Tode Nikoletić - Bubica

[branko]

Tode Nikoletić

Bubica

Komedija za decu

LICA:
BUBICA
BUMBAR
OLJA
OLIVER
ZOLJA
DUGI

Mesto događanja: park

Likove, oko kojih se vrti ova urnebesna dečja komedija, sam pozajmio iz razdraganog detinjstva kojeg se sa setom prisećam. Možda se, sve ovo što ćete pročitati ili videti, nije dogodilo meni. Možda je to Vaš prvi ljubavni izlet, jer prve ljubavi su obično, mali nespretni događaji koji se ipak srećno završavaju.

Autor

Park. Drvena klupa, pored klupe svetiljka. Spomenik u sredini, a okolo dva reda stabala. Iz škole se vraćaju dve devojčice, glasno se prepirući i...
ZOLJA: Kriva je!
OLJA: Nije!
ZOLJA: Jeste!
OLJA: Nije kriva. Baš je briga.
ZOLJA: E, baš jeste! Zašto je braniš? Otkad je došla u naš razred, totalno je zaludela dečake. Videla si Bumbara, potpuno je oslepeo od zaljubljenosti. Mogao bi ga voz pregaziti, a da ne primeti. Tako se čudno ponaša u poslednje vreme da ga jednostavno ne mogu prepoznati. Namazao pola litre ulja u kosu, izbuljio oči ko sova, a uz sve to, stalno nešto brblja, evo ga! Ko poručen.
Bumbar prolazi sav ukočen, zamšiljen i nezainteresovan za sve oko sebe.
OLJA: Auuuuu.
ZOLJA: Videla si.
OLJA: Ne mogu da poverujem?!
ZOLJA: I ti kažeš da nije kriva! Kriva je i tačka.
OLJA: Ali nije ga Bubica naterala da se zaljubi. Sam je kriv.
ZOLJA: A Oliver? Hoćeš reći da je i Oliver kriv.
OLJA: Pa, znaš, ovaj...
ZOLJA: Lisica. Videla da ima nov bicikl, pa iskoristila priliku i zauzela tvoje mesto. Baš me zanima čime li ih je opčinila, onako debeljuškasta i okrugla. Da nema noge i ruke ličila bi na loptu.
OLJA: Verovatno je lepa, lepša od nas.
ZOLJA: Lepa! Ne budi smešna, izgleda kao izvrnuta čarapa
OLJA: Ali, čula si kako joj se udvaraju i tepaju "Bubica".
ZOLJA: Bubica! (Podrugljivo) Ma kakva Bubica. Više bi joj odgovarao nadimak Prasica. Ne mogu da je smislim, kočoperi se po razredu kao bodljikavo prase. A ti je pored svega još braniš.
OLJA: Oliver i Bumbar su krivi. Preko noći su nas zaboravili. Obasipaju je pažnjom i poklonima kao da je princeza u pitanju. Nas više i ne primećuju. Zamisli, jutros je Oliver prošao, a da mi ni "zdravo" nije rekao.
ZOLJA: Isti je slučaj sa Bumbarom. Uvek ga vidim da joj nosi torbu. Majmun jedan tupasti, videće on zbog toga. Trebaće njemu Zolja, moliće on mene za domaći. Jedva čekam da mi priđe i molećivo kaže: „Zoćo, daj domaći", a ja lepo odbrusim: „Šipak!" Eno ti, Bubice, pa nek ti da.
OLJA: Isto čeka i Olivera. Ima da ga obesim za onu kravatu što je okačio. Nije je nosio dok se meni udvarao. Sad tek vidim da nam je Dugi najbolji drug. Jedini se on iz razreda nije zaljubio u onu vrtirepku. Jedino njemu nije oduzela ono malo pameti što ima.
ZOLJA: Imam osećaj da nas Bubica pravi šeprtljama.
OLJA: I meni se čini, nešto moramo smisliti. Ovako više ne ide.
ZOLJA: Moramo joj smrsiti konce.
OLJA: Konce! Otkud ti sad pa konci!
ZOLJA: Htela sam reći, moramo joj pokvariti planove.
OLJA: Super! Ali kako?
ZOLJA: Jednostavno. Pratićemo ubuduće svaki njen pokret, i gde god nam se ukaže prilika, pravićemo joj neprilike. Razumeš? Za početak predlažem da joj napišemo ljubavno pismo.
OLJA: LJubavno?
ZOLJA: Da, lažno. Zakazaćemo joj ljubavni sastanak u isto vreme sa obojicom. Već slutim ljubavnu katastrofu.
OLJA: Genijalna zamisao. Smučiće im se gica Bubica za ceo život. Daj papir i olovku...
ZOLJA: Čini mi se da neko dolazi, brzo u zaklon!
Ulazi Bumbar zamišljen kao mesečar.
BUMBAR: Bubiceeee! Bubiičkuuu! Gde siii? (Doziva je i traži) Bubamariiceeee! Uhuuuu. To sam jaa, tvoj Bumbarčić... Nema je. Još nije došla. Dobro sačekaću, imam ja vremena. Ako treba čekaću je do sutra, do prekosutra. Samo da naiđe, da je vidim, pa da umrem na licu mesta. Ona je najlepša od svih devojčica, a ja sam najlepši od svih dečaka. To znači, ko stvorena je za mene. A ako joj neko priđe i nešto lepo kaže, ima da ga zgužvam ko pitu gužvaru.
BUMBAR: Naročito onog ulickanog Olivera, zvanog pegla Približi li joj se, gotov je. Tako ću ga izgužvati da ga tri dana neće ispeglati. Misli ako je stavio kravatu, da je glavni dasa. Nosonja! Nema šanse pored Buce-Bumbara, najhrabrijeg i najjačeg u celoj školi. Nema te devojčice koja može odoleti mom magičnom pogledu, mom stasu i mom cvrkutavom glasu. (Peva nešto neumesno) O belaa, belaa, bela karamela! Malo sam promukao, al' ne mari. Nego, što li je nema? Paa, daa! Setio sam se. Bicikl? Dok ja ovde čekam, Oliver je sigurno voza. E, baš sam ispao smotan ko koza. Moram požuriti, inače ode mast u propast.
Olja i Zolja izlaze na scenu iza povećeg žbuna.
ZOLJA: Čula si ga. Potpuno je pošandrcao. Umislio jadnik da je ptica pa njače ko magarac.
OLJA: Auu! Pa to je vrlo ozbiljno. Čula si ono o lepoti, Bubica najlepša. Još da je dodao ćurka...
ZOLJA: Zvekan. Ne vidi ništa osim nje, kako je samo odjurio!
OLJA: Tiše! Evo i druge ptičice. Sakrijmo se... Oliver stiže na biciklu.
OLIVER: O, Bubice moja Buco,
celu noć sam sinoć štuco,
mislio na tvoje lice,
Buco moja, lepotice. (Silazi sa bicikla)
O, cvetiću, cvetiću, mili moj prijatelju, kaži, hoće li doći moja draga Bubica? Hoću li videti one duge trepavice što mi ne daju mira, one plave okice i očaj prćasti nosić? Hoće! (Sam sebi) Doći će! To volim da čujem. Ne može ona odoleti Oliveru srcolomcu. Kad me pogleda srce će joj pući u paramparčad, raspršiće se kao maslačak, istopiće se poput pahulje. A tek kad joj nešto kažem, onako nežno i lepo, načisto će se razboleti. Samo još da popravim frizuru, ima da je opčinim. Niko me ne može sprečiti, osvojiću je kao dvojku iz matematike. Niko! Čak ni onaj trapavi Bumbar. Kako je naivno naseo na štos da ga Bubica čeka. Zelenko. Nije Bubica blesava da ide peške. Zna ona kome će dati srce... Evo je! Dolazi. (Pada na koleno i recituje)
O, Bubice, bubiću, nežni moj ptiću,
hoćeš dati srce svom dragom, Oliverčiću!
BUBICA (LJutito) Marš tamo, klipane jedan. Kako da ti dam srce? Šta ću ja bez srca?
OLIVER: Ne brini, daću ti ja svoje. Jednostavno ćemo se menjati.
BUBICA: Mora da si pao sa tog bicikla, čim tako lupetaš, ili te je udarila sunčanica u glavu...
OLIVER: Ne razumeš, čekaj, objasniću ti. Evo, već tri nedelje u meni kuca tvoje srce, kroz vene teče tvoja krv, u mislima si mi i dan i noć. Zar ti ništa ne osećaš?
BUBICA: Čini mi se da osećam nešto.
OLIVER: Osećaš! Šta osećaš?
BUBICA: Izgleda da sam gladna.
OLIVER: Oh, Bubice, ne razumeš. Pogledaj oko sebe i videćeš kako je sve promenilo boju. Zagledaj se u nebo i reci, koje je boje.
BUBICA (Tupo gleda) Šućmuraste.
OLIVER: Tebi je do izmotavanja, a ja patim. Al ti moram odati jednu tajnu. Ne mogu to više skrivati. Namesti uvo da čuješ.
BUBICA: Da čujem.
OLIVER: Zaljubio sam se.
BUBICA: Je l', a u koga, ako nije tajna.
OLIVER: Namesti drugo uvo, za drugu tajnu.
BUBICA: Pazi, treće uvo nemam i gledaj da sve stane u drugu tajnu.
OLIVER: U tebe! Sve bih dao za tebe, sve. I fudbal, i reket, i mamu, i bicikl...
BUBICA: Čujem li to dobro, i bicikl!
OLIVER: Bicikl, park i spomenik. Hoćeš li ovaj spomenik, kaži i poneću ti ga kući.
BUBICA: Ne treba mi spomenik, interesuje me samo bicikl. Mogu li dva kruga?
OLIVER: Ali, još ne znaš da voziš. Pašćeš.
BUBICA: Videćeš, znam. Pomozi mi samo da krenem.
OLIVER: Kako hoćeš, samo pazi, kočnice su slabe.
BUBICA: Ne brini. Pred tobom je budući prvak u biciklizmu. Mogu da vozim i bez ruku. Hoćeš da vidiš.
OLIVER: Nemoj! Ne rizikuj život, Bubice. Jer ako se povrediš, neću sebi oprostiti.
BUBICA: Gledaj Ogiii! Jupiiii! Gledaaj! Ogiiiiii! (Pada)
OLIVER: Znao sam. Al' je tresnula, ko prezrela kruška.
BUBICA: Joj!
OLIVER: Joj!
BUBICA: A joj meni!
OLIVER: A joj i meni!
BUBICA: Joj majkice!
OLIVER: Joj majkice!
BUBICA: Kuku meni!
OLIVER: Kuku i mom biciklu!
BUBICA: Blesane jedan, zašto ti jaučeš' kad sam ja pala!?
OLIVER: Znam, bubice. Ali tvoj bol ja još više osećam.
BUBICA: Prestani, tikvane tikvasti i podigni me na klupu. A joj što boli, sigurno sam polomila nogu.
OLIVER: Da te podignem, ali kako?
BUBICA: Lepo. Ne treba ti valjda dizalica. Valjda imaš toliko snage da me podigneš...
OLIVER: Ne znam. Nisam baš siguran. Pokušaću. (Hvata je za glavu) O! O! O! O!
BUBICA: Smotanko, smotani! Gde me hvataš za glavu! Iščupaćeš je. Uhvati me ispod ruku...
OLIVER (Hvata je za nogu) Lakše je za nogu. (Vuče je)
BUBICA: Olivere! Pazi!
OLIVER: Ne mogu, preteška si.
BUBICA: Preteška! Kako preteška, pa malopre si me zvao cvetiću moj.
OLIVER: To je onako u mašti, u stvarnosti si mnogo teža.
BUBICA: Onda pozovi nekog da ti pomogne, šta si se udrvenio. Požuri, neću ovde prespavati.
OLIVER: Odmah ću, paradajzu moj. (Odjuri)
BUBICA: Paradajzu moj? Svašta! Još malo pa ću biti krompir i šargarepa. Baš je ovaj Oliver smotan. Da je tu Bumbar, podigao bi me kao perce. Podigao bi me kao princ u nekoj bajci. Bumbar je pravi snagator, odneo bi me i na kraj sveta kako treba.
Olja i Zolja se pojavljuju iznenada.
ZOLJA: O, koga to vidimo! Zar to nije naša nova drugarica, Bubica.
OLJA: Sve sam videla u životu, al' da neko leži ispod klupe, to još nisam. Crna Bubice, šta radiš tu?
BUBICA: Sunčam se.
ZOLJA: Pazi da ti ne pocrne rukavi i cipele. Ha ha ha.
BUBICA: Zagolicajte me pa da se i ja nasmejem. Zar ne vidite da sam slomila nogu. Pomozite mi.
OLJA: Slomila nogu? Kako!?
BUBICA: Pala sam.
ZOLJA: Sa kruške!
BUBICA: Ama, kakve kruške. Otkud ti kruška pade na pamet. Pala sam sa bicikla.
OLJA: Bicikla? Ne vidim nikakav bicikl!
BUBICA: Bio je malopre tu...
ZOLJA: Pa je otišao po pomoć, pretpostavljam.
BUBICA: Baštako...
OLJA: Čudan neki bicikl, mora da je čaroban.
BUBICA: Nije čaroban, već najobičniji. Oliverov.
OLJA: Opaaa! Tu smo, dakle. Sada mi je jasno o kakvom padu se radi,
ZOLJA: Znači sudar.
BUBICA: Sudar? Ne razumem!
OLJA: Razumeš ti odlično. Imala si sudar.
BUBICA: Kakav vas sudar spopao. Pala sam.,
OLJA: Znamo. Iz Oliverovog naručja. Sram te bilo! Stidi se.
BUBICA: Ne lupajte koještarije...
OLJA: LJubav je nemoguće sakriti, uzalud pokušavaš. Vidi ti se na obrazima, viri ti iz srca i očiju. Znači, Oliver je uzrok tvog pada i nemira Pa daaa! On ima najmoderniji bicikl. Ko će svaki dan pešačiti do škole. A mi mislile da je Bumbar. Baš smo slepe.
BUBICA: Ne pričajte gluposti, već mi pomozite da odekakućem do kuće.
ZOLJA: Al' će se Bumbar iznenaditi kad sazna. Uzalud i pisao pismo...
BUBICA: Pismo! Kakvo pismo!?
OLJA: LJubavno. Najljubavnije.
BUBICA: Najljubavnije! Oh, za koga?
ZOLJA: Ne pretvaraj se, znaš ti dobro za koga je.
OLJA: Za tebe, princezo.
BUBICA: Pokažite mi, ne verujem vam...
ZOLJA: Sada kad znamo da si se spanđala sa Oliverom ne treba ti.
BUBICA: Daj ovamo to pismo!
OLJA: Polako, gde si navalila, zaboravila si na polomljenu nogu.
BUBICA: Dajte mi pismo, kad vam lepo kažem. (Juri ih)
ZOLJA: Ne ljuti se, evo ga.
BUBICA: Čitale ste...
ZOLJA: Samo smo malko zavirile.
BUBICA: Bezobraznice jedne, da znate da sa vama neću ni reč progovoriti.
OLJA: Uh, al' ćeš nam nedostajati.
Bubica odlazi, Olja i Zolja se raduju uspeloj podvali.
ZOLJA: Al' će se iznenaditi kad pročita. Baš me zanima hoće li doći na sastanak?
OLJA: Još pitaš, toliko je sebična da bi sve dečake za sebe zadržala
ZOLJA: Kako će se iznenaditi kad vidi da ih je troje. Ko će kome izjaviti ljubav u tom trouglu ostaje da se vidi.
OLJA: Najbolje rešenje je da se Bumbar zaljubi u Olivera, a Bubica je ionako zaljubljena u slatkiše.
ZOLJA: Pričaj o nečem drugom, dolazi ispeglani Oliver.
OLIVER (Uspaničeno) Gde je? Gde je nestala?
OLJA: O čemu ti to, o lopti?
OLIVER: Bubica. Bubičak moj ranjeni.
ZOLJA: A, Bubica. Upravo je otišla kući.
OLIVER: Otišla!? Kako otišla?
OLJA: Čudnog li pitanja! Kako? Lepo. Ne misliš valjda da je odletela.
OLIVER: Ali kako, kad je povredila nogu?
ZOLJA: Nije samo nogu, i glavu i srce, sve. Izgleda da joj je Buca Bumbar oduzeo pamet. Tako očajno izgleda. Kao da je doživela zemljotres.
OLIVER: Bumbar? Kakav Bumbar? Otkud on?
OLJA: Naišao i odneo je...
OLIVER: Odneo? Kako odneo?
ZOLJA: Lepo. Podigao je kao slamku i odneo. Da si samo video kako ga je zagrlila. Prilepila se uz njega kao žvaka za klupu.
OLJA: I još joj je rekao: "Pilence moje malo, ranjeno, odead će tebe tvoj Bumbar da pazi".
OLIVER: BucaBumbar. Tako znači! Dok ja trčim po pomoć on koristi gužvu. E, neće on mene praviti blesom, tako mi kravate...
Na sceni se pojavljuje Dugi.
DUGI: Evo me, tu sam.
OLIVER: Vidim da si tu.
DUGI: Stigao sam.
OLIVER: Stigao, ali prekasno. Ptičica je odletela.
DUGI (Zvera okolo) Nije, eno jedne! Eno }oš jedne!
OLIVER: Ne blesavi. Mislim na jednu poveću, ima najmanje pedeset kilograma.
DUGI: Auuu! To mora da je noj.
OLIVER: Neće biti. Ova ptičica najviše sliči prascu. Kad ga uhvatim ima da gaaa...
DUGI: Ima da gaaa...
OLIVER: Sredićemo ga tako...
DUGI: Sredićemo ga tako...
OLIVER: Ni mama ga neće prepoznati,
DUGI: Ni mama ga neće prepoznati...
OLJA: Srećni ste što ne morate dugo čekati. Za dva sata ima zakazan sastanak ovde u parku.
DUGI: Ništa ne razumem, ptica zvana prasac ima sastanak u parku. (Bukvalno)
OLIVER: Polako, Dugi. Sastanak, kažeš. Gde?
ZOLJA: Ovde, upravo na ovoj klupi. Joj što će pljuštati poljupci, ponesite kišobrane za svaki slučaj. Šteta što ne možemo prisustvovati toj romantičnoj predetavi. Je l' tako Olja?
OLJA: Baš šteta.
ZOLJA: Hajdemo da im ne smetamo. Uskoro će doći. Ćao srculence i ne tuguj previše, ima još devojčica.
OLIVER: Kuku!
DUGI: Kuku!
OLIVER (Plačno) Zbog čega ti kukaš, nije Bubica tvoja devojka!
DUGI: Žao mi te je Ogi, jer si mi najbolji drug. Kad bi mogli nešto smisliti da sprečimo onog prasca...
OLIVER: Nije loša ideja, pokušaj nešto smisliti.
DUGI: Pokušaću, mada do sada nisam mnogo mislio.
OLIVER: Setiću se ja već, proradiće meni kliker. Još nisam odustao od trke. Je li tako Dugi?
DUGI: Tako je! Samo pazi da ti se ne prospu klikeri, meni dođeš dva još od prošlog leta, sećaš li se?
OLIVER (Oduševljeno) Setio sam se! Setio!
DUGI: Fino. Vrati mi ih, onda.
OLIVER: Ostavi sada klikere i trči kući po iglu. Za pet minuta da si ovde.
DUGI: Iglu?! Čuju li moje uši dobro, da donesem iglu.
OLIVER: Odlično si i čuo i razumeo, iglu i to najdužu.
DUGI: Ponovi još jednom za svaki slučaj.
OLIVER: Ponoviću sto puta ako treba, samo je donesi.
DUGI: Dozvoli da te pitam, a šta će ti igla?
OLIVER: Razmisli malo tom šerpom od glave...
DUGI: Koliko vidim ništa ti nije pocepano.
OLIVER: Čekaj. Moram ti malo pomoći. Kaži mi u koliko sati je zakazan sastanak?
DUGI: To je lako, u šest sati.
OLIVER: Sada mi reci još, šta pada u šest sati?
DUGI (Tupo gleda) Pada?
OLIVER: Dabome, šta pada u predvečerje?
DUGI: Krofne! Mama će mi u šest sati peći krofne.
OLIVER: Krofne?! E, baš si original krofna. Ništa ti ne shvataš. Mrak! Mrak pada, dugonjo.
DUGI: Paa, daa! Mrak. Kako se ranije nisam dosetio. Ali kakve veze ima mrak sa iglom ili igla sa mrakom?
OLIVER: Ima, ima. Videćeš. Sada mi reci gde će se održati sastanak...
DUGI: Sa prascem, misliš.
OLIVER: Kojim prascem?
DUGI: Od pedeset kilograma.
OLIVER: Joj, što si ti glup. Ne radi se tu o prascu već o Bumbaru.
DUGI: Pa, što tako ne kažeš! Znam, sastanak će se održati ovde, na klupi.
OLIVER: Tako te volim. Na klupi, sigurno. E, vidiš, Dugi, upravo zato mi i treba igla...
DUGI: Zbog klupe.
OLIVER: Tako je...
DUGI: Tek sada ništa ne razumem. Igla? Mrak? Klupa? Tandara, mandara, broć.
OLIVER: Objasniću ti, slušaj pažljivo! Pre nego što dođu Bumbar i Bubica na sastanak, Ja ću se sakriti ispod klupe, sa iglom. Kad nametljivi Bumbar sedne, tako ću mu je zabosti u guzu da će odleteti do meseca. Kapiraš li sada...
DUGI: Joj, Ogi, što si ti pametan i dovitljiv. A posle će nas Bumbar uhvatiti i izbubati ko volove.
OLIVER: Ne plaši se, ja ću te braniti, strašljivče. Tvoje je samo da doneseš iglu. Ostalo prepusti meni. I požuri, nemamo mnogo vremena.
DUGI: Eto me za sekundu.
OLIVER: Čekaj! Uzmi moj bicikl, brže ćeš.
DUGI: Kako ti kažeš.
OLIVER: Mislio Bumbar tako jednostavno do Bubice. Mislio Oliver, glup i naivan, bez mozga. Šta kažeš za ideju, glupi spomeniče, a! Genijalan. Ćutiš, ostao si bez teketa. Svakako pred tobom je budući naučnik, Oliver Veliki. Ko zna, možda će jednog dana park krasiti moja bista. Čekaj samo dok svet sazna za moje genijalne ideje. Ali najvažnije je sada da izbavim Bubicu od onog gorilka, Bumbara.
Vraćaju se Olja i Zolja.
OLJA: O, koga to vidimo! Oliver zvani kravata.
ZOLJA: Sigurno nekog čekaš.
OLIVER: Nemam vremena za objašnjavanje. Hajde, gubite se.
OLJA: Htele smo samo da te...
OLIVER: Kasnije, kasnije.
ZOLJA: Čekaj, ne srdi se, da ti objasnimo.
OLIVER: Rekao sam da se izgubite. Hajde, hajde. (Gura ih)
OLJA: Nemaš ni trunku nežnosti, grubijane.
OLIVER: Baš su dosadne. Devojčice su najdosadnija stvorenja na svetu. Brbljive, plačljive i bezosećajne. Gde sam ono stao? A! Kod one gorile, odneo je i ne čudi me. On nema ništa drugo osim mišića. Srce jedne devojčice se osvaja lepim rečima i poklonima. Prema devojčicama moraš biti osećajan i pažljiv. Jedino ćeš tako prodreti do njihovih srca. Nego, gde li je ona šeprtlja, kao da je otišao na more. Do sad bi se vratio da je puža jahao, a ne najmoderniji bicikl.
Dugi ulazi, sa polomljenim biciklom.
DUGI: Evo me!
OLIVER: Bicikl? Moj bicikl!? Šta si mi napravio od bajsa, smotanko!
DUGI: Nećeš mi verovati kad ti ispričam.
OLIVER: Potrudi se da ti poverujem, inače ću te skratiti bar za dve glave. Pa ćeš dobiti nadimak Kratki.
DUGI: Sećaš li se onog velikog duda pored Oljine kuće?
OLIVER: Sećam se.
DUGI: E, kad se sećaš, kaži mi, sa koje je strane: leve ili desne?
OLIVER: Čini mi se sa leve.
DUGI: To sam i ja mislio dok nisam tresnuo u njega. Zamisli, molim te, neko ga presadio.
OLIVER: Presadio ti je tu pileću pamet! Čekaj dok te dograbim. Nego jesi li doneo iglu?
DUGI: Jesam. I to najdužu. Ima da ga probušiš ko balon.
OLIVER: Odlično. A sad ulazi ispod klupe.
DUGI: Ispod klupe! Ali, zašto ja?!
OLIVER: Predomislio sam se posle bicikla.
DUGI: Nemoj Ogi, ako me Bumbar uhvati prebiće me ko zeca u kupusu.
OLIVER: Ako. To si i zaslužio posle svega što si učinio mom jadnom biciklu. Ulazi!
DUGI: Ogi, druže, primetiće me. Duži sam od klupe pola metra.
OLIVER: Ne plaši se. Od zaljubljenosti neće primetiti ni park, ni nos pred očima. Ulazi slobodno.
DUGI: A gde ćeš ti? Nemoj me ostavljati samog.
OLIVER: Ne brini. Sakriću se iza prvog žbuna i pazi dobro, kada mrnjauknem, a ti ga ubodi. Jesi li zapamtio?
DUGI: Je. Je. Jesam. Kad ti vikneš glasno: Av! Av! Av!
OLIVER: Ama, ne av-av-av, kad mrnjauknem „Mrnjaooooo"!
DUGI: Zapamtio sam.
OLIVER: A sad udahni dobro i prestani da dišeš.
DUGI: Da prestanem da dišem? Ali umreću!
OLIVER: Nisam mislio da prestaneš sasvim. Diši ali u sebi, kao da dišeš na škrge. Pripazi malo, čini mi se da dolaze...
Bumbar i Bubica dolaze držeći se za ruke.
BUMBAR: O, Bubice moja mala, kada si me pogledala, ko novine i krpice, srce si mi pocepala.
BUBICA: Eh, da sam znala, ponela bih iglu da ti ga zašijem. Nego, šta si mi danas doneo?
BUMBAR: Aaa. Danas sam doneo jedan lep cvet za cvet.
BUBICA: Gvet? Šta će mi cvet!? Hoću čokoladu!
BUMBAR: Čokoladu. Imam ja i čokoladu. Uzmi, uzmi, pahuljice moja.
BUBICA: Pa to je samo pola čokolade! Gde je druga polovina?
BUMBAR: Pola sam ja smazao. Nisam mogao odoleti. Stomak mi se počeo prevrtati, uhvatila me neka nesnošljiva mučnina, pa sam je morao umiriti.
BUBICA: Proždrljivo prase! Kako si se samo usudio?
BUMBAR: Oprosti mi Bubice, ceo dan ništa nisam okusio.
BUBICA: Sebičnjaku jedan, pojeo si čokoladu namenjenu meni. To Oliver nikad ne bi uradio.
BUMBAR: Kaži šta da uradim, da mi oprostiš za malu nesmotrenost.
BUBICA: Kaži mi nešto nežno i toplo...
BUMBAR: Evo, hoću Bubice draga. Palačinka.
BUBICA (Trgnu se) Gde je palačinka?
BUMBAR: Koja palačinka? To sam samo rekao.
BUBICA: A ja mislila da si mi doneo, baš šteta. Kaži mi nešto još lepše i nežnije, ali na uvce...
OLIVER (Iza žbuna) Mrnjaaaaoooo! (Dugi ne reaguje)
BUBICA: Oteraj tu dosadnu mačku.
BUMBAR: Neće joj pasti na pamet da mrnjauče. (Pogađa cipelom Olivera iza žbuna)
OLIVER (Ponovo) Mrnjaaaaoooo! (Tada Dugi zabada iglu)
BUMBAR (uz vrisak beži sa scene) Ajojojjojooooj!
BUBICA: Grubijanu jedan, bezobrazni. Da znaš da je između nas sve gotovo. Ne pojavljuj mi se na oči. Oh, jadna ja, ostavio me... (Plačljivo)
OLIVER (Koristi priliku) O, zvezdice sjajne, zar ste vi rasplakali ovu lepoticu, ili si ti bledunjavi meseče. Hajde, izazivam te na dvoboj, kukavico.
BUBICA (Još više plače) Buu, buu.
OLIVER: Ne plači, cvetiću moj, srce mi se cepa od tvojih suza. Pogledaj šta ti je Ogi doneo, karamela!
BUBICA: Samo jedna. (Nastavlja plač) Buu. Buu.
OLIVER: Nemoj plakati, daću ti celu kesicu.
BUBICA: Daj! (Gramzivo)
OLIVER: Ko se usudio, ko se drznuo da te povredi, leptiriću moj. Kaži mi. Pronaći ću ga na kraj sveta.
BUBICA: Šašavi Bumbar. Uplašio me i pobegao.
OLIVER: Ispričaj mi sve, biće ti lakše kad se oslobodiš tog užasnog doživljaja. Kako te uplašio gorilko.
BUBICA: Lepo. Sedela sam ovde i čekala Olju i Zolju. Odjednom se odnekud pojavi Bumbar. Šta to jedeš upita me onako grubo. Čokoladu, odgovorim ja. Daj malo, zatraži on. Evo, ponudim ja, i tada ko pobesnela mačka zgrabi sve, mrnjauknu i pobeže.
OLIVER: Ma nemoj. Kažeš, mrnjauknu. Kako?
BUBICA: Otprilike ovako: Mrnjaaaaaoooo!
Dugi zabada i Oliveru iglu.
OLIVER: Ajojjojojooooj! Mamiiiccceeeeee! (Pobeže)
BUBICA: Čekaj, Ogi! Čekaj, Ogiii!
DUGI (Izvlači se ispod klupe) Auuuu! Al' sam ga bocnuo. Ko metak je zbrisao. Ni raketa ga neće sustići. Tako im i treba. Obojica su dobili ono što su i zaslužili. Uvrteli sebi u glave samo da su oni zaljubljeni u Bubicu. Misle, Dugi smotan, Dugi glup i ništa ne zna. Pomreiću im račune tako da će im dva i dva biti osam. Prevaranti, do juče su trčali za Oljom i Zoljom, a sada navalili na sirotu Bubicu. Samo prevideli su Dugog. Zaboravili su poslovicu: Gde se dvojica svađaju, treći koristi gužvu. A taj treći sam lično ja. Sada će biti najbolje da zbrišem, osećam da će biti gužve...
Bumbar utrčava i hvata ga.
BUMBAR: Ček', ček' ptičice. Nešto ćeš mi objasniti.
DUGI: O, Bumbare, prijatelju moj. Otkud ti?
BUMBAR: Naišao malo da te lemam.
DUGI: Nemoj, Buco, prijatelju moj, pusti me. (Molećivo)
BUMBAR: Ne! Ne puštam te dok ti uvo ne iščupam. Biće ti veće od magarećeg.
DUGI: Pusti uvo!
BUMBAR: Pustiću ako pokažeš šta imaš u ruci.
DUGI: Ni. Ništa. (Pokazuje drugu ruku)
BUMBAR: Pokaži drugu ruku, ili ode uvo!
DUGI: Evo, ali nisam hteo, mame mi, Oliver je sve...
BUMBAR: Znao sam, igla! Daj ovamo. Ima celu da ti je zabodem u debelo meso.
DUGI: Nemoj, buco. Probušićeš me.
BUMBAR: I ti si mene probušio, milion zvezda sam video.
DUGI: Nemoj, Buco, sve ću učiniti za tebe. Sve. Samo me nemoj bušiti.
BUMBAR: Rekao si sve.
DUGI: Sto posto.
BUMBAR: U redu. Slušaj pažljivo: smislio sam kako da se odužimo Oliveru za ovu podvalu, ali mi moraš pomoći...
DUGI: Kako ti kažeš.
BUMBAR: Idi kući, obuci maminu haljinu, obuj štikle, stavi sunčane naočare, tako da izgledaš original devojčica...
DUGI: Haljinu? Štikle? Jesi li ti pobrljavio, da se prerušim u devojčicu?
BUMBAR: Nećeš! Onda namesti guzu.
DUGI: Čekaj! Ko je rekao neću, šalio sam se, hoću.
BUMBAR: Slušaj dalje: kad se pojave Oliver i Bubica, pretvaraćeš se kao da ti je Oliver devojka. Kapiraš?
DUGI: Jasno kao dan, samo skloni iglu, sav se naježim kad je vidim.
BUMBAR: Kad ti je tako lepo jasno, onda trčeći na zadatak. I nemoj da ti padne na pamet da me slučajno prevariš. Znaš šta te čeka u tom slučaju.
DUGI: Ne plaši se, neću. Gde bih ja tebe prevario, ti si mi od danas najbolji drug. (Dugi odlazi)
BUMBAR: E? Nećeš Olivere kako si smislio. Nije Bumbar mačji kašalj. Još nisam odustao od trke. Vratiću ti milo za drago. Čekaj samo.
Bumbarov monolog prekidaju Olja i Zolja.
OLJA: Vidi, vidi. Zar to nije ranjenik?
ZOLJA: Priča se da si dobio injekciju.
OLJA: I to lično od doktora Olivera.
BUMBAR: Vratiću mu to. Smislio sam već na koji način.
OLJA: Nije da se namećemo, ali rado bismo ti pomogle.
ZOLJA: Ako ti možemo biti od pomoći, samo kaži.
BUMBAR: Vi ste pravi drugari. Ovo vam nikad neću zaboraviti. Poneo sam se ružno prema vama i zato vas primam u družinu.
OLJA: Mi to onako, prijateljski...
ZOLJA: Mada je Bubica zaslužila dobru lekciju.
BUMBAR: Ne smemo gubiti vreme. Ovako. Vaš zadatak je da obavestite Olivera i Bubicu da se sastanu ovde, a sve ostalo prepustite meni.
OLJA: To je lako, za deset minuta biće u parku.
BUMBAR: Za to vreme ja ću se maskirati u spomenik, ovaj ćemo skloniti u stranu, pomozite mi malo.
ZOLJA: Siguran si da te neće prepoznati?
BUMBAR: Ne brinite, niko neće zagledati jesam li živ ili ne.
OLJA: Na posao. (Dok se maskira čuje se vesela muzika)
ZOLJA: Gotovo. Izgledaš kao pravi spomenik. Hajdemo po Bubicu i Olivera...
BUMBAR: Požurite da se ne prehladim. Osećam kako me vetar miluje hladnom rukom. Evo ga i Dugi. Odlična prilika da proverim koliko sam originalan.
DUGI: Bucoo! Bucoo, gde si? Gde li se izgubio, da mi je znati. Bumbarčiću, magarčiću, evo meee! Nema ga, prevario me zvekan. Uzalud sam se oblačio. Izgledam kao klovn u ovoj odeći. Sva sreća da me niko nije video osim ovog glupog spomenika. A možda će mi on reći gde je onaj klipan. Spomenčiću, spomenčiću, kaži da nisi video onog blesavog Bumbara?
SPOMENIK: Jesam. (Odgovara)
DUGI: Odlično! Ovaj!??? Ko je rekao: „Jesam"?
BUMBAR: Ja sam rekao jesam, glupane jedan!
DUGI: Mamaaaa! Spomenik koji govori! Upomoć!
BUMBAR: Čekaj, Dugi! To sam jaa!
DUGI (I dalje beži) Mamicee, on hoda!
BUMBAR: Nego šta, nego da hodam. To sam ja, Buco. Ne plaši se, maskirao sam se u spomenik.
DUGI: Ti si, Buco, bog te maznuo. Ali, kako si uspeo? Nikad te ne bih prepoznao.
BUMBAR: Jednostavno. Skinuo sam košulju, napravio pozu i ukočio se malo od zime, malo iz namere.
DUGI: Ti si genijalac. Nikad mi tako nešto ne bi palo na pamet.
BUMBAR: Naravno da ne bi, za tako nešto je potreban mozak, a ti ga nemaš ili imaš vrlo malo. Nego skloni se iza onog drveta, svaki čas mogu naići. I pazi, pojavićeš se tek kad ti dam znak.
DUGI: Šta ćeš mi dati?
BUMBAR: Znak. Kad kihnem, a ti se pojavi i napadni Olivera. Pazi da nešto ne ubrljaš. Evo ih, dolaze.
BUBICA: Bezobraznik, hteo je da me uplaši.
OLIVER: Zamisli.
BUBICA: To nije sve, oteo mi je i celu celcijatu bombonjeru.
OLIVER: Ma nemoj? Proždrljivko. To se od njega i može očekivati. Ne bi on bio onako debeo da ne pljačka čokolade i bombonjere po školi. Meni tako nešto nikad ne bi palo na pamet. Sve čokolade i slatkiše ovog sveta bih tebi poklonio.
BUBICA: To svakoj devojčici kažeš.
OLIVER: Neka me munja pogodi ako... (Bumbar ga udara)
BUBICA: A Olja?
OLIVER: Koja Olja?!
BUBICA: A Zolja?
OLIVER: Nikzd čuo.
BUBICA: Zakuni se.
OLIVER: Neka me munja tresne... (Bumbar ga udara, a Oliver se sa čuđenjem zagleda u spomenik)
BUBICA: Poverovaću ti ako mi nešto pokloniš.
OLIVER: Veruj mi. Neka ovaj keke potvrdi da govorim istinu.
BUBICA: Keke! Baš lepo od tebe, još ako mi žvaku pokažeš biću sto posto ubeđena.
OLIVER: Žvaku. Imam ja i sokić za tebe.
BUBICA: Oh, Ogi kako si ti pažljiv.
OLIVER: Daj jedan keke.
BUBICA: Olivere! Kako možeš tražiti keke. Nije te sramota, ti bi da jedeš u mom prisustvu, samo misliš na stomak. Stidi se.
OLIVER: Oprosti, omaklo mi se.
BUBICA: Ogi, maco. Kaži, šta ti se najviše dopada kod mene.
OLIVER: Rekao bih ti drage volje ali mi je malo nezgodno.
BUBICA: Nezgodno? Zbog čega?
OLIVER: Zbog ovog strašila od spomenika Tako je izbečio ove oči, kao da nas posmatra.
BUBICA: Ma, ostavi tu stenu. Niti nas vidi, niti čuje.
OLIVER: Znam. Ali izgleda kao da je živ.
BUBICA: Pokazaću ti da nije. (Udara ga u glavu) Slušaj kako odzvanja. Nema ništa u njoj.
OLIVER: Kad bi ga nečim pokrila, bilo bi mi lakše.
BUBICA: Dobro de, dodaj mi tu kesu od slatkiša. (Stavlja) Jesi li sada zadovoljan?
OLIVER: Sada mi je smešan sa tom kesom, izgleda ko Musa Kesedžija
BUBICA: A ti ga onda ne gledaj. Ko je ova nakaza, izgleda kao roda.
DUGI: Tu si, varalice. Znači sa ovom debeljucom se sastaješ. Najzad sam te uhvatila.
OLIVER: Meni kažeš?
DUGI: Tebi, prevarantu jedan. Šta se praviš Toša.
BUBICA: Znači tako, Olivere!
OLIVER: Čekaj! Stani! Ništa ne razumem. Ko je ova!?
DUGI: Sada me ne poznaješ, Olivere srcolomcu.
BUBICA: Sve mi je jasno. Evo ti tvoj keke, tvoj sok i tvoja kisela žvaka...
OLIVER: Čekaj, objasniću ti!
BUBICA: Ništa mi ne trebaš objašnjavati, sve znam. Ovo je kraj. Zbogom zauvek.
OLIVER: Stani, Bubili.
BUMBAR: Aaapćiha!
OLIVER: Sssspomenik? On je živ?! Kidaaaaj!
DUGI: Ha ha ha! Al' je zbrisao.
BUMBAR: Operacija ljubomora je uspela. Golubovi su se posvađali...
DUGI: Možda to nije lepo što smo uradili.
BUMBAR: A misliš da je bilo lepo ono sa iglom.
DUGI: Ali ipak, kad sve saberemo, mi smo drugovi i ne bismo smeli tako da se ponašamo.
BUMBAR: Za sve je kriva Bubica. Da se ona nije pojavila sve bi bilo super i po starom, ovako...
DUGI: Nemoj tako. Krivi ste i vi. Osvajali ste je čokoladama i drugim slatkišima. Postoji drugi način i put do srca, mnogo tajanstveniji i mnogo lepši.
BUMBAR: Šta ti znaš o ljubavi, dugajlijo. Buca Bumbar je majetor za to.
DUGI: Pokazao si nam profesore, pa si dobio iglu.
BUMBAR: Pokazaću ti ja kad te uhvatim. (Dugi beži)
OLIVER: O, zdravo Buco, druže moj.
BUMBAR: Gde si Ogi, otkad te nisam video. Otkud ti?
OLIVER: Bežim od one napasnice, Bubice. Jedva živu glavu izvukoh. Pobrljavila je načisto.
BUMBAR: Ne boj se, ovde si siguran. Ako te pipne imaće posla sa mnom. Za druga bih poginuo ako treba.
OLJA: Čuvaj! Paziii! Di. Diiii!
OLIVER: Joj, Oljice, što imaš strašan bicikl! Otkud ti?
OLJA: Kupio mi tata za rođendan.
OLIVER: Pravi sportski, pazi što ima kočnice.
BUMBAR: Meni će tata kupiti motor.
OLIVER: Izmišljaš!
BUMBAR: Časna reč. Obećao je ako završim razred dobrim, dobiću motor.
ZOLJA: Istina je, ja sam čula kad je obećao.
OLIVER: Ti čuješ i ono što treba i ono što ne treba kad je Bumbar u pitanju.
ZOLJA: Je l' ti krivo?
OLJA: Ostavi ih, bolje objasni tvoje udvaranje Bubici.
OLIVER: Bubici? Kojoj Bubici? Objasni im Buco.
BUMBAR: Nikad nisam čuo u životu za Bubicu.
OLJD: Poverovaću ti ako ćeš sa mnom danas na izlet biciklima.
OLIVER: Obećavam.
OLJA: Hajdemo onda, ni trenutak ne smemo gubiti.
ZOLJA: Odoše. Baš im zavidim. A ja moram da učim.
BUMBAR: Baš šteta, hteo sam te pitati hoćeš li sa mnom na pecanje.
ZOLJA: Pa učenje može i da sačeka.
BUBICA (Utrčava zadihana) Da niste slučajno videli Dugog?
BUBMAR: Upravo je protrčao ovuda.
ZOLJA: Zašto izmišljaš da je protrčao, kad nije.
BUMBAR: Nije. Ali osećam da će protrčati.
Dugi utrčava i beži oko klupa i drveća, Bubica ga jer joj je jedino Dugi ostao.

kraj