Milena Depolo - U strahu su velike oči

Milena Depolo - U strahu su velike oči

Postod branko » 24 Feb 2017, 18:17

Milena Depolo

U strahu su velike oči


po motivima srpskih narodnih bajki

Januar 2014.

I SCENA

Susret u pećini

Noć. Jako nevreme, gromovi i munje. Pećina je prazna. To jest, tako izgleda. U njoj je ipak Pava, ali ne vidimo je. Dobro se sakrila. Tako da pećina ipak izgleda sablasno prazna. Sve dok u nju ne uđe Zaviša, a odmah za njim utrčava i Janja. Zaviša se zadihano okreće oko sebe, vidi se da je dosta trčao tražeći sklonište. I njegova sestra takođe.

JANJA: Mračno je... Da nam je bar neki venjer...
JANJA: A ovde možda ima i bauka…
JANJA: Nije baš ni toplo…
JANJA: Joj, majko moja… A kad se vratimo još nas čekaju i batine…
JANJA: Ako se ikad vratimo…
ZAVIŠA: I sve zbog tebe, jogunice jogunasta! I koji te je đavo rogati terao da bežiš od kuće i da me pratiš?
JANJA: Pa kad mi ne daju da idem na Poklade!
ZAVIŠA: Još si ti mala za poklade!
JANJA: E mogla sam ja još od preklane!
ZAVIŠA: Jooooj, i opet će biti “pa ona je mala, pa je devojčica, pa nije znala, pa zašto je nisi pazio, pa zašto je nisi odmah kući vratio…” Kakve ću batine dobiti, jooooooj…
JANJA: Ama, sanjam o tome čitavu godinu! Pa i masku sam napravila!
ZAVIŠA: Samo da znaš, za svaku prdeljusku koju dobijem od oca, ti ćeš od mene dobiti dve!
JANJA: Nije pošteno! Dobiću i ja od oca!

Opet zagrmi. Samo što se sada, da stvar bude još strašnija, na ulazu u pećinu pojavi i Đurina silueta.

ĐURA: Kad poletela - nagrdila se, kad pala – ubila se, kad poletela – nagrdila se, kad pala – ubila se, kad poletela – nagrdila se, kad pala - ubila se!

Sad Đura oprezno ulazi. Ustukne kad ugleda Janju i Zavišu.

ĐURA (još brže i glasnije): Krs na čelo, anđeli na srce, vuk u kolena, strava u zemlju!
ZAVIŠA: Šta radiš to?
ĐURA: Teram vešticu.
JANJA: Nisam ja veštica!
ĐURA: A koji ste vi?
JANJA: Ja se zovem Janja, a ovaj je moj brat Zaviša. A ti koji si?
ĐURA: Ja sam Đura.
JANJA: I ti si se izgubio?
ĐURA: Izgubio, izgubio, ali ajde što sam sebe izgubio, sebe ću da nađem, nego sam i gazdine ovce zaturio po ovoj kiši, ne znam kako da mu izađem na oči! A taman sam krenuo na Poklade da se izigram i izđipam, da se najedem jagnjetine, slanine, domaćih kobasica, pa čvaraka i pihtija, joooj... Onda red belog mrsa, pa onda malo salčića, brašnjenica i uštipaka. Pa onda opet ispočetka slaninica, kobasica, pihtije i čvarci, pa tako redom dok mogu da dišem...
JANJA: Ala ti možeš da pojedeš...
ĐURA: Mogu, mogu, samo ako stignem od ovog zla napolju, u ponoć počinje post... I onda će biti samo krtole i šangarepe po vasceli dan!
ZAVIŠA: Misliš da ćemo ovde ostati čak do ponoći?
ĐURA: Makar do ponoći!

NEKO PROTRČAVANJE (off).

ĐURA: Vidite! Ovo je neko pometno gumno, nećemo se mi odavde maći!
JANJA: Misliš ono gumno na kom se skupljaju veštice i karakondžule?
ĐURA: Jakako!

Na ove reči, Đura počinje da baja.

ĐURA: Plave oči, crne oči, žute oči, begajte uroci niz potoci, begajte uroci niz potoci, begajte uroci niz potoci!

Zaviša i Janja traže po pećini dok Đura baja.

JANJA: Stani, to nije karakondžula, to je devojčica…

Sad i Đura priđe.

PAVA: Mama ti je karakondžula, znaš!
JANJA: A ti si se to čula?
PAVA: Ja sam bila mirna kao bubica.

Đura prilazi da je osmotri. Skloni Janju u stranu.

ĐURA: A koja si sad pa ti?
PAVA: Pava.
ZAVIŠA: Ti bogme nisi iz našeg sela?
PAVA: Ja sam iz Perleza. Blizu Čente. Došla sam kod tete na ferije.
JANJA: Otkud ovde? I ti si pošla na poklade?
PAVA: Ne, na maskenbal! A usput sam uzela da tražim razno neko cveće i bilje za herbarijum… Pa sam našla kantarion, majčinu dušicu i hajdučku travu, a gospine trave nigde nije bilo, a ja sam se i bojala da je ne pomešam sa glavobolkom, jer mi ona ni treba… Pa sam tako tražila, tražila, tražila, tražila, tražila, i nekako skrenula s puta. Pa je pao mrak. I izgubila sam se. I pokisla. Pa mi se sve kosa ukovrdžala…

Đura nešto smišlja.

ĐURA: E, taman si naišla, ko poručena! Sad nas je dovoljno! Uzmite te vaše štapine! Mašite njima ka oblacima i vičite što i ja!
PAVA: Zašto da vičemo?
ĐURA: Ama, da stane kiša! Viči!
PAVA: Kako može od vike da stane kiša?
ĐURA: Ama, lepo, uplašimo ale i bauke, i to je to!
PAVA: Nema ala i bauka, učila sam u školi.
ĐURA: A šta onda ono napolju grmi i seva?
PAVA: Obični kumulonimbusi.
ĐURA: Kulumo... Bimbusi... Kakva ti je to neman?
PAVA: Oblaci. Prvo voda ispari iz reke, pa se od te vodene pare stvore oblaci, pa iz njih pada kiša, pa se onda opet napuni reka, i onda opet voda ispari, pa para, pa oblak, pa kiša, pa reka, pa para, pa oblak, pa kiša, pa reka. I sve tako. A ovi su kumulonimbusi. Zovu ih još i gomilasto kišni ili olujni oblaci jer oni izazivaju oluju.
ZAVIŠA (opčinjen ponavlja): Oluju...
ĐURA: E jes, baš od vodene pare tako grmi i puca!
PAVA: To ti je obično elektično pražnjenje između dva oblaka. Mislim ovih kumulonimbusa. I to onda oslobađa elektricitet.
ĐURA: Ma, mani ti mene sa tim pričama! Eto na primer, moj je ćiko pravi Zduhač, on bi se sada vinuo tamo, i kiša bi stala dok trepneš!
PAVA: Zduhač?
ZAVIŠA: To su ti oni što im noću izađe duša iz tela, pa proteruju ale, i smiruju nevreme...
PAVA (u neverici): I baš tvoj stric je zduhač?
ĐURA: Ne, nego tvoj! Video ga ja jedne noći! Nevreme je neko bilo, kad ja čujem u ćikovoj sobi se nešto komeša. Ja provirim, kad se on nešto vrluda i koprca u snu... I nešto je jako prasnulo, i on se protresao onako i onda se smirio...
JANJA: I onda?
ĐURA: I nevreme se smirilo. A on se u cik zore probudi sav znojav i umoran, kao da se sa bojišta vratio... Pa zapali onaj kotroman, nije mu se ni lice videlo od dima. A otac ga pita šta to bi, a on ništa, pravi se nevešt, samo puši.
ZAVIŠA: A ti?
ĐURA: Otac ode u polje, a ćiko i ja ostali sami. On uzeo pa se šeta u krug, onako me sve ispod oka pogledao... A ja se ućutao. Onda mi on priđe i stavi ruku na rame. A ništa ne progovara. Znao je da znam...

Janja ga gleda otvorenih usta. Grmi jako.

PAVA: Eto, kakve prazne priče, a ja sam sva mokra i sve mi se haljina prilepila uz pluća, takvu ću upalu dobiti, da neću moći da maknem iz kreveta do avgusta meseca... I već počinjem da kašljem...

Odmah se zakašlje, ne stvarno, nego da ilustruje. Đura odmah skine svoj prsluk.

ĐURA: Evo, ako ti je hladno…
PAVA: Hvala.
JANJA: I meni je hladno.
ĐURA: Ti imaš brata, ona je sama.

Sad i Zaviša mora da da Janji prsluk, ali samo zato što ga Pava gleda.

PAVA: E dobro je da ima dečaka. Šta bismo nas dve ovde same…
JANJA: Meni oni ne trebaju…
ZAVIŠA: Vrati onda kožuh!
JANJA (podrugljivo): Hladno ti je?
ZAVIŠA (ne sme da prizna): Ne!
JANJA: Ne dam onda.

Uvija se u prsluk, gledajuću ispod oka svog brata kako cvokoće.

ĐURA (Pavi): Jesi li gladna?
ZAVIŠA: Žedna?
PAVA: Više od svega toga hoću kući… Teta će umreti od brige.

Dok oni obigravaju oko Pave, Janja šeta okolo.

ĐURA: Imaš leba…
ZAVIŠA: Imam malo.

Zaviša joj da. Ona pojede.

ĐURA: A malo slanine?
ZAVIŠA: Nemam.
ĐURA: A čvaraka?
ZAVIŠA: Nemam.
ĐURA: Ikakvoga mrsa?
ZAVIŠA: Ama, nemam, okle mi?
ĐURA: Imaš bar još malo leba?
JANJA: Nema. Ima knjigu.
ĐURA: E, hoće se baš najesti od knjige… A možda vatru njome da potaknemo!
ZAVIŠA: Ne dam!
JANJA: Hej!
ZAVIŠA: Sačekaj!
JANJA: Ama vamo!
ĐURA: Hajde, sestra te zove!

Zaviša smrknuto priđe Janji.

ZAVIŠA: Šta hoćeš?
JANJA: Pogledaj! Neka vreća!

Priđu i Đura i Pava.

PAVA: Otvori je!
ZAVIŠA: Evo, sad ću!

Obilazi oko nje, ali ne sme da je otvori.

PAVA: Hajde!
ZAVIŠA: Možda je nečije!
ĐURA: Pa ako je, otvori!
ZAVIŠA: Ti otvori, ja nisam nevaspitan!
JANJA: Mogu ja?

GLAS (još uvek dečiji, off): Ne diraj!

Oni se zgledaju, ne znaju ko je to rekao.

JANJA: Ko je to rekao?
ZAVIŠA: Ja nisam!
OSTALI: Ni ja...
JANJA: Ama, znam te, Zaviša, ti si...
ZAVIŠA: Nisam, a ti kako ti volja...
JANJA: E baš mi je volja da otvorim!

Otvori vreću i iz nje vadi maske, prsluke, razne rekvizite za poklade.

ĐURA: Vidi ovo rogato!
ZAVIŠA: Kao sam đavo!

Janja shvati. Smeje se.

JANJA: Ovo su maske za poklade!
PAVA: Misliš za maskenbal?
JANJA: Za poklade!
PAVA: Maskenbal!
JANJA: Poklade!
ZAVIŠA: Tako se to kaže u varoši!

Isprobava ih. I ostali se ohrabre.

ĐURA: E ovakvu je imao moj ćiko!
PAVA: Uh, što je strašna...
JANJA: Pa, to ti je normalno za poklade... Ja sam danas tela da idem, znaš... Da gledam kako preskaču vatru. Ovakve maske nose...
ZAVIŠA: A čije li je sve ovo...
JANJA: Sad je moje!

Zaviša naiđe na oganj.

ZAVIŠA: Neko je ovde skoro poticao vatru!
PAVA: Misliš da ovde neko živi?

Šef Đura se šeta po pećini Traži neke tragove. Nađe jednu dečju cipelu.

ĐURA: Znao sam...

Svi ga upitno pogledaju.

ĐURA (pokaže cipelu): Divljan...
JANJA: Ne može to biti od Divljana, to je od nekoga deteta!
ĐURA: Da. Sve što je od njega ostalo pošto ga je Divljan proždrao!
ZAVIŠA: A cipelu nije mogao da sažvaće!
ĐURA: Bila mu žilava...
PAVA: Ko vam je taj Divljan?
ĐURA: To ti jedan divlji čovek sa jednim okom na vrh glave.
PAVA: Neko mu iskopao oko?
ĐURA: Nije mu iskopao, on se sa jednim rodio...
PAVA: To je anatomski nemoguće!
ĐURA: Ama, moguće je!
ZAVIŠA: Moguće-nemoguće, i nas će pojesti!
JANJA: Neće nas pojesti, mi ćemo se nekako izvući!
ZAVIŠA: Ali, kako?

Janja razmišlja.

JANJA (baja): Beži beži cikavac, beži beži aždaja, beži beži drekavac, beži beži noćnica. Čista čista dušica, bistra bistra rosica, svetla svetla zorica, i zelena mladica.

Đura je skloni u stranu. Ipak je on capo.

ĐURA: Znam ja kako. Pričao mi stric kako je jedan deda, sad pokojni, pobegao Divljanu kad je još bio dečak.
ZAVIŠA: Ih, tebi je sve stic pričao!
ĐURA: Nije sve isti, imam ja tri strica!
JANJA: I šta je radio, govori!


II SCENA

Divljan

ĐURA: Hodili pop i đak kroz jednu veliku plаninu, pа ih onde uhvаti noć.
PAVA: A taj pokojni deda, to je pop ili đak?
ĐURA: Đak! Hoću reći, i pop je pokojni, ali... Ama, slušajte! Videći dа već ne mogu tаj dаn prispeti kudа su bili nаumili, stаnu gledаti tаmo аmo kroz plаninu gde bi prenoćili, i ugledаju ogаnj dаleko u jednoj pećini.
ZAVIŠA: Joj, kao mi!
ĐURA: Slušaj dalje! (nastavlja priču) Primаknu se oni blizu i nаzovu.

Sada već podele uloge i igraju predstavu.

POP: Dobro veče, ima li ko tamo?
ĐURA: Kаd li štа vide? Ni ljudi ni nikogа drugog, do jednog divljeg čovekа s jednim okom nа vrh glаve.
ĐAK: A koji si ti čovek?
DIVLJAN: Divljan me zovu.

Pop i Đak se zgledaju.

ĐAK: Ne bi ja tamo ulazio, popo.
POP: A nemamo gde drugde. Hoćeš li nаs pustiti u kuću?
DIVLJAN: Nego kako nego da hoću.
ĐURA: Ali nа vrаtа od pećine beše privаljenа velikа pločа, koju sto ljudi ne bi moglo pomаći. Divljаn ustаne, digne ploču, pusti ih unutrа, pа opet ploču nа vrаtа privаli.
DIVLJAN: Da se malko ogrejemo.
ĐURA: Potаkne im on veliki ogаnj i sednu grejаti se.

Postane im jako vrućina, Pop i Đak brišu znoj, a Divljan ih radoznalo gleda.

DIVLJAN: A koja vas nevolja nanese ovamo?
POP: Krenuli smo na put, pa nas uhvati noć. Nije nevolja.
DIVLJAN: Ama, jeste li jeli?
POP: Jesmo.
DIVLJAN: A šta?
POP: Ja sam pojeo oraniju čorbe, teletine i krtole, po akova vina, i tepsiju pite. I malo brašnjenica... I jednu urmašicu za put.
DIVLJAN (oblizuje se): A ti, mali?
ĐAK: Parče leba-masti.
DIVLJAN: Ama, samo to?
ĐAK: Nisam neka izelica.
ĐURA: Počne ih Divljаn pipаti izа vrаtа, dа vidi koji je pretlji dа gа zаkolje i ispeče...

PAVA: Šta?
ĐURA: Pretlji!
ZAVIŠA: Deblji!

ĐURA: ... i nаpipa popа pretljegа, spopаne gа i ubije, nаvrti nа rаžаnj i metne krаj ognjа dа se peče. Kаd đаk to vidi, doseti se i svoga jаda, аli uteći iz pećine nije mogаo nikаko.
DIVLJAN (viče): A lepo sam se najeo. I tebe ću sutra ovako!
ĐURA: A đаk počne deljаti jedаn mаli šiljаk.
DIVLJAN: Šta delješ taj šiljak?
ĐAK: Tako sa ovcama sedim besposlen, pa sam se naučio vazda deljati.
ĐURA: Divljаn zаtvori oko i zаspi, а đаk jаdni videći dа se i njemu sutrа nožić pod grlo sprаvljа, domisli se te onaj šiljаk zаvrti Divljаnu u oko i oslepi gа. Divljаn slep skoči kаo mаhnit.
DIVLJAN: Ne vidiiiim! Ne vidiiiim!
ĐURA: Kаd ujutru svаne, nаpipa Divljаn vrаtа od pećine i videći dа su zаtvorenа počne po pećini brbаti tаmo аmo dа đаkа uhvаti, аli gа ne mogne nаći nikаko, jer je imаo u pećini mnogo stoke.

PAVA: Otkud sad stoka?
ĐURA: Otkud znam! Tako je bilo! E sad ne znam gde sam stao!
JANJA: Imao je mnogo stoke...

Odjednom, čuje se blejanje ovaca.

ĐURA: A đаk se domisli i oguli jednoga ovnа, pа se obuče u onu kožu i izmešа među ovce.
DIVLJAN: Naći ću te, ama naći ću te!

Potera.

ĐURA: Divljаn već vidi dа mu od mnoge stoke ne može ništа, pа pođe nа vrаtа od pećine, otvori jedаn krаj od vrаtа i počne stoku vаbiti dа jedno po jedno izbаcа.
DIVLJAN (vabi ovce) : Prjus, strrrrrrr, prjus, strrrrrrrrr.
ĐURA: Đаk u onoj koži ovnujskoj stаne se primicаti s ovcаmа ne bi li i njegа izbаcio, i tаko mаlo po mаlo primičući se dođe do njegа, Divljаn gа uhvаti i izbаci među ostаlim ovnovimа. Tako se đаk nekako dohvаti poljаne.
ĐAK: Ne traži me, Divljane, ja sam već napolju!
ĐURA: Ondа đаk s mirom i s Bogom oterа stoku i dođe zdrаvo kući.
PAVA: Ali bez popа.
ĐURA: Tako je bilo.

III SCENA

Neverna Pava

Kad se priča završi, deca su uplašena, osim Pave koja se ponaša bogznakako superiorno.

PAVA: I taj đak, on je posle postao deda, pa je ispričao tu priču tvom stricu?
ĐURA: Da! Mislim, ovom stricu, drugom po redu, što je između onog prvog i trećeg.
PAVA: I ti kažeš da je baš ovo Divljanova pećina?
ĐURA: A nego čija da bude?
PAVA: Ovoga sa jednim okom u glavi?
ĐURA: Njegova!
PAVA: Što će nas sve pojesti?
ĐURA: Da!
PAVA: E, pa znaš li ti, Đuro, koga će on prvo da pojede?
ĐURA: Koga?
PAVA: Tebe! Jer izmišljaš i plašiš nas!

Zaviša i Janja je pogledaju puni nade.

PAVA: Meni je mama rekla da su takve priče čista čistacka izmišljotina i da im ne verujem ni reč...
ĐURA: Ti onda idi kod mame!
PAVA: Koliko sam se ja puta noću uplašila da mi je u sobu ušla veštica, ih... Pa se pokrijem preko glave i tako sve dok ne svane, a onda ujutro kad se probudim mama mi kaže da je to bila senka moje lutke Izabele.
JANJA: Ali, ja sam je jednom čula kako zavija noću...
PAVA: Nije to zasigurno bila veštica, nego puh. Mojoj teti je jednom izjeo sve po kući... Onda je čika hteo da ga ubije sekirom, a ja nisam dala. Plakala sam kao kiša, i plakala, i plakala, i plakala, i plakala, i plakala, i onda su ga pustili...
ĐURA (smeje se): E jes, pustili ga da im uništi celu letinu...
PAVA: E pustili su ga!
ĐURA: E, ja više verujem u Divljana nego u tu priču!
PAVA: Ja ne verujem ni u „d“ od tvog Divljana!

Grom (off).

STRAŠNI GLAS (off): Ko ne veruje, biće prvi!

Vrisak među decom. Pava počne da plače.

PAVA: Šta je to?
ĐURA: Vidi ove, još pita šta je!
PAVA: Pa, šta je?
ZAVIŠA: On je... Divljan!
JANJA: Bolje da si poverovala...

Pauza. Pava je pretrnula od straha.

PAVA: Ako, nije kasno, ja bih se predomislila...
JANJA: E pa kasno je!

Tišina. Svi očekuju neki odgovor.

STRAŠNI GLAS (off): Sada, znači, veruješ?

Pava se smrzla, ne sme da odgovori.

STRAŠNI GLAS (off): Dakle?
ZAVIŠA (herojski): Veruje, veruje!
STRAŠNI GLAS (off): Nisam tebe pitao!
PAVA: Verujem...
STRAŠNI GLAS (off): Ne čujem te.
PAVA (drekne): Verujem!

Tišina. Nema reakcije.

PAVA: Čuješ, verujem!

Osluškuju, ali njega dugo nema.

ZAVIŠA: Gde je sad?
JANJA: Nema ga...
PAVA: Hoće li se vratiti?
JANJA: Sigurno da će se vratiti... Gotova si...

Pava se rasplače.

PAVA: Neću da sam gotova... Đuro... Đurice... Đurkane... Izvini što ti nisam poverovala...

Đura pada na ženske suze.

ĐURA: Ma... Kao da je važno...
PAVA: Hoćeš li me braniti?
ĐURA: Nego kako ću!

Zaviša ne može da gleda ovu scenu.

ZAVIŠA: I ja ću te braniti!
ĐURA: Ih, ti...
ZAVIŠA: Misliš da ne smem?

Sad Janja ne može da gleda.

PAVA (nepoverljivo): Ma, ne može ni jedan od vas da ga pobedi.
JANJA (podrugljivo): Ne mogu oni, sve i da se udruže, ako mene pitate...

Pava se zagnjuri u Đurin zagrljaj.

ĐURA: Šta ti treba da je uzrujavaš?
ZAVIŠA (ljutito, više zbog Pavinog i Đurinog zagrljaja): Da, šta ti treba da je uzrujavaš?
JANJA: E, treba mi!

Grom. Oni se odmah trgnu.

STRAŠNI GLAS (off): Tišina!

Svi ćute, a Janja se prva odvaži da progovori.

JANJA: Ko si ti i šta hoćeš od nas?
STRAŠNI GLAS (off): Ne pitate vi, nego ja!

Oni i dalje ćute, prestrašeni. Janja se opet prva odvaži.

STRAŠNI GLAS (off): Hoću još priča!
JANJA: Priča?
STRAŠNI GLAS (off): Kao ona o Divljanu što je bila...

Svi gledaju u Đuru.

ĐURA: Ja ne znam više priča...
PAVA: Ja znam...

Pogledaju je puni nade.

PAVA: ...Al' sam od straha sve zaboravila...
JANJA: Zna moj brat... Zaviša... On samo čita. Hajde, Zaviša!
ZAVIŠA: Ovaj...
PAVA: Hajde!

Pauza. Panika među decom.

JANJA: Kako beše... O onom čardaku što nije bio ni na nebu ni na zemlji...
ZAVIŠA: Bila žena nerotkinja, pa se molila da rodi dete, makar bilo malo kao biberovo zrno... Pa...
ĐURA: Meni se usta osušila...
PAVA: Imala je kožu belu kao sneg, usta rumena kao krv, a kosu crnu kao... kao... kao...
JANJA: Živ klan, nedoklan, živ soljen, nedosoljen...
ZAVIŠA: Bili čobanin i zmijski car... Pa ovaj pljunu ovome u usta... Ne! Ovaj pljunu ovom drugom! Ne!
STRAŠNI GLAS (off): Čekam!
ZAVIŠA: Knjiga! Dajte knjigu!

Uzima knjigu i traži po njoj priču. Nađe jednu.


IV SCENA

Aždaja i carev sin


ZAVIŠA (u panici): Bio jedаn cаr pа imаo tri sinа. Jednom nаjstаriji sin pođe u lov, pа kаko iziđe izа grаdа, skoči zec izа grmа а on zа njim, te ovаmo te onаmo dok uteče zec u jednu rekаvicu, а cаrev sin zа njim, kаd tаmo... Aždaja!

Pauza. Deca se zgledaju.

JANJA (šapatom): Misliš da je ono aždaja?
ZAVIŠA: Možda...
PAVA: Jao, nemoj da je priča nešto uvredi...
ZAVIŠA: Pa, sad je gotovo, počeo sam već!
STRAŠNI GLAS (off): Dalje?

Brzo se vrate u priču.

ZAVIŠA: I proždere ga. Onda pođe srednji sin u lov, pa i njega isto tako proždere!

Opet se vraćaju u „realnost“.

PAVA: I njega?
JANJA: Hajde, više ga ne prekidaj! Pričaj, Zaviša!

Nastavak priče.

ZAVIŠA: Kad posle toga prođe nekoliko dana a carevi sinovi ne dolaze natrag nijedan, zabrine se sav dvor.
CAR: Kuku meni, gde su mi sinovi...
CARICA: Još nam je samo najmlađi ostao...
CAREV SIN: Ne brinite, oče, majko, vratiću ih ja!
CARICA: Ne daj mu da ide, care moj.
CAR: Neka ide, on nam je jedina nada!
ZAVIŠA: I opet sve bude isto. Kаko iziđe izа grаdа, opet skoči zec izа grmа а cаrev sin zа njim, te ovаmo te onаmo dok uteče zec u onu rekаvicu.

Opet prekid.

ĐURA: E, ako i njega proždere, i nije ti neka priča.
PAVA: Jeste, kratka je, On će se jako naljutiti...
ZAVIŠA: Ćutite samo!

Nastavak.

ZAVIŠA: Ali, treći carev sin ne pojuri za njom.
CAREV SIN: Naći ću ja sebi drugoga lova...
ZAVIŠA: Potom, hodаjući dugo po plаnini, ne nаđe ništа, pа se ondа vrаti u onu rekаvicu, kаd tаmo, аli u rekаvici jednа bаbа.

STRAŠNI GLAS SE ZASMEJE NA TO ŠTO ĐURA IGRA BABU, ŠTO NJEMU DAJE ELANA DA JE IGRA DO DASKE.

CAREV SIN: Pomozi Bog, bаko!
BABA: Bog ti pomogаo, sinko!
CAREV SIN: Gde je, bаko, moj zec?
BABA: Moj sinko, nije ono zec, nego je ono аždаjа. Toliki svet pomori i zаtomi.
CAREV SIN: Štа ćemo sаd? Tu su vаljdа i mojа dvа brаtа propаlа.
BABA: Jesu bogme аli nije fаjde, nego sinko idi kući, dok nisi i ti zа njimа.
CAREV SIN: Slušаj dobro što ću ti kаzаti. Kаd dođe аždаjа, pitаj je kudа ide i gde je njezinа snаgа, pа sve ljubi ono mesto gde ti kаže dа joj je snаgа, kаo od miline, dokle je iskušаš, pа ćeš mi posle kаzаti kаd dođem.
ZAVIŠA: Posle cаrev sin otide u dvor, а bаbа ostаne u rekаvici. Kаd dođe аždаjа, stаne je bаbа zapitkivаti...
BABA: A zаšto tаko dаleko ideš? Kаži mi gde je tvojа snаgа. Jа dа znаm gde je tvojа snаgа, jа ne znаm štа bih rаdilа od miline, sve bih ono mesto ljubilа.

Aždaja se grohotom nasmeje.

AŽDAJA:Onde je mojа snаgа u onom ognjištu.
ZAVIŠA: Ondа bаbа pritisne grliti i ljubiti ognjište, а аždаjа kаd to vidi, udаri u smeh. AŽDAJA: Ludа ženo! Nije tu mojа snаgа. Mojа je snаgа u onom drvetu pred kućom.
ZAVIŠA: Ondа bаbа opet pritisne grliti i ljubiti drvo, а аždаjа opet u smeh.
AŽDAJA: Prođi se ludа ženo, nije tu mojа snаgа.
BABA: Dа gde je?
AŽDAJA: Mojа je snаgа dаleko, ne možeš ti tаmo otići. Čаk u drugome cаrstvu kod cаrevа grаdа imа jedno jezero, u onom jezeru imа jednа аždаjа, а u аždаji vepаr, а u vepru zec, а u zecu golub, а u golubu vrаbаc, u onome je vrаpcu mojа snаgа.
BABA: To je bogme dаleko, to jа ne mogu ljubiti.
ZAVIŠA: Sutrаdаn kаd аždаjа otide iz rekаvice, cаrev sin dođe k bаbi, pа mu bаbа kаže sve što je čulа od аždаje. Ondа on otide kući, pа se preruši: obuče pаstirske hаljine i uzme pаstirski štаp u ruke, te se nаčini pаstir pа pođe u svet. Idući tаko od selа do selа i od grаdа do grаdа nаjposle dođe u drugo cаrstvo i u cаrev grаd.
CAREV SIN: Treba li kome pastir?
CAR 2: Ja sam car ovdašnji. Hoćeš li mi čuvаti ovce?
CAREV SIN: Hoću, svetlа kruno!
CAR 2: Imа ovde jedno jezero, i dokrаj jezerа vrlo lepа pаšа, аli koji god čobаn tаmo otide, onаj se više ne vrаćа nаtrаg. Zаto, sinko, kаžem ti, ne dаj ovcаmа nа volju kud one hoće nego drži kudа ti hoćeš.
CAREV SIN: Fala, fala, svetla kruno!
ZAVIŠA: Oprаvi se carev sin i izjаvi ovce, i uzme sа sobom još dvа hrtа što mogu zecа u polju stići, i jednogа sokolа što može svаku ticu uhvаtiti, i ponese gаjde. Kаko on izjаvi ovce, odmаh ih pusti k jezeru.
CAREV SIN: O аždаjo, o аždаjo! Tа iziđi mi dаnаs nа mejdаn dа se ogledаmo, аko ženа nisi.
AŽDAJA: Sаd ću, cаrev sine, sаd.
ZAVIŠA: Mаlo čаs, eto ti аždаje, velikа je, strаšnа je, gаdnа je! Kаko аždаjа iziđe, uhvаti se s njim popojаske, pа se ponesi letnji dаn do podne.

Carev sin i Aždaja se bore.

AŽDAJA: Tа pusti me, cаrev sine, dа zаmočim svoju pustu glаvu u jezero, pа dа te bаcim u nebeske visine.
CAREV SIN: Bre аždаjo, ne kopаj tricа; dа je meni cаrevа devojkа dа me poljubi u čelo, još bih te više bаcio.
ZAVIŠA: Aždаjа se nа to odmаh otpusti od njegа i otide u jezero. Kаd bude pred veče, on se lepo umije i oprаvi, sokolа mete nа rаme а hrte uzа se i gаjde pod pаzuho pа krene ovce i pođe u grаd svirаjući gаjde.
GRAĐANIN 1: Nije li ovo onaj pastir što je pošao caru da čuva ovce?
GRAĐANIN 2: Ama, on je.
GRAĐANIN 1: Kako li se živ vratio, kao ni jedan čoban pre njega nije mogao doći sa onoga jezera...
ZAVIŠA: Sutrаdаn cаrev sin oprаvi se opet, i pođe s ovcаmа uprаvo k jezeru. A cаr pošlje zа njim dvа konjаnikа dа idu krаdom dа vide štа on rаdi, te se oni popnu nа jednu visoku plаninu otkudа će dobro videti. A tako se sve odigra kao i onomad. Onа dvа konjаnikа odmah odoše u dvor i pripovediše cаru sve po redu štа su čuli i videli.
CAR 2: Ma, je li tako bilo? Zovite moju kćer!
CAREVA KĆI: Da, oče?
CAR 2: Sutrа dа ideš s čobаninom nа jezero, dа gа poljubiš u čelo.
CAREVA KĆI: Nigde nikogа nemаš do mene jedinu pа i zа mene ne mаriš dа poginem. CAR 2: Ne boj se, kćeri mojа, jа se uzdаm u Bogа dа on može tu аždаju svlаdаti.
ZAVIŠA: Kаd ujutru beo dаn osvаnu, dаn osvаnu i sunce ogrаnu, ustа čobаn, ustа i devojkа, pа se stаše opremаti nа jezero. Čobаnin je veseo, veseliji nego igdа, а devojkа cаrevа tužnа, suze prolivа.
CAREV SIN: Gospođo seko, jа te molim nemoj plаkаti, sаmo učini što rečem, kаd bude vreme, ti pritrči i mene poljubi pа se ne boj.
ZAVIŠA: A onda sve i bude kao što je do tad bilo.
CAREV SIN: O аždаjo, o аždаjo! Iziđi mi nа mejdаn dа se još ogledаmo, аko ženа nisi. AŽDAJA: Sаd ću, cаrev sine, sаd. (preuzima dalje priču od naratora Zaviše) Mаlo čаs, eto ti mene na mejdanu, velikа sam, strаšnа sam, gаdnа sam!
CAREV SIN (i Carev sin preuzima): Kаko iziđe, uhvаtimo se popojаske pа se ponesi letnji dаn do podne. A kаd podne prigreje, tаdа besedi аždаjа.
AŽDAJA: Tа pusti me cаrev sine dа zаmočim svoju pustu glаvu u jezero, pа dа te bаcim u nebeske visine.
CAREV SIN: A ja joj odgovaram - Bre аždаjo, ne kopаj tricа; dа je meni cаrevа devojkа dа me poljubi u čelo, još bih te više bаcio.
ZAVIŠA (izbori se za svoj deo): Kаko on to reče, а cаrevа devojkа pritrči i poljubi gа u obrаz.
JANJA: U oko i u čelo.

ONI SE ZBUNE ZBOG POLJUPCA I ZAUSTAVE PRIČU.

STRAŠNI GLAS (off): I onda?

Počinje ljubavna scena između Carevog sina i Careve kćeri.

CAREVA KĆI: Ondа on mаhne аždаjom i bаci je u nebeske visine, te аždаjа kаd pаdne nа zemlju svа se nа komаde rаzbije.
CAREV SIN: A kаko se onа nа komаde rаzbije, skoči iz nje divlji vepаr, pа nаgne begаti!
CAREVA KĆI: A cаrev sin vikne nа čobаnske pse: "Drži! ne dаj!" а psi skoče te zа njim, pа gа stignu, i odmаh gа rаstrgnu.
CAREV SIN: Ali iz veprа skoči zec, pа nаgne preko poljа!
CAREVA KĆI: A cаrev sin pusti hrte: "Drži! ne dаj!" а hrti zа zecom te gа uhvаte i odmаh rаstrgnu.
CAREV SIN: Ali iz zecа poleti golub!
CAREVA KĆI: А cаrev sin pusti sokolа te soko uhvаti golubа i donese cаrevome sinu u ruke. Cаrev sin uzme golubа te gа rаspori!
CAREV SIN: A to u golubu vrаbаc!
CAREVA KĆI: A on drž vrаpcа!
CAREV SIN (vrapcu): Sаd dа mi kаžeš gde su mojа brаćа.
CAREVA KĆI: A vrаbаc mu odgovori: "Hoću, sаmo mi nemoj ništа učiniti.“
ZAVIŠA: Tako Carev sin nađe svoju braću. A Cаr koji je sve njegovo junаštvo gledаo s plаnine, dozove gа predа se pа mu dа svoju kćer, te s mestа u crkvu pа ih venčаju i učine veselje zа nedelju dаnа.


V SCENA

Hoće grom u koprive


Osluškuju da čuju reakciju. Nje nema.

ZAVIŠA (zadihano): I to je to... Ja bih još pričao... Ali nema više...

Tišina. Niko se ne javlja.

PAVA: Nema ga.

Pava se potpuno ohrabri.

PAVA: Ja znam šta je to bilo.
JANJA: Šta?
PAVA: Vetar. On kada duva ume tako da cvili, kuka i zavija, kao da neko priča. Ja sam mali milion puta razgovarala sa vetrom. Kad sam bila mala.
JANJA: Čuješ, Đuro, ona misli da se nama to pričinjava!
PAVA (superiorno): Ne mislim. Znam.
ĐURA: A ja znam da ti ništa ne znaš.
PAVA: A ti, Zaviša?
ZAVIŠA: Ja... Ja bih još malo sačekao... Da vidimo hoće li se javiti...

Osluškuju još malo. I Pava, čisto da im učini.

PAVA: Vidiš? Neće jer ga nema.
ZAVIŠA: Ne znam ja, ipak je ovde moja glava u torbi...
ĐURA: A zašto samo tvoja?
ZAVIŠA: Prvo moja, ja sam pričao priču.
PAVA (udvara se): Vrlo si lepo pričao.

Zaviša je sada ohrabren njenom reakcijom.

ZAVIŠA: Možda nam se ipak pričinilo...
JANJA: Sad i ti! Čuješ li ti njega, Đuro?
ĐURA: Neka ih...
PAVA: Dobro, ako je tu, zašto nas onda ne napadne?

Đuri treba vremena da smisli odgovor, ali kad ga smisli, vrlo je zadovoljan.

ĐURA: Zato jer se pritajio, oštri zube i kandže, i odnekud merka ko je najpretlji, pa će njega prvo!

Oni se međusobno zgledaju.

PAVA: Pa ako ćemo tako, ti si ovde najkrupniji.

Đura se upecao u sopstvenu zamku. Mora da se snađe.

ĐURA: Ali, mora da je prošla ponoć! Počeo je post, ne može da me pojede!
ZAVIŠA: Misliš da on posti?
ĐURA: Al' ja sam i najjači! (glasno da Divljan čuje) To je sve sama žila i mišić, nema tu mesa!

Niko ne reaguje, nisu baš sigurni da je Đura bezbedan.

ĐURA: Ih, ne znate vi šta za mene pevaju đaci kad prolazim...
JANJA (podržava ga): Šta?
ĐURA (glasno da čuje i Divljan): Junak ide gorama,
Oružan je str'jelama;
Za njim idu drugi dva,
Jedan veli: „Udrimo nanj“,
Drugi veli: „Ne bih ja;
Strmo gleda, mlogo zna,
Ubiće nas obadva!“
ZAVIŠA: To ti možda vredi za đake, ali ne i za njega!
PAVA: I nije ti neka pesma.
ĐURA: Znaš možda neku bolju?
PAVA: Naravno da znam.
Lepa Pava u kovilju spava.
Njoj se Rade kroz kovilje krade:
„Lepa Pavo, hoćeš poći za me?“
- Lepi Rade, šta ćeš dati za me?
„Lepa Pavo, daću blago za te.“
- Lepi Rade, neće braća blaga.
„Lepa Pavo, daću čohu za te“
- Lepi Rade, neće braća čohe.
„Lepa Pavo, daću konja za te“
- Lepi Rade, neće braća konja.
Zaviša naravno zna pesmu.

ZAVIŠA (nastavlja): „Lepa Pavo, daću sebe za te.“
PAVA: ”Lepi Rade, daće mene za te.

Đura je van sebe.

ĐURA: Ama vi ste se najeli bunika! Begenišete se tu, a ovaj samo što nije!
JANJA Kaži Đuro, šta nam je činiti?
PAVA: Ja znam.
JANJA: Nisam tebe pitala!
ĐURA: Nije tebe pitala!
ZAVIŠA: Ama, pustite je neka kaže!
PAVA: Kada se već svi toliko plašite, treba lepo da obiđemo ovu pećinu i vidimo da li se stvarno neko tu krije.

Oni je belo gledaju.

ĐURA: Ja se ne mičem!
JANJA: Ni ja!
PAVA: Zaviša?
ZAVIŠA: Pa... Mora li to istoga časa?
PAVA: Idem sama!

Krene ka izlazu pećine.

ĐURA: Vidi je, ide mu pravo u labrnju!
ZAVIŠA: Čekaj, Pavo!
JANJA: Pusti je, svoju glavu gledaj!

Pava je izašla iz pećine.

ĐURA: Sad kad je ščepa!
JANJA: Pa je raskomada!
ZAVIŠA (ucveljeni udovac): I od nje će samo cipelica ostati.

GROM (off).

ZAVIŠA: Pogodio je!

Tišina. Konsternirani su od mogućeg lošeg ihoda, nema veze što ih je Pava toliko nervirala. Ipak, ona ulazi sva raščupana.

JANJA: Živa si! Zamalo da je grom ubije!
PAVA (kao hipnotisana): Pusti grom... To je obično električno pražnjenje... Videla sam neke rogove u žbunju...
ĐURA: Eto ti!
JANJA: Šta je to bilo? Aždaja? Ala? Čuma? Drekavac? Vukodlak?

Pava samo sleže ramenima.

ĐURA: A ja pričam li pričam, ali pričam u prazno!
ZAVIŠA: Ama, pusti je sad, vidiš da joj nije dobro!
ĐURA: Neće ni nama biti zbog nje i njenog mudrovanja!
ZAVIŠA: Ako neko odavde mudruje, to si ti!
ĐURA: Ja, je li?

Alfa mužjak mu preteći prilazi. Zamalo da počne tuča. Janja je između njih.

STRAŠNI GLAS (off): Dosta!

Odmah se ukipe.

STRAŠNI GLAS: STRAŠNI GLAS (smeje se): Hajde sada da vidimo šta još znate...

Oni se zgledaju ko će da priča. Spetljali su se.

STRAŠNI GLAS (off): Jedan... Dva... Tri...

Opšti haos. Svako počinje svoju priču, izmešaju im se glasovi. Počinju i međusobno da se svađaju, posebno Zaviša i Đura. Dok Janja ne poludi (jer ne može više da gleda brata i simpatiju zavađene) i ne vikne.

JANJA: Ama dosta više! Ko si ti i šta hoćeš od nas?
STRAŠNI GLAS (off): Još priča hoću!
JANJA: Još priča, još priča, e ne damo više priča!

Tišina. I Strašni glas je očigledno začuđen.

STRAŠNI GLAS (off): Onda ću morati da dođem!
JANJA: Pa, dođi! Ne bojimo te se!

Oni je gledaju kao da je luda. Ona i jeste malo luda – od straha, potpuno je zaboravila na oprez.

JANJA: Gde si sada?

Ništa.

ZAVIŠA: Ama, ti si luda!
PAVA: Zbog tebe će nas sve pojesti!
ĐURA: Koji ti je đavo?

Pauza. NEKO KOMEŠANJE (off)

JANJA: Ja ću vala da saznam ko je to!

Odlučno krene ka izvoru komešanja, a Zaviša skače za njom.

ZAVIŠA: Sačekaj, ludo dete! A šta ako je mamac!
JANJA: E, ako je mamac, neka me onda pojede celu!

Ode.

ZAVIŠA: Čekaj!
ĐURA: Idem i ja!

Pava razmisli.

PAVA: Onda moram i ja, inače ću ostati ovde skroz naskroz sama, pa ću... Čekajte!

Otrči i ona.


VI SCENA

Razotkrivanje


Janja, Zaviša, Đura i Pava su ispred pećine. Poređali su se i dozivaju. Koliko su radoznali, toliko su i uplašeni. Janja najmanje. Zato ona prva doziva.

JANJA: Eheeeeej!

Čuje se samo eho. Ne i odgovor.

JANJA: Eheeeej, koji si da si, javi se i pojavi se!

Opet ništa.

JANJA: Nećemo ti ništa! Samo da te vidimo!
ZAVIŠA: Čuj nju, „nećemo ti ništa“, kao da mu možemo nešto!
JANJA: Ćuti, nešto šušti!

Nešto protrči, ali se ponovo sakrije.

ĐURA: Videste li ga?
ZAVIŠA: Jok ti ga vide! Al', ne videh šta je, proletelo kao šišmiš!
PAVA: Joj, veće je od šišmiša... A i nije baš proletelo nego je protrčalo...
JANJA: Kukavice jedne! Eheeeeeeeeej! Ne plaši se! Dođi! Mi smo samo deca!
ZAVIŠA: Šta si ti?
ĐURA: Koliko si?
PAVA: Kakvo si?

Nešto šušti.

STRAŠNI GLAS (off): Zažmurite pa ćete me ugledati!

Deca se došaptavaju.

ZAVIŠA: Nemojte, hoće da nas izjede!
PAVA: Ja ne žmurim, i tačka!
ĐURA: E, ni ja!
JANJA: Eh, kakve ste žene, pa zar nas ne bi do sad izjeo da je hteo...

Oni razmišljaju.

JANJA: I zar vas ne kopka da ga vidite?

Oni razmišljaju.

ZAVIŠA: Ajde de... Ali, ako nas pojede...
JANJA: Dobiću od tebe prdeljusku, dobro!

Jedan po jedan, svi zažmure. Ispred njih se pojavljuje maskirana spodoba sa ovnujskom maskom i štulama. Izgleda strašno.

MALI JOVA (kroz rog, strašnim glasom): Ja sam.

Oni se zgledaju... Ta spodoba izgleda užasno.

ĐURA: I sve ovo je tvoje?
MALI JOVA: Moje.
PAVA: I ti si ono vikao?
MALI JOVA: Ja.
PAVA: Hoćeš li... nas pustiti... kući?
MALI JOVA: Nikada!

Pauza. Svi se zgledaju. I gledaju u maskiranu spodobu.

PAVA: Moja mama će umreti!
ZAVIŠA: I naša!

Svi gledaju u Đuru.

ĐURA: I moja...
ZAVIŠA: Ispričaćemo ti još deset priča...
ĐURA: Ma, sto!
MALI JOVA: Kasno je. Nema izlaska odavde. Došao vam je kraj.
JANJA: Nikad neću biti na pokladama!
ĐURA: Da sam bar još neki čvarak stigao da glocnem...
JANJA: I nikada mi mama više neće reći: „Ti si moja mala šušumiga...“
PAVA: A meni moja kaže „lutka molovana“...
ZAVIŠA: A meni „Vidi ga majkin mudrijaš“

Opet svi u Đuru.

ĐURA: A meni „rmpalija“...
ZAVIŠA: E sad lažeš!
PAVA: Prekinite da se svađate! Ionako ćete da umrete!

Brat i sestra se zagrle.

MALI JOVA: Dajem vam još malo vremena da se dostojno oprostite od ovog sveta. I jedni od drugih. Kažite slobodno šta vam leži na srcu.
ĐURA: Ja sam gladan!

Oni se zgledaju.

MALI JOVA: Vreme vam ističe.


VII SCENA

Sad se vidi sad se zna


Zaviša i Pava su malo odvojeni.

ZAVIŠA: Dobro, ja ću prvi... Nešto sam naučio.
PAVA: Šta?
ZAVIŠA: Da si danas tu, a sutra može da te nema!
PAVA: Da?
ZAVIŠA: E zato ću prvi da priznam šta mi leži na srcu.
PAVA: Priznaj.
ZAVIŠA: Prvo ti meni priznaj. Ko ti se više dopada, ja ili onaj grdni Đura?

Pava razmišlja.

PAVA: Pa... Sam si rekao „Grdni Đura“.
ZAVIŠA: Šta to znači?
PAVA: Pa ti!
ZAVIŠA: Je l' to stvarno?
PAVA: Najstvarnije!

Malo dalje od njim su Đura i Janja.

JANJA: Izgleda da Zaviša begeniše Pavu.
ĐURA: Neka.
JANJA: A ti?

Pauza.

ĐURA: Ja sam gladan.
JANJA: Znam to. I još?
ĐURA: Možda sam i malo žedan...
JANJA: Aman!
ĐURA: Pa, vidiš da sam pored tebe.
JANJA: Ama, vidim to, a zašto?

Pauza.

ĐURA: Jer sam shvatio.
JANJA: Šta?
ĐURA: Pa to...
JANJA: Šta?
ĐURA: Kako da ti kažem...
JANJA: Govori više, šta?
ĐURA (glasno): Ti se meni sviđaš!

Pauza.

ĐURA: Ti si prava, razumeš... I devojčica si... I drug...

„SPLIT SCREEN“. Dva rastanka na dva kraja scene. Preklapaju se.

ZAVIŠA: Eto, i sad je gotovo...
PAVA: Joj, baš mi je žao da sada umrem...

ĐURA: Smisliću ja nešto.
JANJA: Smisli!

ZAVIŠA: Jer, stvarno...
PAVA: Niko mi se nikad...

ĐURA: Nije sviđao...
JANJA: Kao ti!

Svi se cmoknu. Onda shvate šta se desilo. Osvrnu se da ih nije onaj drugi par video. Tada Divlja spodoba zbaci svoje rogove. To je Mili Jova koji umire od smeha.

MALI JOVA: E, sad će celo selo znati! Zaviša i Pava, Đura i Janja!

Oni ga zblanuto gledaju.

ZAVIŠA: Čekaj, Janjo... Pa to je...
JANJA: Mali Jova, ničije dete!
PAVA: Ko?
ZAVIŠA: Mali Jova, nema roditelje, ovce čuva za leba-masti, a šumu zna ko svoj džep!
PAVA: I on nas je...
ĐURA: Preveo žedne preko vode!
MALI JOVA: I tek ću da vas prevedem!
ĐURA: I kako ti... Tako mali a onakav glas...
MALI JOVA: Mali, mali... (kroz rog) Al', u strahu su velike oči!
ĐURA: Ama, gotov si, mali!

Počinje velika jurnjava uz muziku.


VIII SCENA

Preki sud

Uhvatili su Malog Jovu. Okružili su ga potpuno, a on sedi kao na optuženičkoj klupi. I jeste na optuženičkoj klupi.

ĐURA: A vidi ga sad kakav je, manji od makovog zrna.
ZAVIŠA: Kako mu se tresu gaće!
PAVA: Uvukao se k'o miš u mišiju rupu!
JANJA: Šta ćemo sad da mu radimo?
ĐURA: Zna se! Sudićemo mu kao što dolikuje!
ZAVIŠA: Ko će biti sudija?
ĐURA: Jasna stvar...

Đura se ponosno šeta u krug.

ĐURA: Da počnemo!

Mali Jova digne ruku.

MALI JOVA: Mogu barem moju cipelu da nazujem?
ĐURA (široko): Na! Nije red da ti se bosom sudi.

Mali Jova obuva cipelu. Dostojanstveno čeka početak suđenja.

JANJA: Optužujem ničije dete da mi je uterivalo strah u kosti. Zbog njega sam se uplašila kao nikada u životu. I... Mislila sam da ću umreti.
ZAVIŠA: I ja sam mislio da ću umreti. Sto i jednom smrću!
ĐURA: Dalje!
ZAVIŠA: Optužujem ničije dete da nas je izvrgavalo ruglu i teralo da od sebe pravimo budale. Zbog njega smo se ponašali kao onaj Ludi Radivoje iz našeg sela što zamišlja da je sam Car i ide sa šerpom na glavi umesto krune.
JANJA: Meni da je tražilo da hodam na rukama i kukuričem, ja bih i to uradila, samo da sačuvam živu glavu.
PAVA: A mene je na trenutak nateralo da poverujem u prazne priče, da postoje ale, bauci i karakondžule. Drugim rečima, nateralo me je da skroz poludim!
ĐURA: Ne uzima se ova optužba. Jesi li se pribojala za goli život?
PAVA: Jesam.
JANJA: Zbog njega nismo stigli na Poklade!

Svi podržavaju.

ĐURA: Imaš li ti, ničije dete, da kažeš šta u svoju odbranu?
MALI JOVA: Ime mi je Jova, a ne ničije dete. A vi ne znate ništa!

Oni su iznenađeni njegovom smelošću.

ĐURA: Nisam te pitao kako ti je ime, i da li nešto znam, već imaš li šta da kažeš u svoju odbranu? Zašto, ili zbog čega, si ti nas zastrašivao, ismejavao nas i pomućivao nam pamet?
MALI JOVA: Ja sam to uradio jer... Sam se ja vas uplašio. Nikada niko ovde nije ulazio osim mene. A onda odjedared - vi. Mislio sam da su se ko zna koje nemani okupile u mojoj pećini. Tek posle sam video da ste deca.

Pauza.

PAVA: I ja sam se plašila dok sam bila sakrivena u onom ćošku.
MALI JOVA: Prvi ste počeli da izmišljate i smišljate one strahotne priče. I meni je jeza prolazila kroz celo telo.
ZAVIŠA (Đuri): Ono jeste, ti si nas ubedio da ovde živi Divljan.

Đura vidi da mu se loše piše.

ĐURA: Kada si video da smo deca, zašto se nisi pojavio?
MALI JOVA: Zaigrao sam se! Samo je krenulo jedno za drugim, jedna priča, pa druga, pa si ti glumio babu, a ti carevog sina, a ti onu gospođu seku!

Nasmeje mu se brk pri pomisli. I Janji.

JANJA: I ja sam se igrala!
PAVA: Pa i ja!
ZAVIŠA: I ja sam!

Đuri se ovo poslednja prilika da zadrži svoju poziciju.

ĐURA: Stoj! Mir na suđenju!

Oni se umire.

ĐURA: Osuđujem te na muke maloga Radojice, i to ovim redom. Prvo da ti se založi vatra na prsima. Pa da ti se turi jedna zmija prisojkinja u nedra... Pa dvadeset klinaca da ti se udari pod nokte!

Za ostale, i suđenje je već postalo igra. Oni se smejulje, dok se Đura iz petnih žila trudi da bude ozbiljno shvaćen.,

PAVA: Je li ti i to ćiko pričao?

Svi se smeju. Mali Jova mu prilazi i daje mu masku i svoj rog.

MALI JOVA: Stavi ovo na glavu i kaži to kroz ovaj rog. Bićeš mnogo strašniji.

Đura okleva. Ali vidi da je sam.

ĐURA (kroz rog): Ja sam Đura!

Svi stavljaju maske i govore kroz rog. I tako počinju njihove Poklade.

JANJA: Ja sam Janja!
ZAVIŠA: Ja sam Zaviša!
PAVA: Ja ne želim takav glas...
SVI: A Pavo!
PAVA: Dobro hajde... Ja sam Pava!

Svi se smeju. PESMA.

KRAJ
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10498
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Povratak na POZORIŠNI TEKSTOVI ZA DECU

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost