Elizabeta Georgieva - Lovac na zjala

Elizabeta Georgieva - Lovac na zjala

Postod branko » 13 Feb 2018, 17:49

Eлизaбeтa Гeoргиeв

ЛОВАЦ НА ЗЈАЛА


Миа вири иза завесе. На глави има цилиндар. Плако излази, гледа наоколо и пажљиво корача. На леђиме јој велики ранац из кога вири мрежа за лептирове и удица. У једној руци држи празан кавез за птице, а у другој столицу на расклапање. Око врата јој виси двоглед Долази до средине сцене и спушта кавез и столиц, коју расклапа. Узима двоглед и гледа лево, па десно, доле и горе. Када погледа у правцу публике, зауставља се... Репује:

Ја сам Миа, баш силна мала
Познатија као ловац на зјала,
Ту сам дошла, тамо сам стала,
Ухватила сам бар четири зјала.
Миа ко соко, Миа ко кобац,
Миа вешти на зјала ловац!!!

(Када заврши песму спушта ранац и почиње да вади ствари из њега – удицу, мрежу за лептирове, бочицу с водом, мали лавор, мишоловку и четири лоптице које поставља по сцени, мерећи корацима раздаљину једне од друге)

(публици) Шта је било? Никада нисте видели ловца на зјала? Е, сада видите! Моју скронму, предивну, фасцинантну, брилијантну, јединствену, непоновљиву маленкост Миу Причалицу Брбљивковић! (клања се. Стаје и гледа неко време публику. Спушта на очи, па подиже цилиндар. Шета се лево десно. Узима двоглед и пажљиво гледа) Шта је, не верујете ми да сам лично ја јединствени ловац на зјала? Молићу лепо, је л' знате како изгледа један ловац на зјала?... Нарвно да не знате, када сам ја једини, јединствени ловац на зјала. За ловца се, обично, везује пушка. Ух, одвратна, смрдљива ствар! Али, не треба ми пушка. Зјала нису велика као медведи и немају кљове као слонови, и нису страшна као разбеснели тигрови. Зјала су... Зјала су... (чеше се по глави) Зјала су просто зјала и лове се мишоловком, или зјалаловком, удицом, специјалном мрежом за зјала, која само малкице личи на мрежу за лептирове и наравно, специјалним цилиндром (док тако ређа ствари, сваку узима и показује)
Рецимо моја скромна маленкост Миа Причалица Брбљивковић (поклања се сваки пут када изговори своје име) једном је шчепала једно зјало удицом (узима удицу и забацује је, показујући како лови). Ухватило се зјало, пишти, стење, праћака се као риба, ни видљиво, ни невидљиво, ни велико ни мало, ни дебело ни мршаво... просто зјало, и моли ме: „Велика Мио, пусти ме! Идем да малтретирам другу девојчицу!“ Иначе, морам да вам признам нешто: страшно ми иде на живце пискање избезумљених зјала! Моје супер осетљиве уши (хвата се за уши и вуче их) не могу да поднесу те неподношљиве тонове. „Што баш девојчице малтретираш, одвратна досадо?“, викнем ја строго. „Па не само девојчице, малтретирам и дечаке. Ето, Јова ме је јуче три пута хватао... „ цвили досадно зјало „Јова! Јова је смотанко на квадрат и он може само да хвата зјала. Ништа друго не зна! – викнем ја, стегнем удицу, па наставим још строже – Али, знам да константно досађујеш Нађи, Јовани, Ани, Милици и Анастасији. Оне су вишестуке хватачице зјала, али никада нису успеле да те ћапе као што сам те ја ћапила, досадо над досадама!“. Расправљам се тако ја са зјалом, и расправљам, и када се и ја и зјало уморимо од расправе, убацим га у кавез! (отвара врата од кавеза и унутра убацује једну од четири лоптица) Њега или њу... ето, не знам да ли је зјало мушко или женско! (чеше се по глави) Видите, драги моји, никада нисам размишљала о томе да ли је зјало дечак или девојчица... Ако не знам да ли је дечак или девојчица, одлучила сам, пошто као ловац на зјала имам право на то, да је зјало нешто између – типичан школски пример средњег рода. (са удицом у руци скаче по сцени - игра школице и говори следеће стихове као брзалицу)

Једно мало зјало
На прозор је стало
Лако закуцало
Скочило па пало
Оно није знало
Да је пажњу крало
Једне девојчице...
То јест мене...

(одједном стаје мирно као војник) Нема певања док траје лов на зјала! (оставља пажљиво удицу, узима двоглед, гледа лево-десно, горе-доле. Говори тајанствено) Једнога дана дувао је, односно свирао страшан ветар ... Овако (узима пиштаљку и дува)... Одједном је почела да пада страшна киша... Овако (узима бочицу с водом и сипа је у лаворче). Можете да замислите како једна крхка, али спретна девојчица, то јест моја маленкост, Миа Причалица Брбљивковић (клања се) по таквом кијамету... (мало се замисли, па се чеше по глави) добро, не баш кијамету, јер за кијамет треба да имамо снег, а њега није било... по таквом невремену је кренула у лов на зјала... Без оружја се не иде у лов, али, драги моји, ту је Мијин (клања се) супер тајанствени цилиндар за лов на зјала! (скида шешир и држи га на длану десне руке, подижући га важно. Говори шапатом). Овај цилиндар је преношен с колена на колено (ставља га на једно, па на друго колено) с колена на колено, с колена на колено....Од баке Персиде, баки Лепосави, од баке Лепосаве баки Савети, од баке Савете баки Меланији, од баке Меланије мојој баки Живани, а она га је дала...та-на-на-на, мени. Е, тако сам тог дана док је дувао страааашан ветар (звижди у пиштаљку) и падала страааашна киша (узима бочицу с водом и сипа је у лаворче) лепо скинула цилиндар и хоп (скаче и цилинрдом прекрива прву лоптицу, извлачи је испод цилиндра као да је жива и ставља је у џеп), па хоп (понавља исту радњу) још једно хоп (опет понавља исту радњу) уловила цела три зјала! И она су ме молила да их пустим, али ловци на зјала имају срце од камена! Наравно да их нисам пустила, ставила сам их у кавез да размисле мало хоће ли да наставе да муче сироту децу!
(Укипи се у месту. Узима двоглед и дуго гледа у публику. Мало постиђено спушта двоглед и ставља руке иза леђа. Једном ногом прави полукругове пред собом) Не верујете ми... Видим да ми не верујете...Паааа... у праву сте... Шта ли ја причам! Понекад се толико распричам да тотално убедим себе да све измишљотине које гласно сервирам су у ставри истина. А истина је, драги моји следећа (седа у столицу)
Мозгам ја тако једног дана ни сама не знам шта. Ваљда ће ми мозгање помоћи да смрвим досадну досаду! Мама на послу, тата на послу, распуст, сунце уцврљило, компјутер блеји, телевизија стење, а ја цркавам од те досадне досаде. Развуко се дан ко огромна ижвакана жвака и никако нешто нормално да се деси. (скаче, узима мрежу за лептирове као да јој је штап и мало се сагиње) «Дудо, дете драго, поново хваташ зјала?!» – процвркута моја супер бака Живана, која се вероватно родила са штрикерајем, пошто игле не испушта из руке. (исправља се, али сад узима у руке мрежу, игра се, имитирајући покрете при плетењу) Хекла, штрика, везе у свим временским згодама и непогодама! Ни ветар, ни лед, ни врућина не могу јој ништа - она само мрдуцка тананим ручицама и понекад ми се учини да ће да полети од толиког мрдања.
Хватање зјала! (баца мрежу) Уау, то је нека нова дисциплина за коју до сада нисам чула, а ето и не знајући ја је тренирам. Потврдно климнем главом, пошто ако питам нешто баку биће оно: „Знаш кад сам ја била ко ти....“. Онда се прича одужи милион светлосних година, а сиве мождане ћелијице ми не дозвољавају да слушам историје у којима царује онај одвратни плусквамперфекат.
Ето, већ сам осетила како полако почињем да мрвим досадну досаду! Упознавање са новом Миином дисциплином „хватање зјала“ је кренуло! Брзом брзином уносим те две тајанствене речи у мобилни (вади из џепа мобилни и куцка) и мудри Гугл ми сервира следћу реченицу „Оно што још нико није успео да ухвати, иако је сезона лова на њих отворена током целе године“.
Дакле, у том грму лежи зец! Ја сам професионални ловац на зјала са вишегодишњом успешном каријером! (поносно се шета сценом) Бака Живана је све то примећивала, а није хтела да ми каже. Срам је било! Ипак, хвала јој што ме је упознала са мојим новим талентом, помогла ми да смрвим досадну досаду и да се осећам суперишка!
Од тог дана, драги моји, ја сваки дан хватам зјала. Седнем, (седа у столицу) наоштрим поглед («оштри поглед»), чврсто стегнем песнице и ...Јуууриш!!!! (мало се уозбиљи) Ово...што сам вам до сада причала је само моја машта, али, признаћете, није далеко од истине ако се малкице потрудите да ме схватите... (устаје и шапуће) Морам да вам признам да још ни једно зјало нисам ухватила, а и не знам како зјало изгледа. Покушавала сам да га замислим, али од самог хватања зјала нисам могла да замислим зјало! (прави паузу, размишља) Десило ми се и још нешто... Страшно! Због лова на зјала добила сам чак три кеца у школи, искипело ми је млеко које сам као пазила, пет пута сам закаснила на балет, села сам на нашег мачка Кокија, који се излежавао на кревету... Ма, милион звкова сам направила.
Међутим, од кад је у наш разред дошао онај згодни Дуле (на помен Дулета почиње да скупља ствари) све мање идем у лов на зјала... Супер бака Меланија каже да је то љубав. Љубав, ех, љубав!!! (када све скупи, сем малог лавора који остаје на свом месту, креће са сцене. Излази, па се врати. Вади лоптицу из кавеза и с висине је пушта у лавор)
Бућ! Хеј, то је зјало!!! Видите, нисам ја лажов, ја сам у ствари једна обична девојчица која просто машта и која би можда волела да јој љубав дозволи да још мало буде ловац на зјала.
( креће, скакуће и репује)

Ја сам Миа, баш силна мала
Познатија као ловац на зјала,
Ту сам дошла, тамо сам стала,
Ухватила сам бар четири зјала.
Миа ко соко, Миа ко кобац,
Миа вешти на зјала ловац!!!






ЛОВАЦ НА ЗЈАЛА 2

Девојчица излази на сцену. На ролерима је. Обучена је у широку хаљину или широке панталоне са великим џеповима. Носи торбу преко рамена. Пролази пажљиво с једног краја сцене на други, завирује свуда. Излази на други крај сцене. Нема је неколико секунди, па се опет појављује. Вири. Долази до средине сцене, вади из једног џепа оловку и бележник и нешто записује. Онда пажљиво склапа бележник и са оловком га враћа у џеп. Седа на под и изува ролере. Публици:
Врло су брза ова зјала. Не бих успела ни једно да стигнем да ми сису ови супер ролери. А с друге стране морам све да запишем. Од А до Ш и од Ш до А, иначе као да ништа нисам урадила. (док то прича из торбе вади балетанке и обува их) Знате, драги моји и драге моје колико је данас теееееешко, ма прееееееетешко бити ловац и то на зјала. Страховито тешко... (устаје и окреће леђа као да ће да крене, али стаје) Чекаааај, да ли се то мени чини или ви немате представу шта је то ловац на зјала? (гледа у публику, ставља руку на уву коао да ослушкује). Ц-ц-ц-ц, ви стварно немате појма о чему ја прича, а скоро да сам сигурна да се она досадњаковићка Миа, мало час овде шепурила, сејући своје мудровање о појави и занимању ловац на зјала! (заједљиво) Ма она је, сва паметна! Ако се лажемо, наравно! Миа је мој пословни партнер... Да, она ме је увела у посао, али ја сам много упешнија од ње и без обзира што ми је до јуче била шеф и што смо се посвађале због оног преслатког...Упс (ставља руку преко уста. Окреће се да види да ли ју је неко чуо, па наставља) За једног храброг ловца баш много причам...(вади из једног џепа и ставља велике наочаре) Дакле, прва и можда најважнија ствар, иако то и није неко правило- ловац на зјала МОРА да има ночаре или цвике. (вади оловку из џепа) Што веће то боље. Уз помоћ наочара или цвика детаљније видите предмет свог лова, нарано ако уопште успете да га видите. (шета се по сцени лево-десно држећи оловку међу прстима) Ловац на зјала је персона која има вееееома специфично занимање – ловити нешто што можда постоји, а можда не постоји , можда је мало, а можда је велико, можда је бркато, а можда и није, можда зна да уједа, а можда је драго и миљато као маче. ( гледа у публику. Враћа оловку у џеп.) Што ме тако гледате, па морам да вам опишем зјало, иако га ни сама нисам никада видела, иако сам вишегодишњи ловац са успешном каријером и ... (удара се у чело) Ја се распричала и тандрчем ту ко покварени ЦД, а нисам вам се представила. Верујте, то уопште није добро, уопште, није ни културно, што је најважније, посебно за једну племениту, добру, лепу, паметну, брилијантну и фасцинантну девојчицу... (смешка се док набраја ове карактеристике) Али шта ћу, драги моји, када имам милион проблема а лов на зјала је милионто и први мој проблем, па.... (ставља шаку на уста, уздише дубоко, приближава се један корак публици) Ја сам Ана... Само Ана без неких других додатака, као неке персоне с којима сте се упознали пре мене. Идем у школу, добар сам ђак и имам све петице... (чеше се по глави) Шта још да кажем о себи? А, да! Имам и две млађе сестре, које су страааааашно слатке...понекад досадне, али само понекад, толико да ми растргну живце ко жваку, па их лепо покидају... Наравно само понекад... (прилази ближе публици и полушапатом) Морам да вам признам, да би то понекад заиста било понекад, одлучила сам се, уз мало Мијино инсистирање, за овај спорт лова на зјала, који је врло успешно решење да не би долазило до нервног слома због исфлеканих нових панталона, које сам планирала да обучем за излазак са другарицама, или због ишврљаног уџбеника историје са рахитичним чича глишама уместо римских војсковођа... Ех, моје сестрице –ђаволчићи у лику два анђелчића, али, шта да се ради. Искрено, не знам да ли је казна или награда бити настарије дете у породици. У мом случају то је... (размишља неко време) ваљда погодност... Када су у доброј и послушној фази што је у принципу ретко, али могуће, играм важну улогу вође, што мени, препаметној и спретној Ани баш лежи. Толико сам се изверзирала да будем вођа да сам чврсто решила ове године да се кандидујем за председника одељенске заједнице. (сама себи љуби руку и стаје поносно) Чекајте (ослушкује) (шапуће) чини ми се да наилази неко зјало. (вади из џепа лупу и гледа лево-десно) Аха, ту је, осећам га. Мора да се спремим. (истрчава иза сцнее и доноси столицу, качи ролере на столицу, седа и гледа у једном правцу – чује се музика док то ради) Ево га, моје зјало. Толико дуго се нисам срела с њим... Да, све због оне досадне и уображене Мие која ме је наговорила под хитно да га се ослободим, иначе никад нећу да одрастем, као срамота је да сањариш много... А ја баш волим... Ма обожавам да ... Не знам да ли да вам испричам (гледа у публику) Фини сте ви неки другари, по очима вам се види и мислим да је ред да вам се исповедам... Ловци на зјала се често исповедају. То су вам праве зјалске ловачке приче, али.... Мора да направим атмосферу. (шири кишобран који вади из торбе)
Драги моји, ја Ана без других додатака као тамо неки, обожавам да спавам. Тако спавајући пуним батерије за своје мудријашке акције од којих сви у мојој околини остају без текста. Зна се да човек док спава он и сања, а у сновима свашта може да ти се деси па ладно можеш те сненске или сновљанске (како ли се већ каже) авантуре лепо да искористиш за неке конкретне акције на јави. Мене лично снови инспиришу на свакакве лудорије. После узбудљивих сновуљака понекад урадим нешто што не смем, па ме мама казни, а сестре су увек одушевљење новим достигнућима свог великог вође. Ја нормално све то прогутам и терам себе на још злочастији сан који би ме баш злочасто задовољио и дао ми крила да направим још неки зврк. Е, нисам ја злоћа, само, понекад, стварно понекад, постанем као мало злоћкаста, чисто да не будем савршено добра, а и сестрама морам до даљњег да останем вођа. (устаје са столице, оставља кишобран и шета по сцени) Ето, данас сам, рецимо, устала раније него обично, јер ми је очи као чачкала нека посебна прашина која ме је враголасто терала да не сањам (трља очи). Чинило ми се као да је жива и да намерно буљи у мене, терајући ме да отворим очи. Тај досадни прах ме је подсећао на Марков бицикл, који јури нашом улицом остављајући за собом велики реп прашине. Марко је мени... Ништа. Где сам оно стала? А да! Када су ми очи почеле да зверају по соби, прашина је нестала, али осећала сам њено присуство и чула њене речи
- Лењивице! Само дремаш и губиш време!
(стаје, вади огледалце из џепа) Боже,Ана, који си ти геније! Како песнички речено! Права правцата персонификација! Српкиња би ми дала петицу ко врата!)
Губим време?! На шта губим време? На лепо лалање које ми помаже да испланирам дан. Али и јесте, кад много спавам дан ми се некако скрати па нема ништа од испланираних звркова девојчице Ане. Спавање и јесте понекад само губљење времена.
Да вам кажем право, време и јесте шугава бољка од које моја мама вришти буљећи у огледало, свесна да је пронашла још једну бору која јуче није била ту. Врло често она тако болно буљи у своје огледалце и горко цвили. Пролазе лета, мајчице! Све тече све се мења, стара моја! Мени лично време уопште не шкоди. Од њега ми расту ноге, руке и коса. Обожавам да га прикачим на врата своје собе и да онако опружена у свом кревету гледам како се копрца. (још једна петица за супер персонификацију!)
Знате, моје време личи на Шушњара. Шушњар је пријатељ из мог сна који ми долази у госте искључиво 31. децембра сваке године. Тако осам година како смо се упознали, а ја сада имам пуних дванаест и девет месеци приде. Корача полако шуштећи и чаврљајући фантастичне ствари. Не личи на зјало, бар тако мислим, али... Можда и личи... Морам дубље да се замислим, па ћу вам одговорити и на то питање.
Ја сам Шушњара срела кад сам имала четири године и кад ми је мама честитајући ми рођендан и причајући ми о доласку Нове године, нежно шапнула како ће ми Деда Мраз донети шта пожелим само ако снааажно зажмурим и свим срцем пригрлим најјачу жељу. Касније сам схватила да је жена просто желела да ме успава да би могли ко људи са комшијама да славе Нову годину, а не да слушају моје празне и неповезане приче. Али ето ја сам се страшно посвађала са Деда Мразом и глааасно позвала Шушњара који ми се враголасто смеши пуних осам година.
Све у свему тог 31. децембра када је мени је рођендан, и када је иначе и Нова година, за оне необавештене, тада се супер играм са Шушњарем. (тужно) Жао ми је што сваки пут када се видим с њим он је некако другачији, дужи, неспретнији и што је најтрагичније, све ме више подсећа на мене. Да вам искрено кажем, стрепим од нашег следећег сусрета.
Бака ми је јуче рекла да растем ко притка из воде. Мислим да се то дешава и Шушњару, само за разлику од мене која се повећавам, он се смањује и можда се ове нове године неће ни појавити... Сигурно ће га бити срамота, а и мене ће, јер ћу ове године по први пут бити са друштвом на новогодишњој журци, и признаћете на тако нечему није место једном...Шушњару. Па ипак, он је тако сладак и тако добар и а тако ми недостаје, посебно сада када константно ловим зјала због... Нећу да кажем кога, иако се он допада Мији... Упссс! (ставља руку преко уста) Молим те Шушњару временце, врати се у моју четврту годину! Нећу да као мама цвилим пред огледалом и нећу да будем љубоморна девојчица, која шизи због досадне другарице и компликованих дечака. (седа на под) Ево, признала сам вам... Миц по миц, све сам вам признала...Ја сам у ствари обична девојчица која као лови зјала, али није ловац, јер све девојчице мојих година лове зјала и све су страаааашно тајанствене као Мија и као ја и имају све више проблема који личе на дечаке, а не на млађе или старије сестре, на баке и на маме...(гледа на сат) Јао, ала време лети! Закаснићу чим блебећем! (скупља кишобран, односи столицу иза сцене, узима ролере) Мора да идем. Журим... (истрчава иза сцене, па се враћа) Аха, сад се сигурно питате шта се дешава... Морам код...оне Мије. Вечерас је... Упссс.. Не смем да кажем! (излази)
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Povratak na POZORIŠNI TEKSTOVI ZA DECU

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost