Đurđa Lili - Bajka iz parka

Odgovori
dr ama
Postovi: 3
Pridružio se: 05 Mar 2016, 10:02

Đurđa Lili - Bajka iz parka

Post od dr ama »

BAJKA IZ PARKA

Likovi: Ivica, Marica, Tata, Veštica, Vuk, Crvenkapa, Princ, Šumska vila
Mesto radnje: park

Dečak ili devojčica u izviđačkoj uniformi izgovara tekst đačke ekološke zakletve


Zaklinjem se da neću uništavati drveće, gaziti cveće,
i obećavam da neću pljuvati pod u školi i kući, ni na putu.
Dajem reč da neću kvariti ograde i nanositi kvar građevinarima
i nikada neću bacati hartije ili ma kakvo đubre po ulici.
Biću uvek učtiv, štitiću ptice, braniću tuđu svojinu onako kako bih želeo da drugi brane moju.
Obećavam da ću biti iskren i pošten građanin.

Ulazi Marica, čuje se glasna muzika, njoj slušalice na ušima, pevuši.
MARICA: Slušaj Ivice, ova šetnja me je inspirisala, smislila sam pesmicu. Čuj. (skida slušalice i recituje)
Spušta se jesenje veče
Tata rakiju peče,
Majka zimnicu sprema
A mačak kraj peći drema…

(viče) Ivice, Ivice!! Ma gde li se on izgubio, satima ga tražim. A možda sam se ja izgubila. Tako mi i treba kad šetam po parku sa ovim čudom na glavi. Ivice! Ivice, gde si?

Ulazi vuk, trlja stomak.

VUK: Uh ala sam gladan. Jao, baš sam jako gladan… (ugleda Maricu) Draga devojčice, otkud ti sama ovde? Šta to nosiš?
MARICA: Nosim ovaj telefon da mogu da slušam muziku. A ko si ti?
VUK: Ja sam vuk. A zar ne nosiš još nešto? Neku korpu ili nešto slično?
MARICA: Ne, samo telefon.
VUK: A gde ti je crvena kapuljača?
MARICA: Molim? Kakva kapuljača?
VUK: (prilazi da joj šapne) Pa moraš da imaš crvenu kapuljaču, sad ja treba da te pitam kako se zoveš, ti kažeš Crvenkapa, a onda ja pitam zašto te tako zovu, a ti kažeš zbog ove crvene kapuljače. A kako ćeš to da kažeš ako nemaš crvenu kapuljaču?
MARICA: Ali mene ne zovu Crvenkapa, zovu me Marica.
VUK: Marica? Zašto Marica?
MARICA: Možda zato što se tako zovem.
VUK: Zoveš se Marica?
MARICA: Da. Šta je tu čudno?
VUK: Ništa, ništa, može i Marica što se mene tiče. Dobro Marice, gde si krenula?
MARICA: Tražim svog brata Ivicu, koji se negde izgubio.
VUK: Ivicu? Šta si opet pobrkala? Treba da ideš kod bake, da joj nosiš kolače.
MARICA: Nemam baku. Imam samo brata. I mamu. I tatu. On nas je poslao u šetnju i negde se takođe izgubio.
VUK: Kako sad to? To nešto nije u redu. Treba da ideš kod bake i da ja stignem tamo pre tebe, da te sačekam i pojedem.
MARICA: Da me pojedeš? Ne dolazi u obzir.
VUK: (tužno) Ali jako sam gladan.
MARICA: Svejedno. Uopšte mi se ne dopada ideja da me neko pojede.
VUK: Ali tako piše.
MARICA: Gde piše?
VUK: U bajci.
MARICA: Kojoj bajci?
VUK: Pa ’Vuk i Crvenkapa’, rekao sam ti već. Zar ti nisi Crvenkapa?
MARICA: Ne, nisam Crvenkapa. Ja sam MA-RI-CA, koliko puta treba da ti ponovim?
VUK: O ne, pa ja sam izgleda opet zalutao u pogrešnu bajku. Kako kažeš da ti se zove brat?
MARICA: Ivica.
VUK: Da, da, da, sad mi je sve jasno. Ovo je bajka o Ivici i Marici.
MARICA: Stvarno? Postoji bajka o nama?
VUK: Naravno, svi je znaju.
MARICA: Ja ne znam. Šta kaže ta bajka? Hoću li na kraju postati princeza, hoće li naići lepi princ da me spase? Hoću li se udati za njega?
VUK: Ne, ne, nije to takva bajka. Srešćeš zlu vešticu koja ima kućicu od slatkiša i ona će hteti da pojede tvog brata i tebe.
MARICA: Strašno. Kakva je to bajka? Ne dopada mi se. U tim tvojim bajkama uvek neko nekog mora da pojede. Neću da učestvujem. Odbijam. Odlazim.
VUK: Ali čekaj, Marice, čekaj. Hajde da se dogovorimo. (Marica odlazi sa scene, vuk istrčava za njom) Evo neću te pojesti. Idem s tobom da nađemo tu vešticu i njenu kućicu. Poješću joj kućicu. Znaš, kao u ’Tri praseta’, mogu da dunem i vatru sunem i srušim kućicu zle veštice, pa ćemo je zajedno pojesti. Kućicu, a ne vešticu. Hajde, Marice, zar to nije dobra ideja. Mariceee!

Muzika, ulazi Crvenkapa.

CRVENKAPA:
Ovde na Balkanu
Priroda je dala
Da godina ima
Četiri kvartala

Prvi od njih uvek
U godini kreće
Pojavom kaćuna,
Olista drveće.

Na poljima žagor
Galama i vreva
I slavuj u gori
Počinje da peva…

Ulazi Ivica, igra igricu i umalo udari u drvo.
IVICA: Super, stigao sam do osamnaestog nivoa, Marice. Marice? Marice gde si? O, te devojčice, to je strašno. Gde li se samo izgubila? Marice, Mariceee!
CRVENKAPA: Hej, ko si ti, zašto vičeš?
IVICA: Ja sam Ivica, vičem zato što dozivam svoju sestru, negde je nestala, a malopre je bila tu. Ko si ti?
CRVENKAPA: Zar to nije očigledno? (pokazuje svoju odeću)
IVICA: Vi, devojčice, vama je sve očigledno.
CRVENKAPA: Ja sam Crvenkapa.
IVICA: To ti je ime?
CRVENKAPA: Više nadimak.
IVICA: Dobro, meni je dovoljno. Šta radiš ovde sama, jesi li se i ti izgubila?
CRVENKAPA: Ne, krenula sam do bakine kućice i ovde negde bi trebalo da sretnem vuka, ali njega nema. Smotan je to stvor, opet je negde zalutao, sigurna sam.
IVICA: Vuk? Ovde, u parku? Nisam znao da ovde ima vukova.
CRVENKAPA: Obično i nema. Samo je sad bio dogovor da se nađemo, znaš, zbog bajke. U blizini nemamo neku veću šumu. A šta ti radiš ovde?
IVICA: Krenuo sam sa sestrom i tatom u šetnju, igrao usput igricu i nekako završio sam. Ko zna gde su oni nestali.
CRVENKAPA: To nije dobro, nikako nije dobro. Znaš, taj vuk kog sam ti pominjala…
IVICA: Da?
CRVENKAPA: On je mnogo smotan jedan stvor.
IVICA: Da, i to si pominjala.
CRVENKAPA: Bojim se da ne pomisli od tvoje sestre da sam ja.
IVICA: I šta? Da je pojede?
CRVENKAPA: Ma ne, neće, neće, samo…
IVICA: Samo šta?
CRVENKAPA: Uplašiće je. Znaš, pogotovo kad je gladan, ume da bude nezgodan.
IVICA: I šta sad da radimo?
CRVENKAPA: Najbolje bi bilo da je potražimo. U stvari da ih oboje potražimo.
IVICA: U pravu si. Ja ću krenuti na ovu stranu, a ti na ovu. U redu?
CRVENKAPA: (prilazi mu i uzima ga pod ruku) A možda je bolje da se ne razdvajamo?
IVICA: Zašto? Rekla si da vuk u suštini nije opasan.
CRVENKAPA: U suštini nije, ali u šumi možda jeste.
IVICA: Ovo nije prava šuma, ovo je park.
CRVENKAPA: (ljutito) Ti si baš neki perfekcionista, jel?
IVICA: Dobro, hajde zajedno da ih potražimo.
CRVENKAPA: E sad neću. Idem na ovu stranu, a ti idi na onu. (odlazi)
IVICA: (za sebe) Devojčice, ko bi ih razumeo…

Oni odlaze, pojavljuju se Princ i Šumska vila.

PRINC: Vidiš, vilo, ovaj park je nekada bio privatna bašta dvorca jedne grofovske porodice, sa jezerima, fontanama, skulpturama i stotinama vrsta biljaka iz celog sveta.
ŠUMSKA VILA: Vidim. Dragi prinče, ovde je prelepo. Znaš, malo je danas mesta kao što je ovaj park. Iako mu je već toliko godina, vidi se da se o njemu brine, da ga lepo održavaju.
PRINC: Da, on ima status spomenika prirode i pod zaštitom je države.
ŠUMSKA VILA: Jasno mi je sad zašto je to najomiljenije mesto za izlete Novosađanima, a i ostalim ljubiteljima prirode.
PRINC: Većina Novosađana baš voli da dođe ovamo na tradicionalni prvomajski uranak.
ŠUMSKA VILA: Zato sam i ja došla. Malo da uživam u lepoti prirode. Znaš, teško je jednoj šumskoj vili u XXI veku pronaći takvu oazu nadomak grada.

Dok oni šetaju, dolazi veštica, nosi metlu, čisti i recituje.
VEŠTICA:
Voda zapravo šta je
Ako se ljudi i biljke poje
Ili pak životinje
Na vrelom suncu pustinje.

Bez boje a tako gusta,
Da žedna zasiti usta
Ponekad i mnoge guše
Kad izvori ne presuše.

Voda je život i nada
Bilo sela il grada
Bez vode smo k`o siroti
Od nje nam zavise životi.

Strašno, strašno. Šta rade ovi izletnici… Uopšte nemaju poštovanja. Razbacuju smeće, nije ih briga što neko ovde i živi. Moram da čistim za njima svakog dana. Strašno. Reči nemam.
PRINC: Draga bako, moje poštovanje, zašto ste tako ljuti danas?
VEŠTICA: Baka? Baka? Nazvao si me bakom? Slušaj dečko, nisam ja nikakva baka. Ja sam veštica. Veštica, razumeš. Strah i trepet treba da budem, a ne neka… spremačica. (preti mu metlom)
PRINC: Izvinite, izvinite molim vas.
ŠUMSKA VILA: Prinče, bolje da pomognemo ovoj baki… (veštica se okrene natmureno ka njoj) mislim, veštici, da malo uredimo park. Zaista je u pravu. Ljudi samo prljaju, niko da počisti…
Ulazi Ivica, baca papiriće od bombona.
IVICA: Nikada neću pronaći tatu i Maricu, izgubio sam se. Ovo je beznadežno. (spazi ovo troje kako ga prekorno gledaju) O, nisam znao da nekog ima tu.
VEŠTICA: Šta to radiš? Zašto bacaš te papire, magarče jedan?
IVICA: (zbunjeno) Znate, malo sam se izgubio, pa sam izgubio sestru, pa sam izgubio tatu i na kraju sam izgubio i Crvenkapu.
VEŠTICA: Sad ćeš da izgubiš i uši, kad ti ih ja iščupam. (juri ga metlom) Kakav je to način da se bacaju papirići svuda?
IVICA: Ali, ali… nisam mislio ništa loše. Samo sam hteo da obeležim put da mogu da se vratim kući. Jaoooo, pomagajte, ova hoće da me bije.
PRINC: (zaustavlja vešticu) Gospođo draga, nemojte da prenagljujete. Dečak nije mislio ništa loše.
ŠUMSKA VILA: Kako nije? Vidi šta je uradio? Zagađuje šumu.
Šta ima lepše,
Šta ima bolje,
Kad olista gora,
Ozeleni polje.

Kad hladnu ćutnju
Zamenjuje vreva,
Kad sve oživi,
Kad sve zapeva.

A behar se svuda
Oseća i sreće
Tad cvetaju bašte,
Dolazi proleće!

PRINC: I ti si na njenoj strani?
ŠUMSKA VILA: Nisam ja na njenoj strani. Ja sam na strani prirode. Ekologije.
IVICA: Nemojte da me pojedete, evo počistiću. Hoću, majke mi. (skuplja papire)

S druge strane ulazi Marica, i ona razbacuje smeće.

IVICA: Marice! Seko moja draga. (grle se)
MARICA: Bato! Svuda sam te tražila.
VEŠTICA: (kašlje prenaglašeno) Khm, khm. Vidi se da ste brat i sestra.
MARICA: Ličimo, zar ne?
VEŠTICA: Ne, jednako ste nevaspitani.
PRINC: Vi samo vređate, gospođo. Pogledajte samo kako je slatka ova devojčica…
ŠUMSKA VILA: Slatka? Pogledaj šta radi? Baca smeće svuda naokolo.
PRINC: Siguran sam da ima razlog za to, zar ne lepotice?
MARICA: Jeste, htela sam da obeležim put, da znam kuda sam prošla kad sam dolazila. A ko si ti?
PRINC: Kako ko sam ja? Pa zar me ne prepoznaješ iz novina, sa televizije, preko interneta?
MARICA: Paa, kako da kažem… baš i ne.
PRINC: Ja sam Princ. Moji preci su bili vlasnici ovog parka pre par stotina godina.
MARICA: Princ? Diiivno. A meni su rekli da ovo nije takva bajka… (prilazi mu i hvata ga ispod ruke)
ŠUMSKA VILA: (podrugljivo) Meni su rekli… Ko ti je šta rekao, nevaspitana devojčice?
MARICA: Vuk. Vuk mi je rekao da u ovoj bajci treba da sretnem neku vešticu koja ima kuću od kolača… (svi pogledaju u pravcu veštice)
VEŠTICA: Nisam htela da se hvalim…
IVICA: Imaš kuću od kolača?
VEŠTICA: Pa onako, malo.
PRINC: I ništa ne govoriš a vidiš da ovo dvoje jadne dečice umire od gladi?
ŠUMSKA VILA: Umiru od gladi, a stalno nešto jedu i razbacuju. C c c…

Ulazi vuk.
VUK: Jaooo, što sam ja gladan.
MARICA: Napokon si i ti stigao, već sam mislila da sam te samo sanjala.
VUK: Nisam znao šta da obučem, a i hteo sam da menjam ćud za večeru.
ŠUMSKA VILA: Misliš veru za večeru, vuk ne menja ćud.
VUK: Dobro, može i to. Samo mi dajte nešto da pojedem.
VEŠTICA: Prvo moramo da smislimo šta ćemo s ovim nevaljcima što nam zagađuju životni prostor.
VUK: Mogu da mislim samo o hrani.
PRINC: Ma ko ti brani da jedeš. Evo, pasi ili brsti, eno ti ona zelena grana.
VUK: Hvala ti na tom predlogu, ali meni je draža Crvenkapa ili bar Aska…
ŠUMSKA VILA: Tebi baš fali neka daska u glavi, svi znaju šta su ti napravile te dve i kako si zbog njih prošao. Čudno je to kako ženski svet utiče na vas. (gleda princa koji šapuće nešto sa Maricom)
PRINC: (zbunjeno) Ovaj, mislim, da, da, u pravu si.
ŠUMSKA VILA: Hoćemo li mi nastaviti našu šetnju Prinče? Ovde postaje gužva i dosadno mi je.
PRINC: Da naravno. (prilazi joj, ona se okreće da će poći, on pokazuje Marici pokretom da će je pozvati telefonom, ona šalje poljubac) Nekadašnji vlasnik parka je želeo da u okolini dvorca izgradi zelenu površinu po uzoru na engleske parkove. Angažovao je stručnjake i zasađeno drveće iz svih delova sveta, napravljeno je šetalište uz Dunav, staze za jahanje, veštačko jezero, česme, kamene klupe, žardinjere sa cvećem, a postavljeno je i nekoliko skulptura od kojih su neke sačuvane do danas… (pričaju dok odlaze, veštica za to vreme prilazi Ivici i Marici, grli ih oko ramena i nešto šapuće, odvodi ih na drugu stranu, vuk ostaje sam, pa i on odlazi mrmljajući)
VUK: Jao, ja sam tako glaaadaaan…

Ulaze Crvenkapa i tata.
CRVENKAPA: Evo, tu sam ga srela.
TATA: Samo Ivicu?
CRVENKAPA: Da, igrao je igricu, pa nije gledao kud ide i izgubio se.
TATA:. Znam, znam. Takva su moja deca. Marica je sigurno slušala muziku i zablesavila se u telefon. A učio sam ih, objašnjavao strane sveta, gde raste mahovina, na kojoj strani zalazi sunce…
CRVENKAPA: Nemojte brinuti, sigurna sam da ćemo ih pronaći. Ipak je ovo park, izletište. Nije neka opasna šuma, prepuna divljih zveri… (ulazi vuk)
VUK: Umreću od gladi… (ugleda Crvenkapu) Hej, pa to si konačno ti. Baš lepo što sam te pronašao.
TATA: Ko je sad ovaj? Otkud on tu? Ko si ti, neki pas lutalica?
VUK: Nemojte da vređate gospodine, nisam ja nikakav pas, ja sam vuk. Veliki strašni zli vuk…
CRVENKAPA: Toliko si vremena proveo u gradu, da smo pomislili da si se pretvorio u kuče.
VUK: Nisam imao kud. Bio sam u škripcu. Nekad sam bio faca, glavni šumski stvor, a sad…
TATA: Vidi se da ti je život u gradu ostavio trag. Izgledaš olinjalo i ofucano…
VUK: Ma pokazaću ja tebi ko je ofucan… (preti pesnicom)
CRVENKAPA: Ne svađajte se, nije vreme. Dvoje dece je nestalo i treba da ih pronađemo.
VUK: Da, znam, upoznao sam devojčicu. Maricu. Mislio sam da si ti.
TATA: Upoznao si je?
VUK: Da, a kasnije sam joj sreo i brata.
CRVENKAPA: Gde?
VUK: E baš ovde.
TATA:. A gde su sad?
VUK: Šta ja znam… otišli. Odvela ih veštica.
TATA:. Štaaa??? Veštica? Odvela moju decu? O, ne, šta sad da radim?

Nailaze Šumska vila i Princ.
ŠUMSKA VILA: Opet neka gužva na našem mestu.
Princ opazi Crvenkapu i prilazi joj.
PRINC: A ko je ova lepotica ako se može znati?
ŠUMSKA VILA: Ovaj je nepopravljiv.
VUK: (princu) To ja treba da pitam, to je moj tekst.
CRVENKAPA: Ma beži dosado. Ti bi uvek jedno te isto. Idem kod bake, nosim joj kolače, bla bla truć i onda pojedeš i nju i mene. E ne može. Hoću jednom i ja srećan kraj.
VUK: Meni bi bio srećan kraj da se najedem.
TATA: A šta je sa mnom? Šta je sa mojim srećnim krajem. Hoću da vodim kući Ivicu i Maricu.
Ivica i Marica utrčavaju galameći.
IVICA: Tata, tata, divno je što si tu.
MARICA: Odlično, super, moraš da nas spaseš.
IVICA: Da, da, zarobila nas je zla veštica.
ŠUMSKA VILA: I htela je da vas pojede?
MARICA: Ne, još gore!
PRINC: Šta je gore od toga?
IVICA: Htela je da očistimo šumu.
MARICA: Da, htela je da nas natera da radimo.
IVICA: Jedva smo pobegli.
TATA: Ova moja deca… Uh! Lenštine jedne. Što niste pomogli starici da počisti smeće?
PRINC: Ja ih potpuno razumem. (prilazi Marici) Jadnice, mora da si prošla kroz pakao.
ŠUMSKA VILA: Da, naravno da ih ti razumeš. Razmaženko i lenjivac.
PRINC: Pa ja sam princ.
CRVENKAPA: Naravno da jesi. (prilazi mu s druge strane)
TATA: Meni je važno da sam pronašao svoju decu. Idem da javim mami da ste dobro. Ne mrdajte odatle.
IVICA I MARICA: (u glas) Naravno da nećemo.

Tata odlazi. Ulazi veštica.
VUK: Ja zaista nisam strašan i opasan stvor, ali pod hitno moram nešto da pojedem. Ili još bolje, nekog.
CRVENKAPA: E mene nećeš, dosadilo mi je.
VEŠTICA: Ajde vuče, molim te, ćuti. Samo kukaš ’gladan sam, pa sam gladan’. Bolje se prihvati nekog posla i zaradi sebi ručak.
VUK: Šta da radim? Ja ne znam ništa da radim. Ja sam vuk iz bajke i znam samo da plašim ljude. A danas je teško naći poštenu bajku u kojoj bih mogao da pokažem svoj talenat.
IVICA: (prilazi šumskoj vili) Meni su ovi malo dosadili, samo kukaju. Ovaj je gladan, ova baba bi spremala šumu po ceo dan, Crvenkapa ni sama ne zna šta bi…
ŠUMSKA VILA: A tek princ, vidi što se folira. (princ šapuće sa Crvenkapom i Maricom, one se kikoću)
IVICA: Šta kažeš da mi odemo na izlet? Obećavam da neću bacati otpatke okolo, nego ćemo sve pokupiti i pronaći neku korpu za smeće? Bićemo odgovorni izletnici.
ŠUMSKA VILA: Može. Ionako je ovde bezveze i dosadno. (oni odlaze)
PRINC: Marice, imaš li ti profil na fejsbuku?
MARICA: Naravno da imam.
CRVENKAPA: Imam i ja.
PRINC: Pa to je divno, hoćete li me prihvatiti za prijatelja?
CRVENKAPA I MARICA: (uglas) Rado.

Uhvate princa svaka pod jednu ruku i izlaze sa scene

VUK: Šta ovo bi?
VEŠTICA: Valjda srećan kraj.
VUK: Srećan po njih. A ja sam i dalje gladan.
VEŠTICA: Hajde, spremiću ti ja nešto. Znaš da imam kuću od slatkiša?
VUK: Znam. Ali ja baš nisam ljubitelj slatkiša. Znaš, oni kvare zube.
VEŠTICA: U pravu si. Ali sam odlična kuvarica, napraviću ti nešto drugo.
VUK: Supicu?
VEŠTICA: Može, za početak supica, pa onda sve dalje kako ide po redu…
VUK: Divno. Ionako mi je dosadilo da stalno jedem jednoličnu hranu. Ili je to baka ili Crvenkapa… (on priča dok odlaze, spušta se zavesa, muzika za kraj) Tek ponekad me zapadnu neki prasići ili jarići, al oni obično pobegnu, pa ostanem gladan na kraju bajke…

DETE IZVIĐAČ sa početka predstave izgovara dok se svi ostali vraćaju na scenu i sakupljaju otpatke: Da bi naša planeta Zemlja bila čista moramo da se potrudimo svi, mali i veliki. Treba da sadimo što više cveća i drveća, da pazimo kako i kuda bacamo smeće i otpatke, da čuvamo od zagađenja potoke, reke i mora. Ako čuvamo prirodu, ulepšaćemo svačiji život.
Prirodi mi ne trebamo, ali ona treba nama, pa neka potoci i reke budu čisti, livade pune šarenog cveća, a šume zelene i pune šumskih životinja. Nemojte da uništavate sadnice! Ne lomite granje! Za svako odečeno drvo posadite dva nova! Skupljajte za sobom smeće! Ne zagađujte šume i polja! Neka parkovi budu od trave zeleni, od cveća šareni. Samo u prirodi među drvećem radosno cvrkuću male i velike ptice.
Poruka svim ljudima na svetu: čuvajte prirodu naše planete. Čuvajte reke i mora. Treba da sadite cveće i drveće, jer čista priroda je zdravlje i život. Samo će tako ljudi i priroda biti srećni.


K R A J

Odgovori

Ko je OnLine

Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 2 gosta