Tode Nikoletić - Očenaš sa likom Svetoga Save

Odgovori
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Tode Nikoletić - Očenaš sa likom Svetoga Save

Post od branko »

Тоде Николетић

ОЧЕНАШ СА ЛИКОМ СВЕТОГА САВЕ

Драмска фреска


ИГРАЈУ:
ЗАКРПА
СОКА
УПРАВНИК ЋОРО
КОЛЕ МРГА
ДУЛЕ ТУПАВИ
ЈОКА ЏВОКА
ПЕРА КЛЕМПАВИ
МИЛЕ СВРАБЕЖ
ВИДА
МАРА ЖУТА
СТРАЖАРИ
АНЂЕЛИ
ДР: ВЕТЕРИНАР
ОТАЦ ЈУСТИН
ЈЕЛЕНА АНЗУЈСКА
ОТАЦ ТАДЕЈ
ОТАЦ ГАВРИЛО
АНЂЕО МИЛЕШЕВСКИ

Радња се догађа у ратном сиротишту.

ПРВА СЛИКА:

ЗАКРПА.
(Закрпа носи нарамак шибља, из офа допире сетна музика мотив хармонике. Предлог Astradeni - Michalis Koumbios (Buddha Bar IX). Мало застане, замисли се. Погледа у небо. )

ЗАКРПА.
Бого мој како је тешко бити сиромах. Ајд што немам родитеље и што немам шта да једем, неголи немам ни да се огрејем ко човек. Што ми барем бабу не остави живу?
Шта сам ти скривио,Бого мој? Увек сам веровао у тебе. Увек сам се молио. Знам све молитве наизуст. Знам казивати јеванђеља. Знам кад су постови. Свако јутро и вече Ти се молим и говорим Оче наш.
(Казује оченаш, са свих страна допире одјек његових речи)
Бого мој, немој ме напустити. Учини да будем добар човек.

ДУЛЕ ТУПАВИ:
Само кукаш и кмезиш. Бого мој, Бого мој! Па ти и ниси човек.

ЗАКРПА.
Нисам човек. Добро си рекао. Ја сам стока. Коњ!

ДУЛЕ ТУПАВИ:
Ех, коњ!? (Погледа га подозриво)

ЗАКРПА:
Добро, магарац. Али и магарац има душу. И магарцу требају панталоне и џемпер за зиму.

ДУЛЕ МУТАВИ:
Магарцу треба по леђима.

ЗАКРПА:
Замисли, Дуле, да смо сада негде у некој палати. (Машта) Све шљашти. Собе миришу...ммммм...

ДУЛЕ МУТАВИ:
На печење!

ЗАКРПА:
Собе миришууу...

ДУЛЕ МУТАВИ:
На понарамџе!

ЗАКРПА:
Ама, пусти помаранџе! Собе миришу на цветну ливаду, завесе се лепршају, постељина бела ко снег....
( Миле Свраб и Јока Купус улазе и слушају причу)
Орамари пуни лепих кошуља, чарапа, чакшира.... Цвркут допире кроз прозоре, а из друге собе допире мирис пржених приганицаааа.

ДУЛЕ МУТАВИ:
Јој, приганице.

МИЛЕ СВРАБ:
Какве приганице! Кроз наш прозор допире канализација. Као да је црко мртвац!

ЈОКА КУПУС:
Пусти га да прича. Прекинуо си га кад је било најлепше. Шта је било уз крофне. Настави... А ти, Миле да ћутиш. Видиш да прија прича. Мање сам гладна. И престани већ једном да се чешеш!

ДУЛЕ МУТАВИ:
Уф, ја бих појео столицу.

МИЛЕ СВРАБ:
Кад сам ја имао бабу, увек ми је правила приганице. (Чеше се.)

ЈОКА:
Ти имао бабу! Ха! То измишљаш.

ДУЛЕ:
Како се звала, та твоја „баба“!

МИЛЕ СВАРБ:
Па, баба.

ЈОКА:
Баба Келераба!

СВРАБ:
Сетио сам се (измишља) Баба Меланија. Ех, кад се сетим. Недељом, кад баба Меланија умеси брашно и воду , па дода јаје, и то жуманце, а оно све пожути, ко сунце. Маст пуца на ватри а ми око пећи. Нама и очи гладне. И руке нам гладне ...И живот нам гладан

ДУЛЕ:
Који ми ? Тебе су нашли у парку самог кад си био беба. То сви знају у целом сиротишту. И како ти можеш тога да се сећаш! Како? Ти си . бре, Миле, глуп ко тоцило.

ЈОКА:
Пусти га, Дуле, да још сања! Он никада није имао никог. Ајде, питај га како му се зове мама?
Нико! Тата? Нико? Сетра! Брат! Нико! Ти си , бре, Миле, нико!

ДУЛЕ:
И додај ништа! Сврабеж! То си ти! Ти имаш само вашке. (Отима му капу и добацује се са Јоком. Закрпа ложи фуруну.)

МИЛЕ:
Врати капу! Врати капу!

ЗАКРПА:
Врати, човеку капу. И престаните да га завитлавате.

ЈОКА:
Ево ти. Бар смо ти истресли буве и вашке! Иш! Иш! Иш!

ДУЛЕ:
Јоко! Остала му је једна буба у глави!

ЈОКА:
То је бубац!

ЗАКРПА:
Престаните да га завитлавате!

ДУЛЕ:
Ти да ћутиш, Ти си све почео са магарцем што се лепрша на прозору и кошуљама што миришу на приганице.

ЗАКРПА:
Немој те млатнем овом кладом, Дуле тупави!

ДУЛЕ:
Немој ја тебе да мунем!

ЗАКРПА:
Приђи, приђи, Дуле мутави!

( Гужвају се)

ЈОКА:
Опали га Дуле! У бубрег! Нек му испадну оба ока!

СВРАБЕЖ:
Дрмни га у њоњу, Закрпо!

УПРАВНИК ЋОРО:
(У мантилу, плаве боје, Има французицу капу и на очима наочале изузетно велике диоптрије)
Шта је, бандо!? Јел опет вашар, богца ли вам вашег млатнутог! Марш тамо! Шибе бре, стоко, неваспитана! Пет минута вас не мож човек пусти саме! Јетру ћете ми појести! Шта гледаш ти , бленто, блентави! (Милету.) Вуци се у радионицу и турпијај ону мотику!
Оћу газда! Идем газда, да турпијам ашов!

ЋОРО:
А ти, Јоко, (Гледа у Дулета) јесам ли ти рекао да помажеш у куини!

ДУЛЕ :
Газда, ја сам Дуле. Јока је тамо.

ЈОКА:
Клима главом! Реко си газда. Ћути!

ЋОРО:
(Брише наочаре) Шта климаш том тиквом. Имаш ли ти језик?

ЈОКА:
Имам, газда. Ево , Бееее! (Плази му се.)

ЋОРО:
Ма, даћу ти ја газду! Ја сам друг! Друг Ћоровић! Чекај само кад те ухватим лењибубо! Губите се! А ти , Закрпо! Ложи ту ватру, иначе ћете спавати у ладном. Мрцине једне! Куд ли вас мени доделише. Од толико сиротиње мени су дали најгоре! Одпад! (Оде шепајући) Цркли дабогда!

ЗАКРПА:
Ееее, Бого мој, шта сам ти ја скривио па да ме овако кажњаваш. Ем сам ти сирома, ем сам ти напуштен. Ем сам ти гладан...Ем немам бабу....(Пева неку сетну песму.)

(Улазе, Коста Мрга, Пера Клемпави, Вида Пегава, Мара Жута, Дуле, Миле, Јока, и мала Сока. Сви су у поцепаним пиџамама)

ВИДА:
Ауууу... ал је овде ладно!

ПЕРА:
Ко у гробу, Боже сачувај.

МАРА:
Чиме си ти ово хладио? Кад је овде оволико ледено?

ДУЛЕ:
Отворите прозоре да се угрејемо мало.

ЈОКА:
Није, господин имао времена да ложи, пеко је приганице.

СОКА:
Оставите га. Сами сте криви зато што је хладно!

ЗАКРПА:
А чиме да ложим? Вашим језицима. Знате да нема нигде гранчице а камоли дрвета.
Шта сте прикупили то вам и ложим.

ПЕРА:
Људи, (Пипа пећ.) па ова пећ се претворила у лед. Пипните!

ЈОКА:
Ауууу! Донесите деку да је загрејемо.

КОСТА:
Тишина! Сви под ћебад! И немој неко да писне. Цео дан сам теглио ко во у млину друга Пеје док се ви измотавате! Шта ме гледаш! А?

МИЛЕ:
Добро, Коле, не љути се. (Чеше се.)

ПЕРА:
Народе! Ја не осећам прсте од ногу.

ВИДА:
Па нормално кад си их опрао. Иначе смо их сви осећали месец дана.

ПЕРА:
Опрала ти се та памет!

КОСТА:
Е сад је доста! ( Гаси лампу.)

ЗАКРПА:
Говори Оче наш .

ДУЛЕ:
Умукни више са том кукњавом!

ЈОКА:
Завежи попе Закрпентије. Не могу да заспем због тебе. Целу ноћ ми у сан долазе неке брадоње и бабетине.

МИЛЕ:
Нема Бога! Нема! Јер да га има не би били гладни.

КОСТА:
Е, сад ћу да бијем! Да видимо ко ће први?

МИЛЕ:
Немој мене, Коле. Ја сам синоћ био први.

ДУЛЕ:
Ја сам на реду.

КОСТА:
Умукни! Или ћу позвати, Ћору!
Сви лежу. И ушушкавају се. Лагано тече музика.

ДУЛЕ:
(Полушапатом дозива Милета.) Миле! Милентије!

МИЛЕ:
Шта је?

ДУЛЕ:
Ајд причај још мало о приганицама, гладан сам.

МАРА:
И ја сам гладна!

ЈОКА:
И ја.

МИЛЕ:
У реду. Хоћу ли отпочетка.? Или где сам стао?

ДУЛЕ:
Иди испочетка, нису сви јели.

МИЛЕ:
Добро, Елем , окупимо се ми тако суботом код моје стрине.

ДУЛЕ:
Па ваљда бабе.

МИЛЕ:
Које бабе?

ДУЛЕ:
Како које, па рекао си да имаш бабу.

МИЛЕ:
Бабу? Одакле ми баба?

ЈОКА:

Овај је луд. Па ти си нам рекао да ти је баба пржила приганице. Баба,.. како беше име...ах да! Баба Милентија!

МИЛЕ:
Неће бити. Био сам код стрине. Она је мојој баби тетка. Додуше није рођена.

ДУЛЕ:
Била је баба! И не мешај сад тетку.

МИЛЕ:
Стрина!

МАРА:
А кад ће приганице?

ВИДА:
Ја цркох од глади! Прескочи бабу и иди на приганице!

ДУЛЕ:
Е, неће прескакати бабу! Нико овде није луд, ја ако сам тупав нисам мутав!

ЈОКА:
Који си ти, Миле, лажов. Лажеш нас од почетка. Тврдио си да је била баба, а све време је била стрина.

ДУЛЕ:
Е, па, показаћу ти ја кога ти правиш блесом! (Гађа га папучом.)

МИЛЕ:
Ево и теби!

ЈОКА:
Ево ти још једна због стрине!

МАРА:
Ево вама због приганица којих нема!

ВИДА:
Ја сам гладна!
(Почиње туча јастуцима.)

КОСТА:
(Пали светло) Доста! (Узима метлу ) Показаћу вам ја бабу по леђима! (Сви се скривају под ћебад. Коста их млати .)
Што вас нису Немци стрељали па да могу с миром спавати. Будале једне!
Руљо неваспитана!
Закрпо!

ЗАКРПА:
Молим?

КОСТА:
Гаси лампу!
Стоко једна. (Гуњђајући леже)

СОКА:
Крпице! Крпице!

ЗАКРПА:
Шта је, Соко, мило око? Шта сад ти хоћеш?

СОКА:
Мени је зима. Јел могу код тебе?

ЗАКРПА:
Лети ти је вруће, зими ти је зима. Увек нађеш неки разлог да се увучеш код мене. Хајде. Упадај под ћебе.

СОКА:
Јој како си ти врућ!

ЗАКРПА:
Само гунђаш.

СОКА:
Крпице а шта ти је то у руци?

ЗАКРПА:
Оче наш.

СОКА:
Слика твог оца?

ЗАКРПА:
Не мог оца. Већ нашег оца.

СОКА:
Имамо оца?

ЗАКРПА:
Тако некако, Не могу још да ти објасним још си мала.

СОКА:
Ти умеш да читаш.

ЗАКРПА:
Да. Научио ме је један војник у док смо били у логору .

СОКА:
Јој што си ти паметан. А јел то његова слика позади?

ЗАКРПА:
Не. То је слика Светога Саве.

СОКА:
Светога? Кога?

ЗАКРПА:
Светога Саве. Он нас чува.

СОКА:
Он! А ја мислила управник Ћоро.

ЗАКРПА:
Ћоро нас чува доле, а он нас чува горе.

СОКА:
На тавану?

ЗАКРПА:
Не . Него на небу. А сад спавај касно је.

ДРУГА СЛИКА:
Сви перу војничке кошуље и гаће..

ЋОРО:
(Са два војника доноси пуне две корпе веша.)
Ово да сте опрали до вечери, иначе нема ручка.

ЈОКА:
Ваљда вечере?

ЋОРО:
Ти да ћутиш! И пери то боље.

ЈОКА:
Са чиме да перем? Са циглом. Ово није сапун.

ЋОРО:
Коста, упиши Јоку.. За њу нема ручка.

ЈОКА:

Ионако је увек исто, Вода и купус.Већ су ме прозвали Јока Купус.

ЋОРО:
Упиши нема ни вечере за Јоку купусарку.
Има ли још паметних.?

МИЛЕ:
Господине, а шта је за ручак, овај вечеру?

ДУЛЕ:
Твоје уши, Миле клемпави!

ЋОРО:
Прекините! Нема више господе. Од данас, ја сам за вас друг. Друг! Јел јасно!?

ЗАКРПА:
Друг! Па што онда и ви не перете са нама.

ЋОРО:
Коле, упиши и Закрпицу.

МИЛЕ.
Зашто госпон, друже. Ништа није урадио.

ЋОРО:
И Миле неће јести.

СОКА:
Онда нећу ни ја.

ДУЛЕ:
Ајојјјј! Мени ће све остати!

ЋОРО:
Нико неће добити вечеру за казну. Наставите са радом. Дангубе једне.

ДУЛЕ:
Ето! Сад нико неће јести због тебе паметњаковићу. Испаштамо сви због твоје дрскости. Сваки дан нас кажњава због тебе. Само да знаш вратићемо ти мило за драго.

ВИДА:
(Стаје на прозор)
Еј, ено иду наши!

ПЕРА:
Који су наши?

ВИДА:
Наши, партизани.

ПЕРА:
А, ваши!
(Сви гледају са прозора. Чује се корачница.)

ТРЕЋА СЛИКА:

Управник, ломи хлеб и кобасицу и даје Дулету. Дуле једе и колута очима...

ДУЛЕ:
Ммммм. Јел ово наша'?

ЋОРО:
Јесте, наша. Партизанска.

ДУЛЕ:
А шта пише на њој?

ЋОРО:
Маде ин Деу ој цхландер кобасицен. Хоћеш још комад?

ДУЛЕ:
Ммммм. Аха...

ЋОРО:
Али, најпре ми реци шта си то нашао важно што хоћеш да ми покажеш?

ДУЛЕ:
А то.... Свеска. Књига. Не знам....

ЋОРО:
Свеска. Каква свеска? Покажи!

ДУЛЕ:
(Вади из њедара оченаш.) Ево.

ЋОРО:
Одакле ти ово. (Отима му храну) Говори!

ДУЛЕ:
(Гледа са жаљењем на кобасицу)Нашао сам!

ЋОРО:
Где си нашао!? Причај док те нисам млатнуо!

ДУЛЕ:
Испод јастука.

ЋОРО:
Испод јастука! Чијег јастука? Не отежи!

ДУЛЕ:
Закрпиног, друже управниче.

ЋОРО:
Закрпиног! Тако значи. Оног бунтовника! Е , па. Показаћу ти ја Закрпице. Има од тебе да направим крпењачу! Платићеш ми за ово! А ти! Губи се.

ДУЛЕ:
А кобасицен? Маде, деу цландрен?

ЋОРО:
Ево ти кобасицу! Ево! И ево! (Удара га.)

ЧЕТВРТА СЛИКА:

( Сока и Крпица , крпе војничке чарапе.)

СОКА:
Крпице, обећао си ми да ћеш ми причати о Светом Сави.

ЗАКРПА:
Не знам пуно. Тек онолико колико сам запамтио од баке пре него су је отерали у логор.

СОКА:
А мама и тата? Шта је са њима?

ЗАКРПА:
Они су погинули још прве године рата. Бомба је погодила право у шталу кад су хранили стоку. Главу од краве Дикуље смо нашли петсто метара од штале , а оца и мајку нисмо никад ни нашли.

СОКА.
Као и моји. Не знам ни где су сахрањени. Волела бих да им однесем цвеће на гроб. И да имам клупу поред гроба па да их сваке недеље посетим и да се са њима здраво испричам.

ЗАКРПА:
Они су сада на небу.

СОКА:
Код Светога Саве.

ЗАКРПА:
Да. И чују нас. Сва доброта је горе. Она је неуништива јер тако хоће Бог.

СОКА:
А где је сада Свети сава?

ЗАКРПА.
Са анђелима.

СОКА:
Анђелима. Ох, волела бих да их видим.
Причај ми о њима.

ЗАКРПА:
Анћели су Савини пастири и много личе на нас. Имају крила и чувају наше мртве.
Најлепши анђео је Бели анђео који живи у једном манастиру. Он може да нас види
И дању и ноћу.
(Почиње тиха музика, излазе три анђела и лагано плешу.)

ЗАКРПА:
Сад знаш како изгледају анђели?

СОКА:
Да. Али где су сада?

ЗАКРПА:
У срцима оних који воле.

СОКА:
И у мени.

ЗАКРПА:
И у теби. Треба само да будеш добра и да волиш.

СОКА:
Их, па ја већ волим и одавно сам заљубљена.Само не смем да кажем у кога.

ЗАКРПА:
Знам и ја кога воли мој анђео.

СОКА:
Кога?

ЗАКРПА:
Нећу да ти кажем!

СОКА:
Кажи, што си такав? Кажи!
(Јури га.)

ПЕТА СЛИКА:

(Сви ручају за великим столом .)

ВИДА:
Опет сплачине.

МИЛЕ:
Ако нећеш ти да једеш дај мени.

ДУЛЕ:
Свиња све може. Цок цок цок.

МАРА:
Осим што се чеше почеће и да грокће.

ПЕРА:
Кад се не купа. Мора да су му буве ко кокошке.

ЈОКА:
Какаве кокошке!? Па он се цео претворио у кокошку.
Коко да! Коко да!

ДУЛЕ:
Ваљда буву!
Мени изгледа ко џиновски бувац.

ЗАКРПА:
Оставите га да једе.

ДУЛЕ:
Ти да ћутиш боље ти је. Све знамо о теби, и твојим анђелима!

ЗАКРПА:
Дирао си моје ствари!

СОКА:
Казниће те Бели анђео!

ДУЛЕ:
Ха! Сви су видели твога оца Саву , не само ја. Ево нека кажу!

ЗАКРПА:
Не могу да верујем. Перо,!? Миле? Зар и ти Видо?

МИЛЕ:
Ја сам само мало. Дуле ме наговорио.

ЗАКРПА:
Није то у реду. Ја ваше ствари никад нисам дирао.

МИЛЕ;
Ниси јер их и немамо.

ЈОКА:
И где ти је тај твој брадати Свети Сава? Што се не појави да нам помогне? Има да га управник Ћоро обрије!

ДУЛЕ:
Нек нам баци једно печено пиле.!

ПЕРА:
Шта пиле!? Прасе!

СВИ:
Хоћемо прасе! Хоћемо прасе!

ЗАКРПА:
Сви ми добијемо у животу оно што заслужимо.

ЋОРО:
Ооооооооооооо! Чујем ли ја то добро, хоћете прасе!

МИЛЕ:
Ја не могу. Ја сам се прејео.

ЈОКА:
Ни ја нисам расположена за месо. Премасно је.

ДУЛЕ:
Ја сам јео прошле године.

ЋОРО:
Марш!

ДУЛЕ:
Молим?

ЋОРО;
Кажем, марш напоље лезилебовићи!
(Сви крећу)
Ти Закрпице остани. Дужан си ми објашњење. И ти, Коле, ми требаш.

ЋОРО:
И ?

ЗАКРПА:
Молим?

ЋОРО:
Знам да се молиш? Него, причај.

ЗАКРПА:
Шта да причам, господине?

ЋОРО:
Избићу ја теби господина и оног забрађеног. Коле, донеси ми шибе.
Говори одакле ти ово? (Баца му црквени календар.)

ЗАКРПА:
То ми је успомена од баке.

ЋОРО:
Од баке. Јел? И трујеш друге штићенике у дому са овим?

ЗАКРПА:
То није отров.

ЋОРО:
Јел није? Е, па видећемо јел није. Коле дај ми најдебљу шибу.
Окрени се! Просветитељу! А ти га, мамлазе држи.
Ево ти! Ево! И ево!
(Удара га.)
Јел сад верујеш у свеце? А!

ЗАКРПА:
Верујем!

ЋОРО:
Још верујеш?

ЗАКРПА:
Још више.

ЋОРО:
Даћу ти ја Саву! На! На! На! Крв ћеш да пропљујеш, мајчин сине!

ЗАКРПА:
Оченаш иже јеси са небеси , да се свјати име твоје ... (Говори оченаш. Дуле плаче.)

ШЕСТА СЛИКА:


(Улази Пера. Чеше се.)
Јао, Миле, црни Миле. Јао, мени, куку мени! Ала сврби. Све буве ми је пренео, однео га ђаво.

ЈОКА:
Није све. И мене је заразила несрећа чешава! Цркох.

ПЕРА:
Па ти си се изграбуљала. Аууу!

МАРА:
Мени иде крв колико сам се ишчешала.
Гледајте!

ДУЛЕ:
Где је? Где је?

МАРА:
КО?

ДУЛЕ:
Онај шугави пацов. Убићу га. Поједоше ме буве.

ВИДА:
Нећеш пре мене! Не! Мој је! Убила сам већ десет буветина. Оволике су. Ко пилићи. И имају зубе.(Чеше се) Ево једне! Побеже под кревет! Држите је!

(Сви јуре.)

МИЛЕ:
(Гледа са стране)
Еј, народе! Шта то јурите? Миша?

ДУЛЕ:
Ено га!

МИЛЕ:
Кога , ено га?

ВИДА:
Тебе буваро! За њиииииииим!

СЕДМА СЛИКА.

(Сока, кваси завој и освежава ране, Закрипи по леђима. )

СОКА:
Боли ли те јако?

ЗАКРПА.
Боли.

СОКА:
Где те највише боли?

ЗАКРПА:
Овде. (Показује на срце.)

СОКА:
(Љуби га у срце.)
Јел сада лакше?

ЗАКРПА:
Јесте.
Издржао сам.

СОКА:
Срећа па су се сви штапови поломили. Иначе би те Ћоро још тукао. Сав гориш. Имаш високу температуру. Сваког часа ће доћи доктор да те прегледа.

ЗАКРПА:
Где ли их нађе онолико, могли смо целу зиму да ложимо и да се грејемо.

СОКА:
Ти си мој јунак.
Хоћеш да чујеш шта сам научила?

ЗАКРПА:
Хајде.

СОКА:
(Пева.)
Ускликнимо љубави светитељу Сави
Српске школе и цркве , светитељског глави...
(Улази доктор.)

ДР. ВЕТЕРИНАР:
И? Ко је толико болестан кад морам у по ноћи пешачити пет километара због њега?

СОКА:

Ево, докторе, ево га, лежи...

ДР: ВЕТЕРИНАР:
Нисам ти ја доктор, синко мој. Ја сам ти ветеринар, ћеро моја. Ал понешто знам и око људи. Људи и стока све ти је то исто. У рату и несрећи се све покаже и дође на своје место.

ЗАКРПА:
Ето, рекох ли ја да сам ја магарац.

ДР: ВЕТЕРИНАР:
Да видимо. (Прегледа га.) Хм... гадно. Изгледаш ко огуљен краставац. Ауууу...
Да ваља, не ваља. Нећу ти бити од неке вајде. Мораћеш под хитно у град код парвије доктора или ћеш добити тровање крви. Видећу са управником да те одма превацимо док није доцкан.
А, ти мала спремај му ствари.

СОКА:
Нема он ствари, докторе. Има само овај оченаш.

ДР. ВЕТРЕИНАР:
Оченаш. Требаће му баш то.
(Сви стоје код врата и чекају.)

МИЛЕ:
Соко, шта каже лекар. Шта каже?

СОКА:
(Гледа га сузних очију. Не одговара.)

КОЛЕ:
(Износи Закрпу са још једним војником на носилима)

ОСМА СЛИКА:

Сви седе и ћутке ишчекујући вест од Соке.

ДУЛЕ:
Ја сам крив. Ја сам га оцинкарио. Дабогда ја умро уместо њега.

ЈОКА:
Сви смо криви. Сви смо га исмевали.

ДУЛЕ:
Да, али ја сам га пријавио управнику Ћори за комад кобасице. Јача је глад била од моје вере. Никада више нећу јести кобасицу. Ма, никада више нећу ни јести.

ЈОКА ЏВОКА:
Па ионако је немамо.

ДЕВЕТА СЛИКА:

( Закрпа лежи)

АНЂЕО:
Закрпице! Закрпице! Пробуди се. (Љуља кревет) Закрпице!

ЗАКРПИЦА:
Ко је? Шта!? Јао! Анђео! Па ја сам умро. Како си леп.

АНЂЕО:
Ниси умро, Закрпице.

ЗАКРПИЦА:
Ах, па да, сањам, чим видим анђеле.

АНЂЕО:
Не сањаш. Будан си, Закрпице.

ЗАКРПИЦА.
Не сањам.!? Како? Ко си ти?

АНЂЕО:
Ја сам Милешевски Анђео. Гледај, имам крила.

ЗАКРПИЦА:
Па ако си анђео иимаш крила , шта ће ти онда штап?

АНЂЕО:
Штап. Ово није обичан штап. Са њим отварам небеса.

ЗАКРПИЦА:
Па зар небеса нису отворена?

АНЂЕО:
Нису. Њих Бог отвара помоћу мог штапа. И само они који дубоко верују могу да виде прошлост и будућност. А пошто ти верујеш, дошао сам да отворим небеса јер
Свеци хоће да те виде.

ЗАКРПА:
Ипак ја сањам. Боље да се уштинем. Ах!

ЗАКРПА:
Ето. Видиш да није сан. А сада ћу да отворим небеса!

(Удара штапом о под а затим га диже. Након тога почињу муње да севају и да грми.У спектру боја све се стишава и уз лагану музику појављује се Архимандрити. Јусти, Гаврило и Тадеј )

ОТАЦ ЈУСТИН:
Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у белу и плавичасту.

КРПИЦА:
Ко сте ви?

ЈУСТИН:
Отац Јустин. Дошао сам по твоју тугу.

ОТАЦ ГАВРИЛО:
Код сваког човека има племенитости и доброте. Свако има потребу да воли и буде вољен. Свако треба да тежи тој хармонији. Бог је љубав. Живот на овој планети која се зове Земља је тајна. Ти си ту тајну искусио молитвом, трпељивошћу и Вером. И твоје је вечно царство, како небеско тако и земно. Господ је са мном и шаље ме да те дарујем за истрајност и патњу коју си поднео. Изволи овај крст који сам сам направио.

КРПИЦА:
Ви сте Отац Гаврило?

ГАВРИЛО:
Да.

ОТАЦ ТАДЕЈ:
А ја сам отац, Тадеј. И ја ти велим : Какве су нам мисли такав нам је и живот. А твој живот дечаче биће испуњен благостањем и богоугодношћу. Радују ти се небеса. Али још ће чекати да им похрлиш са љубављу Свевишњем. Ево и од мене, поклона.. (Даје му књигу.)

КРПИЦА:
Отац Тадеј!

ЈЕЛЕНА АНЖУЈСКА: (Сва у белом)
Крпице, Крпице.

КРПИЦА:
Вила!

ТАДЕЈ:
Није вила већ, Јелена Анжујска. И њу је Господ послао да ти пренесе поздраве.

КРПИЦА:
Од кога?

ЈЕЛЕНА:
Од твоје баке.

КРПИЦА:
Моје баке. Видели сте моју баку?

ЈЕЛЕНА:
Да. Душа је несагорива , а њена душа је пуна доброте као и твоја. Истина је да си леп као што ми је причала. И храбар. Поднео си велике муке али се ниси одрекао вере.
Покажи ми своје ране. Јел боли?

КРПИЦА:
Није то ништа.

ЈЕЛЕНА:
Сада ћемо то исцелити. (Ставља руке на ране и уз цудну светлост ране нестају.)
Ето, Сада више немаш рана ни ожиљака. Сад можеш да идеш својим пријатељима.
Ах, да! Ово је за тебе.

КРПИЦА
Шта је то?

ЈЕЛЕНА:
Приганице од твоје баке. Рекла је да то највише волиш.
А сада морамо да идемо другима да помогнемо. Збогом дечаче.

ЗАКРПА:
Збогом Оче Јустине, Оче Гаврило, Збогом Света Јелена и мудри Тадеје.

(Одлазе уз бљештаву светлост и грмљавину.)

ДЕСЕТА СЛИКА:

(Сви ишчекују вести о Крпици.)
ПЕРА:
Можда је то овако морало бити да нас натера да верујемо. Ако ништа друго а оно једни у друге.
Ево ја верујем да постоји Свети Сава.

ВИДА:
Ја сам увек веровала да има нешто.

МАРА:
Их, а ја знам да се прекрстим.

КОЛЕ:
Фала Богу да сте бар нешто научили.

МИЛЕ:
Никада више нећу лагати. Тако ми покојне бабе.

ДУЛЕ:
Молим те Свети Саво, помози да нам оздрави друг. Помози да нам се Закрпа врати.

Ти си чудотворац и можеш да га спасиш.

СОКА:
(Улази тужна. Погнуте главе.)

СВИ:
Ћуте.

КОЛЕ:
Причај, Соко. Да није?

СОКА:
(Тужна.) Јесте.

ДУЛЕ:
Јој!

СОКА:
Јесте. Добро је. Враћа се за седам дана назад.

Сви:
(радују се.)

ДУЛЕ:
Хвала ти просветитељу Саво.

ЈЕДАНАЕСТА СЛИКА

( Крпица лежи на кревету. Сока га и даље негује и пази. У собу улате сви, једно по једно.)
ВИДА:
Је ли имало боље?

СОКА:
Боље је. .

ВИДА:
Ево. (Даје му тврди војнички колач) Изволи, остало ми је од ручка.

ПЕРА:
(Пипа га по челу.) Погрешили смо. Понели смо се ко кукавице.

МАРА:
Немој да се љутиш, Крпице. Знаш да те волимо.

МИЛЕ:
Опрости нам брате. Није било намерно.

ЈОКА:
Изволи. Донела сам ти помаранџу.

МИЛЕ:
Ајој колика је! Може ли парче'?

КОЛЕ:
И ја имам нешто за нашег болесника. Чувај их. Дајем ти обећање да никада више нећу послушати Ћору. (Даје му штапове.)

ВИДА:
Ни ја.

ПЕРА:
Нек цркне што се мене тиче.

(На врата улази Дуле. Настаје тајац.)

ДУЛЕ:
Могу ли?

КРПИЦА:
Приђи.

ДУЛЕ.
Опрости. Криво ми је, Крпице. Понео сам се кукавички. Научио си ме шта значи веровати. Сад знам да без вере нема ни слободе.

КРПИЦА.
Значи верујеш да сам имао бабу?

ДУЛЕ:
Верујем и у све приганице које си појео.

МИЛЕ:
Где су приганице?

СОКА:
Мени мирише нешто као, као....

МАРА:
Као приганице.

ПЕРА:
Немој сада о приганицама. Појео бих и циглу колико сам гладан.

КРПИЦА:
Е, кад си толико гладан ево нешто што је слађе од цигле.

СВИ:
Приганице!!!

ЈОКА КУПУС:
Приганице! Како?

ЗАКРПА:
Донели ми свеци. Ко верује, све може стећи. Зар не, Перо?

МИЛЕ:
Ја највише могу да верујем. Дај ту ванглу овамо.

ПЕРА:
Чек, чек, чек. Зар то није бувара која нас је заразила?

МИЛЕ:
Нисам!

ПЕРА:
Јел мислите исто што и ја!
За њииииииим!

(Јуре га. Крпица остаје сам.)

ДВАНАЕСТА СЛИКА:

Кроз етар лебди лагана музика.
ЋОРО:
(Улази и седа поред Крпице.)
Дошао сам да ти се извиним Крпице. И да се опростим од тебе. Преместили су ме у други дом. Жао ми је што сам изгубио главу. Праштај ако можеш.А ја себи никада нећу. Не знам какав ђаво је ушао у мене али знам да си га ти отерао из мене. Никада више нећу подићи руку на дете. Никада! Дајем ти реч.
Храбар си. Издржаћеш.
Чуо си да је рат завршен. Биће мање глади. Ах, да, скоро да заборавим, црвени крст је пронашао твоју баку. Жива је и враћа се ускоро из логора.

КРПИЦА:
Жива је! Моја баба је жива!

ЋОРО:
Да. И имам још нешто за тебе. Изволи.

КРПИЦА:
Оченаш!

ЋОРО:
Чувај то.
Одох. Збогом.

(Сви улазе са свећама и певају црквену песму.)
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Odgovori

Ko je OnLine

Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 14 gostiju