Оља Ивањицки

[Dreamer]

Оља Ивањицки, право име Олга, је рођена у Панчеву 10. маја 1931. године у руској болници. Њени родитељи, отац Василиј Васиљенко Ивањицки и мајка Вероника Михајловна Пјотровска су у Србију дошли као прогнаници из Русије након Октобарске револуције. Живели су у Крагујевцу где је Оља Ивањицки живела све до доласка у Београд, да студира вајарство на Академији за ликовне уметности у Београду. Мада је уписала вајарство, она се од самог почетка углавном бавила сликарством. 1957. године је завршила академију ликовних уметности у класи професора Сретена Стојановића. По завршетку постдипломских студија, 1962. године добила је посебно признање и стипендију Фордове фондације за наставак студија у САД, а године 1978. и могућност да учествује у програму Фулбрајтове фондације „Artistin Residencena Rhode Island School of Design“.
Један је од оснивача Ниш Арт Фондације и Салона Музеја Медиале а 2007. основала је и Фонд Олге Оље Ивањицки са крајњим циљем да Фонд ради на оснивању Музеја Оље Ивањицки.
„Уопште не знам колико знам. Знам и оно што ми још није пало на памет.“
(Оља Ивањицки)
Умрла је у Београду 24. јуна 2009. после операције срца.

Медиала
Године 1957. са групом сликара — Милићем од Мачве, Леонидом Шејком, Милованом Видаком, Светозарем Самуровићем, Костом Брадићем, Синишом Вуковићем, Миром Главуртићем и другим — основала је групу „Медиала“. коју су представљали млади сликари, писци, филозофи, архитекте, композитори. Свим члановима Медијале била је заједничка једна једина идеја: бескрајна љубав према уметности и бескрајно веровање у њене свеукупне моћи.
Прва изложба под називом "Медијална истраживања" одржана у галерији Графички колектив а излагали су Оља Ивањицки, Леонид Шејка, Миро Главуртић, Владан Радовановић.
Група Медиала је имала 12 изложби.
Године 2006. Оља Ивањицки ради на оснивању Салона музеја Медиале, у оквиру Историјског музеја Србије.

Сликарство
Оља Ивањицки је имала 99 самосталних изложби у земљи и иностранству. Шездесетих година прошлога века је почела прва са поп артом у Београду, а припремала је и изведбе које се памте. Њене слике се налазе у многим музејима и галеријама широм света:
музеју „Метрополитен“ у Њујорку,
Музеју модерне уметности у Њујорку,
музеју „Санта Барбара“, Калифорнија
Музеју савремене уметности у Београду,
Народном музеју у Београду,
Музеју модерне уметности у Скопљу,
Музеју града Београда,
Историјском архиву у Београду,
Градском музеју у Ровињу,
колекцији „Филип Беман“ у Филаделфији,
факултету „Добс Фери“ у Њујорку,
Колекцији „Витезови Малте“ у Њујорку итд.

Пројекти
2003. године је завршила и неколико архитектонских пројеката. Пројекат за нови трговински центар у Њујорку, под називом „Big Apple Twins – Ground and Sky Zero Memorial“ и архитектонски пројекат који обухвата две грађевине за Марс, мушку и женску зграду, Matrimonial Buildings.
2004. године је учествовала на конкурсу за меморијални центар у Њујорку са пројектом „Меморијална сфера“ (Memorial Sphere).
2004. године направила је пројекат моста преко Дунава за Београд, „Belgrade Time Gate“, а учествовала је и на конкурсу „Nasca Observatory Lodge“ у Перуу, као и на Трећем Пежоовом такмичењу за пројекат аутомобила блиске будућности.
2005. године опробала се и као костимограф у Народном позоришту у Београду, у оперети „Слепи миш“, Јохана Штрауса, а са модном кућом "Мона" је остварила модну ревију „Тесла“, поводом 150 година рођења Николе Тесле.
2007. године са модном кућом "Мона" из Београда урадила колекцију "Његош" посвећену 150-годишњици штампања Горског вијенца.
2009. године, пред сам одлазак у болницу на тешку операцију, предала скице за још једну ревију у оквиру куће "Мона".

Објављена дела
1995. "Огледало љубави", преписка Оље Ивањицки и Леонида Шејка, Силмир, Београд
1995. "Олуја мозгова", разговори са Ољом Ивањицки, приредила Љубинка Милинчић, КОВ, Вршац
1998. "Видела сам пре и после", песме и есеји, приредила Сузана Спасић, Интерпрес, Београд
2008. "Вечни услов", поеме, приредила Сузана Спасић, Компанија Новости, Београд
2009. "Видела сам пре и после", друго издање, прва постхумна књига, Интерпрес, Београд

Награде и признања
Изабрана за Најбољег сликара двадесетог века у Југославији на основу гласања спроведеног међу југословенском публиком.
Добитник је Седмојулске (1988) и Вукове награде за животно дело, највећих признања у Србији.
1995. IBC Cambridge - „Међународну жену године”
1998. ABI - Међународни биографски центар из Кембриџа и Амерички биографски институт - „Међународну жену године”
1999. IBC Cambridge - „Водећих 2000 интелектуалаца света”
2000. IBC Cambridge - „Изузетни појединци 20. века”
2001. IBC Cambridge - „Водеће живе легенде света за 2001 годину”
Постала је заменик гувернера Америчког биографског института, а затим заменик директора Међународног биографског центра у Кембриџу.
2005. - Један од оснивача Нишке уметничке фондације за младе уметнике.
2006. - Златни беочуг за животно дело Културно-просветне заједнице Београда.

[Dreamer]