao svoju vizit-kartu, vreba me..." U poslednjim trenucima pored njega se nađe sin Andre kome je nešto malo pre toga umrla žena Madlen. "Tata, pošto ćeš videti Madlen, poruči joj da ću je zauvek voleti". "A što joj to sam ne kažeš!", odgovorio je Labiš.

ŽUEN (Alfons) /JUIN, Alphonse/
Francuski maršal
Umro: 27. juna 1967, u 79. god.
Uzrok: srčani udar
Mesto: bolnica Val de Gras
Sahranjen: crkva Sen Luj Dezenvalid, Pariz
Nakon što primi poslednju pričest, maršal stade da recituje Zdravomariju: " Zdravo Marijo, milosti puna... ". Ne pođe mu za rukom da dovrši. S mukom se uspravi u krevetu, i, prisećajući se svojih najslavnijih pobeda iz 1944., prošaputa: "Gariljano... Kasino... kako je to bilo lepo!" i zatim beživotno pade na jastuke.

ŽAN II, zvani Dobri /JEAN II Le Bon/
Francuski kralj
Umro: 8. aprila 1364, u 55. god.
Uzrok: nerasvetljen
Mesto: Savojska palata, London (Velika Britanija)
Sahranjen: opatija Sen Deni (Sen-Sen-Deni)
Priča se da je kralja ubio jedan od njegovih plemića prilikom jedne burne partije šaha. Kralj je, po svemu sudeći, bio loš igrač: Olivije de la Mars priča da je prilikom partije, koju je Žan Dobri sporio princu od Gala, izbila tako silna svadja da su se protivnici dohvatili bodeža, te su ih prisutni morali razdvojiti. Verzija se može smatrati verovatnom, mada je prema nekim hroničarima kralj umro od srčane kapi. * U smrt se, kao ni u sunce, ne može gledati netremice. La Rošfuko (La Rochefoucauld, 1613-1680)

FRIDRIH VILHELM I
Pruski kralj
Umro: 31. maja 1740 (u 52-oj god)
Uzrok: srčana kap
Mesto: dvorac Bezbrižnih, u Postdamu (Nemačka)
Sahranjen: Garnizonska crkva, u Postdamu
Ogroman, deformisan od kostobolje, podbulog i crvenog lica, prikovan za invalidsku stolicu, Kralj-Oficir je svoje poslednje dane proveo pripremajući do najsitnijih detalja svoju sopstvenu sahranu. Jedinice kojima je dodeljena čast da daju počasnu paljbu bile su poimence odabrane. "Pripazite pre svega da ti tikvani zapucaju u isto vreme, bez 'plakerna'", naredio je. Kada mu je ispovednik skrenuo pažnju na činjenicu da na onom svetu ne postoji vojna hijerarhija, kralj se zblanuo: "Šta! Kako se usuđujete da kažete tako nešto?", vrisnuo je, prenerazivši se na pomisao da raj može postojati bez vojnika. Bolovi prouzrokovani bolešću učiniće njegovu ionako grubu narav još nepodnošljivijom. Niko - pa čak ni lekar - nije se usuđivao da pride njegovim invalidskim kolicima odakle je na svakoga zamahivao štapom. Jedino je njegova žena uspevala da ga urazumi: "Ako nastavite i dalje da se tako nerazumno ponašate, svi će vas napustiti i ostaviti vas da umrete u vlastitom izmetu. Ili će vas vezati kao kakvog ludaka." Kralj se primirio pred takvom pretnjom. Na dan svoje smrti naredio je da se iz štale izvedu njegovi omiljeni konji i dovedu ispred prozora njegove sobe odakle ih je mogao gledati, zatim je od svog prvog ađutanta zataržio da izabere jednog, u znak sećanja na njega. Adutant je izabrao prvog koji se pojavio. "Izabrali ste baš najgoreg. Uzmite ovog drugog, garantujem vam da je dobar." A kako konjušari nisu opremili konje onako kako se njemu to sviđalo, toliko se razbesnio da mu je pozlilo. Dok je dolazio svesti, upitao je lekara koliko mu je još vremena ostalo. "Oko pola sata, Visosti", odgovorio je lekar Eler. Zatim je kralj zatražio ogledalo, dugo se ogledao i na kraju zaključio: "Uci cu u raj sa baš gadnom njuškom!" Pošto je naznačenih pola sata već isticalo, počeo je da besni na lekara, nazivajući ga magarcem i šarlatanom. Zatim je doživeo i drugu sinkopu i poslednji dah ispustio u dva sata posle podne.

ŽOFREN (Marija-Tereza Rode, Gospođa)
Francuska žena od duha
Umrla: 7. oktobra 1777. (U 78-oj god)
Uzrok: srčana kap
Mesto: Pariz
Sahranjena: crkva Svetog Roka, u Parizu
Gospoda Žofren, inače nimalo pobožna žena, imala je kćerku, gospođu de La Ferte-Embo, koja je u tome, naprotiv, preterivala. Uspela je da odvoji majku od njenih prijatelja filozofa, da bi joj tako barem omogućila da umre na način dostojan jedne hrišćanke. "Moja kćerka je kao Godfroa de Bujon", govorila je gospođa Žofren, "hoće da moj grob zaštiti od nevernika..." Nema i paralizovana već godinu dana, samrtnici će se u poslednjih sat vremena povratiti sposobnost da miče prstima, što je ona iskoristila da napiše Stanislasu Ponijatovskom, svojoj velikoj ljubavi: "Volela sam vas celom svojom dušom." Diskretnost... Jedan od stalnih posetilaca salona gospođe Žofren upitao je šta je bilo sa čovekom koji je za vreme večera uvek sedeo na kraju stola: "To je bio moj muž", odgovorila je. "Umro je."

GOJA I LUSIENTES (Francisko de)
Španski slikar
Umro: 16. aprila 1828. (u 82-oj god)
Uzrok: srčana kap
Mesto: Ulica de la Kroa-Blanš br. 10, u Bordou (Žironda)
Sahranjen: San Antonio de la Florida, u Madridu
Od 1824. godine Goja je samoinicijativno prebegao u Bordo. Jako je patio za sinom i unukom i s radošću je dočekivao svaku njihovu posetu. Dana 28. marta 1828, njegova snaha Gumersinda i unuk Mariano stigli su u Bordo; Goja se razboleo od uzbuđenja. Dana 1. aprila, napisaće sinu: "Dragi moj Havijeru, ovo je sve što mogu da ti kažem: toliko sam se obradovao i uzbudio da sam zbog toga pao u postelju. Kamo sreće da možeš i ti doći po njih - tada bih bio najsrećniji čovek na svetu." Nakon što je napisao ovo svoje poslednje pismo, Goja je doživeo srčani napad. Njegov život će se ugasti nakon petnaest dana, pre nego što je Havijer uspeo da dode. Goja je najpre sahranjen na Kartuzijanskom groblju u Bordou, u grob prijatelja Martina de Goakoekea/?/. Potom je Španija zatražila telo svog slikara. Nakon što je godine 1888. donesena odluka da se telo prenese, izvršena je ekshumacija: na veliko iznenadenje svih, uočeno je da nedostaje glava, koju je ukrao neki oskvrnitelj grobova ili predani obožavalac! Naime, s tim u vezi, sredinom XIX veka u Fuendetodosu, Gojinom rodnom gradu, moglo se videti jedno neobično platno koje je naslikao izvesni Dionizio Fieros, na kome je bila prikazana jedna lobanja. U dnu platna je pisalo sledeće: "Gojina lobanja, naslikao je Fieros." Slika je, kao i glava, nestala...* Da je smrt nešto dobro, bogovi ne bi bili besmrtni. Safo

DOMJE (Onore) /DAUMIER, Honore/
Francuski slikar i karikaturista
Uzrok: 11. februara 1879. (u 71-oj god)
Uzrok. srčana kap
Mesto: Valmondua (Val-d'Uaz)
Sahranjen: groblje Per Lašez, u Parizu
Domje je umro u nemaštini, i što je najveće zlo, skoro sasvim slep. Kako je dugovao novac za nekoliko stanarina svom gazdi, ovaj mu je pripretio da će ga isterati. Koro, koji je nekako za to saznao, kupio je kuću u Valmonduau i poklonio je svom prijatelju. U toj kući će Domje i umreti, u prisustvu svoje žene i slikara Dobinjija. Budući da je bio stari republikanac, zatražio je sahranu bez religioznih obreda. Sveštenik iz Valmonduaa je to primio na znanje, i kad Dobinji bude došao da od njega traži mrtvački pokrov, odbiće da mu ga da. Troškove sahrane snosila je država; nekoliko novina je apelovalo zbog takvog skandala. Bilo kako bilo, država ipak nije propala zbog Domjeove sahrane: svakom čoveku koji je nosio sanduk do obližnjeg groblja data je naknada od tri franka, tako da će Domjeova sahrana državu koštati svega 12 franaka! Godine 1880, Domje je prenesen na Per-Lašez, ali kako je novčana suma skupljena za podizanje njegovog spomenika iznosila samo 1382 franka, na njegovom grobu, koji se nalazi odmah pored Koroovog, izlivena je najobičnija kamena ploča.

ŠANEL (Gabrijel Šanel, poznata kao gospođica Šanel) /CHANEL, Gabrielle Chasnel/
Francuska modna kreatorka
Umrla: 10. januara 1971. (u 78-oj god)
Uzrok: srčani napad
Mesto: hotel Ric, u Parizu
Sahranjena: groblje u Lozani (Švajcarska)
Kako je to vec jednom prilikom tužno nagovestila, gospođica Šanel je umrla "sama sa svojim milionima", sa svojom svitom iz hotela Ric. Pred kraj svoga života govorila je: "Samo me je još jedna stvar interesuje: smrt." Želja joj se ispunila jedne januarske večeri 1971. Pošto se kasno vratila u hotel, večerala je u krevetu. Upravo tada doživela je srčani napad. Njena guvernanta Sesil dala joj je injekciju, i dok je izvlačila iglu, čula ju je kako šapuće: "Eto vidite, tako izgleda kad neko umire!" Šanelova je naredila da niko ne sme da je vidi mrtvu i izrazila želju da je sahrane u Švajcarskoj. Zašto? "Uvek sam želela da se osećam zaštićenom. U Švajcarskoj se čovek može tako osećati." Htela je da je do tamo prevezu običnim, a ne mrtvačkim kolima. "Smestićete me između vas dve, pozadi", objašnjavala je ona svojim nećakama, "ako vas na granici budu nešto pitali, reći ćete: 'To je gospođica Šanel; malo je 'izlapela'. Ne obraćajte na nju pažnju'..." Neobičan je i njen grob na groblju u Lozani; spomenik je podignut iza, a ne iznad groba. "Neću da mi nikakvo kamenje stoji na glavi", objasnila je, "ako se probudim, neću moći da izađem od njega."

ČARLS II
Engleski kralj
Umro: 6. februara 1685. (u 55-oj god)
Uzrok: srčana kap
Mesto: dvorac Vajthol, u Londonu (Velika Britanija)
Sahranjen: Vestministerska opatija, u Londonu
"Veseli monarh" nije preterivao ni u jelu ni u piću, ali je ipak imao veliki seksualni apetit i čitavu plejadu ljubavnica. Dana 2. februara, dok je obavljao toaletu, doživeće srčani napad i umirati cela četiri dana, dok su nad njim bdeli kraljevska porodica i engleski velikodostojnici. A kraljeva učtivost je bila tolika da se izvinjavao svima koji su se smenjivali nad njegovim uzglavljem: "Neverovatno je koliko mi vremena treba da umrem; nadam se da cete me izviniti zbog toga."

KONDORSE (Mari Žan Antoan de Karita, markiz od) /CONDORCET, Marie Jean Antoine de Caritat/
Francuski filozof, matematičar i političar
Umro: u noći izmedu 28. i 29. marta 1794. (u 51-oj god)
Uzrok: srčana kap ili samoubistvo
Mesto: Bur-la-Ren (O-de-Sen)
Sahranjen: Bur-la-Ren, zatim 1989, Panteon, u Parizu
Nakon što su ga bez njegovog prisustva osudili na smrt, Kondorse se sklonio u Pariz kod svoje prijateljice gospođe Verne, u Ulici Servandoni, ali plašeći da bi ga mogli pronaći, što bi dovelo u opasnost vlasnicu kuće, 25. marta je otputovao u Fontene-o-Roz, u nameri da zamoli svog prijatelja Sijara da ga sakrije kod sebe. Ali naišao je na zatvorena vrata. Nakon dva dana, već skapavajući od gladi, ušao je u neku krčmu u Klamaru koja je bila vlasništvo izvesnog Krepina, te naruči omlet. "Od koliko jaja? - Čitavo tuce", odgovorio je izgladneli Kondorse. Ovakav odgovor, pa još njegove bele ruke, lepo rublje i knjiga Horacija koju je čitao - "knjiga oracija" kako piše u policijskom izveštaju -, kod Krepina su pobudili sumnju, pa je otišao da ga prijavi. Kondorse je odveden u Beri-Egalite gde ga strpaše u zatvor. Sutradan ujutro, 29. marta, pronašli su ga mrtvog, "od srčane kapi", kako je pisalo u umrlici. Ali pre će biti da je Kondorse izvršio samoubistvo popivši otrov koji mu je dobavio Kabanis, njegov zet.

Verni sledbenik
Dana 18. jula 1374, Petrarku su našli mrtvog u biblioteci njegove kuce u Arki. Umro je od kapi, glave klonule nad otvorenom knjigom. Di Bele, kome je ovaj u pisanju soneta bio uzor, ugledaće se na njega i u trenutku smrti.

BELE (Žoašen di) /BELLAY, Joachim du/
Francuski pesnik
Umro: 1. januara 1560. (u 36-oj god.)
Uzrok: srčana kap
Mesto: u njegovoj kući na uglu izmedu Ulice Šanoanes i Ulice Marsijon, u Parizu
Sahranjen: Bogorodična crkva u Parizu
Te večeri kad će umreti, Di Bele je bio pozvan kod prijatelja Kloda de Biza. Večera je prošla u veselom raspoloženju i uz dobru "kapljicu". Pošto se vratio kući, pesnika obuze stvaralački žar, te sede za radni sto i nastavi sa pisanjem svojih Latinskih darova. Našli su ga sutradan ujutro, glave klonule nad stranicom nedovršenog rukopisa. Umro je od srčane kapi. Sahranjen je u pevnici bogorodicne crkve. Međutim, kada su 1785. vršeni radovi na restauraciji ovog dela crkve, nekoliko sanduka je izvađeno i preneseno u jedan podrum, a tu će, zaboravljeni, i ostati. Posle niza godina, kad su hteli da ih ponovo spuste pod ploče ispod pevnice, ispostavilo se da četiri nedostaju, između ostalih i sanduk ovog pesnika, kome je izgubljen svaki trag!

BOAROBER (Fransoa Le Metel, gospodar od) /BOISROBERT, Francois Le Metel/
Francuski pesnik i dvorski opat. Jedan od osnivača i prvih članova Francuske akademije
Umro: 30. marta 1662. (u 70-oj god.)
Uzrok: srčana kap
Mesto: Pariz
Sahranjen: Pariz
Ovaj opat hedonista, kockar, razvratnik, osumnjičen za "bezočnu raskalašenost", sve je svoje mane mogao iskupiti svojom duhovitošću, kojom su se naslađivali njegovi savremenici. Ovaj će gurman koji je voleo samo birana jela i umreti za stolom, nakon što je, preneražen, izjavio: "Do đavola! U mojoj čorbi je bilo luka!" Nešto malo pred smrt, napisao je sledeći epigram:

Vec toliko dugo radimo na slovu F
I sudbini bih veoma zahvalan bio
Da mi je rekla: Živeceš do slova G.
* Šta je grob ljudski? - Garderoba na izlazu iz tetra,
U kojoj duša, nakon što je odigrala svoju ulogu,
Odlaže odelo deteta, muškarca ili žene,
Poput maske koja vraca svoj iznajmljeni kostim.
Teofil Gotje /Theophile Gautier/ (1811-1872.)

PREVO (Anatol Fransoa, opat) /PRÉVOST, Anatole François, abbé /
Francuski pisac
Umro: 25. novembar 1763. ( u 66-oj god.)
Uzrok: autopsija
Mesto: Kurtej (Oaz)
Sahranjen: samostan Svetog Nikole Asiškog ( Oaz)
Dvadeset i petog novembra, nakon što je, doduše možda i preobilno, večerao kod benediktinaca samostana Svetog Nikole Asiškog, opata Prevoa je pogodila srčana kap i on se srušio ispod jednog drveta u šumi Sanli, na mestu zvanom La Kroa-de-Kurtej, gde još i danas postoji jedno raspeće. Kad su ga narednog dana pronašli, nije davao nikakvih znakova života - bio je hladan i ukočen. Zaključeno je da je mrtav i, kako bi se sa sigurnošću utvrdilo da autor Manon Lesko nije ubijen, naređeno je da se izvrši autopsija. Kada je nož zarezao po grudima, "leš" je kriknuo Užasnut, hirurg je pokušao da zašije rez, ali povreda je bila smrtna. Siroti opat je otvorio oči tek toliko da bi mogao da shvati da je došlo do užasne zabune zbog koje će ih ponovo sklopiti, ali jednom za svagda. Opat Prevo je sahranjen u onom istom benediktinskom manastiru u kojem je poslednji put večerao. Kada je za vreme revolucije manastir porušen, stanovnici sela pokupili su sve što bi im moglo poslužiti bilo čemu, tako da je 1820. godine u obližnjoj kući pronadena nadgrobna ploča opata Prevoa koja je ukućanima služila kao korito...

RUSO (Žan Žak) /ROUSSEAU, Jean-Jacques/
Ženevski pisac i filozof koji je pisao na francuskom jeziku
Umro: 2. jula 1776. ( u 66-oj god.)
Uzrok: srčana kap
Mesto: kod markiza Žirardena, u Ermenovilu ( Oaz)
Sahranjen: Ostrvo topola, u Ermenovilu, potom u Panteonu, u Parizu
Didro priča da mu je Ruso, kad je ovaj jednom prilikom došao da ga poseti u Monmoransiju, pokazavši mu jedno jezerce, poverio: "Ovde sam dvadeset puta pokušavao da skočim i da tako sebi prekratim život." "A zašto niste?" "Zato jer bi mi se voda, svaki put kad bih zamočio ruku, učinila prehladnom!", odgovorio je... Drugog jula, Ruso je, dobre volje, ustao i sve vreme do ručka proveo u šetnji. Kada se vratio, sa Terezom je popio šolju bele kafe. Pošto se ova spremala da izađe, podsetio ju je da ne zaboravi platiti dug bravaru i tada mu je pozlilo. U deset sati je umro, rekavši pre toga svojoj supruzi: "Ne budite tužni, vidite kako je nebo čisto i mirno; e, pa tamo ja odlazim!" Ovu lepu rečenicu je, po svemu sudeći, Terezi došapnuo markiz Žirarden, jer je ona, uostalom, priznala da je Ruso umro "ne rekavši ni jedne reči"! Posle Rusoove smrti, počele su da kruže mnogobrojne priče o njegovom ubistvu. Ruso je, navodno, saznao za Terezinu vezu sa markizovim konjušarem, Žonom Balijem, koga su zvali Nikola Montretu 1 - nadimak koji je dovoljno govorio o njegovom karakteru. (1 - franc."Montretout", što bi značilo "Pokaži sve", prim. prev.) Među supružnicima je izbila svađa i Tereza je, shvativši da će biti oterana, dohvatila prvi predmet koji joj se našao pod rukom i njime filozofa pogodila u glavu. Ali, prilikom otvaranja groba, 1897.godina, utvrđeno je da je Rusoova lobanja bila čitava posle čega je pretpostavka o ubistvu definitivno odbačena.

SKRIB (Ežen) /SCRIBE , Eugene /
Francuski dramski autor
Umro: 20. februara 1861. ( u 60-oj god.)
Uzrok: kap
Mesto: ulica Blanš, u Parizu
Sahranjen: groblje Per Lašez, u Parizu
Tog petka, Skrib je ispred svoga stana na broju 12 u ulici Pigal seo u kola i odvezao se do Trga Ventimil, kod svoga prijatelja Makea, kod koga je bio pozvan na večeru. Kada je stigao ispred kuće prijatelja, naredio je vozaču da ga tu ostavi i, umesto da se popne uz stepenice, pešice se uputio do ulice Blanš, kod jedne prijateljice. Desetak minuta posle, izdahnuće na rukama ove tajanstvene dame. Make je, pošto mu je javljeno za njegovu smrt, sve objasnio policijskom komesaru, koji je pokazao puno razumevanje, i zatim je sneo leš i smestio ga u jedan fijaker. Kocijašu je rekao: "Mrtav je, ali treba da je umro dok se vozio!" Pred akademicima, njegovom porodicom i pred javnošću, njegov ugled je bio spašen... Bez obzira na pravu istinu, 20. februara 1861. godine, na broju 12 ulice Pigal, postavljena je mermerna spomen-ploča na kojoj piše da je u tom hotelu umro Ežen Skrib.

STALJIN (Josif Visarionovic Džugašvili)
Sovjetski državnik
Umro: 4. marta 1953. ( u 74-oj god.)
Uzrok: nepoznat
Mesto: Moskva ( Ruska Federacija)
Sahranjen: tvrđava na Kremlju, u Moskvi
28. februara, subota uveče, Staljin je zajedno sa trojicom "prijatelja", Malenkovim, Kruščevim i Bulganjinom, krenuo na svoje imanje u Kuncevu. Te večeri se mnogo pilo, i kad su gosti oko pet sati izjutra otišli, Staljin je pošao na spavanje. Čitavog narednog dana, nije izlazio iz svoje sobe. (Iz bezbedonosnih razloga, uvek bi se u poslednjem trenutku odlučivao u kojoj sobi će da spava.) Zabrinut, komandant njegove lične garde je uveče pozavao partijske vođe, koji su dotrčali i, posle mnogo oklevanja, odlučili da provale blindirana vrata. Bilo je tri sata ujutru: Staljin je pronađen kako leži na podu svoje sobe: usled moždanog udara, bio je oduzet i nije mogao da govori. Kada su mu dali vode, Staljin je na trenutak došao sebi; rukom je pokazao gravuru na zidu koja je predstavljala jednu devojčicu kako jagnjetu daje mleko. Bio je to diktatorov poslednji svesni pokret. Nakon četiri dana provedena u komi, Staljin je u pola devet ujutro umro. Ali, vest o njegovoj smrti javljena je preko radija tek 6. marta, u šest sati ujutru: "Prestalo je da kuca srce Josifa Visarionoviča Staljina, Lenjinovog saborca i genijalnog nastavljača njegovog dela i mudrog vođe Komunisticke partije i sovjetskog naroda." Prema onome što je Žan Pol Sartru ispricao Erenburg, Staljina je navodno pogodila kap nakon jedne žučne rasprave sa Mikojanom i Berijom, u vezi deportacije Jevreja u jedan od udaljenih delova Sovjetskog Saveza. Istina se verovatno nikad neće otkriti... Nekoliko dana narod je dolazio da vidi mumificirano Staljinovo telo izloženo u Domu sindikata. Kada je donesena odluka da se defile obustavi, napolju je stajao red ljudi dug deset kilometara. Svi oni su hteli da odaju poslednju počast oslobodiocu Staljingrada, tako da je, usled zatvaranja vrata, nastala prava pometnja koja je odnela nekoliko desetina žrtava... 9. marta, sanduk je prenesen u Lenjinov mauzolej. U noći 31. marta 1961. godine, po odluci 22, Kongresa KPSS, Staljinovo telo je diskretno izneseno i spušteno u jednu jamu nedaleko od mauzoleja. Nekoliko kamiona betona istreseno je u jamu pre nego što je stavljena ploča sa natpisom: J. V. STALJIN 1879-1953

STENDAL (Anri Bel, zvani) /STENDHAL, Henri Beyle/
Francuski pisac
Umro: 23. marta 1842. ( u 59-oj god.)
Uzrok: srčana kap
Mesto: ulica Nev de Peti Šan, br. 78 ( danas ulica Danijela Kazanove, br. 22), u Parizu
Sahranjen: groblje na Monmartru, u Parizu
Nekoliko meseci pre smrti, Stendal piše jednom od svojih prijatelja: "Mislim da nema ništa smešno u tome kad se nekome desi da umre na ulici"... Elem, 22. marta, oko sedam sati uveče, dok je Stendal prolazio ulicom Nev de Kapisin, najednom ga pogodi srčana kap i on se sruši na nekoliko koraka od ulaza u Ministarstvo inostranih poslova (Pretpostavlja se da je krenuo u Ulicu Žuber, kod Virdžinije Anselo.) Prenesen je kući u Ulicu Nev de Peti Šan gde je narednog dana i izdahnuo, ne došavši svesti. Prema onome što je napisao Sent Bev, Stendal "je, po svemu sudeći, smatrao da smrt treba zataškati, kao što bi se zataškala kao poslednji, nepriličan čin u životu. Da li je zbog toga tako malo ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani? Ako je tačno ono što tvrdi Merime, bila su prisutna osim njega, samo još dvojica njegovih prijatelja. Stendal je unapred napisao svoj epitaf i zahtevao da bude ugraviran na mermernoj ploči. "Ako ostavim iza sebe novca dovoljno da se izradi ploča", piše on u svojim Uspomenama jednog egotiste, "molio bih da bude postavljena na groblju Andili, pored Monmoransija, okrenuta prema istoku. Ali podvlačim da osim ovog spomenika ne želim nikakav drugi, ništa parisko, ništa vodviljsko, od toga se ježim." Ukoliko mesto njegovog večnog prebivališta ne bi mogao biti Andili, gde je Stendal proveo detinjstvo, tražio je da to bude Monmartr, ali na njegovom uzvišenom delu "odakle je lep pogled, pored porodične grobnice Udetoovih", precizirao je. No, njegov rođak Kolomb će mu, da bi ga to što manje koštalo, obezbediti parcelu upravo na najstrmijem delu groblja! Ni njegova želja da bude direktno prevezen na groblje nije ispoštovana i Stendalu je obezbeđena petorazredna sahrana u crkvi Svetog Uspenja! No, ipak je iznad groba postavljena mermerna ploča na kojoj je napisano na italijanskom:


Anrrigo BEYLE
Milanese
scrisse
amo
visse
ANN. LIX. M.II.
Mori il XXIII marzo M.D.CCC.XLII.
(Anri Bel, Milanac, pisao, voleo, živeo 59 godina i dva meseca. Umro 23. marta 1842.)
* Kao što voćka sadrži svoju košticu, tako i mi u sebi nosimo vlastitu smrt.
Rajner Maria Rilke (1875-1926.)

MESTR (Žozef de) /MAISTRE, Joseph de/
Francuski političar, pisac i filozof
Umro: 26. februara 1821. ( u 68-oj god.)
Uzrok: srčana kap
Mesto: Torino (Italija)
Sahranjen: Torino
Okoreli protivnik Revolucije i "ideologa", Žozef de Mestr je godine 1793. emigrirao i od tada putuje po celoj Evropi, od Italije do Rusije, proklamujući se kao pristalica monarhizma i papske vlasti, dveju ideja koje su već počele da gube svoj značaj. Navodno su njegove poslednje reči bile: "I ja odlazim sa Evropom."

ORLEANSKI (Filip, vojvoda) /ORLÉANS, Philippe, de/
Francuski regent
Umro: 2. decembra 1723. ( u 49-oj god.)
Uzrok: srčana kap
Mesto: Versaj ( Ivelin)
Sahranjen: bazilika Sen-Deni ( Sen-Sen-Deni)
U sedam sati uvece, dok je uživao u prijatnom društvu svoje ljubavnice, tobožnje vojvotkinje Falaris, regenta je pogodila srčana kap. Van sebe, vojvotkinja je zazivala u pomoć, ali kako u dvorcu nije bilo nijednog lekara, bilo je potrebno otići u grad po hirurga. Kada se ovaj spremao da vojvodi pusti krv, umešala se gospođa de Sabran, rekavši: "Ne, ne činite to, to bi ga ubilo! Bio je sa jednom droljom!" Ali, preko ovog njenog upozorenja se prešlo i regent je umro u 7 i 30. Priča se da su njegove poslednje reči bile upućene gospođi de Falaris koja se za to vreme trudila da ga oraspoloži: "Ajde, ispricajte mi..." Postoje tvrdnje da je regentovo srce, izvađeno prilikom autopsije, pojeo njegov kućni pas, veliki danac, doga. Ali, priče su, po svemu sudeći, neosnovane, budući da je vojvodino srce uz sve dužne počasti, preneseno u Val-de-Gras. Kad su nekog čoveka upitali da li je video dok je prolazilo njegovo srce, ovaj je odgovorio: "Nisam, ali sam zato video njegovu dušu kako je prošla putem za pakao!"
* Šta je to smrt? Samo jedan nemio čas kroz koji nam valja proci.
Klod Avlin / Claude Aveline/ ( 1901-1992)

KAFKA, Franc
Češki pisac nemačke ekspresije
Umro: 3. juna 1924, u 41. god.
Uzrok: tuberkulozna upala grla
Mesto: sanatorijum u Kirlingu, nedaleko od Beča (Austrija)
Sahranjen: jevrejsko groblje Strahnic, Prag
Poslednji trenuci života za Kafku behu prava Golgota: svaki zalogaj, svaki gutljaj za njega su predstavljali pravu torturu. Imao je toliku potrebu da pije - vino, pivo, vodu - da je počeo da halucinira. Da zlo bude još veće, dobio je trovanje stomaka što je još više pospešilo gubitak tečnosti. Da bi poštedeo svoj gotovo nečujan glas i grlo koje je bilo kao živa rana, sa svojim ukućanima komunicirao je putem cedulja, " papireca ", koji su odavali istu onu opsednutost žeđu: " Kad bih samo mogao da popijem jedan veliki gutljaj vode! ". Koliko od tuberkuloze, umirao je jednako i od gladi i žeđi. Dana 3. juna, Kafka je svom prijatelju, doktoru Klopstoku, rekao: " Ubij me, ako nećeš, onda si ubica! ". Klopstok mu je ubrizgao morfij. Pod dejstvom sedativa, od doktora poverova da je njegova sestra Eli i, plašeći se da je ne zarazi, reče: " Ne, Eli, ne prilazi! Eli, ne prilazi mi! "

GARSIJA LORKA (Federiko)
Španski pesnik
Umro: 20. avgusta 1936. (u 37-oj god)
Uzrok: ubijen
Mesto: Grenada (Španija)
Sahranjen: groblje u Grenadi
Postoje dve verzije o Lorkinoj smrti. Prema onoj najraširenijoj, falangisti su uhapsili pesnika u kući koju su mu njegovi prijatelji ponudli kao azil, a odao ga je neki njihov bliski rođak, te je ubijen iste noći, nakon što je izrekao one poetske, bez sumnje izmišljene reči: "Ubićete me na ovako lepoj mesečini?" Druga verzija, koja nam u drugačijem svetlu prikazuje "andaluškog slavuja", manje je poznata. Garsija Lorka se nije bavio politikom, i stoga nije imao zbog čega da se plaši falangista. Ako se i sklonio kod prijatelja, bilo je to zato što je osećao da je u opasnosti, i to ne političke, nego sentimentalne prirode... Jedna eminentna ličnost iz frankističkog pokreta okarakterisaće falangistima Lorku kao komunistu, zbog čega će ga ovi uhapsiti. U to vreme opšte konfuzije, ništa jednostavnije od toga. Posle hapšenja, ova misteriozna ličnost - tvrdi se da je kasnije postao ministar - pojavila se u zatvoru, naredila da se otvori njegova ćelija, i, pošto je zataražila od čuvara da se udalje, ubila ga s tri revolverska hica. Kasnije će tvrditi da je zatvorenik pokušao da pobegne. Rivalstvo ljubavne i homoseksualne prirode bilo bi objašnjenje za ovakvu osvetu. Iako žrtva zločina iz strasti koga je smaknuo ljubomorni suparnik, pesnik je uskoro "iskupljen" od strane republikanca, koji su od njega načinili mučenika koji je branio njihove ideale.

IGO, Viktor (HUGO, Victor)
Francuski pisac
Umro: 22. maja 1885, u 83. god.
Uzrok: upala pluća
Mesto: Avenija Ejlobr. 130 ( danas Avenija Viktora Igoa br.50)
Sahranjen: Panteon, Pariz
Viktor Igo razboleo se nakon jedne večere sluzene u čast gospodina de Lesepsa. Ubrzo će se ispostaviti da je upala pluća za pisca bila kobna a on je, i pored razuveravanja porodice, znao sta ga čeka i mirno se suočio sa smrću. "Umro sam", kao sa olakšanjem rekao je Ogistu Vakriju. "Koješta! I te kako ste živi!" "Živ, ali u vama!" Osamnaestog maja poverio se svom prijatelju Polu Morisu: "Kako je teško umreti, dragi prijatelju!" "Ali, vi ne umirete." "Umirem, ovo je smrt. I biće posve dobro dosla." Dana 20. maja, jos uvek je imao snage da drzi pero u ruci, a ovo su njegove poslednje napisane reči: "Voleti znači delovati." Noć uoči smrti, Viktor Igo je pao u komu i, zajedno sa nerazgovetnim rečima na francuskom, španskom pa čak i na latinskom, izgovorio je i čuveni aleksandrinac koji se pogrešno smatra njegovim poslednjom rečima: "Ovo je bitka izmedju svetlosti i tame." U stvari, njegove poslednje reci bile su upućene unuci Žani: "Zbogom, Žana", i, oko sedam ujutro: "Rastanak..." Sadržina njegovog testamenta bila je kratka i jasna: "Sirotinji ostavljam pedeset hiljada franaka. Želim da me u sirotinjskim kolima dovezu na groblje. Ne želim propovedi bilo koje crkve, samo jednu molitvu za pokoj duše. Verujem u Boga."
Trideset i prvog maja, sirotinjska mrtvačka kola upregnuta sa dva konja, koja je pratila povorka od hiljadu duša, prevezla su njegovo telo do Panteona.

PO ( Edgar Alan)
Američki pesnik, pripovedač i kritičar
Umro: 7.oktobra 1849. ( 39-oj god.)
Uzrok: delirium tremens
Mesto: Baltimor, u Merilendu (SAD)
Sahranjen: prezbiterijansko groblje u Baltimoru
Stigavši 29. septembra 1849. god. u Baltimor, Po se našao u jeku predizborne kampanje: u pitanju su bili izbori za Kongres. Gradom su kružile razne skupine koje su plaćale stranke i koje su ljudima najpre nudile piće, a onda ih odvlačile na glasačka mesta. Tako se i pesnik, koji je inače bio uništen alkoholom i kome je jedna jedina čašica bila dovoljna da se opije, našao usred ove gomile i ubrzo bio mrtav pijan. Trećeg oktobra, Poa su pronašli u ¨Cooth and Sergent's Tavern¨, zavaljenog na jednoj od stolica, svog ispovraćanog i sa slamnatim šeširom na glavi. Nakon što su ga prevezli u u Vašington, u Koledž Hospital, nekoliko dana proveo je u bunilu, dozivajući izvesnog ¨Rejnoldsa¨ čiji se identitet još ni danas nije otkrio. U zoru, 7. oktobra, Po se napokon primirio i, nakon što se okrenuo prema zidu i prošaputao: ¨Neka Gospod pritekne u pomoć mojoj napaćenoj duši¨, izdahnuo. Ali, Po se ni mrtav nije mogao smiriti: zemljište na kom je sahranjen je bilo je toliko klizavo da je grobar bio primoran da tri puta sanduk zasipa zemljom. Kod trećeg puta je prokomentarisao: ¨Čudno, ali izgleda da se gospodin Po ne može smiriti ni na jednom mestu.¨
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10832
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Poslednje reci poznatih ljudi

Postod branko » 25 Maj 2011, 16:06

EZOP
Grčki basnopisac
Umro: VI vek p.n.e. (starost nepoznata)
Uzrok: pogubljen
Mesto: Delfi (Grčka)
Sahranjen: mesto nepoznato
Krezije će Ezopa poslati u Delfe da bi saznao šta mu predviđaju proroci. Kralj mu je dao pozamašnu sumu novca koju je trebalo da, kao znak zahvalnosti, da sveštenicima i narodu. Ali basnopisac se nije dao nasamariti trikovima kojima se sveštenstvo služilo da bi prevarilo one koji su dolazili da saznaju proročanstvo. To će im i reći, i smatrajući da nisu vredni darova koje im je Krezije poslao, vratio je novac kralju. Besni zbog takve uvrede, a i plašeći se da će im Ezopovo raskrinkavanje naškoditi, delfski sveštenici su smislili nacin kako da ga se reše: među njegove stvari sakrili su pehar posvećen Apolonu, te ga optužiše da ga je ukrao. Optužen za krađu i svetogrđe, Ezop je bačen sa stene Hijampe.

HAJNE, Hajnrih
Nemački pesnik
Umro: 17. februara 1856, u 59. god.
Uzrok: upala kičmene srzi
Mesto: Ulica Matinjon br. 3, Pariz
Inh: groblje Monmartr, Pariz
Osam godina Hajne je bio prikovan za postelju koju je nazivao svojom " madrac-grobnicom ". Progresivna paraliza zahvatila mu je udove i mišiće lica zajedno sa očnim kapcima koje je mogao otvarati samo prstima. Pre nego što će se razboleti, uoči jednog dvoboja, ozvaničio je jednu vezu oženivši se prostom i neobrazovanom Evgenijom Mira, prodavačicom cipela, a prijateljima je dao do znanja: " Napisao sam testament: sav imetak ostavljam Evgeniji, ali samo pod uslovom da se preuda. Želim da se na svetu nađe bar još neko ko cć svakog dana zažaliti za mnom i reći: ¨Zasto je siroti Hajne morao da umre, inače me ne bi zapala njegova udovica¨... Bližio mu se kraj. Kraj njegove postelje, Evgenija je molila boga da samrtniku oprosti grehe, kad je ovaj prekide: " Budite bez brige, draga moja, oprostiće, to mu je posao. "Kada ga je lekar dan uoči smrti pitao ima li neku želju, odgovorio mu je: " Imam. Pošto mi zena spava, ne budite je, nego mi sa stola donesite cveće koje je danas kupila. Obozavam cveće. Stavite mi ga na grudi. " Lekar je poslusao. " Cveće! Cveće! Kako je priroda lepa! " Sutradan, nešto malo pre smrti, zatražio je da mu donesu nesto na čemu će da piše: " Pisati ...papir...olovku... "

PIRANDELO ( Luiđi)
Italijanski pisac
Umro: l0. decembra 1936. ( u 69-oj god.)
Uzrok: zapaljenje pluća
Mesto: ulica Antonio-Bozio, u Rimu(Italija)
Sahranjen: Agridente, na Siciliji ( Italija)
Luiđi Pirandelo, koji je jednom prilikom napisao: " Želeo bih da me smrt zatekne dok još budem u punoj snazi", dobio je zapaljenje pluća prilikom prikazivanja Čoveka iz nedođije, snimljenog po njegovom romanu Pokojni Matija Paskal. Bolest, kojoj su se još pridodale i slaba telesna konstitucija i stotinjak dnevno ispušenih cigareta, za njega je bila kobna - za samo nedelju dana je umro. Njegove poslednje želje bile su precizne: " Neka se nikome ne govori za moju smrt, kako mojim neprijateljima, tako ni mojim prijateljima[...] Mrtvog, nemojte me oblačiti, nego me golog umotajte u pokrov.[...] Hoću mrtvačka kola najniže klase, ona sirotinjska, bez ikakvih ukrasa po njima. I neka me niko ni od rođaka ni od prijatelja ne prati do groblja. Samo kola, konj i kočijaš. Spalite me, a pepeo prospite, jer ne želim da išta, čak ni pepeo, ne ostane posle mene. U slučaju da to bude neizvodivo, moju urnu prenesite na Siciliju..." Njegov pepeo je stavljen u jednu urnu koju je pisac voleo i petnaest godina je čuvana u Arheološkom muzeju u Agridentu, posle čega je zakopana ispod jednog bora , nedaleko od njegove rodne kuće u Kaosu /?/.

MOPASAN ( Gi de) /MAUPASSANT, Guy de/
Francuski pisac
Umro: 6. jula 1893. ( u 43-oj god.)
Uzrok: poslednji stadij sifilisa
Mesto: Ulica Breton, br. 17 ( danas Ulica Ankara), u Pasiju
Sahranjen: groblje na Monparnasu u Parizu
"Konačno sam dobio sifilis! Ni bedni triper, ni crkvenjaćke kristalice, ni buržoaske petlove kreste ni bobičavu cvetaču, već pravi sifilis od kakvog je umro i Fransoa Prvi. I ponosim se time i ponad svega prezirem građane. Aleluja, imam sifilis! Prema tome, više ne moram da strahujem da ču ga dobiti!" Na ovoj izjavi stoji datum od 2. marta 1877...Petnaest godina posle, sifilis je, zajedno sa prekomernom dozom etera, Mopasana doveo na prag ludila. Postao je razdražljiv, naprasit, megaloman; um mu se pomračivao, počeo je da halucinira, da zapada u delirijume. Januara 1892., nakon pokušaja da sebi prereže grkljan, smešten je na kliniku doktora Blanšea odakle više neće ni izaći. Ludilo je uzelo maha: strahujući od mikroba, umivao se evijanskom vodom, žalio se da mu je glava puna soli, priviđalo mu se kako oko njega gmižu insekti, razgovarao sa mrtvima, kao, na primer, sa Floberom i svojim bratom Erveom koji je takođe umro lud, umišljao da je milioner, pisao Leonu III savetujući mu izgradnju grobnica opremljenih modernim nameštajem, itd. Da nisu bile tragične, čovek bi ovim njegovim izjavama mogao i da se smeje. Tako je 31. januara naredio: "Oblačite me, čeka me voz za Čistilište." 23. februara: "Ubiću Boga jer ću ga zaraziti sifilisom." I 29. marta: "Ne treba pišati, mokraća je puna dragog kamenja koga sam nekoć nosio finim damama." Od 1893. godine, Mopasan je gotovo o cele dane provodio pričajući zidu ispred sebe. Napadi kočenja postajali su sve učestaliji. Jednog od bolesnika Mopasan je pokušao da ubije bilijarskom kuglom. Konačno, 28. maja, nakon jednog napada kočenja, pao je u komu i 6. jula je umro, samo na kratko pre toga došavši svesti i prošaputavši: "Tama, oh, tama!" Iz obzira, njegova porodica je na smrtovnici napisala da je Gi de Mopasan preminuo "primivši svetu pričest crkve"! Iz istih razloga porodica nije ispoštovala njegovu želju da bude sahranjen bez sanduka. Štaviše, stavljen je ne u jedan, već u tri - jelov, cinkov i hrastov! Na dan sahrane, u Sen Pjer de Šajou, odsusutvo gospodina i gospođe de Mopasan upadalo je u oči. Pokojnikova majka, koja ga nijedan put nije posetila u bolnici, u svoje ime poslala je svoju sobaricu, pod izgovorom da je suviše slaba da bi mogla da putuje iz Nice... * Ko može reći da bol i smrt ne znaju šta rade. Emil Zola / Émile Zola/ ( 1840-1902) ( iz govora pročitanog na Mopasanovom* grobu)

PUŠKIN ( Aleksandar Sergejevič)
Ruski pesnik, dramaturg i romanopisac
Umro: 29. januara 1837.(u 38-oj god.)
Uzrok: smrtno ranjen u dvoboju
Mesto: Sankt Petersburg ( Ruska federacija)
Sahranjen: groblje manastira Svete Gore, nedaleko od Pskova ( Ruska Federacija)
Dvadeset i šestog janara, Puškin je zakazao dvoboj Žoržu d'Antesu, francuskom emigrantu koji je služio u ruskoj gardi i koji je otvoreno zavodio njegovu ženu Nataliju, a njega samog ismejavao. Rivali su se sastali sutradan, na zakazanom mestu u Černaja-Rečki, u pet sati posle podne. D'Antes je pucao prvi: pogođen u stomak, Puškin je pao. Poverovalo se da je mrtav, ali Puškin se pridigao i zatražio da mu donesu drugi pištolj, pošto je njegov pao u sneg. U gotovo ležećem položaju, nišanio je dugo, skoro dva minuta, po rečima jednog od svedoka, i onda opalio: d' Antes je pao, pogođen u grudi. Kada ga je video gde posrće, Puškin je bacio pištolj iznad sebe i radosno povikao:" Bravo ja!" posle čega je izgubio svest. Kada je došao sebi, upitao je:" Jesam li ga ubio?" "Niste", odgovori mu jedan od svedoka, "ali ste ga ranili." "Čudno, mislio sam da će mi zbog toga biti drago, ali nije. Uostalom, svejedno, ionako ćemo se morati ponovo suočiti kad se oporavimo."Ali se Puškin, smrtno ranjen, neće oporaviti. Pažljivo su ga preneli kući i položili na divan njegove radne sobe prepune knjiga. Doktor Šolc mu nije tajio da je rana smrtna i upitao ga želi li videti svoje prijatelje, na šta je Puškin rekao:" Zbogom, prijatelji moji", pokazujući pri tom na knjige svoje biblioteke. Agonija, praćena užasnim bolovima, potrajala je dva dana, te je pomišljao da pištoljem, koga su mu pronašli sakrivenog ispod pokrivača, sebi prekrati muke. U poslednjim trenucima , koji su postali podnošljivi zahvaljujući opijumu, oprostio je d'Atenesu i svojoj ženi od koje je zatražio da se ne preudaje pre nego što prođu dve godine tugovanja, " ali, neka to bude neki čestit čovek", naglasio je. Dvadeset i devetog januara, u podne, zatražio je da mu se donese ogledalo i potom, pošto je dugo gledao svoj lik, zatražio slatko od dudinja, njegovo omiljeno jelo još od kada je bio dečak, koje mu je Nataša davala kašičicom. Posle toga nastupilo je bunilo. Svog prijatelja Dala, koji je bdeo nad njim, uhvatio je za ruku i povikao:" Podigni me! Hajde, jos malo više! Jos više, hajde!", objasnivši mu potom:" Sanjao sam kako se s tobom penjem po policama sa knjigama i bilo je toliko visoko da mi se zavrtelo u glavi." U 2h45 posle podne, Puškin je prošaputao: "Životu je kraj...kraj...nešto me pritišče..." i izdahnuo. Posto se Puškin uvek izjašnjavao kao liberal, vlada je, strahujući da bi njegov sprovod mogao da izazove nerede na ulici, naredila da se njegov sanduk preveze do groblja u kolima natovarenim senom te da se sahrani bez ikakvih ceremonija.

PITAGORA
Grčki filozof i matematičar
Umro: oko 470 god.p.n.e. ( u 99-oj god. otprilike)
Uzrok: masakriran
Mesto: Kroton, u Kalabriji(Italija)
Sahranjen: mesto nepoznato
Postoje svakojake pretpostavke o Pitagorinoj smrti, o kojem se i inače zaista malo toga zna. Neki čak tvrde da je matematičar umro od sreće kad je pronašao neku svoju teoremu. Pretpostavka zanimljiva, ali najverovatije netačna. Zadržaćemo se kod one prema kojoj je Pitagora, bežeći zajedno sa svojih četrdestak učenika iz grada Krotona, čiji su se stanovnici digli protiv njega, naišao na polje zasađeno pasuljom kojim je trebalo proći da bi umakao svojim progoniteljima. Pošto su, prema verovanju, u toj biljci prebivale duše pokojnika, Pitagora ne htede da pregazi mahunarke. " Radije ću da umrem nego da pregazim jadni pasulj!" , rekao je i seo kraj polja. Stanovnici Krotona su ga sustigli i masakrirali i njega i njegove učenike.

MODILJANI (Amadeo)
Italijanski slikar
Umro: 24. januara 1920. ( u 36-oj god.)
Uzrok: tuberkuloza i alkoholizam
Mesto: bolnica Milosrđa, u Parizu
Sahranjen: groblje Per-Lašez, u Parizu
Posve uništen alkoholom, drogom i tuberkulozom, iznuren bedom i radom, Modiljani je svoj jadni život okončao u bolnici Milosrđa, dozivajući svoju majku i uzdišući: "Cara Italia" ( "Draga Italijo"). Narednog dana, njegova žena, Žana Ebitern, koja je bila u osmom mesecu trudnoće, baca se sa osmog sprata, iz stana svojih roditelja koji su živeli u Ulici Amjo. Tada su se Modiljanijevi prijatelji setili njegovih reči izrečenih u taksiju koji ga je vozio do bolnice: "Poljubio sam svoju ženu. Zakleli smo se na večitu sreću." Amadeovi prijatelji su pokušali da od porodice Ebitern dobiju pristanak da dvoje ljubavnika budu zajedno sahranjeni, ali naišli su na odbijanje: Ašil Ebitern nije mogao da dozvoli da njegova kći, hrišćanka, počiva pokraj jednog Jevrejina...Zahvaljujući dobrovoljnim prilozima, prijatelji mu prirediše veličanstvenu sahranu. Oko hiljadu duša pratilo je sve do Per-Lašeza mrtvačka kola prepuna cveća. Dok je prolazio, policajci, koji su ga toliko puta privodili u policijsku stanicu, zauzeše stav mirno, na šta je Pikaso šapnuo Fransisi Karku: "Vidiš kako su mu se iskupili!" Žana je sahranjena na groblju Banje i tek posle tri godine Ebiternovi ce pristati da promene odluku i tako danas dvoje ljubavnika koji su se jedno drugom zakleli na "večitu sreću" počivaju u istoj grobnici.

GARI (Romen)
Francuski pisac
Umro: 2. decembra 1980. (u 66-oj god)
Uzrok: samoubistvo
Mesto: Pariz
Sahranjen: njegov pepeo je rasut na Mediteranskom moru, u zalivu Rokbrin-Kap-Marten.
Kad ga je stigla starost, kad je izgubio ženu koju je voleo celim svojim bićem, kad je završio svoje delo, dočekao da mu sin dođe u neke zrele godine, Romen Gari nije više video nikakvog razloga da i dalje živi. Tog 2. decembra Gari je ručao sa Klodom Galimarom u Rekamijeu. Iako je bio prestao da puši, zapalio je jednu cigaru - poslednju cigaretu osuđenika, u neku ruku. Zatim se pod mokrim snegom koji je sipio vratio kući. Njegov izdavač je bio poslednja osoba koja ga je videla živog. Našli su ga mrtvog u njegovoj kući, ispruženog na krevetu: kasno poselpodne, ispalio je sebi u usta metak iz revolvera 38 specijal. Pored kreveta je stajalo pismo:" Dan D" Nikakvih novosti od Žana Sebera. Vatrene pristalice slomljenog srca su zamoljene da se obrate nekom drugom." Očigledno je da se to može pripisati neurotičnoj depresiji. Ali onda moram da primetim da ona traje otkako sam postao čovek i da će mi dati šansu da nešto dobro uradim sa svojim književnim stvaralaštvom." Ali čemu? Možda bi odgovor trebalo potražiti u mojoj autobiografskoj knjizi Noć će biti mirna i u rečima mog poslednjeg romana: bolje nisam mogao reći. Najzad sam uspeo da nađem svoj potpun izraz."Romen Gari."Pomisao o samoubistvu oduvek je proganjala Garija. U Obecanju svitanja, ispričao je da je tri puta bio u iskušenju da izvrši samoubistvo: kao dete, u Poljskoj, kao adolescent, u Nici, zatim u Africi, u besmislenom iščekivanju bitki. Njegov prijatelj Žan Belijar se sećao da mu je šezdesetih godina, jedne noći u Njujorku, Gari telefonirao i rekao da će se ubiti, ali je Belijar na vreme stigao u hotel Placa da ga spreči da se baci kroz prozor.* Samoubistvo je jedini izlaz za one ljude kojima je glavna opruga izjedena rđom. Pjer Drie La Rošel (1893-1945)

DANTE (Durante) ALIGIJERI
Italijanski pesnik
Umro. 14. septembra 1321. (u 56-oj god)
Uzrok: malarija ?
Mesto: Ravena (Italija)
Sahranjen: crkva Svetog Franje, u Raveni
Većina biografa tvrdi da je Dante umro od malarije. Pa ipak, Dante piše prijatelju Bokaču da je "od maja prošle godine okusio više muka nego za svih ovih pedeset godina", što bi moglo da nas navede na pomisao da se radilo o bolesti mnogo starijeg datuma nego što bi to bila malarična groznica. Umro je u izgnanstvu, na dvoru Gvida da Polena, vlastelina iz Ravene. A kad ga je sin njegovog domaćina upitao koji bi mu zlatno životno pravilo mogao dati, navodno mu je odgovorio: "Mnogo me pitaš. Snagu i duh posveti svom vladaru i svojoj zemlji, a Bogu prepusti u ruke tajanstvene kantare srece. Svaki barjak, pod uslovom da ga ne nosi izdajnik, vodi vrlini." Stoleće posle njegove smrti, Firenca koja ga je prognala i osudila na smrt, zatražiće da joj se preda njegov pepeo. Ali uprkos stalnim pokušajima, Ravena je to uvek odbijala. Danteu za ljubav U XVIII veku, u Italiji se pričalo o nekom napuljskom plemiću koji četrnaest puta izašao na dvoboj braneći mišljenje da je Dante bio veći pisac od Ariosta, i koji je, smrtno ranjen prilikom četrnaestog dvoboja, priznao da nikad nije čitao ni jednog ni drugog.

BETOVEN (Ludvig van)
Nemački kompozitor
Umro: 26. marta 1827. (u 57-oj god.)
Uzrok: ciroza jetre
Mesto: Švarcšpanijerhaus u Beču (Austrija)
Sahranjen: groblje Vering, u Beču
Ogluveo, usamljen, u novčanim neprilikama, Betoven će lako postati žrtva alkoholizma. Nekoliko puta će se ozbiljno razboleti od žutice, pa je doktor Vavruh morao da ga punktira, i svaki put bi iz njega isteklo i po nekolko litara tečnosti. Pacijent će se zbog toga s prizvukom gorčine u glasu, uporediti sa Mojsijem u pustinji. I, premda je umirao od alkoholičarske ciroze, Betoven će sebi utuviti u glavu da jedino što ga još može spasti jeste vino iz njegovog zavičaja, pa će preklinjati jednog prijatelja da mu pošalje bocu dobrog rajnskog vina. "Što pre stigne, pre ću ozdraviti!" Dana 23. marta, Vavruh će konstatovati da mu više nema spasa. I kako ga bolesnik nije mogao čuti, on mu napisa na parčetu papira da je kraj neizbežan, želeći da ga nekako pripremi za taj trenutak. Betoven je pročitao poruku "savršeno vladajući sobom, polako i odmereno", ispričaće posle lekar. "Njegovo lice se najednom preobrazi. Srdačno mi pruži ruku i ozbiljnog izraza lica mi reče: 'Pozovite sveštenika.'" Nakon toga se ispovedio i obratio prijateljima koji su se nalazili u sobi: "Plaudite, amici! Finita est comoedia" ("Plješcite, prijatelji! Komedija je gotova.") Tako je glasila rečenica kojom su se, po završetku predstave, rimski glumci obraćali publici. Nešto nakon toga, Brojning, Betovenov sluga, uđe noseći toliko željenu bocu vina, ali Betoven ne htede da ga pije: "Šteta, šteta. Prekasno..." Zatim zapade u delirijum. Od svega što je govorio, jedino su bile razumljive ove reči: "Čujete li zvono? Novi dekor." Reminiscencije na Fidelija? Dana 26. marta, dok je napolju besnela oluja, u toj jazbini u kojoj je vladao neopisiv nered, započeće Betovenova agonija. U jednom trenutku se razleže udar groma, i Betovan ga ču. Kao da kreće sa nekom uvertirom, Betoven podiže ruku, stisnu šaku, ali odmah potom ruka pade i on izdahnu.

DELORM (Marion)
Slavna francuska kurtizana
Umrla: 2. jula 1650. (u 37-oj god)
Uzrok: otrovana napitkom za izazivanje pobačaja
Mesto: Ulica Torinji br. 2, u Parizu
Sahranjena: crkva Svetog Pavla u Parizu
Pošto je ostala u drugon stanju, "da bi se očistila" Marion Delorm je popila toliko jaku dozu antimona da se otrovala. Osetivši da joj se bliži kraj, poslala je po sveštenika iz Sen-Žervea i dugo mu se ispovedala. Tek što se sveštenik vratio kući, opet dođoše po njega, jer je samrtnica imala da mu ispovedi još nekoliko grehova. I tako ce sveštenik deset puta odlaziti i dolaziti zbog nekog zaboravljenog greha! Istina, lepa Marion je imala gomilu ljubavnika, među kojima su bili pesnik Debaro, Sen-Mar, Bekingam, Konde, a možda čak i Rišelje. Što nije bila nikakva prepreka da joj obuku belu haljinu i stave venčić od narandžinog cveta na glavu, kako je bio običaj da se obuku device... Prema jednoj romanesknoj verziji, kojoj baš i nije za verovati, Marion Delorm je navodno bila umešana u Frondu, i pošto joj je Mazaren u jednom pismu otvoreno pripretio, nameravala je da raširi priču o svojoj smrti kako bi mogla pobeći u inostranstvo. I tako je ona s jednog prozora gledala svoju sahranu i smišljala sledeće stihove:
Bila sam na svojoj sahrani Sveštenik je bio moj ljubljeni Ah! Baš sam se slatko smejala! Kako priča dalje kaže, udala se za jednog engleskog lorda, zatim za nekog drumskog razbojnika i na koncu za nekog finansijskog zastupnika i živela do devedest i četvrte godine. Stravična nagrada Jedan od najimpozantnijih spomenika na groblju Per-Lašez u Parizu je onaj princeze Elizabete Demidov (+1818), rođene Strogonov, svekrve princeze Matilde. U vezi sa ovim spomenikom koji je podignut na tri sprata, sav u belom mermeru, ukrašen vučjim glavama i čekićima u znak sećanja na to kako je nastalo bogatstvo Demidovljevih, koji su bili vlasnici rudnika bakra na Altaju, postoji legenda prema kojoj je suma od dva miliona rubalja bila namenjena onome ko pristane da 365 dana provede u grobnici, a da pri tom nijednom ne izađe na svetlost dana.

GETE (Johan Volfgang fon)
Umro: 22. marta 1832. (u 83-oj god)
Uzrok: prehlada
Mesto: Frauenplan, u Vajmaru (Nemačka)
Sahranjen: grobnica na Starom groblju u Vajmaru
Gete je imao fobičan strah od smrti, izbegavao je i sam pomen te reči umesto koje je uvek upotrebljavo neku drugu, nije mogao da podnese da vidi neki sprovod, a ljutio se kad bi neka mrtvačka kola prošla ispred njegove kuće. Pa ipak, svoje vlastite smrti se nije plašio jer je verovao u besmrtnost duše. Jedne prolećne večeri, dok je sa prijateljem Ekermanom posmatrao zalazak sunca, rekao je: "Kad čovek ima sedamdeset i pet godina, ne može, a da ponekad ne pomisli na smrt. Ali ta pomisao me uopšte ne straši, jer sam uveren da je naše biće potpuno neuništivo. Njegovo delanje traje celu večnost. Ono je slično suncu za koje smo ubeđeni da negde zalazi, ali to zapravo ne biva tako, jer ono ni za trenutak ne prestaje da rasipa svoju svetlost."Dana 16. marta Gete je nazebao, i iako se naizgled oporavio, ipak su mu već otkucavali poslednji sati. Sedeo je u svojoj fotelji, u kućnom mantilu i u filcanim čarapama, sa zelenim vizirom na čelu da bi zaštitio oči od sunca, i dremao. Frederik, njegov sluga, bdeo je nad njim. Gete ga je upitao koji je datum: 22. mart. "Dobro je, počelo je proleće, znači da ću brže i lakše ozdraviti", rekao je. Zatim je utonuo u san i sanjao, sanjao, a potom prošaputao reci bez vidljivog smisla i upitao: "Zar ne vidite tu lepu žensku glavu, crnih, izrazito crnih uvojaka, tamo u mračnom dnu sobe?" Na kraju je, pre nego što je izdahnuo, uzviknuo: "Svetlosti... Još više svetlosti!" Te veoma "geteovske" reči koje naraštaji pamte i duboko poštuju kao "Geteove poslednje reči", u stvari su samo Geteove pretposlednje reči; poslednje su bile manje "geteovske", ali ipak "dirljivije": dok je buncao u tom nesvesnom stanju koje ga je lagano vodilo u smrt, Gete je rukama stezao ruku svoje pastorke Otilije. Njegovo disanje je bilo toliko nečujno, da nisu znali da li je još uvek živ ili je umro. Kad je Otilija htela da izvuče ruku, Gete ju je još jače stegnuo i prošaputao: "Čekaj, ženice, da još malo držim tvoju slatku malu šapicu." U pola dvanaest ujutru stisak je popustio.

GOGOLJ (Nikolaj Vasiljevič)
Ruski pisac
Umro: 21. februara 1852. (u 43-oj god)
Uzrok: izgladnjivanje i iscrpljenost
Mesto: kod Tolstoja, u Moskvi
Sahranjen: groblje manastira Novih Devica, u Moskvi
Pred kraj svog života Gogolj je pao pod jak uticaj jednog zloduha, oca Mateja, njegovog ispovednika, koji će uspeti da ga ubedi da se odrekne pisanja i svoj život posveti Bogu. Po njegovim smernicama, Gogolj je spalio rukopis drugog toma Mrtvih duša, a za vreme velikog posta podvrgao se tako strašnom izgladnjivanju da se sva njegova dnevna hrana svodila na nekoliko kašika zobene kaše i komad hleba, što bi zalio još čašom vode. Noći je provodio boreći se sa snom, jer zapasti u san za njega je značilo pasti u đavolje iskušenje. Naravno, posledice nije trebalo dugo čekati: Gogolj se teško razboleo. Ali ne samo da nije prestao da mori sopstveno telo, nego je, naprotiv, to činio još usrdnije. Nije skidao sa sebe svoj kućni mantil, niti se prao, niti brijao, nije hteo da jede, niti da uzima lekove, a svi sa kojima je dolazio u kontakt imali su utisak da prisustvuju pre jednom sporom samoubistvu nego li prirodnoj smrti. Lekari su pokušali da ga leče silom: prskali su ga hladnom vodom, uranjali u mlaku vodu, stavljali mu pijavice po nosu. Vezanih ruku, on je urlao da ga puste na miru: "Ne mučite me više, tako vam Boga!" Najzad, 20. februara je počela agonija, koju će preseći glasan krik: "Lestve, brzo! Dodajte mi lestve!" , a objašnjenje ovih reči nalazimo u jednom pismu: "Postoje lestve koje čekaju da sa nebesa budu spuštene do nas, a nečija ruka se pruža prema nama da bi nam pomogla da se jednim skokom uspnemo uz njih." Gogolj je ispružio ruku, pokušao da uhvati te lestve, a zatim ponovo pao na krevet. Bio je leden: stavili su po njegovom izmršavelom telu komade toplog hleba. Tihim glasom je počeo da bunca: "Hajde, podignite, napunite, napunite mlin." Poslednji dah ispustio je sutradan ujutro.

FEJDO (Žorž)
Francuski dramski pisac
Umro: 5. juna 1921. (u 59-oj god)
Uzrok: sifilis
Mesto: Rej-Malmezon (O-de-Sen)
Sahranjen: groblje na Monmartru, u Parizu
Siroti Fejdo će umreti u jednoj bolnici u Reju! Venerična bolest na koncu je zahvatila i njegov nervni sistem, prouzročivši ono što su njegovi lekari nazvali "nesistematičnim delirijumom". Za vreme takvih napada, umišljao je da je Napoleonov sin, ili pak krava, te hteo da pase travu... Morali su ga smestiti u bolnicu: izmedu napada ludila i letargičnih stanja isecao je cvetove od papira i lepio ih na zid sobe. Aprila meseca, njegovom prijatelju Saši Gitriju će se učiniti da ja Fejdo u boljem stanju i upitati načelnika bolnice da li postoji mogućnost da ga puste kući. "Gospodin Fejdo je lud", odgovoriće ovaj. "Još jutros mi je rekao da je ćaskao sa jednom pticom." Gitri, videvši da mu ne može pomoci, objasnio je svom prijatelju da je još uvek suviše rano. Fejdo ga je ispratio do vrata, zatim mu se obesio o vrat, preklinjući ga: "Slušaj, ostavićeš kapiju otvorenu i ja cu kliznuti za tobom. - Ne, urazumi se, ne možeš to učiniti." Fejdo je uzdahnuo i dvojica prijatelja se izljubiše, sa suzama u očima. Vrativši se u sobu, očajni Fejdo je uzviknuo: "Neću izaći odavde!... Znači, umreću u Reju." Zatim je dodao šeretskim tonom: "Ma hajde, to je odlično. Jedan pravi Parižanin umire na predgrađu: odatle najbolje može da vidi celi Pariz!" Umro je posle nekoliko dana.

FLOBER (Gistav)
Francuski pisac
Umro: 8. maja 1880. (u 59-oj god)
Uzrok: izliv krvi u mozak
Mesto: Kroase (Sen-Maritim)
Sahranjen: Ruan (Sen-Maritim)
Zbog strašnih epileptičnih napada Flober je bio prisiljen da se povuče u Kroase gde je živeo životom pustinjaka, usredsređen jedino na svoje pisanje. Pa ipak, nije umro od epilepsije, ma šta da tvrdili Edmon de Gonkur i Maksim di Kam. Veliki sladokusac, kao i strastveni pušač i neumereni konzumator kafe i alkohola, uz to potpuno predan svome poslu - "ne verujem u slavu, a ipak se ubijam zbog nje" -, Flober je umro od klasičnog izliva krvi, od čega često umiru ljudi koji pate od arterioskleroze. Uostalom, tri sedmice pred smrt, napisao je sledeće: "Umoran sam od života, sve me mori, sve me tišti. Jedan dobar napad dobro bi mi došao." Ujutro 8. maja, Floberu je pozlilo nakon previše tople kupke, pa je legao na kauč svoje sobe. Kuvarica ga je čula kako, pre nego što ce izgubiti svest, izgovara neke nepovezane reči: "Ruan... Nismo daleko od Ruana... Ejlo, hajdete... tražite... aveniju... poznajem je."Mnogi će se posle pitati šta znači "Ejlo". Istog jutra je Flober primio pismo od svoje nećake Karoline u kome mu je ona pisala da se Viktor Igo seli u Aveniju Ejlo. Ali možda je samrtnik prizivao uz svoju postelju doktora Ejloa, lekara iz Ruana, koji, opet, nije bio njegov lekar? A grobari ruanskog groblja malo su se preračunali u svom poslu. Naime, sanduk ovog normanskog diva bio je predugačak u odnosu na iskopanu raku. Pred zapanjenim sprovodom, okretali su sanduk na sve strane, da bi se on na kraju zaglavio, s glavom okrenutom nadole. Nisu ga više mogli niti podići niti spustiti! Već na ivici strpljenja, Zola će uzviknuti: "Prestanite već jednom s tim!" Sanduk je ostao u tom položaju: sveštenik je poprskao svetom vodicom jogunasti sanduk i svi su se razišli...


DEBISI (Ašil Klod) /DEBUSSY, Achille Claude/
Francuski kompozitor

Umro: 26. marta 1918. (u 56-oj god)
Uzrok: rak creva
Mesto. pariz
Sahranjen: groblje Pasi, u Parizu

Nakon što je operisan od raka 1915, Debisi uskoro više nije imao snage da komponuje, što ga je dovodilo do očaja, i s gorčinom će konstatovati u poslednjem pismu koje je napisao: "Muzika me je potpuno napustila." Poslednje dane dočekao je pod bombama i više nije imao ni hrabrosti niti volje da dozvoli da ga snesu u podrum. Jedva će mu poći za rukom da 17. marta potpiše svoju molbu za konkurs na institutu. Umro je stežući ruku svoje žene.



D'ANUNZIO (Gabrijel)
Italijanski pisac

Umro: 1. marta 1938. (u 75-oj god)
Uzrok: izliv krvi u mozak
Mesto: vila Vitorijale, u Gardone-Rivijeri (Italija)
Sahranjen.. u vrtu vile Vitorijale

D'Anunziju se uvek činilo da mu mesec mart donosi nesreću, pa je tako i mart 1938. dočekao s zebnjom u srcu. U svojoj Barbaneri, narodnom kalendaru u kome su prorečena vremena i događaji, podvukao je proročanstvo koje se ticalo 1. marta: "Smrt jedne slavne ličnosti". Elem, 1. marta uveče, dok je iz svoje radne sobe silazio u trpezariju, spopade ga vrtoglavica i imao je tek toliko vremena da zatraži da mu daju injekciju - umro je jednu minutu posle.
U vrtu njegove vile Vitorijale, nalazio se pramac broda Puglia, koji je sada plovio morem stabala maslina i narandži. Tu će se nad pesnikom, dok nije sahranjen, obaviti posmrtno bdenje uz svetlost sveća.
Za svoj epitaf se sam pobrinuo: "ja sam Gabrijel koji samog sebe poklanja bogovima"...

DAVID (Žak Luj) /DAVID, Jacques Louis/
Francuski slikar

Umro: 29. decembra 1825. (u 77-oj god)
Uzrok: izliv krvi u mozak
Mesto: Brisel (Belgija)
Sahranjen : groblje Sen-Žosten-Nod, u Briselu

Godine 1774, Luj David doživeo je neuspeh na nagradnom konkursu u Rimu - čija je tema bila Senekina smrt - zbog čega će se mladi slikar toliko razočarati da će pokušati da izvrši samoubistvo. Ali njegov čas još nije bio kucnuo. Kucnuće mnogo godina kasnije, u Briselu, gde se bio sklonio ovaj bivši konventovac koji je želeo kraljevo smaknuće...
Nakon što su ga jednom prilikom udarila kola, David se teško oporavljao od povreda i posle nekoliko nedelja doživeo moždani udar i umro. Kako to obično biva, njegovi poslednji trenuci biće posvećeni slikarstvu. Štapom je pokazivao svom učeniku Staplou kakve bi sve korekcije trebalo napraviti na graviri Leonida na Termopilima: "Pretamno... presvetlo... Prelazi boja nisu dovoljno izražajni... Ovo mesto je nejasno... Pa ipak, ovo je prava Leonidina glava." Najednom mu štap ispade iz ruke: bio je mrtav.
Šarl X nije dozvolio da se njegovo telo vrati u Francusku, tako da je samo njegovo srce sahranjeno na Per-Lašezu.

ĐAKOVNA (Gala)
Žena Pola Elijara i večna inspiracija Salvadora Dalija

Umrla: 10. juna 1982. (u 89-oj god)
Uzrok: lom kuka
Mesto: Por Liga, pored Kadakesa/?/ (Španija)
Sahranjena: grobnica dvorca Pibol (Španija)

Iako je od pubertetskih dana bila opsednuta mišlju o samoubistvu, ispostavilo se da Gala nije bila u stanju da tu ideju sama sprovede u delo. Često je molila Dalija da je ubije; uostalom, Dali je držao u kući u Por Ligau sakrivenu jednu bočicu sa arsenikom i obećao da će joj je dati ako bude tražila. Ali Gala to neće učiniti nego će umreti prirodnom smrću u svojoj beloj kući, u zoru 10. juna.
Ne zna se čija je to stravična zamisao bila, ali Gala je neposredno nakon što je umrla kadilakom prebačena u dvorac u Pibolu. "Gola, umotana samo u deku, Gala je ležala na zadnjem sedištu kadilaka koji je prevalio osamdeset kilometara razdaljine između Kadakesa i Pibola. To putovanje je ličilo na pravu noćnu moru, sa Arturom /šoferom/ za volanom, i Galinim ledenim telom, koje je, uprkos jastucima kojima je bila ušuškana, neprestano udaralo o automobilska vrata zbog truckanja kola po neravnom putu."
Balzamirana, sva u crvenom, položena u stakleni sanduk, Gala je sahranjena u grobnicu dvorca u Pibolu gde će joj se kasnije pridružiti i Dali.

DELEKLIZ (Luj Šarl) /DELESCLUZE, Louis Charles/
Francuski novinar i političar. Član Pariske komune i Komiteta javnog spasa

Umro: 25. maja 1871. (u 62-oj god)
Uzrok: samoubistvo
Mesto: Bulevar Volter, u Parizu
Sahranjen: groblje Per-lašez, u Parizu

Već na ivici snaga, i fizički i moralno, nemoćan da zaustavi masakre Krvave nedelje, Delekliz je rešio da se ubije na barikadi Bulevara Volter. Prethodno je napisao svojoj sestri: "Neću niti mogu da poslužim kao žrtva ili igračka u rukama pobedničke reakcije. Oprosti mi što odlazim pre tebe koja si žrtvovala celi svoj život zbog mene, ali nemam više hrabrosti da trpim nove poraze, nakon tolikih koje sam već doživeo..." Jedva je uspeo da se popne uz kamene ploče na barikadi, i bez ijedne reči se izložio mecima Versajaca. Ubrzo se sunovratio i pao na Trg Vodenog dvorca.
Versajci su se toliko plašili ovog čoveka, da su ga posle njegove smrti (1874) osudili na smrt, dodavši da je njegova smrt "poznata javnosti".
A spomenik na njegovom grobu na Per-Lašezu je napravljen u obliku barikade. Mogli su na njega slobodno i da ugraviraju reči koje je napisao 1868: "Samo smrt daje oduška pravom revolucionaru".

DEKART (Rene) /DESCARTES, Rene/
Francuski filozof i naučnik

Umro: 11. februara 1650. (u 54-oj god)
Uzrok: upala pluća
Mesto: Štokholm (Švedska)
Sahranjen .: Crkva Sen-Žermen-de-Pre, u Parizu

Na poziv Kristine Švedske, Dekart dolazi na njen dvor septembra meseca 1649. Triput sedmično je odlazio kod mlade kraljice da bi joj objašnjavao principe svoje filozofije. Sastajali su se uvek u kraljičinoj radnoj sobi, u pet sati ujutro. No, kako je zima bila izuzetno oštra, Dekart će se prilikom ovih odlazaka u kraljevsku palatu i prehladiti. Kraljica je odmah angažovala svoje lekare, ali Dekart nije dao da ga leče niti da mu puštaju krv: "Poštedite ovu francusku krv", rekao im je. Jedino na šta je pristao da popije bio je jedan narodni lek za koga je jednom u Holandiji video da zaista deluje: duvan potopljen u nekom vrućem napitku, rakiji ili španskom vinu. Ali temperatura, umesto da spadne, samo je još više porasla: pluća su se zacepila i, 11. februara, u četiri sata ujutru, Dekart je izdahnuo, nakon što je rekao svom slugi: "Ah! Dragi moj Šluteru, eto od čega ja umirem!" prema jednom drugom izvoru, njegove poslednje reči, upućene ne slugi već vlastitoj duši, zvuče mnogo uzvišenije i literarnije: "Da, dušo moja, dugo si već zatočena; došao je čas kada ćeš izaći iz svog zatvora i napustiti ovo telo koje te je sputavalo; s verom i hrabrošću treba da podnesemo to razdvajanje."
Dekartovo telo je šesnaest godina ostalo na teritoriji Švedske. Godine 1666. francuski ambasador u Švedskoj, gospodin Terlon, dao je da se telo ekshumira i prebaci u Francusku. A da bi olakšao prenos, na granici je izvadio jednu kost ruke, i kako bi bez problema prešao preko granice, kosti spakovao tako da je sve skupa ličilo na neki zavežljaj odeće. Dekartovo telo je napokon stiglo u Pariz i sahranjeno najpre u crkvi Svetog Pavla, zatim u crkvi Svete Ženevjeve. Godine 1973, vlada Konventa donela je odluku da se Dekartovi ostaci prenesu u Panteon, ali je realizacija ove odluke odgođena, pa je Dekart, zbog rušenja crkve Svete Ženevjeve godine 1802, prenesen u Francuski muzej spomenika, pre nego što će 1819. definitivno počinuti u crkvi Sen-Žermen-de-Pre. Što se tiče lobanje ovog filozofa koja je 1666. ukradena, ona je promenila mnoštvo vlasnika, od kojih je poslednji bio Kuvje, koji ju je poklonio Muzeju prirodne istorije. Godine 1913. lobanja se konačno skrasila u Muzeju čoveka, gde je još uvek možete videti u vitrini nedaleko od Kartušove lobanje.

DEMULEN (Kamij) /DESMOULINS, Camille/
Francuski novinar i političar

Umro: 5. aprila 1794. (u 34-oj god)
Uzrok: giljotiniran
Mesto: Trg Revolucije (danas Konkordski trg), u Parizu
Sahranjen: groblje Eransi, u Parizu

Od svih na smrt osuđenih tribuna Revolucije, najgore i sa najmanje stoicizma je svoju smrt podneo Kamije Demulen. Za vreme suđenja, pokazao se prilično drzak i čak je imao nekoliko upadica tipa: "Imam trideset i tri godine koliko je imao i sankilot Isus", ali samo posle pet dana, od njegove hrabrosti neće ostati ništa, a u Konsijeržeriji će biti potrebna ni manje ni više nego četiri dželata da ga pridržavaju na stolici dok su ga šišali. "Čas se bacao napred, čas se izvrtao nazad, i gurao one koji su stajali oko njega - dvojica ili trojica čak popadaše". Dok se tako branio, psovao je dželate. Danton ga je umirivao: "Ne diraj te ljude; zašto da se ljutiš na te opslužnike giljotine. Rade svoj posao, a ti uradi ono što moraš". Ali ova opaska ništa nije pomogla, pa Demulen poče da vrišti: "Lisil, pomozi mi Lisil!"
A kad su se popeli u kola, počeo je da viče ne bi li izazvao sažaljenje kod gomile koja je stajala okolo, sve se nadajući da će se pobuniti i spasti ga od pogubljenja: "Zar me ne prepoznajete? Ja sam viknuo i Bastilja je pala! Zar me ne prepoznajete? Ja sam prvi apostol Slobode! Njen kip će biti umrljan krvlju jednog od vaših sinova! Pohitajte mi, narode 14. jula, ne dajte da me ubiju!" Izvikaše ga i to je bila jedina reakcija prisutnih. Dok su kola prolazila ispred kuće Diple u kojoj je stanovao Robespjer, viknuo je: "Čudovište jedno, hoćeš li utažiti žed kad se moje krvi nalokaš; ili ti možda treba još i krvi moje žene?"
Kad se popeo na platformu gubilišta, Demulen je zamolio Sansona da uzme jedan pramen njegove kose i da ga njegovoj tašti, gospodi Diplesi. Plakao je, a i sam Sanson je osetio "da mu pocinju navirati suze". Podigao je sečivo koje je upravo odseklo Šaboovu glavu. Demulen je pogledao u oštricu svu uprskanu krvlju i poluglasno rekao: "To mi je plata, moja plata!", a zatim je, pod sečivom nekoliko puta izgovorio ime svoje žene: "Lisil! Lisil! Lisil!"

DARNAN (Žozef) /DARNAND, Joseph/
Komandir Milicije. Sekretar Unutrašnjih poslova

Umro: 10. oktobra 1945. (u 48-oj god)
Uzrok: streljan
Mesto: utvrđenje Šatijon (O-de-Sen)
Sahranjen: groblje u Tijeu (Val-de-Marn)

Nakon pobede saveznika, Žozef Darnan, bivši šef Milicije, beži u Italiju. Pošto je uhvaćen u Edolu, Visoki sud pravde ga 3. oktobra 1945. oduđuje na smrt. Dok se nalazio u zatvoru u Frenu, pre nego što je njegovo suđenje uopšte otpočelo, neko je uspeo da mu tajnim putem doturi ampulu sa cijanidom s kojom je trebalo da izvrši samoubistvo. "Nameravao sam da ga popijem za vreme jednog obroka", ispričaće posle svom prijatelju ocu Brikberžeu. "Trebalo je da zatim nekoga pozovem i kažem kako su me otrovali plašeći se sudenja. Oni iz vlade bi se našli u ćorsokaku... Zatim sam shvatio da sve to skupa nije u mom stilu i vratio ampulu sa cijanidom."
Ujutro na dan izvršenja smrtne presude, probudili su ga njegov advokat gospodin Kolen i otac Brikberže. Izgledao je naspavan i smiren. Kad ga je sveštenik koji je u njegovoj ćeliji obavljao misu pričestio, nije izdržao i briznuo je u plač, ali se brzo pribrao. U to se pojavio tužilac Kariv, koji ga je izvestitio da je njegova molba za pomilovanje odbijena i da će smrtna presuda biti izvršena. "Gospodine tužioče", rekao mu je Darnan, "kao prvo, ja tu molbu nisam ni potpisao. Osim toga, hoću da vam kažem nekoliko stvari..." Izložio je sve zamerke koje je imao na nekorektnost i propuste za vreme suđenja, i na kraju rekao: "Ali opraštavam vam i želim da smrt dočekate isto toliko mirni kao što sam ja danas." Osuđeni je zatim izašao iz ćelije pevajući odlučnim glasom dok je išao niz zatvorske hodnike: "To je samo jedno doviđenja, braćo moja..."
A u utvrđenju Šatijon ga je čekao streljački odred.
"Vidite, Brik! Ima ih dvadeset. Prave francuske face sa tim njihovim beretama. Simpatični momci - lepo su mogli biti i moji ljudi."
Mirno je prišao do stuba i zatim se osvrnuo. Jedan vojnik htede da mu zaveže oči, ali on mu ne dade. Podigoše se puščane cevi: "Zbogom, oče! Zbogom, prijatelji! Zbogom, vojsko moja! Ja sam ovako hteo! Živeo Bog! Živela Francuska!"

* Pagani su divinizirali život, a hrišćani su to uradili sa smrću.
Gospođa de Stal /Mme de Stael/ (1766-1817)

DELAKROA (Ežen) /DELACROIX, Eugene/
Francuski slikar

Umro: 13. avgusta 1863. (u 65-oj god)
Uzrok: tuberkulozni laringitis
Mesto: Trg Firstenber br. 6, u Parizu
Sahranjen: groblje Per-Lašez, u Parizu

Maja 1863. Delakroa je počeo da oseća intenzivan umor, što ga je postepeno prolazilo; pa i pored toga, još uvek je bio pun slikarskih planova: "Ako se oporavim, a mislim da hoću, naslikaću neverovatne stvari." Te neverovatne stvari bili su jedan Noa okružen svojom porodicom, kako stoji na jednoj planini posle preživljenog potopa, sa zemljom još mokrom i svetlucavom pod svetlošću sunca. Ali nedostajalo mu je snage i uskoro je pao u postelju... Vest o njegovoj bolesti raširila se Parizom. Zvono na njegovim vratima nije prestajalo da zvoni. Među posetiocima se našao i jedan član Instituta. "Bože moj, zar nisam dovoljno uvreda pretrpeo, zar nisam dovoljno propatio zbog tih ljudi!" razljutiće se samrtnik.
Delakroa se nije plašio smrti, ali je strepio pred sudom koji će o njemu doneti buduća pokolenja. "Oh! Kako bih voleo da mogu da se vratim za jedno sto godina", uzdisao je, "i da vidim šta ljudi misle o meni..." Izdahnuo je "kao dete", dok su sa crkve Sen-Žermen-de-Pre odjekivala zvona za zdravomariju, držeći za ruku svoju guvernantu Dženi. Trideset godina mu je služila i obožavala ga kao idola. Njegove poslednje reči bile su upućene njoj: "Obećajte da nikome drugom nećete dati da me okupa." Isto tako je zabranio da se posle njegove smrti napravi bilo kakva reprodukcija njegovog lica, bilo da je reč o vajanju, fotografisanju ili crtanju.
Delakroa je izrazio želju da ga sahrane na Per-Lašezu, u grob "po uzoru na neke antičke, ili na Vinjola ili Paladija, na jednoj uzvisini, na malo izdvojenom mestu. Bez ikakvog amblema, biste ili kipa". Njegov sarkofag je u stavri lavirana Volvikova reprodukcija groba poznatog pod imenom Scipionov grob.

DARBUA (Žorž) /DARBOY, Georges/
Pariški nadbiskup

Umro: 24. maja 1871. (u 48-oj god)
Uzrok: streljan
Mesto: zatvor Roket, u Parizu
Sahranjen: groblje Per-Lašez, u Parizu; zatim kapela Svetog Petra u Bogorodičnoj crkvi u Parizu

Velečasnog Darbuaa i njegovog vikara opata Lagarda komunari će zatvoriti kao taoce. Naime, smatralii su da će pariškog nadbiskupa uspeti da zamene za jednu takvu ličnost kao što je bio Blanki. Velečasni Darbua će Tijeru lično napisati pismo zahtevajući da oslobode Blankija, a pošiljku će u Versaj odneti vikar Lagard, uz obecanje da će se vratiti. No, uprkos obećanjima ("Vraticu se, pa makar me i streljali"), vikar se nije vratio, a neće to uciniti ni posle nadbiskupovog pisma u kome je ovaj tražio od njega da održi zadatu reč.
Tijer nije pristao na razmenu taoca, i pored nekoliko uzastopnih pokušaja Komune da iznudi njegov pristanak. A 14. maja će zaigrati na poslednju kartu i ponuditi sve taoce (sedamdeset i četiri osobe) za samog Blankija, ali Tijer je ostao pri svojoj odluci i pored brojnih pritisaka sa strane. Dana 24. maja, Versajci su na Magdaleninom groblju streljali šestoricu federalaca 66. bataljona. Odmah nakon toga, Fere, delegat Opšte bezbednosti, potpisaće naredbu da se, u znak represalija, strelja šest talaca. Potom je Froten, Fereov sekretar, požurio u zatvor Roket gde su se nalazili taoci, pojavio se kod upravnika Fransoaa i pokazao mu naredbu. "Šestorica, zašto šestorica? Fere nije naznačio i imena.." Upravnik ode do pretinca sa kartonima i poče da naglas čita: "Degeri /sveštenik crkve Svete Magdalene/... Bonžan... Alar... Kler... Dikudre... /jezuiti/", zatim poče da se premišlja. Neko viknu: "Šestorica, trebaju nam šestorica!" Fransoa promrmlja i šesto ime.
I dok su se spremali da skupe osuđene, začuo se nečiji glas: "A nadbiskup? Treba nam nadbiskup!
- Hajde, precrtaj poslednje ime i daj nam nadbiskupa!"
Fransoa zatim odgovori da neće dati nadbiskupa dok za to ne dobije specijalnu naredbu. Forten je zatim ponovo otišao do Ferea, koji je na naredbi dodao: "...a pre svega biskup". Bilo je sedam sati uveče. Velečasni Darbua je u svojoj ćeliji ponavljao: "Zašto mi nije suđeno da poginem na barikadi kao velečasni Afr!", a potom je sa ostalima sišao u dvorište zatvora Roket. I tu je izustio jednu jedinu recenicu, i to kao čovek koji je već i previše umoran od svega: "I pored mog pisma onima u Versaju..." Kad je streljački vod osuo paljbu, svi su popadali, osim nadbiskupa. "Boga ti, izgleda da je ovaj blindiran", uzviknuo je izvesni Loliv, prišao ranjenom nadbiskupu i ispalio još jedan metak iz svoje puške.

Poslednja stepenica
Ispod pevnice Bogorodične crkve u Parizu, nalazi se jedna grobnica u koju se sahranjuju pariški nadbiskupi. Svaki od sedamanaest sanduka, koliko ih je dosada tu smešteno, postavljen je na obične železne stalke, formirajući tako praviln niz, izuzev sanduka poslednjeg umrlog nadbiskupa. Njegov sanduk je položen tako da mu se glava nalazi na stalku, a noge na poslednjoj stepenici stepeništa koje vodi u grobnicu; na taj način on čeka dolazak svog naslednika. Ovakva tradicija preuzeta je u stvari od običaja koji je važio za francuske kraljeve u bazilici Sen-Deni.


DANTON (Žorž Žak) /DANTON, Georges Jacques/
Francuski političar

Umro: 5. aprila 1794. (u 35-oj god)
Uzrok: giljotiniran
Mesto: Trg Revolucije (danas Konkordski trg), u Parizu
Sahranjen: groblje Eransi, u Parizu. Nakon što je 1797. je groblje zatvoreno, njegove su kosti prenesene u Katakombe

I sa sečivom za vratom, Danton je ostao onaj isti: neukrotiv, naprasit, neotesan, neobuzdan, blagoglagoljiv i hrabar.
Kada su 16. žerminala ujutro došli u Konsijeržeriju gde se nalazio i kada mu je sudski pisar pročitao presudu, on poče da na sva usta pljuje po vladi, sudu i glupavom narodu. Nije prestajo da sipa uvrede ni dok mu je Sanson šišao kosu. "Zar je važno ako i umrem", zaključio je, "Lepo sam se nauživao za ove Revolucije, mnogo trošio, mnogo pijančio, mnogo žena ljubio; možemo na spavanje..."
Osuđenici su se satim popeli u kola. Mogli su da primete kako se na putu kojim su trebali da prođu okuplja svetina. "Proklete budale, dok budemo prolazili vikaće Živela Republika! A za dva sata Republika će ostati bez glave!" Dok su prolazili pored neke kafane, osuđenici su spazili nekog čoveka koji je sedeo na ivici prozora i crtao nešto na kartonu. Bio je to David. "A tu li si, podvorice!" viknu mu Danton, "Hajde, kaži svome gazdi kako umiru borci za slobodu!"
Kola zatim prođoše pored Robespjerove kuće. Sva vrata su bila zatvorena, a kapci na prozorima spušteni. "Robespjere," zazvaće ga Danton, "nema svrhe da se kriješ, jer i ti ćeš za mnom, a Dantonova sen pocrveneće od sreće u svom grobu kad se i ti tamo skrasiš." Celim putem do gubilišta, Danton je sipao psovke "od kojih je j.... t. m.... bila nejbezazlenija", reći će s ustručavanjem Sanson. Ali kad je ugledao giljotinu, Dantonovo se lice promeni, oči mu se "navlažiše", primetiće dželat koji ga je sve vreme pomno posmatrao. Ali kad bude osetio na sebi njegov radoznali pogled, to će ga iznervirati, pa će mu se besno obratiti: "Imaš li ti neku žensku, imaš li decu?" i, kako mu je Sanson odgovorio potvrdno: "I ja; eh! kad samo pomisllim na njih, ponovo se osetim čovekom!" Zatim tišim glasom, kao da govori samom sebi: "Ljubljena moja ženo, više te moje oči videti neće; dete moje, neću te znači ni videti." Naime, gospođa Danton je bila trudna...
Kad su kola stigla pred giljotinu, Danton zatrese glavom kao da hoće da otera tu prolazne sentimentalne misli, te siđe sa kola govoreći samom sebi: "Dantone, manimo se te ranjivosti!" Bez imalo uzbuđenja je gledao kako padaju glave njegove četrnaestorice drugova. Njegovo pogubljenje, koje se čuvalo za kraj, trebalo je da bude glavna tačka celog spektakla. Ero de Sešel, koji je bio na redu pre njega, htede da ga poljubi pre nego što se smesti na dasku, ali ga dželatovi pomoćnici odgurnuše prema giljotini. Tada je usledio Dantonov poslednji izliv besa: "Budale! Hoćete li zabraniti našim glavama da se izljube, tamo, na dnu korpe?"
Došao je red i na Dantona. Bacio se na dasku pre nego što su stigli da obrišu krv njegovog prijatelja. Dok su ga vezivali za dasku, okrenuo se prema Sansonu: "Nemoj nipošto da zaboraviš da narodu pokažeš moju glavu; ne vidi se svaki dan takva glava!" I tako će Sanson proneti Dantonovu glavu oko gubilišta, a "proklete budale" su zaista uzvikivale Živela Republika!

DAMJEN (Rober Fransoa) /DAMIENS, (Robert Francois)
Sluga koji je pokušao da ubije Luja XV

Umro: 28. marta 1757. (u 42-oj god)
Uzrok: raščerečen
Mesto: Trg Grev, u Parizu
Sahranjen: njegov je pepeo rasut

Proglašen krivim jer je čakijom ranio kralja, kome je rana zarasla većc za nekoliko dana, Damjen je, na osnovu presude, trebalo da bude "mučen, pržen, žezlom žigosan, živ odran i raščerečen". "Biće to težak dan!" rekao je kad saslušao presudu. Nije nego!
Izvršenje presude započelo je u 3h30 posle podne, pred ogromnom gomilom ljudi.
Za početak, prvi mučitelj je dohvatio Damjenovu šaku i pomoću specijalnih klešta ih držao nad sumpornom vatrom; ruka je polako gorela. Zatim je red došao na orleanskog dželata koji mu je oštrim kleštima stisnuo desnu stranu grudi i iščupao komad mesa. Lisabonski egzekutor je u veliku železnu kašiku nasuo smesu rastopljenog olova, voska i vrele smole i njome zalio ranu. Isti postupak je ponovljen na rukama, butinama i nogama. Celo to vreme Damjen je urlao od bolova: "Bože moj, snage, snage! Gospode Bože, smiluj se na mene." U pauzi između dva urlika, sveštenici su mu davali da poljubi raspeće. Zatim su dželati privezali osuđenog na platformu odignutu od zemlje oko jednog metra. Okovi su mu stezali vrat, ramena, trup, tako da su ruke i noge mogle biti otkinute, a da trup ostane ceo. U desnu ruku, lancem privezanu za jednu železnu rešetku, stavili su mu njegov zločinački rekvizit - čakiju. Čerečenje je moglo da započne: svaki dželat je vodio po jednog od četiri konja od kojih je svaki bio privezan za po jedan ud; konji počeše da vuku i vuku; Damjenu su popucale sve kosti, ali konji nisu uspeli da ga "rastave". Dželati su se nervirali i psovali. Damjen ih je preklinjao da ne hule na Boga. "Ne krivim vas", reći će im. Ovo neverovatno čerečenje potrajaće oko sat vremena. Osuđeni je tako stravično urlao, da je svetina, koja do tada nije pustila ni glasa, počela da negoduje. Gospođu Preando, koja se nalazila medu prisutnima, spopade sažaljenje: "Ah! Isuse, jadni konji, kako mi ih je žao!" Dželati uskoro posustaše. Zatražiše od prisutnih sudaca dozvolu da sekirom zaseku zglobove ne bi li iznurenim konjima olakšali posao. Zahtev odbijen! I onda, sve ispočetka... Damjen je tako pretrpeo šezdeset neuspešnih pokušaja čerečenja.
Zatim je Sanson ponovo izašao pred sudije sa istom molbom: sudije najzad dozvoliše da se Damjenu preseče meso na bedrima i rukama. Pošto su naoštrili noževe, dželati presekoše kožu, mišice i tetive. Damjen je, kako priča jedan svedok, "pažljivo pratio zasecanje svakog uda. Pokazao je neverovatnu izdržljivost, a iz njegovih usta nije izašla nijedna kletva."
Potom su dobro izbičevali sva četiri konja, i posle četiri-pet trzaja, razleteše se i noge i ruke... Ali Damjen je još uvek bio živ! Disao je, grudi i usne su mu podrhtavale, čak je pokušavao da nešto kaže. Ali, nisu mu dali vremena: trup s otkinutim udovima koji je bačen na lomaču još uvek je bio davao znake života. Celi ovaj prizor potrajao je oko dva i po sata.


HEMINGVEJ (Ernest Miler)
Američki romanopisac

Umro: 2. jula 1961, u 63. god.
Uzrok: samoubistvo
Mesto: San Valej, Ajdaho, SAD
Sahranjen: San Valej

Tog nedeljnog jutra, 2. jula, oko sedam sati, Hemingvej je u pižami sišao u podrum svoje kuće gde je njegova žena sakrila oružje. Uzeo je pušku kalibra 12, ponovo se popeo u hol, stavio u cev dva metka i pucao u usta. Ovaj bogati, slavni i lepi pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, oduzeo je sebi život, kao što je to učinio i njegov otac, ne ostavivši za sobom nijednog napisanog retka kojim bi objasnio ovaj čin.
Hemingvej je smatrao da je sa njim gotovo. Sa dolaskom šezdesete, zdravlje mu je bivalo sve gore: šećerna bolest, ciroza, arteroskleroza, impotencija, oslabljen vid, sve ga je to bacalo u depresiju. Pamšenje ga je izdavalo te više nije mogao ni da piše. ¨Šta život čini vrednim?¨, zapitao je prijatelje nekoliko nedelja ranije. ¨ Baviti se lepim poslom. Jesti i piti sa prijateljima. Doživeti lepe trenutke u krevetu. Od svega toga ja nemam ništa.¨ A to nikako nije mogao da podnese.

*Smrt je jedini ispit sa kojeg nas neće vratiti.
Pol Klodel (Paul Claudel, 1868-1955)


HITLER, Adolf
Nemački vladar

Umro: 30. aprila 1945, u 56. god.
Uzrok: samoubistvo
Mesto: bunker Kancelarije, Berlin (Nemačka)
Sahranjen: najpre čuvani u Magdeborgu (bivša DDR), posmrtni ostaci su uništeni 1970. godine

U svom političkom testamentu, napisanom u noći između 28. i 29. aprila, Hitler tvrdi da Nemačka niti je želela niti započela rat, da svu odgovornost snose Jevreji te da će, uprkos porazu, rat ući u istoriju kao "najslavnije i najhrabrije svedočenje volje za životom jednog naroda". Zatim je imenovao članove nove vlade: drugog Firera nije bilo; admiral Denic trebalo je da bude predsednik Rajha, Gering kancelar, a Borman ministar nacističke partije.
U zoru 30. aprila, Firer je napravio oproštajni prijem za dvadesetak osoba koje su živele u bunkeru. Nakon sat vremena, Firer se povukao u sobu i pozvao ađutanta, SS šturmbanfirera Gensea, i rekao mu: "Ovo je moje poslednje naređenje: moje telo i telo moje žene moraju biti spaljeni odmah nakon naše smrti. Ništa ne sme da vas spreči u izvršenju ove dužnosti." Nakon deset sati, tačnije oko dva sata posle podne, Firer se ponovo pojavio: bio je gladan. Posle ručka, ukočena pogleda, ćutke se rukovao sa nekima od prisutnih i zatim nestao iz sobe. Odjeknuo je pucanj. Borman i Gnese su dojurili u sobu. Hitler je ležao ispod portreta svoje majke i Fridriha II: pucao je sebi u usta. Eva Braun, s kojom se prethodnog dana oženio, bila je ispružena na kauču.
U tri sata, na samom ulazu u bunker, održana je kratka posmrtna ceremonija kojoj su prisustvovali Gering, Borman, Gense i vozač Kempl. Nakon toga su tela posuta benzinom, ali pre nego što su uspeli da ih zapale, počele su da padaju ruske granate, te je izvan bunkera postalo suviše opasno. Četvorica ljudi potrčaše u zaklon odakle je Borman uspeo da baci krpu natopljenu benzinom i, dok je tela zahvatao plamen, u znak pozdrava svi podigoše desnu ruku. Poluugljenisana tela sahranjena su u rupe izrovane granatama.
Već 4. maja Rusi su pronašli i identifikovali tela, iz nepoznatih razloga držeći sve u tajnosti i proturivši vest da se Hitler skriva negde u Evropi, najverovatnije kod Franka.
Dana 17. januara 1946, sovjetske okupacione vlasti u Berlinu molile su Francuski Vrhovni štab da im u 12h30, ispred bivše kancelarske zgrade, pošalju jednog oficira, ne objašnjavajući kojim povodom. Ovo nikako nije bio prvi poziv upućen Vrhovnom štabu, tako da je pukim slučajem izbor pao na poručnika Anrija Ratnoa, Jevrejina, francuskog državljanina nemačkog porekla. Američki i engleski vrhovni štab oglušio se na ovaj poziv i nije nikoga poslao na ugovoreni sastanak, tako da je Ratno bio jedini koji je prisustvovao otkopavanju "skvrčenih i ugljenisanih" tela muškarca i zene. Hitlerov zubar, Junge, uporedio je vilicu muškarca sa skicom vilice svog slavnog pacijenta: nije bilo sumnje, pred njima je zaista bio Hitlerov leš.


PITAGORA
Grčki filozof i matematičar

Umro: oko 470 god.p.n.e. ( u 99-oj god. otprilike)
Uzrok: masakriran
Mesto: Kroton, u Kalabriji(Italija)
Sahranjen: mesto nepoznato

Postoje svakojake pretpostavke o Pitagorinoj smrti, o kojem se i inače zaista malo toga zna. Neki čak tvrde da je matematičar umro od sreće kad je pronašao neku svoju teoremu. Pretpostavka zanimljiva, ali najverovatije netačna. Zadržaćemo se kod one prema kojoj je Pitagora, bežeći zajedno sa svojih četrdestak učenika iz grada Krotona, čiji su se stanovnici digli protiv njega, naišao na polje zasađeno pasuljom kojim je trebalo proći da bi umakao svojim progoniteljima. Pošto su, prema verovanju, u toj biljci prebivale duše pokojnika, Pitagora ne htede da pregazi mahunarke. " Radije ću da umrem nego da pregazim jadni pasulj!" , rekao je i seo kraj polja. Stanovnici Krotona su ga sustigli i masakrirali i njega i njegove učenike.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10832
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14


Povratak na KNJIŽEVNOST

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost