Pablo Pikaso

[branko]

Пабло Руиз Пикасо

(шп. Pablo Ruiz Picasso, Малага, 25. октобар 1881 – Мужин, 8. април 1973), био је свестрани шпански уметник, један од највећих сликара, вајара, цртача и графичара 20. века.[1] Уз Жоржа Брака, један је од оснивача ликовног правца кубизам.

Биографија
Пабло Пикасо је био син Хозеа Руиза Бланка, професора цртања, и Марије Пикасо Лопез. Његово неуобичајено интересовање за цртеж је почео врло рано, негде у 10 години, када је постао ученик свог оца у Коруњи, где се породица преместила 1891. године. Од тог момента његов таленат и интересовање за експериментисање и развијање сопственог ликовног израза, помаже му да врло брзо превазиђе уметничке способности свога оца. У Коруњи, Пикасов отац је одлучио да подреди своје уметничке амбиције сину, доводећи му моделе и подржавајући га у остварењу његове прве изложбе када је имао само 13 година.
Породица Руиз-Пикасо се сели у Барселону 1895. године и Пабло се уписује у Љочу (кат. La Llotja), локалну уметничку академију, где је његово отац већ добио посао као професор цртања. Сви у породици су се сложили да Пабло може да постане академски сликар, а 1897. године, његова слава у Шпанији је ишла у прилог очекивањима, пошто је те године његова слика Наука и милосрђе за коју је његов отац био модел доктора, добила почасну награду у Мадриду на изложби Краљевске академије Сан Фернандо.
Шпански главни град је био очигледно следећа станица за младог уметника, гдје би могао да стекне признање и испуни очекивања својих родитеља. Пабло Руиз одлази за Мадрид и уписује се у Краљевску академију Сан Фернандо, јесени 1897. године. Али убрзо оцењује наставу на Академији испод очекиваног нивоа и проводи време на цртање и сликање свакодневнице која га окружује: кафића, улица, бурдела, итд. У Праду открива шпанско сликарство и пише: „Музеј је предиван. Веласкез је прва класа; моју пажњу привлаче одлични портрети од Ел Грека, али Муриљо није уверљив у свакој од својих композиција“. Дела ових и других уметника су оставила јак утисак на Пикаса и такође постала путоказ у различитим моментима његове дуге каријере. Гоја је био уметник чија дела је Пикасо нарочито копирао у Праду 1898. године (портрет тореадора Пепеа Ила и цртеже за једну од графика из Гојине серије Каприци).
У Барселони, где је похађао школу, као и у Мадриду, где је био свакодневни посетилац музеја Прадо, занимало га је све у вези са сликарством, а сањао је и о Паризу, где напокон стиже у октобру 1900. године.
У историји сликарства мало је “државних удара” који се могу мерити с оним што га је Пабло Пикасо остварио 1907. године, када је својим запањеним пријатељима показао “Госпођице из Авињона", слику на којој је свет представио као у разбијеном огледалу. Пикасо је био покретач и инспиратор сликарских смерова као што су кубизам и сугестивни експресионизам који представљају прави револуционарни преврат у модерној ликовној уметности.
Женио се два пута и имао је много љубавница. Отац је четворо деце. Посљедње дете, Палому, добио је у својој 68. години.
Паралелно са сликарством Пикасо се посвећивао и скулптури, пре свега у годинама око 1907. када је стварао под утицајем кубизма, затим око 1930. године и у другим раздобљима његовог стварања.
Пикасо је направио преко 6000 слика, скулптура и цртежа. Његове слике данас вреде милионе.
Умро је 1973. када му је отказало срце за време напада грипа.

Пацифизам
Пикасо је за време Шпанског грађанског рата, Првог светског рата, и Другог светског рата остао неутралан и није био ни на једној страни и није ратовао. Никаква политика није битно и трајно утицала на њега и ако је једно време био и у Комунисточкој партији, али је после Стаљина одступио из ње јер је био критикован.
Пикасо о томе није никада говорио али је подржавао мисао да је био пацифиста.

Пикасово дело
Пикасово дело се сврстава у неколико фаза и ако су поједина раздобља у његовом делу предмет спорова. Може се узимати да су то била; плаво раздобље (1901–1904), ружичасто раздобље (1905–1907), доба под утицајем афричке примитивне уметности (1908–1909), аналитички кубизам (1909–1912), синтетички кубизам (1912–1919).
Између година 1939. и 1940. се у Њујорку одржавала велика ретроспективна изложба Пикасовог дела и том приликом се показао целокупан распон његовог дела и многи теоретичари уметности су исправили своја мишљења о његовом делу.

Пре 1901. године
Пикасо је учио од свог оца пре 1980. године сликарству и на његовим првим делима се може запазити академски реализам а нарочито на сликама око 1896. године и слици на којој је његова сестра Лола. 1897. године је сликао под утицајем симболизма. После тога је настало доба које се по некада зове "модернистичко".

Плаво раздобље
У плавом раздобљу (1901–1904) ствара Пикасо тамне слике у хладним плавим тоновима и није сигурно када је тако почео да слика. Строги колорит и тужни мотиви (проститутке и просијаци) могу имати узрок и у самоубиству његовог пријатеља. Теме су му биле још и уметници, акробати.

Ружичасто раздобље
За ружичасто раздобље (1905–1907) је карактеристичан веселији прилаз и израз са топлим наранжастим и ружичастим бојама а као мотив се опет јавља арлекин. 1904. године упознао је Фернанду Оливије и она као и француски сликари дали су печат његовом делу у ово доба.

Афричко доба
На почетку Пикасовог афричког доба (1907–1912) стоји његова позната слика госпођице из Авињона која је инспирисана предметима који су донесени из Африке (нарочито на две фигуре те слике) и ово дело води равно ка добу и стилу кубизма.

Аналитички кубизам
Аналитички кубизам (1909–1912) је стил који је разрадио Пикасо заједно са Жорж Браком. Оба сликара употребљавају тамне браон тонове и оба сликара сликају тако као да посматрају предмете из више углова одједанпут. Ради се о кретању очне тачке која је до тада у уметности увек била непокретна. У то су доба слике Пикаса и Брака јако сличне.
Аналитички кубизам се одликује декомпозицијом- разлагањем реалности у поједине погледе који су симултано представљени у једној површини. Ка својим експериментима су се одлучивали за једноставне облике предмета који су омогућавали погледе са стране, од горе и слично.

Синтетички кубизам
Синтетички кубизам (1912–1919) је даљи степен у развоју кубизма. Уметник на слике лепи комаде папира, често и тапете, новинску хартију и то је појава првог колажа у уметности.
Синтетички кубизам се одликовао слободним компоновањем реалних облика у равни слике и тежњом да се развију колажи. То је била реакција на почетне токове нефигуративне уметности, која је рушила композициони ред слике а такође и на фовизам и његову декоративност.

Класицизам и нареализам
После Првог светског рата Пикасо ствара у неокласицизму и овај повретак "ка реду" се опажа код многих уметника двадесетих година 20. века и његова дела тога доба црпе из дела Енгра, француског класицисте.
У тридесетим годинама 20. века његовог арлекина је заменио минотаур, што се сматра споном између надреализма, као у слици Герника, једне од његових најпознатијих слика, која је обележила бомбардовање шпанске Гернике од стране Немаца.

Позно дело
Пикасо је био један од 250 скулптора који су излагали у Филаделфији 1949. године. У педесетим годинама 20. века се Пикасов стил опет променио, када је створио интерпретације по делима старих мајстора сликарства, Веласкеза, Гоје, Пусена, Манеа, Курбеа и Делакроа.
Пикасово касно дело је смеса различитих стилова сликарства и он се мењао до краја свога живота. Његови радови у његово доба нису били признавани и он је доживео признање као уметника који је био далеко изнад свога времена тек касније.
Пикасо је најплоднији сликар свих времена. Према Гинисовој књизи рекорда направио је око 13.500 слика, 100.000 графика, 34.000 илустрација за књиге, и 300 скулптура. Укупна вредност његовог рада је 1973. године процењена на 750 милиона долара.

Нека од познатих Пикасових дела
Дете са голубицом у рукама (збирла леди Аберкомвас, Лондон, 1901)
Акт од позади (приватна збирка, Париз, 1902)
Породица акробата (Уметнички институт у Чикагу, 1905)
Госпођице из Авињона (Музеј савремене уметности Њујорк, 1906 — 1907)
Акт (Галерија Тејт у Лондону, 1910)
Портрет Амброаза Волара (Музеј модерне уметности Москва, 1910)
Жена са гитаром (Музеј модерне уметности Њујорк, 1911 — 1912)
Мртва природа са лулом (Народна галерија Праг, 1914)
Виолина (Музеј националне уметности у Паризу, 1914)
Седећи пјеро (Музеј модерне уметности Њујорк, 1918)
Огледало (Пикасова збирка, 1932)
Жена седећа на плажи (Пикасова збирка, 1937)
Герника (Национални музеј Краљица Софија, Мадрид, 1937)

[branko]

[branko]

[branko]

[branko]

[branko]

[branko]