Милош Милошевић Шика АЛИСА У ЗЕМЉИ ЧУДА

Милош Милошевић Шика АЛИСА У ЗЕМЉИ ЧУДА

Postod shika » 02 Sep 2016, 08:22

Милош Милошевић Шика
АЛИСА У ЗЕМЉИ ЧУДА
По мотивима истоимене бајке Луиса Керола

ЛИЦА:
АЛИСА
СЕКА - Алисина сестра
БЕЛИ ЗЕЦ
МИШ ПОСПАНКО
ГУСЕНИЦА МИЦА
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА
МАЧАК СМЕШКО
ШЕШИРЏИЈА
МАРТОВСКИ КУНИЋ
БАШТОВАН СЕДМИЦА – у облику карте из шпила
БАШТОВАН ДВОЈКА – у облику карте из шпила
БАШТОВАН ПЕТИЦА – у облику карте из шпила
КРАЉИЦА СРЦЕ – у облику карте из шпила
КРАЉ СРЦЕ – у облику карте из шпила
ПУБ СРЦЕ – у облику карте из шпила
ЏЕЛАТ
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА
ГРИФОН - митолошка животиња, пола лав, пола орао
И многе друге животиње, остале карте из шпила и др.

УВОДНИ СОНГ

Запловимо храбро
Позоришном сјају,
Нек глумци веслачи
Вешто завеслају.

Нек театром плове,
Нека умишљају,
Нек овом „пловидбом“
Вешто управљају.

Лутаћемо овде,
Тамо и онуда,
Све докле досеже
Ова „Земља чуда“.

По њој ће бродити
Малена Алиса.
Између реплика,
И измеђ' кулиса.

Ту су и другари
Који маштом броде,
И уз помоћ снова
„Земљом чуда“ ходе.

Заплови те и ви,
Драга децо, свуда
У бајку од снова
И ту „Земљу чуда“...

ПРОЛОГ
(Алиса и њена старија сестра седе у хладу једног дрвета на обали мора, по коме плове бродови. Алиса се досађује. Погледа према сестри која чита књигу)
АЛИСА: Нервираш ме!
СЕСТРА: (гледајући у књигу) Што?
АЛИСА: Баш си досадна!
СЕСТРА: (гледајући даље у књигу) Што сам досадна?
АЛИСА: Зато што читаш ту досадну књигу.
СЕСТРА: (склапа књигу и љутито) А, како знаш да је досадна када је ниси прочитала?
АЛИСА: Досадна је... (отима јој књигу и отвара је насумице) чим нема ни једне слике.
СЕСТРА: (узима од ње књигу) Није досадна! Напротив, баш је интересантна.
АЛИСА: (поново јој отима књигу и баца је) Досадна је, када ја кажем!
СЕСТРА: (подиже књигу) Није! (лупи Алису књигом по глави. Алиса пада на земљу)
ЗАТАМЊЕЊЕ

СЛИКА ПРВА
(Алиса је сада сама испод дрвета из пролога. Плете венчић од цвећа. Поред ње протрчи један Бели Зец ружичастих очију.)
АЛИСА: Ко си ти!
БЕЛИ ЗЕЦ: Видиш ваљда да сам зец.
АЛИСА: Зец?
БЕЛИ ЗЕЦ: Јесте! Бели зец.
АЛИСА: Али како...?
БЕЛИ ЗЕЦ: Шта се чудиш, ниси видела принца на белом коњу.
АЛИСА: Мислим... Како то зец, да има прслук... а видим имаш и џепни сат... Молим вас, колико је сати?
БЕЛИ ЗЕЦ: Сати? (из свог џепа на прслуку извади сат, погледа у њега) Довољно да закасним на крикет код краљице! Тако ми кратког репа и дугих ушију, убићу се!
АЛИСА: Зашто?
БЕЛИ ЗЕЦ: Зато што ме ти заговараш, а ја већ касним... Губими се с пута... Довиђења! (Бели Зец одскакута и скочи у један отвор, рупу.)
АЛИСА: Стани! (Алиса потрчи за зеком тако нагло да не успе да се заустави на ивици отвора и сходно томе и она упада у њега)

СЛИКА ДРУГА
(Анимација падања Алисе кроз отвор. Пошто се заврши анимација са пропадањем кроз рупу, Алиса са се дочекује на ноге. Отреса прашину са себе и знатижељно гледа око себе. Налази се у великој дворани са великим бројем врата.)
АЛИСА: (њен глас се чује из оff-a) После оваквог падања тумбање низ моје степенице ће за мене бити мачји кашаљ! Баш сам прави јунак! Нисам ни гласа пустила, а пала сам са висине од... (погледа увис, па око себе) Ово је вероватно близу средишту Земље. Значи око шест и по хиљада километара... најмање... Еј, није мала ствар пасти с толике висине и дочекати се на ноге као мачка... (сети се нечега) Јао, па моја маца ће ноћас бити без мене? Ваљда ће се неко сетити да јој наспе тањирић млека... А како бих само волела да је она сада са мном! (поред ње протрчи бели зец. Обраћа му се) Стани, куда летиш?
БЕЛИ ЗЕЦ: Не летим ја, већ време... Много журим... већ касним... (Бели зец одлази)
АЛИСА: (Белом Зецу који је већ отишао) Хоћеш ли ми објаснити где се ја ово налазим? (Алиса угледа сточић на коме се налази кључ и бочица са неким напитком. њен глас се чује из оff-a, али и немора) Какав је ово кључ? (узима кључ) И сувише је мали да би отворио ова велика врата. (кад угледа мала врата у дну сцене) Мора да је од ових врата. (сагне се и погледа кроз отвор на маленим вратима. Анимација врта ко из бајке) Какав предивни врт! Их што нисам телескоп па да могу да се склопим и прођем кроз ова враташца. (устаје окреће се око себе и на стлу угледа и већ поменуту бочицу. Узима је и пажљиво загледа у њу) На овој бочици нешто пише? (приноси је ближе и чита) „Попиј ме“! Да је попијем? А шта ако је отров? Сека ми је читала неку бајку у којој се у баш овакој боци налазио отров. (отвара боцу и приноси је носу) А, не, отров не може овако предивно да мирише. Па да, отров не може у исто време да мирише на питу од вишања, (помирише још једном) и ананас, (помирише још једном) и на печену ћурку, (помирише још једном) и на крофне преливене чоколадом... Ово мора да се проба... (накреће бочицу и попије гутљај. Анимација: Ствари у просторији постају огромне, а мала врата су сада толика да Алиса може да прође кроз њих) Како се чудно осећам! Имам осећај да се склапам као телескоп. Па ја сам се смањила. Ура! Сада могу да прођем кроз врата која воде у врт. Само да их откључам. (полази према сточићу на ком се налази кључ, али су она сада огромна у односу на њу и она не може да дохвати кључ) Јао, па ја сада не могу да дохватим кључ. (седне и почиње гласно да плаче. Улази миш и трља сањиве очи)
МИШ ПОСПАНКО: Ко се то усуђује да ме буди?
АЛИСА: (кад угледа миша њене величине) Јао! Немој да ме поједеш!
МИШ ПОСПАНКО: Шта да ти радим?
АЛИСА: Да ме поједеш.
МИШ ПОСПАНКО: Ја тебе?
АЛИСА: (охрабри се) Да ниси то ни помислио. Знаш ја имам мацу...
МИШ ПОСПАНКО: (Миш се уплаши и поскочи као опарен) Мачка! Где је мачка!?
АЛИСА: Ох, опрости! Потпуно сам сметнула с ума да ти не волиш мачке.
МИШ ПОСПАНКО: Наравно да не волим! (љутито) А ти би их волела да си на мом месту?
АЛИСА: Не љути се због тога. Али када би упознао моју мацу, одма би је заволео.
МИШ ПОСПАНКО: Хвала лепо, данас ми и није баш до упознавања са мачкама.
АЛИСА: Она је тако драго, мирно створење...
МИШ ПОСПАНКО: (иронично) Баш је драга, убило се...
АЛИСА: А, тек какав је мајстор у лову на мишеве... (кад схвати шта је рекла) Упс, опрости! Ево обећавам ти, ако не желиш, нећемо више о њој разговарати.
МИШ ПОСПАНКО: (иронично) Ма какви не желим.
АЛИСА: Стварно!?
МИШ ПОСПАНКО: (љутито) Да ми је више ниси поменула!
АЛИСА: Договорено! А можемо ли да причамо о псима?
МИШ ПОСПАНКО: (иронично) Ти баш умеш да изабереш тему за разговор.
АЛИСА: Знаш у нашем комшилуку станује један тако леп псић...
МИШ ПОСПАНКО: (иронично) Није ваљда?
АЛИСА: ... волела бих да ти га покажем...
МИШ ПОСПАНКО: (иронично) Горим од жеље да га упознам!
АЛИСА: То је један мали јазавичар блиставих очију... и кудраве смеђе длаке! Уме да се игра са децом... а и веома је користан. Потаманио је све пацове у нашем крају... (кад схвати шта је рекла) Упс! Нисам те ваљда увредила.
МИШ ПОСПАНКО: (иронично) Ти мене увредила? Ма какви!
АЛИСА: Опрости! Обећавам ти да више неће помињати ни мачке ни псе... ако их не волиш!
МИШ ПОСПАНКО: (иронично) Ма не могу да живим без њих.
АЛИСА: Хоћеш ли ми сад помоћи да се дочепам оног горе кључа?
МИШ ПОСПАНКО: То је бар лако. Миш Поспанко има за све решење. (узима кутију испод стола, отвара је и пружа јој колачић)
АЛИСА: (узима колачић) И на њему нешто пише. (приноси га ближе и чита) „Поједи ме“!
МИШ ПОСПАНКО: Па, поједи га!
АЛИСА: (приноси колачић устима, али у задњем тренутку одустане) А шта, ако је отров?
МИШ ПОСПАНКО: Онда не мој да га поједеш.
АЛИСА: (помирише га) Како дивно мирише... Немогуће је да отров овако лепо мирише.
МИШ ПОСПАНКО: Онда га поједи.
АЛИСА: (приноси колачић устима, али у задњем тренутку одустане) А шта ако се још више смањим?
МИШ ПОСПАНКО: Много си досадна.
АЛИСА: А ти си неодлучан.
МИШ ПОСПАНКО: Ја!?
АЛИСА: Ти! Час: „Поједи га!“ Час: „Немој да га поједеш!“ (помирише га) Нема везе! Појешћу га. Ако се још смањим, онда ћу се провући испод врата и ући у врт. (загризе колачић. Анимација: ствари постају мале у односу на Алису. Миш збрише. Узима кључ са стола, а затим поново попије гутљај из флашице. Анимација: Ствари у просторији поново постају огромне, а мала врата су сада толика да Алиса може да прође кроз њих. Она их откључава и пролази кроз врата у врт. за то време иде)
СОНГ О ТРЕНУТНОМ ДЕШАВАЊУ

Да ли је згодитак,
Да ли је бољитак,
Овај тако питак,
Чаробни напитак?

Да л' ће бити срећан,
Или можда кобан,
За нашу Алису
Колачић чаробан?

Да л' је ово стварност,
Ил' се све то снива?
Погледајмо зато
Шта се даље збиво...

СЛИКА ТРЕЋА
(Алиса у врту. Анимација врта ко из бајке. Око ње лете и певају птице. Лептити лете са цвета на цвет...)
АЛИСА: (њен глас се чује из оff-a) Ох, драги Боже, какве лепоте. Ово је прави рај.
БЕЛИ ЗЕЦ: (утрчава) Ђавола рај! Убићу се! Краљица ме чека, а ја касним...
АЛИСА: Ама стигао си на време...
БЕЛИ ЗЕЦ: (када спази Алису) Мерима, шта ти радиш овде? 'Ајде сместа иди кући и донеси ми рукавице и лепезу!
АЛИСА: Шта ће једном зецу рукавице и лепеза!
БЕЛИ ЗЕЦ: Па како мислиш да се појавим пред краљицом без рукавица и лепезе. Ја сам отмен зец. 'Ајде, Мерима, пожури... већ касним.
АЛИСА: Али ја нисам Мерима.
БЕЛИ ЗЕЦ: Ниси Мерима?
АЛИСА: Не!
БЕЛИ ЗЕЦ: Сигурна си да ниси Мерима?
АЛИСА: Сто посто!
БЕЛИ ЗЕЦ: А ко си онда, ако ниси она?
АЛИСА: Ја сам Алиса!
БЕЛИ ЗЕЦ: Када си променила име? Уреду, име си променила, али си и даље моја служавка.
АЛИСА: Али...
БЕЛИ ЗЕЦ: Без приче и трк по моје рукавице и лепезу!
АЛИСА: А где си их заборавио?
БЕЛИ ЗЕЦ: Како где? Боже, Мерима, па у мојој кућици, на столу. 'Ајде трк! (окреће је и гура) Не смемо да дозволимо да ме краљица чека. (Алиса одлази, а за њом и зека певајући)

СОНГ О БЕЛОМ ЗЕЦУ
(пева Бели Зец)
Ја сам зец-господин,
На отменост свико.
'Вако елегантан
Није овде нико.

Око врата „лептир“,
А шешир на глави.
Крзно бело ко сир –
Господин сам прави.

Рукавице беле,
Џепни сат, лепеза...
Баш сам шмекер, леле,
Види мога кеза!
(насмеши се)

Трчим из далека,
Облива ме зној.
Журим ја на крикет
И краљици, јој

Ако ли закасним
Би ће ту белаја,
Мож' глава да страда -
Пре дође до краја

Ове дивне приче,
Ових дивних сања,
Озбиљним згодама,
Шаљивих страдања...
ЗАТАМЊЕЊЕ

СЛИКА ЧЕТВРТА
(анимација зекине кућице. Из ње се чује Алисино запомагање)
АЛИСИН ГЛАС: Јао! Упомоћ! Спаситеме!
БЕЛИ ЗЕЦ: (долази испред куће) Шта је било, Мерима?
АЛИСИН ГЛАС: (љутито) Рекла сам ти да се зовем Алиса!
БЕЛИ ЗЕЦ: Добро, то није разлог да вичеш?
АЛИСИН ГЛАС: Вичем зато што сам се заглавила у овој твојој кућици.
БЕЛИ ЗЕЦ: А шта си тражила у мојој кућици, ако већ ниси Мерима?
АЛИСИН ГЛАС: Твоје проклете рукавице и лепезу.
БЕЛИ ЗЕЦ: Јеси ли их нашла?
АЛИСИН ГЛАС: Јесам!
БЕЛИ ЗЕЦ: Па дај ми их.
АЛИСИН ГЛАС: Не могу?
БЕЛИ ЗЕЦ: Зашто?
АЛИСИН ГЛАС: Већ сам ти рекла да сам се заглавила?
БЕЛИ ЗЕЦ: Зашто?
АЛИСИН ГЛАС: Јела сам колачиће из тањирића на столу... и онда сам нагло порасла...
БЕЛИ ЗЕЦ: А зашто си јела чаробне колачиће?
АЛИСИН ГЛАС: Зато што сам била гладна, досадни зецу...
БЕЛИ ЗЕЦ: Сад више ниси гладна?
АЛИСИН ГЛАС: Нисам!
БЕЛИ ЗЕЦ: Али си вероватно жедна?
АЛИСИН ГЛАС: Јесам!
БЕЛИ ЗЕЦ: Онда попи мало чаробне течности из боце која се налази на полици и све ће да буде уреду.
АЛИСИН ГЛАС: Само да се окренем.
(анимација: кућица почиње да се љуља)
БЕЛИ ЗЕЦ: Полако срушићеш ми кућицу.
(појављује се Алиса и даје рукавице и лепезу зеки)
АЛИСА: Ево твојих рукавица и лепезе, досадо једна.
БЕЛИ ЗЕЦ: Хвала, Мерима!
АЛИСА: Упамти већ једном да нисам Мерима... нисам твоја служавка...
БЕЛИ ЗЕЦ: Зашто си ме онда послушала, ако ниси Мерима?
АЛИСА: Да би ми ти помогао да се вратим кући. Знаш, ја сам потрчала за тобом и упала сам у ону велику рупу.
БЕЛИ ЗЕЦ: Па?
АЛИСА: Па сад бих да се вратим натраг.
БЕЛИ ЗЕЦ: А, ти си она девојчица што живиш у оној великој кући на обали мора?
АЛИСА: Да!
БЕЛИ ЗЕЦ: И имаш старију сестру?
АЛИСА: Јесте!
БЕЛИ ЗЕЦ: Ви ми стално остављате шаргарепу у хранилици за зечеве?
АЛИСА: И купус!
БЕЛИ ЗЕЦ: Онда ћу ти радо помоћи.
АЛИСА: Коначно! Где је излаз?
БЕЛИ ЗЕЦ: Видиш овако... Ићи ћеш прво авенијом кедрова... па затим скренути десно у авенију храстова... затим лево у авенију секвоја, па опет десно у авенију брестова... е онда ћеш проћи преко великог пашњака и ући у авенију кедрова...
АЛИСА: Опет у авенију кедрова?
БЕЛИ ЗЕЦ: Не, ко ти је то рекао? Ућићеш у авенију храстова...
АЛИСА: Па и тамо сам већ била...
БЕЛИ ЗЕЦ: Где си била?
АЛИСА: У авенији храстова...
БЕЛИ ЗЕЦ: Ама не у авенију храстова, ко ти је то рекао?
АЛИСА: Него?
БЕЛИ ЗЕЦ: ... него у авенију секвоја, а после у авенију брестова... Е, на крају те авеније има једно велико дрво са великим пролазом... уђеш у тај пролаз...
АЛИСА: И?
БЕЛИ ЗЕЦ:... и поново си кући...
АЛИСА: (збуњено) Кући?
БЕЛИ ЗЕЦ: Да ли ти је сада јасно?
АЛИСА: (иронично) Убило се!
БЕЛИ ЗЕЦ: Да ли треба да ти још једном поновим?
АЛИСА: Нема потребе! Само ћеш још више да ме збуниш... Идем ја сада.
БЕЛИ ЗЕЦ: А да пођем да ти покажем пут?
АЛИСА: Зар не журите на крикет код краљице?
БЕЛИ ЗЕЦ: Јаооо! Наравно да журим!
АЛИСА: Што не идеш онда?
БЕЛИ ЗЕЦ: (љутито) Кад ме ти само заговараш! (одлази)
(анимација: пут кроз шуму)
СОНГ О АЛИСИНОМ ЛУТАЊУ

Лутала је лево,
Лутала је десно,
И где је коматно,
А и где је тесно.

Лутала је горе,
Лутала је доле,
Гребало је шибље,
Трпела је боле.

Али све у залуд
Бејаху јој труди...
Нико није знао,
Ни дивљач ни људи

Где се крије дрво
Са пролазом спаса?
Умор је савлада –
Остаде без гласа..

СЛИКА ПЕТА
(идући кроз шуму Алиса наилази на огромну гусеницу Мицу, која у устима држи огромну лулу. Уплашено стане испред ње)
ГУСЕНИЦА МИЦА: Ко си ти, молићу лепо? (Дуне јој дуван у лице)
АЛИСА: (уплашено, загушљиво и збуњено) Ја... ја... немам појма, госпођо...
ГУСЕНИЦА МИЦА: Како, молићу лепо?
АЛИСА: Знам ко сам била кад сам јутрос устала...
ГУСЕНИЦА МИЦА: Па?
АЛИСА: Али од тада сам се већ неколико пута променила.
ГУСЕНИЦА МИЦА: Буди јаснија, молићу лепо.
АЛИСА: Нажалост, не могу бити јаснија, госпођо, јер као што видите ја нисам ја.
ГУСЕНИЦА МИЦА: Ти ниси ти?
АЛИСА: Да!
ГУСЕНИЦА МИЦА: Ја то не видим, молићу лепо.
АЛИСА: А и шта да видиш у овом диму од твоје луле?
ГУСЕНИЦА МИЦА: Видим да си ти мало збуњена.
АЛИСА: Како се не бих збунила кад сам у једном једином дану променила толико величина.
ГУСЕНИЦА МИЦА: Не разумем, молићу лепо.
АЛИСА: Разумећеш кад се преобратиш у чауру, а после тога у лептира... и верујем да ћеш се тада осећати мало чудно, зар не?
ГУСЕНИЦА МИЦА: Нимало!
АЛИСА: Мени би то било врло чудно.
ГУСЕНИЦА МИЦА: Теби!?
АЛИСА: Да, мени!
ГУСЕНИЦА МИЦА: А ко си ти, молићу лепо?
АЛИСА: Мислим да ти прво треба мени да кажеш ко си ти.
ГУСЕНИЦА МИЦА: А зашто би ја то требала, молићу лепо?
АЛИСА: (љутито) Зато што си досадна, (имитирајући је) „молићу лепо“. (окреће се и полази да оде)
ГУСЕНИЦА МИЦА: Врати се! Имам нешто важно да ти кажем!
АЛИСА: (окрене се и врати) Кажи!
ГУСЕНИЦА МИЦА: Научи да се савлађујеш, молићу лепо!
АЛИСА: (љутито) То си имала важно да ми кажеш?
ГУСЕНИЦА МИЦА: Ма не!
АЛИСА: Него?
ГУСЕНИЦА МИЦА: Значи ти мислиш да си се променила, је ли?
АЛИСА: Нажалост, јесам, госпођо... и даље се мењам... час сам велика ко див, час малена ко палчић...
ГУСЕНИЦА МИЦА: А колика би ти то волела да будеш, молићу лепо?
АЛИСА: Нисам пробирљива у погледу величине, само, ником није драго да се мења тако често... знаш...
ГУСЕНИЦА МИЦА: Не знам, молићу лепо.
АЛИСА: (љутито) Онда у незнању и остани. Довиђења! (оде)
ГУСЕНИЦА МИЦА: Просто не знам зашто се ова девојчица нервира? Оде, а тек смо започели разговор... Толико тога сам имала да јој кажем...
СОНГ У ДИМУ О ГУСЕНИЦИ МИЦИ
(пева Гусеница Мица)
Ја сам гусеница Мица,
Или ти ларва од лептира.
Молићу лепо, молићу фино...
Шта има кога то да нервира?

Док грицкам зелено лишће
И дуван страсно дегустирам,
Молићу лепо, молићу фино...
Што ја то кога тиме нервирам?

Јер када постанем лептир
И само на лепо асоцирам,
Молићу лепо, молићу фино...
Да ли ћу и тад' да их нервирам?
ЗАТАМЊЕЊЕ

СЛИКА ШЕСТА
(идући кроз шуму Алиса наилази на голубицу Љубицу)
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: (уплашено) Змијо!
АЛИСА: (изненађено) Шта ти би!?
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: Губисе од мене, змијо!
АЛИСА: Ја нисам змија!
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: Јеси... Јеси... Змија си!
АЛИСА: Немам појма о чему ти то говориш.
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: (више за себе, али да и Алиса чује) Ах, те змије! Никада им не можеш побећи!
АЛИСА: Ништа ја тебе не разумем.
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: Као да немам доста муке док снесем јаја, већ морам и дан и ноћ бити на опрезу због змија!
АЛИСА: Зашто на опрезу?
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: Да их не би ти зграбила! Већ три недеље нисам ни ока склопила. Због змија сам и подочњаке добила...
АЛИСА: Врло ми је жао што ти не дају мира.
АЛИСА: И баш кад сам се сместила на највишем дрвету у шуми, и баш кад сам помислила да ћу их се најзад ослободити, ти си се довијугала... и то с неба! Проклета змијо!
АЛИСА: Али ја нисам змија. Ја сам... ја сам...
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: Видим да хоћеш да смутиш нешто! Признај, шта си?
АЛИСА: Ама ја сам девојчица!
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: Лепа прича!
АЛИСА: И истинита!
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: Само што ја нећу поверовати у њу. Није голубица Љубица толико наивна.
АЛИСА: Ниси баш ни претерано мудра.
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: У животу сам видела пуно девојчица, али никада ниједну са таквим вратом!
АЛИСА: Шта фали мом врату?
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: Прави змиски!
АЛИСА: Змија нема врат!
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: Па!?
АЛИСА: Значи нисам змија.
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: Не, не! Ти си змија...
АЛИСА: Ама, божја жено... то јест голубице, нисам змија!
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА:... и нема никаквог смисла да убеђујеш у супротно. Сигурно ћеш ми сада казати како никад ниси јела јаја! Цврц!
АЛИСА: Наравно, да сам их јела! Све девојчице једу јаја.
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: Не верујем.
АЛИСА: Ама једу, зашто не би јеле.
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: Ако једу, онда су и оне нека врста змија. Тако је!...
АЛИСА: Ти ниси нормална.
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: ... и добро знам да ти сада тражиш јаја. Према томе све једно ми је јеси ли девојчица или змија.
АЛИСА: Али ја не тражим јаја. Ја тражим дрво са пролазом.
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: Шта тражиш?
АЛИСА: Тражим велико дрво, са великим пролазом, а не твоја јаја. А и да тражим, не бих узимала твоја.
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: Зашто?
АЛИСА: Не волим пресна и бледа јаја... а и много су ти ситна...
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: (изненађујуће) Теби се не свиђају моја јаја?
АЛИСА: Па да!
ГОЛУБИЦА ЉУБИЦА: (љутито) Онда се губи одавде! Види ти ње како је она дрска.
СОНГ О ГОЛУБИЦИ ЉУБИЦИ
(пева Голубица Љубица)
Ја сам једна голубица
Лепа као љубичица.
Нећу да се харамбашим –
Од змија се страшно плашим.

Шта ми вреди та лепота
Кад се змија стално мота
Око гнезда-завичаја,
Да украде моја јаја.

А кад нема змијурине,
Покрај мога гнезда мине
Неки девојчурак вражи,
Која неки пролаз тражи...

Рефрен:
Беж' те змије у горе,
Девојчице у цветиће,
Да у цику мирне зоре
Ја испилим голубиће!
АЛИСА: (одлазећи) Чудне ли голубице!
ЗАТАМЊЕЊЕ

СЛИКА СЕДМА
(идући кроз шуму Алиса наилази на малу мачкову кућу)
АЛИСА: Ко ли живи у овој кућици? Можда би ми могао помоћи да нађем дрво са пролазом. (Прилази вратима и куца)
МАЧАК СМЕШКО: Мала, нема никакве сврхе да куцаш на та врата. (нападно се смеје и кеси)
АЛИСА: Зашто?
МАЧАК СМЕШКО: Зато што сам на истој страни врата на којој си и ти. Добар фазон, а? (нападно се смеје и кеси)
АЛИСА: А ко си ти?
МАЧАК СМЕШКО: Е, баш нећу да ти кажем да сам ја мачак Смешко! (нападно се смеје и кеси)
АЛИСА: И не мораш. То се види.
МАЧАК СМЕШКО: Шта се види?
АЛИСА: Да се кезиш ко луд на брашно!
МАЧАК СМЕШКО: (пошто га је ово погодило) А теби се види да си... да си... веома безобразна.
АЛИСА: Опрости, ја сам Алиса и залутала сам у ову чудну земљу. Молим те, хоћеш ли ми рећи којим путем да кренем па да изађем из ње?
МАЧАК СМЕШКО: То у многоме зависи од тога куда желиш да пођеш. (нападно се смеје и кеси)
АЛИСА: Што даље од од овога, што се око мене дешава.
МАЧАК СМЕШКО: Онда је свеједно којим ћеш путем кренути. (нападно се смеје и кеси)
АЛИСА: Теби је до смеха, а ја бих само да се вратим кући. Моја старија сека је вероватно већ забринута... а и моја мачка...
МАЧАК СМЕШКО: Вратићеш се... само ако дуго ходаш.
АЛИСА: Већ су ме ноге заболеле.
МАЧАК СМЕШКО: Наравно да боле чим дуго ходаш. (нападно се смеје и кеси)
АЛИСА: (иронично) Да ли су сви у вој недођији тако духовити као ти?
МАЧАК СМЕШКО: Остали су луди! (нападно се смеје и кеси)
АЛИСА: Који остали и где живе?
МАЧАК СМЕШКО: У овом правцу, (показује десном шапом) станује Шеширџија, а у оном
другом, (показује левом шапом) станује Мартовски Кунић.
АЛИСА: Шта ми предлажеш? Кога да посетим и питам за пут?
МАЧАК СМЕШКО: Свеједно. Рекох ти да су луди. (нападно се смеје и кеси)
АЛИСА: Али ја желим да нађем дрво са пролазом, а не да идем међу лудаке.
МАЧАК СМЕШКО: Нема ти друге. Сви смо ми овде луди. Ја сам луд. Ти си луда. (нападно се смеје и кеси)
АЛИСА: Ја нисам!
МАЧАК СМЕШКО: Мора да јеси, иначе не би дошла овамо.
АЛИСА: А како знаш да си ти луд?
МАЧАК СМЕШКО: Знам!
АЛИСА: Има ли било кога овде да није луд?
МАЧАК СМЕШКО: Пас није луд.
АЛИСА: Пас!?
МАЧАК СМЕШКО: Слажеш ли се?
АЛИСА: Нека ти буде. Мада не видим ни једног пса... Али на основу чега си закључио да он једино није луд?
МАЧАК СМЕШКО: Одмах ћу ти објаснити: Видиш, пас режи кад је љут а маше репом кад му је шта драго...
АЛИСА: И!?
МАЧАК СМЕШКО: Е, а ја режим кад ми је шта драго а машем репом кад сам љут. Зато сам луд. (нападно се смеје и кеси)
АЛИСА: Зар то код тебе није предење, а не режање?
МАЧАК СМЕШКО: Зови ти то како ти је драго. Него, идеш ли данас на крикет код краљице?
АЛИСА: Нисам позвана.
МАЧАК СМЕШКО: Е, тамо ћеш ме видети... (пре но што нестане отпева)
СОНГ О МАЧКУ СМЕШКУ
(пева Мачак Смешко)
Мјау, мјау, мјау,
Ја сам мачак Смешко.
Да се уозбиљим
Много ми је тешко.

Мјау, мјау, мјау,
Чим неког опазим
Смејем се и кезим,
Ругам се и плазим.

Мјау, мјау, мјау,
Спреман сам за шалу
И да од наивног
Направим будалу.

Мјау, мјау, мјау,
Ко дух неки банем,
А кад ми загусти
Ја брзо нестанем...
(и стварно неком магијом нестане)
АЛИСА: Куд ћу сада? (полази десно, али се предомисли) Шеширџије сам виђала и раније,... ипак ћу ја код тог Мартовског Кунића. С обзиром да је мај, можда неће бити сувише луд... бар неће онолико колико је луд у марту.
ЗАТАМЊЕЊЕ

СЛИКА ОСМА
(идући кроз шуму Алиса наилази на кућу Мартовског Кунића. Пред кућом је испод једног дрвета постављен сто за којим седе Мартовски Кунић и Шеширџија и пију чај. Између њих седи Миш Поспанко и чврсто спавао, а њих двојица разговарају преко његове главе)
АЛИСА: Добар дан! Ја сам Алиса и желим...
СВИ: Нема чаја! Нема места! Не можете сести!
АЛИСА: (љутито) Е, баш ћу да седнем, и ако нема места! (пошто седне) А чај пијем само када сам прехлађена.
МАРТОВСКИ КУНИЋ: (Алиси) Онда се послужи мало вином!
АЛИСА: Хвала не пијем алкохол, а и не видим никакво вино на столу.
ШЕШИРЏИЈА: Па и нема га!
АЛИСА: (љутито) Онда није баш учтиво од вас што га нудите!
МАРТОВСКИ КУНИЋ: Није учтиво ни од тебе што седаш без питања: да ли је слободно.
АЛИСА: Нисам знала да је то само ваш сто. Постављен је за много више особа. Требало би то искористити.
ШЕШИРЏИЈА: (Алиси) А ти би требала да се подшишаш! Коса ти је и сувише дуга.
АЛИСА: А ти би требао да се културније опходиш према једној девојчици, која је залутала у ову недођију. Боље би вам било да ми помогнете да нађем дрво са пролазом.
МАРТОВСКИ КУНИЋ: Хоћемо, ако решиш загонетку коју ти будемо поставили.
АЛИСА: То је за мене мачији кашаљ!
ШЕШИРЏИЈА: Хоћеш да кажеш да мислиш да знаш одговор?
АЛИСА: Управо то!
МАРТОВСКИ КУНИЋ: Онда мораш рећи шта мислиш.
АЛИСА: То и радим.... Мислим оно што кажем...
МАРТОВСКИ КУНИЋ: Ваљда: Кажеш оно што мислиш?
АЛИСА: То је иста ствар...
ШЕШИРЏИЈА: Није иста! Онда би исто тако могла рећи да је „Ја видим оно што једем“ исто што и „Ја једем оно што видим“!
МАРТОВСКИ КУНИЋ: Или да је „Ја волим оно што добијем“ исто што и „Ја добијем оно што волим“.
МИШ ПОСПАНКО: (буди се) Или да је „Ја дишем док спавам“, исто што и „Ја спавам док дишем“.
ШЕШИРЏИЈА: (Поспанку) Паметнији си кад спаваш... (пошто Поспанко поново заспи, Алиси) него јеси ли одгонетнула загонетку?
АЛИСА: Нисам, предајем се....Како гласи одговор?
ШЕШИРЏИЈА: Немам појма.
МАРТОВСКИ КУНИЋ: Ни ја.
АЛИСА: Чини ми се да бисте могли паметније искористити време, и не дозволити да вам оно улудо пролази постављајући загонетке које немају одговора.
ШЕШИРЏИЈА: Ја још нисам ни поставио загонетку...
АЛИСА: И нећеш имати прилику.
МАРТОВСКИ КУНИЋ: Како би било да променимо предмет разговора? Ово ми је већ досадило. Може ли нам млада госпођица испричти једну причу.
ШЕШИРЏИЈА: Може!
АЛИСА: Нажалост, ниједну не знам.
ШЕШИРЏИЈА: Онда ће миш Поспанко! Он прича предивне приче.
МАРТОВСКИ КУНИЋ: Кад не спава. Поспанко, пробуди се!
ШЕШИРЏИЈА: Доста си спавао.
МИШ ПОСПАНКО: (буди се) Нисам спавао, чуо сам све што сте разговарали.
МАРТОВСКИ КУНИЋ: (Поспанку) Испричај нам једну причу.
АЛИСА: (Поспанку) Хајде, испричај!
ШЕШИРЏИЈА: (Поспанку) И то брзо, јер ћеш опет заспати пре но што је и довршиш.
МИШ ПОСПАНКО: Овако је то било... Некада давно живеле су три сестрице. Звале су се: Елиза, Елеза и Лепеза...
АЛИСА: (са чуђењем) Каква су им то имена?
МАРТОВСКИ КУНИЋ: (Алиси) Женска! Каква би другачије била. (Поспанку) Настави!
МИШ ПОСПАНКО: ... и оне су живеле на дну једног бунара...
АЛИСА: А од чега су живеле...
МИШ ПОСПАНКО: Живеле су од пекмеза.
АЛИСА: ... и зашто на дну бунара?
МИШ ПОСПАНКО: Зато што је то био бунар пекмеза.
АЛИСА: (Поспанку) Лажеш! Тако нешто не постоји!
МАРТОВСКИ КУНИЋ: (Алиси) Пстт!
МИШ ПОСПАНКО: (Алиси љутито) Ако не умеш да будеш пристојна, причу ћеш завршити сама!
АЛИСА: (Поспанку) Молим те, настави!
МИШ ПОСПАНКО: Нећеш више да ме прекидаш?
АЛИСА: Нећу! Нека ти буде. Можда и постоји негде такав бунар... Цврц!
МИШ ПОСПАНКО: (презриво) Наравно да постоји! (наставља са причом) И тако су те три сестрице, училе, знате, да пишу... да извлаче...
АЛИСА: Шта су извлачиле?
МИШ ПОСПАНКО: Па пекмез...
АЛИСА: Али ја не разумем. Одакле су извлачиле пекмез?
ШЕШИРЏИЈА: (Алиси) Из бунара у коме се налази вода извлачи се вода. Према томе, рекао бих да само пекмез може да се извлачи из бунара у коме је пекмез... зар није тако, луда главо!
АЛИСА: Али зашто би га извлачиле, ако су већ биле у бунару.
МИШ ПОСПАНКО: Наравно да су биле... и то дубоко у бунару. Ту су још училе и да цртају...
АЛИСА: Да цртају у бунару?
МИШ ПОСПАНКО: Него!
АЛИСА: Шта су то доле могле да цртају?
МИШ ПОСПАНКО: Цртале су свашта... све што почиње са М...
АЛИСА: Зашто баш са М?
МАРТОВСКИ КУНИЋ: А зашто да не?
МИШ ПОСПАНКО: (који је већ задремао, али пошто га Шеширџија уштине) ...које почињу са М... као што су: мушмула, мишоловка, месец, меморија, мноштво... (Алиси) знаш, то је оно кад има нечег много...
АЛИСА: Знам за толико.
МИШ ПОСПАНКО: А јеси ли икад видела да неко црта мноштво?
АЛИСА: Па ако ме баш питаш, ја не мислим...
ШЕШИРЏИЈА: (Алиси) Онда не треба ни да говориш... Ћути!
АЛИСА: (устаје и љутито) Нећу! Али ни овај простаклук не могу поднети. Ово је најглупља чајанка на којој сам икад била. Фуј! (одлази)
СОНГ О ЛУДОМ ДРУШТВУ И ЈОШ ЛУЂОЈ ЧАЈАНКИ
(пева Алиса)
Лудог ли друштванца,
Још луђе чајанке.
Не могу да схавтим
Ове грубијанке.

Ни гладни, ни жедни,
Ништа их не боли,
Али опет нико
Никога не воли.

Јер то вам је друштво,
Како стоје ствари,
Све луђи од луђег...
Ко их, Боже, спари?

На чајник са чајем
Јуришају смело,
Укрштају шоље,
Намрштају чело.

Мрскога погледа
Дижу силну буку,
Песнице стискају,
Али се не туку...
ЗАТАМЊЕЊЕ

СЛИКА ДЕВЕТА
(идући кроз шуму Алиса наилази на башту краљице. крај улаза у башту је велика ружа. Цветови су јој бели, али тројица баштована у облику карата из шпила марљиво их боје у црвено)
БАШТОВАН ДВОЈКА: (Петици) Припази шепртљо! Опет си просуо боју по мени!
БАШТОВАН ПЕТИЦА: Извини! Седмица ме је гурнуо у лакат.
БАШТОВАН СЕДМИЦА: (петици) Увек ти је неко други крив! (Двојки) Лаже, нисам!
БАШТОВАН ДВОЈКА: (седмици) Увек се вади на другог!
БАШТОВАН ПЕТИЦА: (двојки) Теби је боље да ћутиш! Чуо сам како баш јуче Краљица каже да ти треба одсећи главу!
БАШТОВАН ДВОЈКА: Хоће да ми одруби главу само зато што сам уместо белог лука куварици донео луковице лале. Зар лала није лепша од лука?
БАШТОВАН СЕДМИЦА: (иронично) Посебно кад је ставиш у јело.
БАШТОВАН ПЕТИЦА: Бљак!
АЛИСА: (стаје између њих) Другари, хоћете ли ми рећи зашто ове беле руже бојите у црвено?
БАШТОВАН ДВОЈКА: Па, ствар је у томе, млада госпођице, ово овде је требало да буде црвена ружа, али смо ми грешком засадили белу...
АЛИСА: И?
БАШТОВАН СЕДМИЦА: И, ако то Краљица сазна, свима ће нам одсећи главе.
АЛИСА: И тако ви...
БАШТОВАН СЕДМИЦА: ... чинимо што најбоље можемо да пре него што она дође...
БАШТОВАН ПЕТИЦА: Краљица! Краљица Срце! (сва тројица баштована попадају на земљу ничице. Улази Краљица Срце, Крљаљ Срце, Пуб Срце са јастуком на коме је краљевска круна, затим пратња и Бели зец)
КРАЉИЦА СРЦЕ: (Пубу показујући на Алису) Ко је ово?
ПУБ СРЦЕ: Појма немам, ваше височанство!
КРАЉИЦА СРЦЕ: (Пубу) Будало! У неузнању ћеш и главу изгубити. (Алиси) Како ти је име, дете?
АЛИСА: Алиса, ваше височанство!
КРАЉИЦА СРЦЕ: Никад чула! А ко су ови? (показује на тројицу баштована кој су клечели)
АЛИСА: Како ја то могу знати? То није моја брига.
КРАЉИЦА СРЦЕ: Ти си дрска! (пратњи) Одсеците јој главу! Сместа јој...
АЛИСА: Глупости!
ПУБ СРЦЕ: Смилуј се, ваше височанство: она је још дете!
КРАЉИЦА СРЦЕ: (Пубу показујући на баштоване) Окрени их!
КРАЉ СРЦЕ: (баштованима) Устајте! (Пуб шутевима у задњицу подиже баштоване, који се клањају краљици)
КРАЉИЦА СРЦЕ: Прекините са тим климоглавима! Ухватиће ме несвестица од вас. (гледајући у ружу) Шта сте радили у мом врту?
БАШТОВАН ДВОЈКА: Нека благоизволи ваше величанство...
БАШТОВАН СЕДМИЦА: Знате, ми смо хтели...
БАШТОВАН ПЕТИЦА: Јесте, само смо хтели...
КРАЉИЦА СРЦЕ: (љутито) Видим ја шта сте ви хтели! Одсеците им главе! (пратња полази према баштованима, али Алиса стаје испред њих)
АЛИСА: Е, богами, неће бити никаквог погубљења!
КРАЉИЦА СРЦЕ: Како се усуђујеш?
АЛИСА: Зар нас нисте позвали на крикет?
КРАЉИЦА СРЦЕ: Тебе нисам!
АЛИСА: Зато што сте некултурни..
КРАЉИЦА СРЦЕ: Ја некултурна? Одрубите јој главу!
АЛИСА: Али сам зато ја културна, па сам дошла...
КРАЉИЦА СРЦЕ: А ти као умеш да играш крикет?
АЛИСА: Немам појма!
КРАЉИЦА СРЦЕ: (Алиси) Онда гледај и уживај! (Театрално) Нека партија крикета почне! (анимација игре крикета, с тим што играчи уместо лоптице користе јежа, уместо палице фламинзе, а уместо лукова војнике у облику карата потпуно пресавијене на рукама и ногама, да би својим телима правили лукове.)
АЛИСА: Баш глупа игра...
КРАЉИЦА СРЦЕ: Шта си рекла!?
АЛИСА: ... и окрутна. Јадни јежићи и птице.
КРАЉИЦА СРЦЕ: (пратњи) Одсеците јој главу!
АЛИСА: (краљици) Ви баш много волите да одсецате главе. Ако тако наставите ваше ће краљевство бити безглаво.
КРАЉИЦА СРЦЕ: О томе нисам размишљала!
АЛИСА: (више за себе) Нисте имали ни с чим!
КРАЉИЦА СРЦЕ: Шта си рекла!?
АЛИСА: Рекох да уживам у овој предивној игри. Погледајте само те предивне потезе.
(краљица се удуби у игру)
МАЧАК СМЕШКО: (Смешко прилази Алиси и у поверењу) Како ти се свиђа?
АЛИСА: Глупост! Откуд се ти створи?
МАЧАК СМЕШКО: Обећао сам ти. (погледа у анимацију) Чини ми се да не играју поштено? (нападно се смеје и кеси)
АЛИСА: И тако се страшно свађају да самога себе не чујеш.
МАЧАК СМЕШКО: Као да немају никаквих, одређених правила.
АЛИСА: И ако их имају, нико их се не придржава...
МАЧАК СМЕШКО: Мало је незгодно што је све живо. (нападно се смеје и кеси)
АЛИСА: Да! На пример, одједном опазиш да лук, испод којег треба да протерају лопту, шета на другом крају игралишта.
МАЧАК СМЕШКО: А види оног, када је требао да погоди лопту-јежа, она му је утекла у жбун. (нападно се смеје и кеси) Него, како ти се свиђа Краљица?
АЛИСА: Никако! Сасвим је... (хтела би да каже: „луда“ али пошто јој мачак показује да је краљица прислушкује) ... у знаку победе... сигурно ће победити...
КРАЉИЦА СРЦЕ: (Алиси) Наравно да ћу победити! Ја увек побеђујем.
АЛИСА: (Смешку) Пошто свима одруби главу.
МАЧАК СМЕШКО: (нападно се смеје и кеси)
КРАЉИЦА СРЦЕ: (Алиси) С ким то разговараш?
АЛИСА: То је мој пријатељ, Мачак Смешко. Дозволите да вас упознам.
КРАЉИЦА СРЦЕ: Не свиђа ми се баш његов изглед, али, може да ме пољуби у руку ако жели. (пружа му руку)
МАЧАК СМЕШКО: Радије не бих!
КРАЉИЦА СРЦЕ: (Краљу) Како се само усуђује!?
КРАЉ СРЦЕ: (Смешку) Не буди толико дрзак... и не гледај моју љубав тако непристојно.
АЛИСА: А зашто Смешко не би смео да гледа краља и краљицу?
КРАЉ СРЦЕ: Не сме!
АЛИСА: Сме, то сам прочитала у некој књизи, само не знам којој.
КРАЉ СРЦЕ: Не сме и све мачке треба уклонити одавде. (краљици) Драга моја! Желим да се овај мачак под хитно уклони!
КРАЉИЦА СРЦЕ: Одсеците му главу!
ПУБ СРЦЕ: Ваше височанство, џелат је на одмору.
КРАЉ СРЦЕ: Одох ја да ангажујем другог џелата, а (Смешку) ти ме сачекај ту. (одлази)
МАЧАК СМЕШКО: (иронично) Ма нема да бринеш! (Алиси) Одох ја... а и ти се пази ових главосеча! (нетсаје)
СОНГ О КРАЉИЦИ ЗЛОЋИ
(пева Краљица Срце)
Ја Краљица Срце,
Без крви и меса,
Највећа сам злоћа
У „Земљи чудеса“.

Само ради злобе
И због моје славе,
Задовољство ми је
Да одсецам главе.

Јер ја сам краљица,
Што јутро и вече,
Намрштеног лица,
Нон-стоп главе сече.

Хоћу да се ради
Све по мојој вољи...
И где ли је само
Тај џелат ђавољи?
(улази краљ и са њим џелат)
КРАЉ СРЦЕ: Ево га, драга моја.
ЏЕЛАТ: Ја сам нови џелат, ваше височанство!
КРАЉ СРЦЕ: (удари џелата по рамену шаком) Нови џелат са новом секиром!
ЏЕЛАТ: Где је осуђеник?
КРАЉИЦА СРЦЕ: Сад је био овде. (Алиси) Куд је нестао?
АЛИСА: Ко?
КРАЉ СРЦЕ: Не прави се луда. Где је мачак?
АЛИСА: Који мачак?
КРАЉИЦА СРЦЕ: Твој пријатељ?
АЛИСА: Ја немам пријатеља мачка.
ЏЕЛАТ: (Алиси) Извини те, али ја не могу више да чекам. (Краљици) Ја радим од учинка. (Краљу) И ако ми не обезбедите неку главу да је одсечем, ја ћу ступити у штрајк.
АЛИСА: (џелату) Коначно нешто и од тебе паметно да чујем.
КРАЉ СРЦЕ: (Краљици) Драга моја, она нас...
КРАЉИЦА СРЦЕ: (Краљу) Зафркава...
КРАЉ СРЦЕ: Прави нас лудим!
КРАЉИЦА СРЦЕ: (Виче) Одрубите јој главуууу!
ЏЕЛАТ: (задовољно трља руке) Значи биће посла за мене. (полази према Алиси) 'Ајде, мала, само се сагни и издужи врат... ко жирафа...
АЛИСА: Ма губи се од мене, матори!
ЏЕЛАТ: ... Нећеш ни да осетиш кад ти одрубим главу... мајке ми...
АЛИСА: Ти ниси нормалан!
ЏЕЛАТ: ... Само цап и оде глава!
(између њих стаје Пуб)
ПУБ СРЦЕ: (џелату) Не можете то учинити...
ЏЕЛАТ: (Пубу) Ама могу ја, само се ти помери мало у страну.
ПУБ СРЦЕ: (џелату) Она је још дете...
ЏЕЛАТ: Али има тако леп врат за моју секиру.
ПУБ СРЦЕ: Ја то нећу дозволити! (млатне Џелата пендреком по глави. Алиси) Бежи! (Алиса бежи а за њом се сви дају у потеру)
СЛИКА ДЕСЕТА
(анимација морске обале. На једној стени седи Корњача Војвоткиња која кија)
СОНГ О УСПЕШНОМ БЕКСТВУ
(пева Алиса)
Добро да побегох,
Добро да претече
Од краљице злоће,
Правог главосече.

Добро да се спасох
Од њених пресуда.
Какава ли је ово
Само „Земља чуда“?

Где сам ово дошла,
Куд сам се задала?
Изгледа ми да сам
Добро залутала.

Ђаво да је носи
Кад и у њу дођо'.
Где ли је тај пролаз?
(када спази корњачу)
Добар дан, госпођо!
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Врага је добар, кад нон стоп кијам. Апћихааа!
АЛИСА: На здравље!
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Апћихааа!
АЛИСА: Да се упознамо.
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Апћихааа!
АЛИСА: Ја сам Алиса! А ко сте ви?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Апћихааа!
АЛИСА: (кроз смех) Ви сте Апћиха?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Не лупај! Видиш ваљда да сам корњача...
АЛИСА: Видим!
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: ... и будућа војвоткиња.
АЛИСА: Е, то не видим.
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Видећеш и ти и све проклете кухиње у мом војводству.
АЛИСА: Зашто баш кухиње?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Кад ја будем војвоткиња, у кухињама уопште неће бити бибера. Апћихааа!
АЛИСА: Због кијања?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: (потврдно) Апћихааа!
АЛИСА: Разумем, али шта ћемо стављати у чорбу?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: (љутито) Чорба је добра и без бибера. Проклет био и он и онај ко га је измислио!
АЛИСА: Не будите љути.
СОНГ О ЉУТОЈ И НЕРВОЗНОЈ КОРЊАЧИ
(пева Корњача Војвоткиња)
Љута сам ко бибер,
Нерви ће ми пући,
Што, ја војвоткиња,
Бар у својој кући

Нисам забранила
Да се бибер држи,
Па ме због тог многу
У грудима „пржи“.

Појела сам лимун,
Попила сам бозу,
И шаку лекова
Да скратим нервозу.

Ништа не помаже,
Па због тога слутим:
Да људи од бибера
И постају љути...
АЛИСА: По тој вашој теорији, људи би од сирћета били кисели... од пелина – горки...
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: А, што да не!
АЛИСА: А, што да да?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Зато што су од шећера и сличних ствари деца слатка.
АЛИСА: Ех, кад би то родитељи само знали, не би били толико шкрти када су слаткишима у питању. (иронично) Баш је ваша прича поучна!
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Све има поуку, уколико је само умеш пронаћи.
АЛИСА: Верујем да бих то боље разумела кад би било нацртано. Овако, док говорите, не могу да вас баш најбоље пратити.
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: То није ништа према оном што бих ја могла казати... само да хоћу...
АЛИСА: (прекида је) Нема потребе да будете опширнији.
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Могу ја...
АЛИСА: Ово је сасвим довољно.
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА:... само ако устреба.
АЛИСА: Немојте да се мучите.
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Ма каква мука! Ево, поклањам ти од срца све што сам досад рекла.
АЛИСА: (иронично и више за себе) Сва срећа да се за рођендан не добијају такви поклони!
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Опет размишљаш?
АЛИСА: Имам право да размишљам.
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Управо толико колико слонови имају право да лете...
АЛИСА: И колико она луда краљица има право да сече главе...
(улази Грифон)
ГРИФОН: Баш сте смешне!
АЛИСА: Шта је смешно?
ГРИФОН: Сва та ваша прича... а посебно то о краљици.
АЛИСА: Теби је смешно то што та зла краљица сече главе као кувар шаргарепу?
ГРИФОН: Ма то су само њене измишљотине. (Алиси) Немаш разлога да се бојиш. Она никада није никога погубила. На крају крајева, она је само једна карта у шпилу.
АЛИСА: Што јој то онда не кажеш?
ГРИФОН: Нећу да се мешам. Иначе када би се то обелоданило, одмах би је скинули са трона.
АЛИСА: Не верујем ти. И ко си ти у опште?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Мој другар...
ГРИФОН: Да се преставим: (службено) Грифон!
АЛИСА: (кроз смех) Грамофон?
ГРИФОН: (љутито) Рекао сам: Грифон! (службено) Митолошко биће. Пола лав, пола орао.
АЛИСА: То видим и сама...
ГРИФОН: Шта видиш?
АЛИСА: Да си нека мешавина. Али ако си већ митолошко биће, шта тражиш овде?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Па зар ово није „Земља чуда“!
АЛИСА: (иронично) Па да, само у „Земљи чуда“ корњача може да буде војвоткиња, а не обична корњача.
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Некад давно, ја сам била обична, морска корњача.
АЛИСА: (иронично) Ајдее!?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Јесте! Кад сам била мала, чак сам ишла и у школу за корњаче, која је била у мору. Учитељ нам је био једна стара корњача... обично смо га звали „Корњуча“...
АЛИСА: А зашто сте га звали „Корњуча“?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Зато што је учио корњаче...
ГРИФОН: (Алиси) Како постављаш тако блесава питања? Срамио се!
АЛИСА: Срамим се!
ГРИФОН: (корњачи) Настави, драга моја!
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: (Алиси) Да, ишла сам у школу у мору, и ако ти то можда не верујеш.
АЛИСА: Ја нисам рекла да не верујем!
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Јеси!
ГРИФОН: (Алиси која је хтела нешто да каже корњачи) Да ниси писнула!
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Е, у тој школи у мору ми смо стекли најбоље образовање ... јер смо у школу ишли сваког дана...
АЛИСА: И ја идем у школу сваког дана, па се хвалим!
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: А имате ли и додатне часове у тој вашој школи?
АЛИСА: Да, на њима учимо француски и музику.
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: А прање и купање?
АЛИСА: (кроз смех) Наравно, да не!
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: То онда није никаква школа. Знаш да је у нашој, морској школи, на крају
пописа свих предмета у ђачкој књижици је стајало: француски, музика, прање и купање... цртица, необавезно.
АЛИСА: Шта вам је то требало, ако сте већ живели у мору?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: То је једна будућа војвоткиња морала да зна.
АЛИСА: И све сте те додатне часове похађали?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: На жалост, због великих обавеза ја нисам себи могла то приуштити... Похађала сам само обавезне предмете.
АЛИСА: Које?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: У почетку, разуме се, окретање и увијање...
АЛИСА: А касније?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Касније сам изучавала различите гране аритметике...
АЛИСА: Као на пример?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Као на пример: амбиција, одупирање, поружанција и руганција...
АЛИСА: Никад нисам чула за те гране аритметике, а посебно не за ту поружанцију. Шта је то?
ГРИФОН: (Алиси) Шта. Никад ниси чула са поружњавање!
АЛИСА: Не!
ГРИФОН: (Алиси) Претпостављам да макар знаш шта значи полепшавање?
АЛИСА: Знам! То значи... учинити... да нешто... буде лепше.
ГРИФОН: И шта ту има нејасно?
АЛИСА: (Корњачи) Шта сте још морали учити?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Па, ето, била је ту и мистерија.
АЛИСА: Мистерија!?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Да, мистерија старог и новог века, са океанографијом; онда протезање... Како је то диван предмет!
АЛИСА: (зачуђено) Протезање? Шалите се?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Не шалим се! Учитељ протезања била је једна стара морска јегуља која је долазила једанпут недељно у нашу школу. Она нас је учила протезању, пружању и склупчавању.
АЛИСА: Интересантно! Можете ли да ми покажете како то изгледа?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Не могу. Исувише сам крута.
АЛИСА: А Грифон?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Он то никад није ни учио.
ГРИФОН: Нисам имао времена. Али сам редовно одлазио код учитеља класике. Био је то један стари мудри рак.
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Е, ја на његове часове нисам никада ишла.
АЛИСА: Зашто?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Говорили су да подучава смех и плач.
ГРИФОН: Што јесте, јесте!
АЛИСА: (Корњачи) А колико сте по распореду имали дневно часова?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Први дан десет часова, други девет, трећи осам... и тако редом...
АЛИСА: Баш чудан распоред.
ГРИФОН: Зато се и зове распоред часова... јер се сваког дана скрати по један час.
АЛИСА: А једанаестог дана сте, вероватно имали слободан дан?
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Наравно!
АЛИСА: А шта је било дванаестог?
ГРИФОН: (Алиси) Ти си баш нека радознала девојчица. Доста приче о школи. Него, реци ти нама шта ти тражиш овде?
АЛИСА: Дрво са пролазом.
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Шта ће ти оно?
АЛИСА: Једино се тако могу вратити кући. Да ли знате где се оно налази?
ГРИФОН: Наравно да знамо...
АЛИСА: Супер!
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: ... али одавде не можеш стићи до њега.
ГРИФОН:... никако!
(почиње да плаче. Улази Мачак Смешко)
МАЧАК СМЕШКО: Али можеш стићи у краљичин двор.
АЛИСА: Шта ћу ја тамо?
ГРИФОН: (смејући се) Да ти џелат одруби главу!
МАЧАК СМЕШКО: Зато што за пола сата почиње суђење...
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Какво суђење?
МАЧАК СМЕШКО: Пубу...
ГРИФОН: Зашто њему?
МАЧАК СМЕШКО: Зато што је помогао Алиси да побегне са погубљења!
АЛИСА: И сада ће да га погубе због тога?
МАЧАК СМЕШКО: (Алиси) Неће. Ако се ти појавиш на суђењу.
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: (Алиси) Ниси ваљда луда да идеш. Погубиће и тебе.
АЛИСА: Али не могу дозволити да Пуб Срце страда ради мене... (Смешку) Идемо, другар.
ГРИФОН: Идемо и ми...
КОРЊАЧА ВОЈВОТКИЊА: Да видимо шта ће се догодити... То нисам учила у морској школи... (одлазе)
СОНГ О ТРЧАЊУ

И потрча друштво,
Ко да свирну труба,
Не би ли од злоће
Избавили Пуба.

Трчи, трчи, друштво,
Краљичином двору,
Да спречи пресуду
И Пубову мору.

Трчи, трчи, друштво,
И због страха бледи
Да ли ће краљица
Пуба да поштеди?

Трчи, трчи, друштво,
Трчи ко никада,
А да ли ће стићи
Видећемо сада...

СЛИКА ЈЕДАНАЕСТА
(анимација суднице у краљичином двору. Краљ и Краљица седе на престолу. Пред њима стоји Пуб Срце окован у ланцима, са сваке стране чувао га по један војник. Близу Краља стоји Бели Зец. У једној руци држи трубу а у другој свитак)
БЕЛИ ЗЕЦ: (пошто дуне у трубу, краљици) Ваше височанство да ли суђење може да почне?
КРАЉИЦА СРЦЕ: Нека почне!
БЕЛИ ЗЕЦ: (поново дуне у трубу) Нека суђењу приступи судија краљевског суда! (пошто се нико не појављује, поново дуне у трубу) Рекох, нека приступи судија...
(у судницу улазе Кунић, Шеширџија и Миш)
ШЕШИРЏИЈА: Судија не може приступити.
БЕЛИ ЗЕЦ: Како то?
МАРТОВСКИ КУНИЋ: Све судије у краљевству су у штрајку...
МИШ ПОСПАНКО: Браво, мени се и онако спавааа!
КРАЉИЦА СРЦЕ: Наредите да се свим судијама одрубе главе!
БЕЛИ ЗЕЦ: А ко ће онда пресудити овом овде? (показује на Пуба)
КРАЉ СРЦЕ: Ја! Дајте ми судску тогу, перику и чекић. (Седмица прилази и ставља му перику на главу. Петица га огрне тогом, а Двојка му даје чекић. Пошто удари чекићем о сто) Тако, а сада можемо да почнемо са суђењем...
БЕЛИ ЗЕЦ: (дуне у трубу изнад главе Краља. Овај се уплаши)
КРАЉ СРЦЕ: (Белом Зецу) Ако још једном дунеш у ту трубу, набићу ти је у грло. (Пошто млатне Белог Зеца чекићем по глави, званично) Читај пресуду!
БЕЛИ ЗЕЦ: Али, ваше височанство, пресуда још увек није донета. Прво треба да чујемо за шта се терети оптужени.
КРАЉ СРЦЕ: Како зашта? Оптужен је зато што је... мислим... зато што је... то...
КРАЉИЦА СРЦЕ: Зато што се успротивио мом наређењу!
КРАЉ СРЦЕ: (краљици) Тако је! (Белом Зецу) Ето зашто се оптужује... И не млати више него читај пресуду...
БЕЛИ ЗЕЦ: (Краљу у поверењу) Ви трба да донесете пресуду.
КРАЉ СРЦЕ: (видевши да се прешао) Наравно да ћу да је донесем! (Званично) Суд доноси пресуду да је оптужени крив зато што је... мислим, зато... што је он...
ПУБ СРЦЕ: Ваљда би требало пре пресуде да се ја саслушам, као и...
КУНИЋ: И ми...
ШЕШИРЏИЈА: Сведоци!
ОСТАЛИ: Тако је! Да чујемо сведоке! И оптуженога!
КРАЉ СРЦЕ: (ударајући чекићем о сто) Мир у судници да вам не би свима одрубио главе. (пошто се галама стиша) 'Ајде да чујемо шта то имају да кажу сведоци.
БЕЛИ ЗЕЦ: (Прво се одаљи од Краља, дуне у трубу) Нека приступи први сведок... (погледа у папир) Господин Шеширџија!
ШЕШИРЏИЈА: (држећи у једној руци шољу за чај, а у другој парче хлеба) Опростите, ваше величанство, што уносим ово. Али позвали су ме пре но што сам успео да попијем чај.
КРАЉ СРЦЕ: Требало је да га попијеш. Можда ће то да ти буде последње, ако не сведочиш против овога зликовца. (показује на Пуба) И скини тај шешир пред краљицом, да ти не бих главу скинуо.
ШЕШИРЏИЈА: Не могу, није мој!
КРАЉ СРЦЕ: Значи: Украден! (Белом зецу) Запишиши: Крађа шешира!
ШЕШИРЏИЈА: Не! Ја шешире продајем... Ниједан није мој. Ја сам Шеширџија.
КРАЉ СРЦЕ: Поднеси исказ! И не врпољи се, иначе ћу наредити да ти се на лицу места одсече глава.
ШЕШИРЏИЈА: Како!?
КРАЉ СРЦЕ: Лепо! Секиром! Како би другачије?
ШЕШИРЏИЈА: Али то не може тако... Ја сам један бедни сиромашак, ваше величанство...
КРАЉ СРЦЕ: Може, јер ја сам краљ, а краљевска се не пориче. Причај шта знаш о овом случају.
ШЕШИРЏИЈА: Овако! Мислим да је био четрнаести март!
МАРТОВСКИ КУНИЋ: Ја мислим да је био петнаести...
МИШ ПОСПАНКО: А ја, шеснаести!
ШЕШИРЏИЈА: И само што сам био сео... уствари и нисам још био ни сео за чај... или сам ипак сео... код мене је дошао Мартовски Кунић и рекао...
МАРТОВСКИ КУНИЋ: Ништа ја нисам рекао!
ШЕШИРЏИЈА: (кунићу) Рекао си! Како ниси рекао!
МАРТОВСКИ КУНИЋ: (краљу) Поричем, ваше височанство!
КРАЉ СРЦЕ: (показује на Кунића, Шеширџији) Он пориче!
ШЕШИРЏИЈА: Е, ако он пориче, онда је то рекао Поспанко. Па да то је рекао он... јесте, он је рекао...
КРАЉ СРЦЕ: Шта је рекао?
ШЕШИРЏИЈА: (збуњено) Шта, „шта је рекао“?
КРАЉ СРЦЕ: Шта је рекао тај Миш, или већ Кунић... шта га ја знам...
МАРТОВСКИ КУНИЋ: Ја сам порекао!
КРАЉ СРЦЕ: (Шеширџији) Кажи!
ШЕШИРЏИЈА: Шта?
КРАЉ СРЦЕ: („кува“) Шта је рекао Миш?
ШЕШИРЏИЈА: Е, тога се већ не могу сетити...
КРАЉ СРЦЕ: (љутито) Мораш се сетити! Иначе, оде глава!
ШЕШИРЏИЈА: Чија?
КРАЉ СРЦЕ: Твоја!
ШЕШИРЏИЈА: Е, онда ћу се сетити.
КРАЉ СРЦЕ: Сети се!
ШЕШИРЏИЈА: Па Поспанко је рекао... он је рекао... јесте... рекао је... (кад види да је Краљ устао сав бесан) Сетио сам се! Рекао је: „Ала ти, Шеширџија, умеш да куваш добар чај!“ Е, то је рекао.
КРАЉ СРЦЕ: Ако је то све што знаш о тој ствари, можеш сићи.
ШЕШИРЏИЈА: А одакле да сиђем, кад сам већ на поду?
КРАЉ СРЦЕ: Онда седи!
ШЕШИРЏИЈА: А могу ли довршити свој чај и парче хлеба, намазано маслацем?
КРАЉ СРЦЕ: Можеш! (поданицима) А после му одрубите главу! (Белом Зецу) Да чујемо другог сведока.
БЕЛИ ЗЕЦ: (Прво се одаљи од Краља, дуне у трубу) Нека приступи други сведок... (погледа у папир) Господин Мартовски Кунић!
МАРТОВСКИ КУНИЋ: (прилазећи) Ја сам порекао да сам рекао!
КРАЉ СРЦЕ: (пошто кунић приступи) Шта ти знаш о овој ствари?
МАРТОВСКИ КУНИЋ: Ја?
КРАЉ СРЦЕ: Ти!
МАРТОВСКИ КУНИЋ: Ништа.
КРАЉ СРЦЕ: Баш ништа?
МАРТОВСКИ КУНИЋ: Баш ништа.
КРАЉ СРЦЕ: То је баш важно?
БЕЛИ ЗЕЦ: Хтели сте да кажете да је неважно, ваше височанство.
КРАЉ СРЦЕ: Наравно да сам то хтео да кажем. А и шта бих друго? И доста ми је ових сведока који не знају ништа. (Кунићу) Марш на своје место! (Белом Зецу) Позовите сведока који зна свашта.
БЕЛИ ЗЕЦ: (Прво се одаљи од Краља, дуне у трубу) Нека приступи трећи сведок... (погледа у папир) Господин Миш Поспанко! (пошто нико не прилази) Рекох, нека приступи трећи сведок!
ШЕШИРЏИЈА: Он спава.
КРАЉ СРЦЕ: (Белом Зецу) Шта ради!
БЕЛИ ЗЕЦ: (Краљу) Спава.
КРАЉ СРЦЕ: Одрубите му главу када се пробуди. Идемо даље са саслушањем!
БЕЛИ ЗЕЦ: (дуне у трубу, краљ се опет уплаши)
КРАЉ СРЦЕ: (Белом Зецу) И теби да се одруби глава... чим се заврши ово суђење.
БЕЛИ ЗЕЦ: Нека приступи оптужени... (када Пуб Срце приступи)
КРАЉ СРЦЕ: Шта ти хоћеш!
ПУБ СРЦЕ: Да дам своју одбрану.
КРАЉ СРЦЕ: (краљици) Види ти њега, он би да се брани.
КРАЉИЦА СРЦЕ: Мало му је што је одбранио ону неваљалу Алису, па би сада да одбрани и себе...
ПУБ СРЦЕ: Наравно! По закону имам право нато.
КРАЉ СРЦЕ: Ја сам овде закон.
КРАЉИЦА СРЦЕ: (ухвати краља за уво) Шта си рекао?
КРАЉ СРЦЕ: Хтео сам да кажем, Краљица је овде закон! (Пубу) 'Ајде причај шта имаш па да ти одрубимо главу.
ПУБ СРЦЕ: Часни суде! Алису сам одбранио зато што ми је то захтевала моја официрска част и зато што сте хтели да јој без разлога одрубите главу. Сматрам да нисам крив и из тог разлога тражим од вас да донесете ослобађајућу пресуду.
КРАЉ СРЦЕ: Да те помилујем?
КРАЉИЦА СРЦЕ: Мало сутра! (Краљу) Изреци пресуду!
КРАЉ СРЦЕ: У име народа...
КРАЉИЦА СРЦЕ: Ма какав народ. У моје име!
КРАЉ СРЦЕ: У краљичино име, осуђујем те на годину дана строгог затвора...
КРАЉИЦА СРЦЕ: (ухвати краља за уво) Шта си рекао?
КРАЉ СРЦЕ: Десет година...
КРАЉИЦА СРЦЕ: (поново га потегне за уво) Нисам добро чула!
КРАЉ СРЦЕ: Сто година строгог затвора...
(опаучи Краља по глави тако да му одлети перика) Неспособњаковићу! (Пубу) Ја ћу ти изрећи пресуду! (џелату) Одрубите му главу!
ЏЕЛАТ: Са задовољством, ваше височанство!
(Алиса се појављује са друштвом)
АЛИСА: То не долази у обзир...
СОНГ О БЛЕСАВОМ СУЂЕЊУ
(пева Алиса)
Какво је то суђење,
To je прави џумбус,
Све је то за чуђење,
Сви сте ви за циркус.

Судија и сведоци
А и ова фарса,
Као да су пали са
Далекога Марса.

(пева Краљ)
Ама шта то причаш?
Главни судија,
Порота и сведоци...
Све сам ти то ја.

(показује на Пуба)
Ја ћу да га гоним,
Ја ћу да му судим...
Има да ми игра
Како му ја гудим.

(пева Алиса)
Доста више глупости,
Доста више стега.
Пуб Срце је невин,
Ослободитега...

(сви певају)
Доста више глупости,
Доста више стега.
Пуб Срце је невин,
Ослободитега...
КРАЉ: (сумануто изнервиран удара чекићем о сто и виче) Доста! Мир у судници! (када се грешком удари чекићем преко леве руке) Јаооо! Свима ћу да одрубим главу!
ПУБ СРЦЕ: (када се присутни утишају забринуто) Алиса, зашто си долазила?
АЛИСА: (Пубу) Да бих сада ја тебе спасила.
КРАЉИЦА СРЦЕ: Види, види ко нам је дошао?
ЏЕЛАТ: Дошла маца на вратанца!
КРАЉ СРЦЕ: Да ли си и ти дошла да даш изјаву?
АЛИСА: Не, него да обелоданим истину која се вас двоје тиче.
КРАЉИЦА СРЦЕ: Истина је да сам ја краљица „Земље чуда“!
АЛИСА: Повуците пресуду или ће се десити нешто страшно!
КРАЉ СРЦЕ: Страшно!?
АЛИСА: Још и страшније!
БЕЛИ ЗЕЦ: (краљу и краљици) Она још и прети. (Алиси) Завежи!
АЛИСА: (Белом Зецу) Е, баш нећу! И шипак ћу ти више остављати шаргарепу и купус у хранилицу за зечеве!
КРАЉИЦА СРЦЕ: (Алиси) А шта би то, по теби, могло страшно да се деси?
АЛИСА: Да кажем праву истину после које ви више нећете да будете Краљица и Краљ у „Земљи чуда“.
КРАЉ СРЦЕ и КРАЉИЦА СРЦЕ: Него!
АЛИСА: Само две карте у шпилу карата! Подједнако и важне и неважне као и осталих педесет.
СВИ ПРИСУТНИ: Тако је! Живела Алиса! Доле Краљ и Краљица! Уа тирани! Ослободите Пуба. (Пуб кида ланце и катанце)
КРАЉИЦА СРЦЕ: Па ако је тако... Пре него што одем са трона... (показујући на Алису, џелату) Пошто си већ плаћен, одруби јој главу!
ЏЕЛАТ: Ваша реч је за мене заповест!
(Џелат пође према Алиси. Пуб стаје испред ње поново га млатне пендреком, а Бели Зец је хвата за руку и одводи. Остали трче за њима. Анимација бежања кроз шуму све до доласка до великог пролаза у великом дрвету. Магија уласка и пролаз Алисе кроз велики пролаз)
ЗАТАМЊЕЊЕ

ЕПИЛОГ
(анимација из Пролога. Алиса лежи на обали, с главом на сестрином крилу. Ова је благо шљепка по образима, не би ли је некако пробудила)
АЛИСА: (Бунца) У помоћ! Немој те ми одрубити главу!
СЕСТРА: Пробуди се, секо мила! (пошто се ова пробуди)
АЛИСА: (Збуњено) Шта се десило?
СЕСТРА: Много си ме уплашила!
АЛИСА: Зашто?
СЕСТРА: Да знаш само како си дуго спавала! Нешто си у сну и бунцала!
АЛИСА: Значи, све ово је био само мој сан?
СВИ ОСТАЛИ: (утрчавају на сцену) А можда и није! (Алиса устаје и бежи, остали потрче за њом. Када се поново појаве на сцени почиње)
ОДЈАВНИ СОНГ

И тако глумци веслачи,
Без неког великог удеса,
Допловише срећно до краја,
Бродећи „Земљом чудеса“.

Дође и крајац потери,
Тихнуше задње реплике,
Згаснуше театра фењери,
Несташе позоришне слике.

Крај је театар-записа
И крај је задњега чина.
Поздравља вас мала Алиса
И њена чудесна дружина...

Ћао, малени другари,
А и ви мало старији,
Када се ужелите чари
Дајте се опет маштарији.

Нек стварност остане сама –
Јаве се ослободите,
Дођите да опет са нама
„Земљом чудеса“ бродите...

КРАЈ
или
ЗАВЕСА

mmshika@gmail.com
shika
 
Postovi: 15
Pridružio se: 03 Maj 2011, 21:04

Povratak na POZORIŠNI TEKSTOVI ZA DECU

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost