Dvoboji

Dvoboji

Postod branko » 17 Mar 2011, 16:48

Двобоји који су изменили историју књижевности

Четворица јахача смрти


Прича о трагичном крају Пушкина и Љермонтова одавно је постала својина свих поштовалаца не само руске литературе. Међутим, мало се, или нимало, зна о даљој судбини њихових убица. Ово је кратка белешка (и) о томе...

Пушкин и Љермонтов били су савременици, али се никада нису срели, боље рећи упознали. Обојица су се родила у Москви и живела у Петербургу. Пушкинов отац Сергеј Љвович, био је мајор у оставци. Отац Љермонтова Јуриј Петрович, капетан. И један и други потицали су из старих племићких породица. Предак Пушкина био је Гаврило Олексич и ратовао је с Александром Невским, мати Пушкинова, Надежда Осиповна, била је унука „Арапина Петра Великог” А. П. Ханибала, домороца из Етиопије (Камеруна?). И Љермонтов је имао стране корене: његов род је, по предању, потицао од Џорџа Лермонта из Шкотске, кога је руска војска заробила 1813. године а потом је остао у Русији и постао њен поданик. Имали су заједничке познанике. Коњички заставник Љермонтов у војсци је друговао с поручником Гончаровим, рођеним братом Пушкинове жене Наталије. Али, Пушкин никада није чуо за име Љермонтова. Зашто? Није ствар само у разлици у годинама.
И Пушкин и Љермонтов објавили су своје прве стихове у петнаестој години. Али, Љермонтов који је анонимно штампао своју прву песму „Пролеће” у часопису „Атенеј”, у септембру 1830. године, наишао је на хладан пријем читалаца, смртно се увредио и скоро шест година ништа није објављивао. Стихове је потајно записивао у свеску и у албуме допадљивих дама. Како је Пушкин могао да зна за његове предивне строфе? Могуће је да су се ипак срели. Када? У лето 1820. године Пушкин, у Русији већ познат и гласовит песник, и петогодишњи Љермонтов са својом баком истовремено су се налазили на кавкаским Минералним водама. У Пјатигорску је једна једина улица водила према изворима и бањама и у њој се живело дању, те није немогуће да су се ту и срели - велики песник и његов наследник у руској поезији. Обојица су показивала симпатије према бунтовним декабристима и обојица су проверила удобност царске робије.
Пушкин и Љермонтов писали су и стихове и прозу, певали о слободи и изазивали завист али и прекор вишег друштва Русије. У зиму 1834-35. године Љермонтов је често одлазио код браће Трубецки, Александра и Сергеја, и ту је могао да сретне будућег Пушкиновог убицу Дантеса који је у то време усрдно посећивао Трубецке. Пушкин је имао рђаве односе с родитељима пошто их је својим епиграмима, слободољубивим „бунтовним” стиховима, сукобом с властима и робијом „компромитовао” код племства. Године 1807. умро је Пушкинов млађи брат Николенко, а с другим млађим братом Лавом није био близак. Једино је волео нану Арину Родионовну и сестру Олгу која је упорно али безуспешно покушавала да га помири с родитељима. Љермонтов није имао ни браће ни сестара, само вољену баку Е. А. Арсењеву. Остао је без родитеља у 17. години, мајка му је умрла кад је имао три лета а отац га је брзо напустио. Тако ни Пушкин ни Љермонтов нису осетили родитељску љубав. И један и други погинули су у двобоју, и то од руке не случајних људи. Дантес је био Пушкинов рођак, а Мартинов давнашњи школски друг и пријатељ Љермонтова. Случајност је (?!) и да су и Дантес и Мартинов били високи, спортски грађени, плавокоси и плавооки. Све оно што, физички, нису били ни Пушкин ни Љермонтов.
И последња невероватна случајност: Н. Арендт, дворски лекар Николаја I, све време, два дана, налазио се уз постељу смртно рањеног Пушкина и свом другом великом пацијенту, песнику Љермонтову, причао о последњим тренуцима његовог идола.

Пушкин

Александар Сергејевич Пушкин био је прилично напрасита особа, распет између славе великог песника и увредљиво ниског положаја на двору где је био камер-јункер, почасно звање племића дворанина. Ту је, наравно, било подсмеха и свакојаких подметања на које је пркосни поета често реаговао на онда уобичајен начин - изазовом на двобој. Ништа необично ако се зна да је, нешто касније, славни генерал Л. Корнилов овако објаснио не само свој животни став: „Душа - Богу, срце - жени, дуг - отаџбини, част - никоме”. Тако су мислили и сви који су држали до себе.
Пушкин је много пута излазио на двобој, али још више одустајао, углавном на наговор пријатеља. Био је добар мачевалац и одличан стрелац који је упорно усавршавао своју вештину владања оружјем. И колико год је у другим приликама био нагао, на двобоју је испољавао зачуђујућу хладнокрвност обично не пуцајући први, чекајући да му се противник што више приближи.
Кобни двобој с бароном Жоржом-Шарлом Дантесом збио се 27. јануара 1837. године код Црног потока, око 5 сати изјутра...
Занимљиво је да је њих двојица требало још раније да укрсте пиштоље, новембра претходне године. Тада је кап у препуној чаши увреда и понижења била анонимна диплома-пашквила коју је Пушкин добио 4. новембра, а која га је проглашавала коадјутором (замеником) Великог магистра Ордена рогоња с јасном поруком о вези Дантеса и његове жене Наталије. Двобој је тада избегнут захваљујући молби и сузама барона Хекнера који је недуго пре усвојио Дантеса. А онда се Француз, који је имао више немачке крви, оженио сестром Пушкинове жене, Јекатерином Николајевном, и постао песников рођак, пашеног, како би код нас рекли. Примирје није потрајало. Две недеље после венчања Дантес више није скривао везу с Наталијом и љутити и увређени Пушкин је, 25. јануара, написао писмо с најгрубљим увредама на његов рачун. Наредног дана аташе француског посланства виконт Огист д’ Аршијак предао је песнику Дантесов позив на двобој.
Договорени услови двобоја били су готово смртоносни јер се пуцало с растојања од 10 корака (7 метара). Обојица су изабрала пиштоље „лепаж” чији су меци калибра 12 милиметара наносили ране опасне по живот. Све је било по правилима. Пушкинов секундант био је његов школски друг К. Данзас, а Дантесов већ помињани виконт Д’Аршијак који су у дубоком снегу пропртили стазу за учеснике двобоја и својим шињелима означили баријере.
Потпуковник Данзас махнуо је шапком и Пушкин је, брзо ходајући према шињелу на својој страни, нанишанио желећи да што пре устрели противника. Али, Дантес је пуцао тренутак раније. Пушкин је пао на шињел Данзаса, смртно рањен у десну страну стомака. Ипак, нашао је снаге да лежећи нанишани и пуца. Дантес је стајао окренут десним боком, савивши десну руку у лакту да би покрио груди а празним пиштољем - главу. То га је и спасло. Метак је пробио десну подлактицу и ударио о дугме мундира. Дантес је пао, а Пушкин, иако смртно рањен, викнуо је: „Браво!” Међутим, Дантес се брзо подигао јер рана није била тешка.
Пушкин је обилно крварио, изгубивши два литра крви, а лекара није било. На Дантесовим санкама допремили су га кући где је, не губећи свест, умро 29. јануара 1837. године, у 2 сата и 45 минута. Метак је на неколико места пробио црева и, поломивши део ребара, зауставио се близу кичме. Остало је забележено да је, не могавши више да трпи ужасне болове, посегао за пиштољем, али га је верни Данзас предухитрио сакривши га испод свог мундира, уз речи: „Не треба, Цврчак!”, како су Пушкина звали у школи. Потпуковника су одмах ухапсили не дозволивши му да тело свог друга сахрани у Свјатогорском манастиру, поред мајке...

Љермонтов

Пушкин се још борио за живот кад је коњички заставник Михаил Јурјевич Љермонтов написао првих 56 стихова песме „Смрт песника”. Ти стихови, без имена аутора, у хиљаде примерака преписиваних руком, затрпали су Петербург и друге градове. Био је то звездани тренутак Љермонтова и његово име, убрзо обзнањено, постало је познато у водећим круговима руског друштва. Никада, ни пре ни после, ни у Русији ни у Совјетском Савезу, стихови нису изазвали тако „експлозиван” учинак.
Средином фебруара 1837. године Љермонтов је написао завршних 16 стихова песме „Смрт песника” и ускоро, заједно са С. А. Рајевским, који је умножавао и делио његове дело, био ухапшен. Песника су послали на Кавказ, у армију која је водила даноноћне борбе, а Рајевског на робију. Судбина, коју су умногоме кројили тадашњи власници туђих живота, хтела је да и Љермонтов заврши као његов узор и јунак песме која га је прославила.
Двобој с Мартиновим, четири године доцније, десио се у време кад је Љермонтов, пре свега поемом „Демон” и романом „Јунак наших дана”, већ заузимао место свог узора и кад је желео да напусти армију и посве се посвети литератури. Неспорно је да су и овде умногоме кумовали бројни непријатељи из врха власти, као што нема спора да су му нашли правог противника за - убиство у двобоју. Јер, то је било баш то, убиство у двобоју.
Пре овог кобног дуела Љермонтов се само још једном окушао у окршају „један на један”. И он са Французом, сином француског посланика Ернестом де Бараном који му је, поред осталог, замерио и што је за смрт Пушкина окривио Французе као нацију. Прво су укрстили мачеве и само је срећа спасла Љермонтова пошто се у одсудном часу, кад је песнику и официру сечиво већ пукло, противник оклизнуо и само му запарао кошуљу на грудима. Онда су прешли на пиштоље: Де Баран је промашио, а Љермонтов потом пуцао у ваздух. Двобој је завршен руковањем.
Тражећи лека грозници која га је месецима мучила, Љермонтов је отишао у Пјатигорск на Кавказу и ту срео свог старог друга и пријатеља Николаја Соломоновича Мартинова, мајора у оставци. Непосредан повод десио се 13. јула 1841. године, на седељци код генерала Верзилина где је био и Лав Пушкин, млађи брат страдалог песника. И док су одзвањали звуци с клавира за којим је седео кнез С. Трубецки, Љермонтов се нашалио на рачун Мартинова који је стајао и разговарао с Надеждом, кћерком генерала Верзилина, према којој очигледно није био равнодушан. Управо у том тренутку Трубецки је завршио и великом двораном су, као бич, одјекнуле речи Љермонтова који је девојци добацио да буде опрезна с тим „опасним брђанином с великим јатаганом” јер може остати не само без части него и без главе. Ваља рећи да се мајор у оставци, незадовољан положајем у војсци, али и у друштву, већ неколико месеци одевао у чудну одећу кавкаских ратника, носио велики јатаган, обријао главу и био у дубоком нерасположењу.
Покушавајући да избегне двобој, Љермонтов је после изазова Мартинова рекао да одустаје од пуцања, али је овај одбио примирје.
Дуел се збио 15. јула 1841. године, између 6 и 7 сати увече код Челичне стене надомак Пјатигорска. Услови двобоја упућивали су на неминовност трагичног исхода: гађа се до три пута на растојању од 15 корака (10,5 метара). У том тренутку на борилиште се спустио јак пљусак, али су секунданти ипак дали знак. Љермонтов је мирно стајао на месту окренувши руку с пиштољем нагоре презриво гледајући Мартинова. Овај, запенушао од беса, викнуо је да се не шали него да пуца у њега. Љермонтов је хитац испалио у ваздух, а Мартинов је, дошавши до баријере, најближе што се могло, пуцао у непокретног и разоружаног песника. Метак је пробио груди и изазвао тренутну смрт...
Прича о трагичном крају два велика и по усуду слична руска песника углавном је позната. Међутим, мање се зна о судбини Дантеса и Мартинова, људи који су не својом вољом а понајмање даром ушли у историју литературе. Ово је кратка белешка о њиховим даљим судбинама.

Дантес

Коњички заставник Жорж-Шарл Дантес ражалован је одмах после двобоја и препоручено му је да напусти Русију. То је за њега био најбољи исход с обзиром на то да је Лав Пушкин желео да освети старијег брата, а у тој намери придружио му се син историчара Карамзина, Александар. Дантес је остао жив пошто је цар Николај I дао на знање његовом „оцу” барону Хекерену да га што пре пошаље из Петербурга. Дантес се касније правдао да није знао колико је велики песник био Пушкин, да је циљао у ноге, али је метак, је л’, случајно завршио у стомаку.
Вратио се у Француску, али су му тамо врата бројних Руса била затворена. Ипак, продоран, прилагодљив и лукав направио је завидну каријеру, а после смрти жене Јекатерине, 1843. године, старије од њега три лета, посветио се политици. У Алзасу је изабран у Скупштину покрајине, а 1852. године га је Лудовик-Наполеон, рођак Бонапарте, послао у Потсдам на преговоре с руским царем Николајем I. Успешно је окончао преговоре и постао сенатор у 40. години. Као добар говорник, у француском Сенату оштро је нападао Виктора Игоа и Гарибалдија, позивао на уништење Париске комуне 1871. године. Изузетно богат и утицајан, именован је за градоначелника градића Сулц у Алзасу где је и сахрањен у 83. години, поред жене и барона Хекнера.
Савест га, очигледно, није много мучила, пошто је говорио да је и Пушкин могао њега да убије. Истина, никад није јавно причао о том двобоју без обзира колико су га свакојаки радозналци опседали. Освета га је стигла мимо јавности, у сопственом дому, а у лику његове треће кћери Леоне-Шарлоте. За разлику од својих сестара и брата, она је блиставо знала руски језик и свој живот посветила успомени на Пушкина, свог течу. Напамет је знала многе његове стихове, а у соби је, уместо распећа, држала његов портрет. Може само да се замисли како се осећао њен отац кад је долазио да је обиђе и кад му је, неретко, довикивала да је убица и да је пуцао у срце руске културе. Нису ни обедовали за истим столом, а мајка Јекатерина била је потпуно равнодушна према кћерки.
Искористивши свој утицај и везе које је имао, отац је на крају кћерку сместио у завод за умоболне пошто, како су закључили његови лекари, девојка испољава „ненормалну љубав према покојном течи”. Тамо је и умрла, седам година пре оца. И данас се у Сулцу налази троспратна кућа Дантеса и једна улица носи његово име...

Мартинов

Мајор Николај Соломонович Мартинов после хапшења тада уобичајеног за учествовање у двобоју, посебно са смртним исходом, очекивао је сурову казну: робија у Сибиру или деградирање у обичног редова. Ништа од тога се није десило. Војни суд га је осудио на тромесечни затвор у тврђави и црквено покајање. Николај I га је, међутим, ослободио затворске казне и оставио му само црквено покајање.
Наредних неколико година Мартинов је у манастиру у Кијеву издржавао сурову епитимију (црквену васпитно-поправну меру) коју му је одредио Кијевски духовни конзисторијум с роком од 15 година. Епитимија је, иначе, подразумевала изнурујуће молитве, продужени пост, ходочашћа и друго. Био је то уистину тежак испит за Мартинова и он је усрдно окајавао своје грехе, стално помињући убијеног Љермонтова. Ипак, навикао на слободан живот официра у оставци, до очајања су га доводили нови услови свакодневице пред којом су још биле дуге године. Два пута је тражио помиловање и Синод му је казну скратио на седам година, али је три лета доцније потпуно ослобођен. Оженио се и неколико година, неузнемираван, провео у Кијеву.
Имао је пуно заштитника који су сматрали да је исправно поступио јер је бранио и своју част и част једне даме, али није био ни мали број оних који су га гледали као отпадника. После Кијева настанио се у Москви и живео врло повучено. Ипак, последње године углавном је провео у месном Енглеском дому за карташким столом. Постао је мистик и у својој соби призивао духове, а кнез Голицин је забележио да „језива хладноћа избија из његове фигуре, белокосе, с непокретним лицем, суровог изгледа”.
Умро је 1875. године, као шездесетогодишњак. У опоруци је тражио да га сахране у Знаменском, селу поред Москве које је припадало његовом оцу, али не у породичној гробници него на посебном месту и без икаквих натписа на споменику. Плашио се да неће бити спокојан ни у земљи. Сахранили су га, ипак, у породичној гробници. И заиста, кад су 1924. ту населили малолетне беспризорнике и рекли им ко је тај Мартинов, они су раскопали гроб, извукли његов скелет и остатке разбацали по гробљу. Данас се село Знаменско назива Леснаја цесарка (Шумска бисерка), али га народ зове Црно место или Мартиново...

П. Милатовић
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10806
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Povratak na KNJIŽEVNOST

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost