Vladimir Đorđević - Ako nisi fin srediće te džin

[branko]

Vladimir Đorđević

Ako nisi fin srediće te džin

Kragujevac,
2007.

Lica:

Milica

Kaća

Boki

Srećko

Vuja

Boki M.

Joca

Očuh

Majka

Učiteljica

Narator:
Vi znate za dosta bajki. Nekih se sećate odlično, a nekima znate samo ime. Neke su vam se svidele a druge ne. Ali svaka bajka ima svoje junake. Ova bajka koja je pred vama dešava se u sadašnjem trenutku, a junaci su možda i neki od vas.

U parku ispred zgrade nekoliko drugara igra zuce.
Srećko je postavljen da ga drugi udaraju i on pogađa ko ga je udario.

Srećko (pokazuje na Jocu):
Ti si me udario.

Joca:
Ma nema šanse neko drugi je to bio.

Ponovo se Srećko postavlja i udaraju ga.

Srećko (okrećući se ka Bokiju):
Nije niko drugi nego ti.

Boki:
A ne, i ovog puta greška, pitanja su baš teška.

Srećko:
Nije fer sigurno me lažete.

Joca:
Hajde nema ljutnje.

Srećko:
Ma neću više sa vama, vi ste prevaranti.

Boki M:
Kako možeš tako da nas zoveš pa mi smo tvoji drugari.

Srećko se ljuti, kao da hoće da prekine igru i odlazi u kraj.

Joca:
Hajde sada sve pokvari.

Vuja (dotrčava sav zadihan):
Drugari slušajte, nešto strašno se desilo.

Svi u glas:
Šta?

Vuja:
Našoj drugarici Milici umrla je majka.

Svi:
Jao.

Srećko:
E što bi bilo lepo da je ovaj život bajka.

Kaća:
Evo nam je učiteljica.

Svi:
Dobar dan.

Učiteljica:
Zdravo deco, imam nešto da vam kažem, ali nemojte...

Vuja:
Već znamo, upravo sam dotrčao da im kažem.

Učiteljica:
Vidite morate se naći drugarici u nevolji, neće joj biti lako da živi bez majke.

Srećko:
Baš mi je žao.

Vuja:
Ona je svima nama pomagala kada nam je bilo potrebno.

Učiteljica:
Zato sada vi treba da se pokažete kao pravi prijatelji.

Kaća:
Mi to zaista jesmo, je li tako?

Učiteljica:
Hajde vi se dogovorite, pa me obavestite kada ćemo da odemo do nje da vidimo kako možemo da joj pomognemo.
Srećko:
Ali učiteljice, ima tu jedan veliki problem, možda i veći od ovog trenutnog.

Učiteljica:
Reci šta je u pitanju?

Srećko:
NJen očuh, tek će sada da je muči.

Učiteljica:
Ne razumem, nikada mi se nije žalila.

Boki:
Pa nije, trpela je, i mi smo jedva saznali.

Učiteljica:
Moraću da se pozabavim time, ne može to tek tako da prođe. Javite mi kada idemo kod Milice.

Učiteljica odlazi.

Svi:
Važi, dogovoreno.

Boki:
Pa kako će ona sada sama.

Kaća:
Nije sama ona je sa nama.

Vuja:
Kako će ona sa tim njenim očuhom na kraj izaći, da li će se uopšte snaći?

Boki:
On je nju mučio i pre, čekajte on ima još ćerke dve.

Kaća:
Da ali to su njegova deca, za Milicu se on mnogo ne štreca.

Vuja:
Znam, pričala mi je Milica, njima kupuje svašta.

Srećko:
A Milici govori kako treba da se sredi cela bašta.

Kaća:
Mi ne smemo dozvoliti da ona pati, taj ludi očuh treba da se premlati.

Vuja:
Pazite, mi moramo njega da prevaspitamo, on ne sme da je tuče.

Boki M:
I za uši vuče.

Boki:
Mora da bude sa njom fin, inače videće kako muči džin.

Vuja:
Šta kažeš.

Boki:
Taj džin, je ustvari beba od džina, ali je spodoba fina. Nekada je njegov tata, veliki džin, bio zadužen da brine o žalbama dece koju roditelji muče. A pošto je otišao u penziju, u daleku zemlju Blenziju, sada to radi njegov sin, takođe džin samo malih dimenzija.

Kaća:
Ja ne znam gde je ta zemlja Blenzija.

Boki:
Ma to je blizu.

Kaća:
Jel se to ide ka Parizu?

Vuja:
Ma ne, ide se tamo do mora, pa iza trinaest gora, pa preko šuma i livada.

Boki M.:
Gde opasnost vlada.

Kaća:
Kakva opasnost?


Vuja:
A ima i krvoločnih životinja, one su opasne.

Kaća:
Ma povešćemo pse rasne, pa kada naiđe spodoba neka, pas odmah skače, neće da čeka.

Srećko:
Videću ja da sredim nešto da nas neko odveze.

Boki M.:
Ma to je bezveze, bolje da se prošetamo do tamo.

Joca:
Da se prošetamo? Jeste i onda sretnemo lava na putu i ti mu pružiš ruku, lepo se ispričate i krenemo dalje bez problema.

Kaća:
To šanse nema. Kakvi pešaka, pa da oštetim cipele nove.

Vuja:
Jao pazi da se ne isprljaju, gde ti da ideš pešaka, da ti se zakači kosa u trnje i granje, tada bi bilo opasno stanje.

Kaća:
Šta si se ti navrzo na mene?

Srećko:
Hej skrenuli ste sa teme.

Boki:
Znači voziće nas neko, znam, taksi.

Srećko:
Kako da si samo ti toliko pametan, jesu li to tebe baš dobro zalivali kada si mali bio.

Kaća:
Ne, ne, on je vitamine pio.

Boki:
Ne, mene su hranili koncentratom.

Joca:
Pa vidi se, nemaš stila, od tebe bi dobra svinja bila. Da te ugojimo i prodamo.

Boki M.:
I onda ćemo imatipare za taksi.

Kaća:
Mi nešto drugo treba da radimo, a ne da se prepirete.

Boki:
Reci, je li lepo da drugari jedni drugima prete.

Kaća:
Nije, i molim bez primene sile.

Srećko:
Mislim da o svemu treba da obavestimo učiteljicu.

Vuja:
Pa misliš da će da ti poveruje da će džin da reši stvar.

Joca:
Nikome ništa ne govorite, da ne ispadne neki dar-mar.

Vuja:
Dogovoreno je, idemo kod džina da mu kažemo da Milica doživljava traume.

Boki M:
Ja se plašim šume. Tamo ima raznih stvorenja, jel moramo baš kroz šumu?

Boki:
A tu smo dakle.

Srećko:
Slušajte, da li sigurno znate gde živi taj sin od džina. Nemoj da zalutamo pa da nemožemo posle da se vratimo. Ili još gore što može da se desi jeste da nas nešto uhvati u šumi i pojede.

Boki M.:
Jao majko moja.
Joca:
Ma šta kukate, ja sam tu da sredim sve, treba samo da ponesemo motke dve.

Boki M.:
Zbog čega?

Srećko:
Ako nas napadne neka karakondžula.

Boki M.:
Ma neće, uvek imamo sreće. Hajdemo.

Milica u svojoj sobi riba pod.

Milica:
Eh, već peti dan je kako ribam, ne mogu glavu da dignem, očuh me mnogo maltretira.

Ulazi očuh.

Očuh:
Nema džabalebarenja, hoćeš da te ja izdržvam a ništa da neradiš, ima da ribaš dan i noć inače ću opet da te zatvorim u podrum i da te vežem za radijator.

Milica:
A vaše ćerke mogu da se igraju i da izlaze, a ja kao da sam rob.

Očuh:
Vidi ti nju, kako se usuđuješ da to kažeš, ja odavno nisam video tako bezobrazno dete, nemoj ručak da nije skuvan, kuću da središ, baštu da okopaš, mojim ćerkama da odneseš kod šnajderke sve što je potrebno da im sašije nove haljine, da svratiš da im kupiš sladoled i slatkiše ali sve po dva komada, za tatine lepotice.

Milica:
Pa zašto ne nađete nekog drugog za mučenje, šta sam ja skrivila?

Očuh:
Još se usuđuješ da pitaš, manje a bezobraznije stvorenje još nisam video.

Milica (više za sebe):
Ti ne možeš ni da vidiš ništa, jer si lud.
Očuh:
Šta kažeš?

Milica:
Ništa ništa.

Očuh:
Videćemo, ima još lepih kazni, da vidimo šta možeš da izdržiš i dok te ja hranim ima da bude kako ja kažem. Na kraju krajeva i za tako neposlušne postoji lek, daću ja tebe u dom, pa da vidiš.
Ne šali se sa životom, i nemoj da sve nisi obavila. Ne zaboravi, nema društva i svraćanja kod drugarica, nemaš pravo da koristiš telefon, još ne mogu da isplatim one račune koje je tvoja majka napravila.

Milica (ustaje i zamahuje rukom da ga udari, ali je on hvata za ruku i uvrće joj ruku, to je boli):
Ne diraj mi majku, ti si je i ubio, ti si ubica ljudi.

Očuh:
Poslednju šansu ti pružam da ostaneš ovde.

Gura je od sebe, ona pada na pod i plače. Očuh izlazi.
Milica leži na podu i plače, kroz plač doziva majku, koja se pojavljuje iza nje. Milica je nevidi ali oseća njeno prisustvo.

Majka:
Ne boj se kćeri moja, ja sam, tvoja tuga me je dovela da ti kažem da ne plačeš više. Moralo je tako da bude, bolest me je rastavila sa tobom, ali iako nisam fizički tu, majka je uvek pored tebe, pazi te i čuva.

Milica:
Majko kako ću bez tebe, on će me uništiti.

Majka:
Ne brini, život nam često daje uloge kojih se plašimo, mislimo da nećemo izdržati teret koji sa sobom nose, ali ne boj se. Tamo gde je ljubav nema mesta za strah. Majka te voli.

Majka nestaje.
Milica (kroz plač):
Ne ostavljaj me mamice, neeeee.


Društvo je na okupu, dogovaraju se kako da pomognu Milici.

Srećko:
I šta rekosmo, da spremamo oružije i krenemo na tog očuha ludaka.

Boki M.:
Što mu je mozak popila svraka.

Boki:
Kako ćemo, možda je stvarno opasan?

Joca:
Nije opasniji od mene, kada se ja narogušim biće svašta.

Srećko:
Ala tebi lepo radi mašta.

Stiže Kaća.

Kaća:
Zamislite, pokušala sam da odem kod Milice, od straha su mi se ukočile vilice.
Videla sam kako je one očuhove ćerke muče i kako je očuh tuče.
NJen očuh me je oterao i rekao da niko više kod nje nesme da dolazi, čak ni pored njihove kuće da prolazi.

Srećko:
Ma nemoj, njega neki autobus da pomazi.

Vuja:
Ona neće moći to da izdrži, moramo da budemo brži.

Srećko:
Moramo da odemo do sina od džina i sve da mu ispričamo. Da mu kažemo koliko nije normalan taj očuh njen i da treba da se kazni.

Vuja:
Ili otrči do Milice pa mu te sprave za mučenje mazni.

Kaća:
Kažu da taj džin ima jednu ogromnu knjigu i tu sve piše, kako da se kazne oni što muče decu. Jer ko decu muči, džin će na glavu da mu se sruči.

Joca:
Jaoooo, ala će biti smeha kada počne očuhova dreka.

Boki:
Moramo da navedemo sve to čime je on muči, da bismo sve to napisali u zahtevu džinu da kazni očuha. Kažu da prima samo pismene zahteve.

Srećko:
Neko mora da ode do Milice da joj kaže za naš plan. Onda će imati miran san.

Boki:
I da vidi kakve su te kazne, da naše reči pred džinom ne budu prazne.

Kaća:
Možda opet da pokušam ja, mada me brine zamisao ta.

Vuja:
Nikako, pa i tebe da zarobi, i šta onda da radimo, treba da pišemo dva zahteva džinu.

Boki M:
Moraju nove ideje da nam sinu.

Boki:
Moramo da pazimo da na s očuhove ćerke puškom ne skinu.

Vuja:
Neće, kad nišane uvek kinu, pa će da promaše.

Joca:
A onda su naše.

Srećko:
Evo ja idem sam, ući ću preko krova, a put će mi pokazati ona mala sova.

Boki:
Ali ne znaš sva slova, kako ćeš da zapišeš sve te kazne razne.

Srećko:
Pamtim bez problema, u mozgu mi je kompjuterska šema.


Vuja:
Onda idi ti sam, a ja ću lap-top da ti dam, ovaj sa kamerom.

Kaća:
Pa neka snimi kamerica ono što kaže Milica.

Srećko:
Odlično, onda džinu šaljemo disk sa snimkom, tako je bolje, videće o čemu se radi, pa čak i kako je očuh tera da krompir sadi.

Kaća:
Nije to ništa, terao je on nju i da čisti septičku jamu, i sa sto ovaca ostavljao je samu.

Boki M.:
To je strašno, što ja ne volim da čuvam ovce.

Joca:
Zamisli da se zatrči neki ovan, pa da te potera.

Kaća:
Dosta vas dvojica, situacija je ozbiljna.

Vuja:
Ma to je sve za džina, on je u više zemalja predsednik komisije za suđenje mučiteljima dece.

Boki:
On ti dođe kao neki međunarodni arbitar.

Joca:
Šta si reko?

Boki:
Čitaj malo knjige pa ćeš bolje da čuješ.

Vuja:
Da, on je međunarodni sudija.





Kaća:
Jaoooo, pa kada sve bude video, kako jadna Milica muke podnosi, koliko daleko vodu nosi, koliko livada kosi, neki kažu da je išla za očuha i da prosi.

Srećko:
E to je prevršilo svaku meru, ne treba mu sud, dajte mi testeru.

Kaća:
Hoćeš da ga pretesterišeš?

Srećko:
Ma ne, hoću da odsečem ono veliko stablo i da ga zabodemo ispod naše lipe pa da očuha vežemo.

Boki M.:
Hajde da ga vežemo.

Boki:
Ili da ti damo bič pa da ga bičuješ?

Joca:
Ne nego tebe ćemo da pustimo, pa ga mazi ceo dan. Da se šiba nego šta.

Srećko:
Da se šiba.

Boki M.:
Hej i kazna mora biti humana.

Kaća:
Za ovakve zlotvore, svaka humana kazna je više pomilovanje.

Srećko:
Što mi bijemo glavu oko toga, tu je taj džin i njegov međunarodni sud.

Joca:
Videćemo na kraju ko je lud.

Vuja:
Evo stiže učiteljica, ni reči o našem planu.


Učiteljica:
Kakav je dogovor, kada idemo kod Milice?

Boki:
Ovaj... popodne..., ne ovaj... večeras.

Kaća:
Ma ne... idemo... sada.

Učiteljica:
Šta je sa vama, nešto ste se upetljali, je l’ vi to nešto krijete?

Boki M.:
Ma ne, ne... samo smo mislili... da ...(ostali ga ućutkavaju)
... da idemo ipak sutra.

Učiteljica:
Ma vi nešto krijete.

Svi:
Ma ne, samo nam je teško.

Učiteljica:
Ne razumem, šta ste mi ono rekli o njenom očuhu, ja sam ga pozvala telefonom i bio je tako ljubazan, baš se brine o Milici. Kaže da će njegove ćerke sada sve da joj pomažu jer je one mnogo vole.

Srećko (više za sebe):
Prevarant, videće.

Boki:
A i one njegove ćerke, prave karakondžule.

Učiteljica:
Šta si rekao?

Vuja:
Ma kaže da se očuh pretvara.

Joca:
Jao kada ga ja pretvorim u žabu, ima samo da krekeće.


Učiteljica:
Opet mi ništa nije jasno, znači idemo danas.
Svi:
Idemo.

Milica riba pod, uplakana.

Milica:
E majčice moja, vidiš li ti tamo gore šta mi ovde rade, ne mogu više, nema nikoga da mi pomogne, sama sam protiv ovih ludaka. Ove dve spodobe, njegove ćerke, pojele bi me kada bi mogle. Šta da radim majkice moja?

Pojavljuje se majka iza nje, ona je ne vidi ali oseća njeno prisustvo.

Majka:
Dušo mamina, ne plači, nema razloga da brineš mama je sa tobom.

Milica:
Kako si samnom, kada ne mogu da te zagrlim.

Majka:
Jedino to nemožemo.

Milica:
A šta možemo?

Majka:
Možemo sve, imamo najače oružije koje postoji, a to je ljubav. Ko ljubavi ima ima sve.

Milica:
Ne mogu, on je lud, ubiće me.

Majka:
Moraš da izdržiš, često mislimo da izlaza nema, ali kada se najmanje nadamo pojavi se svetlost koja pobedi sve. Treba samo da veruješ da će tako biti.

Milica:
Majčice moja, da nije ovih tvojih reči ja bih poludela.



Majka:
Često kada je teško uteha dođe na neki način, ovamo me dovodi jačina naše ljubavi. Dok god se volimo bićemo zajedno.
Milica:
Znači uvek.

Majka:
Da, ljuvav je večna i za nju nema prepreka.

Majka odlazi.

Milica:
O Bože, da ljubavi nije ništa nebi moglo da postoji. Izdržaću.

Srećko iznenada upada u sobu.
Milica je uplašena i iznenađena, grli ga.

Milica:
Jao znala sam da me vi niste zaboravili.

Srećko:
Zar si sumnjala, nemamo mnogo vremena, moramo da budemo efikasni i odgovori tvoji treba da budu jasni.

Milica:
Ne znam šta ste smislili?

Srećko:
Sve znamo, kako živiš i koliko te muče, treba da sakupimo dokaze i da ih pošaljemo na međunarodsni su da dokažu da je tvoj očuh lud.

Milica:
Ma tu nema šta da se dokazuje, moja duša sve kazuje.

Srećko:
Pa moraćemo sve da snimimo, poneo sam kameru, vezana je daljinskom vezom sa lap-top-om i sve to pakujemo i šaljemo da se vidi kakva je situacija.
Samo mi je žao što ćemo biti na tom sudu najgora nacija.

Milica:
Ma ovaj očuh je izrod.

Srećko:
Vidi, moramo ovde negde da postavimo kameru i kada on dođe da se sve snimi, moram negde da se sakrijem, ne brini ako bude gusto, ja ću sa njim da se bijem.

Milica:
Evo uđi u ovaj ormarić i budi miran, ma šta da vidiš ne izlazi, ako te on spazi biće katastrofa.

Srećko:
Ma ja sam ti staki kamerman, snimao sam rođendane, utakmice našeg tima, snimao sam kao se dedi teli krava i sve je ispalo strava.

Milica:
Kada ovo snimiš baš će biti strava, uplašiće se svi, samo da se ne uplašiš ti.

Srećko:
Ti sada kada on uđe nemoj ništa da radiš, da bi ga iznervirala.

Milica:
Ma ja njega nerviram uvek, ne može da me smisli.

Srećko:
Videće kada ga budu ovi iz suda pritisli.

Milica Srećka zatvara u ormarić.

Ulazi očuh.
Milica leži na sred sobe sa rukama pod glavom.

Očuh:
Baš lepo, mala moja devojčica odmara.

Milica se trgne i ne može da veruje da očuh tako govori.

Milica:
Molim?
Očuh (prilazi joj):
Pa red je i ti da se odmoriš.

U tom momentu mu se menja izraz lica i on načisto poludi.

Očuh:
Da nećeš da ti uplatim deset dana na moru, da se izležavaš, lenštinjo jedna bezobrazna. Usta,j radi, samo lenčariš. Nećeš ti meni videti bela dana.

Milica:
Doći će i tebi kraj.

Očuh:
Ne vredi, ponovo moram da te stavim na muke, da te vežem u podrumu tamo gde su pacovi, da sa njima deliš hranu, ali moramo da požurimo, da mojim ćerkama pospremiš sobe i da im ispeglaš haljine, i da odradiš sve što si propustila dok si bila ztvorena u onom kavezu za koke nosilje. Pićeš i dalje vodu iz one posude iz koje piju mačke, ljubimci mojih ćerki. Od sada ćeš da spavaš sa prasićima u svinjcu, neću krevet da mi prljaš. Ma više ti neću ni davati da jedeš, samo po koru hleba dnevno, ionako si se ugojila, ima da vidiš šta su muke.

Milica:
Ti si izgubio vezu sa mozgom, načisto si poludeo, vratiće ti se sve to.

Očuh:
Kako se usuđuješ da mi pretiš.
Očuh zamahuje rukom da je udari.
U tom trenutku Srećko u ormaru kine i očuh to čuje.
Očuh se trgne osluškuje odakle je došao zvuk. Približava se ormariću, opet se čuje kijanje, Milica se postavlja ispred njega i kija na silu da bi mu odvukla pažnju.

Očuh:
Šta je to sada, čuo sam nekoga.

Milica:
Koga si čuo, to ja kijam?

Očuh:
Hoćeš i ludog da me napraviš, je li?

Milica:
Ma kakvi, znaš koliko te volim.

Očuh:
Ako nađem nekoga u tom ormariću, ubiću i njega i tebe.
Prilazi ormariću oprezno, Mlilica drži ruku na ustima, odjednom Srećko sa kamerom u ruci izlazi i staje naspram njega. On ga vreba da ga uhvati.

Očuh:
A tu si gnjido, sada si gotov.

Srećko proleće kroz njegove noge i istrčava iz sobe.

Očuh:
A ti, sada je dosta svega, neću više da mi praviš probleme u životu, završiću ja sa tobom. Samo da uzmem bodljikavu žicu.

Očuh izlazi.
Pojavljuje se majka kao i u prethodnim scenama.
Milica leži na podu i plače.

Milica:
Majčice moja gde si, majčice?

Majka:
Tu sam kćeri, ubija me tvoja bol.

Milica:
Ovo je kraj.

Majka:
Nije, uskoro će biti sve drugačije, jer sunce i greje samo zbog dobrih duša a ima ih još. Nisi valjda zaboravila na jednu važnu stvar u životu, a to su prijatelji, koje ti na sreću imaš.

Milica plače.

Društvo nestrpljivo čeka Srećka da se vrati od Milice.

Boki:
Još ga nema sigurno je nešto zabrljao, nije trebalo da ide sam.

Joca:
Trebalo je oružije da mu dam.

Boki M.:
Šta lupate doći će i bezbedno proćiće.

Boki:
Ako preživi svako će da mu se divi.

Joca:
Ili da spremamo sahranu.
Bokija M postavljaju da legne kao da je mrtav i Vuja nad njim drži govor.

Vuja:
Dragi naš i nikada ne prežaljeni. Dao si svoj život u žaru borbe da Milicu oslobodiš muka.
Boki M skače i plaši ih , kao da se povampirio.

Kaća:
Ako ga ubiju biće bruka.

Boki:
Ma biće heroj, ima da ga proglase za snimatelja godine.

Kaća:
Je l' vama ništa pametnije nemože da sine?

Joca:
Pa nije lako kada se gine.

Iznenada Srećko dotrčava do njih.
Boki i Vuja ga zagledaju sa vih strana.

Srećko:
Imam disk, sve je tu, imamo dokaze prave, što će očuha da stave iza brave. Hej šta me zagledate.

Boki:
Ne mogu da verujem.

Boki M.:
Ne mogu da verujem.

Vuja:
Je l' imaš obe noge?

Joca:
I obe ruke, a uh.
Kaća.
Šta je vama niste baš normalni, ko da ste sa Marsa pali.

Boki:
Ti prežive brate.

Vuja.
Teško će to mnogi da shvate.

Boki M.:
Mora da imaš bar jednu ogrebotinu.

Srećko:
Ma ne, bez greške, sve je odrađeno sa smeškom.

Kaća:
Pričaj kako je bilo.

Srećko:
Pa ništa uđem ti ja kad ono, njen očuh je drži vezanu na stolu u garaži a u ruci drži upaljenu motornu testeru.

Vuja:
A uuuuuuuuuuuu, i šta bi onda?

Joca:
Šta onda bi?

Srećko:
Ništa, ja polako priđem, udarim mu dva šmara, uzmem onu testeru i kažem: „Hajde sada u šumu da sečeš drva, a ne da mučiš ovu jadnu devojčicu“.

Boki M:
Ej, da te pitam, jesi li to sanjao danju ili noću?

Vuja:
Mnogo bre lažeš.
Tu je disk sada ćemo da vidimo koje je marke ta testera. Gde je disk?

Srećko:
Dao sam ga Kaći.

Boki:
Pa gde se ona sad izgubila, aaa evo je stiže.

Kaća (dolazi):
Vidi se i čuje sve, odmah sam poslala mejlom džinu da napiše presudu.

Srećko:
Jao zaboravili smo potpuno na Milicu. Ludak će je ubiti dok to stigne, moramo svi kod nje da joj pomognemo.

Boki M.:
Trčimo.

Nailazi učiteljica.

Učiteljica:
Hej, gde ste potrčali, idemo polako, nema puno do Milice.

Boki:
Morate da nas sačekate malo ovde, brzo se vraćamo.

Učiteljica:
Pa gde idete, šta se događa?

Joca:
Ma ništa, ovaj, Srećku je palo kuče kroz terasu i polomilo je rep, pa moramo do veterinara.

Boki:
Stižemo brzo.

Učiteljica ostaje sama na sceni.

Učiteljica:
Ma sigurna sam da nešto mućkaju. Moraću da ih pratim.

Milica je vezana na stolici u svojoj sobi, jedva gleda i plače.

Očuh:
E tako, nema više problema, nema ni vode ni hrane, nisi zaslužila.
Neću više da me uznemiravaš.


Milica:
Mama pomozi mi.

Očuh:
Ista si ko tvoja majka, ne znam samo što sam vas trpeo.

Čuje se kako se društvo približava.

Srećko:
Jeste u ovoj je sobi. Bar je tu bila.

Joca:
Da nismo okasnili.

Vuja:
Ispašćemo najveći debili.

Društvo stiže i svi odjednom upadaju u sobu.

Boki:
Dosta je bilo sve imamo snimljeno.

Srećko:
Sve je išlo direktno sa kamere na kompjuter a odatle na centralni računar međunarodnog suda.

Boki:
Sve su čuli i videli. To što vi mučite Milicu ne može da prođe nekažnjeno.

Očuh:
Hej dečice pa to ste vi, ja se baš pitam što vas nema nekoliko dana, hoćete sokiće?

Boki M:
Daću ja tebi sokiće.

Milica:
Kako te nije sramota, a uplašio si se.

Očuh:
Šta ko ima da se plaši, pa to su drugari naši.

Milica:
Ne naši već moji, znaju oni kako stvar stoji, nema druge, nadrljao si.

Srećko:
Samo što nije presuda stigla.

Boki:
I kada se prašina bude digla.

Joca:
Niko neće moći da te spase.

Boki (odvlači Srećka na stranu da mu nešto kaže):
A šta ako odnese sudiji prase, šta će onda biti zna se.

Srećko:
Ma nema ti kod džina korupcije i mita, niti će šta on njega da pita.

Boki:
Evo signala mislim da mejl stiže.

Očuh:
Jao temperatura mi se naglo podiže.

Srećko:
Podići će ti se i pritisak, kada osetiš sudijin stisak.

Očuh:
A ko je sudija, možda ga poznajem, možda smo zajedno išli u školu ili smo branili na istom golu.

Boki:
Ma samo ako nisi išao u školu sa džinom.

Očuh:
Ja sam išao sa decom finom.

Srećko:
Znamo da su fini, na fin način se bave kriminalom.

Joca:
Dosta više sa šalom. Stigla je presuda.

Boki M.:
Hajde čitaj.

Stiže učiteljica.

Učiteljica:
Hoću objašnjenje, šta se ovo događa?

Očuh:
Da stvarno...

Srećko:
Da se nisi mrdnuo.

Boki:
Učiteljice uskoro će vam sve biti jasno.

Joca:
Čitaj, čitaj.

Srećko:
Međunarodni sud za zaštitu prava deteta, na osnovu priloženog snimljenog materijala iz koga se sve vidi, i gde su povrede prava deteta jasne, donosi sledeću presudu.

Boki (uzima joj papir i on čita dalje):
Očuh male dobre i poslušne devojčice Milice, kažnjava se sa tri godine zatvora u kome će praviti dečje igračke, i automatski mu se oduzimaju sva deca.

Očuh plače.

Srećko:
Nema plakanja, svakoga ko druge muči stigne kazna.

Očuh:
Kako ću bez dece?

Boki:
Ne bojte se, ona će bez vas lako, jer nju voli svako.

Boki M.:
Samo se vi spremite za zatvor.

Deca odvode očuha.

Narator:
I tako je Milica uspela da se oslobodi teških muka. Očuh je izdržao kaznu i posle otvorio radnju u kojoj pravi razne igračke i uveseljava decu širom sveta. Milica je jednog dana upoznala svog princa i živeli su srećno do kraja života i ponovo je vrlo često plakala, ali od sreće.


KRAJ