Ana Nikvul - Muke po Crvenkapi

[branko]

Ана Никвул

Муке по Црвенкапи


ЛИЦА:


МАРИНА - Црвенкапа ,ћерка, ђак

ПРАСЕ - прво

ПРАСЕ - друго

ВУК - опасна звер

МАРКО КРАЉЕВИЋ - народни јунак

БАТА ЖИВОЈИНОВИЋ - глумац из Кораћице ( на Космају)

БАБА - жртва

МАЈКА - Маринина

ПРИНЦ - дечко Успаване Лепотице

ИСТОРИЧАРКА - разредна

КРИСТИНА - играчица, ђак

ЈЕЛЕНА - ђак

БАНЕ - ђак, фолирант

НИКОЛА - ђак, кажњеник

ВЛАДА - ђак, шлихтара


ЦВЕТА – теткица


ПРВИ ЧИН

ПРВА СЦЕНА

(Спаваћа соба. Кревет .Поред кревета сто .На столу флашица са цуцлом напуњена млеком .Марина покушава да заспи, врти се .Врућина је. Сметају јој комарци)


МАРИНА: Ух! (Седа на кревет сва рашчупана, хлади се пижамом) Опет не могу да заспим! Која врућина!(Комарац је уједа за врат.Она га убија) Опет комарац! Поцркали дабогда!(Узима мувалицу, јури и убија комарце свуда по соби)Поједоше ме живу!(Угледа једног) Ааа ту си тицо!(удара га) Погле,колики је! Ко рода! Мајке ми, ко рода!(избечено и ка публици) Јој, што сам жедна! (пије из флашице) Која врућина, брале! Ко зна колико је сати!(гледа у сат,бечи се и чуди, удара се у чело) Четири и двадесет!!!!Ееее, Марина, наздравље!....Ма, идем да спавам.(враћа се у кревет, опет се врти и устаје) Ал, мени се не спава....Полудећу! Нормални људи би сад бројали овце , а ја бројим комарце!(Опет их јури) Имa ИХ КО Кинеза у Панчеву на бљуваку!Oвај, бувљаку! Види! Господе, какав је плафон! Црни се од комараца! (окреће се, погледа у кревет, на њему види једног комарца, узима јастук и удара по кревету) А, и ту сте , дакле?! Ви ћете мени крв да пијете!(седа на кревет, погледа у публику и пита) А, да узмем неку књигу да читам? Чек, чек....(враголасто се смеши, брзо устаје, узим кутију која је испод кревета, седа на кревет, отвара поклопац) Фуј! Која прашина!(дува је , па брише) Да видимо. Ана Карењина.Без везе.(баца је) То је она што се убила због љубави.(вади другу и чита)рат и мир. Бљааак! То је за основну школу.(угледа трећу)Гле, гле! Шта је ово?Браћа грим, Црвенкапа. Боже, што ми је ово нешто познато. Шта ли то беше? Одакле ли ово овде? Могла бих ово да читам?!А?(пита публику, предомисли се брзо, па опет легне, онда још брже устаје)Шта ме кошта да пробам! Ионако не знам шта ћу са собом.(узима књигу, седа на кревет и почиње да чита) Да видимо.Дакле, Браћа Грим, «Црвенкапа»....Била једном једна мала љупка девојчица по имену Црвенкапа. Сви су је волели, а нијвише њена бака. Једнога дана мајка јој рече: »Спреми се да однесеш баки ону котарицу са храном и колачима. Болесна је и слаба. Супа би јој добро дошла. Пази само кад будеш ишла кроз шуму.Не скрећи са стазе да се не би изгубила!» Пази......(при крају чита спорије, зева, тоне у сан....сања)
МРАК. МУЗИКА

ДРУГА СЦЕНА

(Ливада пуна цвећа.Около шума, врло густа.Поточић жубори.... Mарина обучена у Црвенкапу, бере цвеће и повремено игра уз неку рок песму .Одједном,поред ње протрче два прасета ,задихана и уплашена)


ЦРВЕНКАПА: Шта је било, свиње?!
ПРВО ПРАСЕ: Бежи,сестро слатка! Ено га иде вуууук!(Трче око ње,скривају се иза ње)
ДРУГО ПРАСЕ: Нам је дувао и одувао кућу и сад нас јури да нас смаже! Дувају и имитирају вука како их једе)
ПРВО ПРАСЕ: Идемо код Душка Дугоушка. Он има кућу под земљом!
ОБА ПРАСЕТА: И теби би било добро да се склониш! (одлазе са сцене)
ЦРВЕНКАПА:(сама,капублици)Полако!Не јурцајте! Ознојићете се! Испод мишке!(подсмева се)Чујеш вук! Ко се боји вука још?! Ове свиње стварно нису нормалне! Е, стварно су само за ражањ! Откуд у овој шуми вук?! (наставља да игра, певуши и бере и мирише цвеће које слаже у корпицу)

УЛАЗИ ВУК

ВУК: (огроман и страшан, а прави се фин) Је л , мала, ди ћеш?
ЦРВЕНКАПА: Шта те боли уво!
ВУК: Не боле мене уво, него те човечански питам, ди тераш?
ЦРВЕНКАПА: Идем код бакутанера. А што питаш?
ВУК: Онако. Ко велим, да ти помогнем да не вукљаш ту котару. Тешка је...А, и...опасно је да идеш тако незаштићена , сама, кроз шуму!(глади се по коси и умиљато смешка, а ка публици се кези и слади како ће да је поједе) Ако си ме добро разумела.
ЦРВЕНКАПА: Нека, хвала, могу и сама. А и да знаш, уопште се не бојим. Имам ја жути појас трећи дан! (демонстрира неки кунг фу потез)
ВУК: (публици) Опасна мала!(њој) Ма немој.А... где ти живи бака?!
ЦРВЕНКАПА: Тамо на дну шуме, код оног забрана.(показује му,) А шта то тебе брига?
ВУК: (кад јој омирише врат, вуку пође вода на уста) Ма, није ме брига. Онако питам ....Онако, онако, мајке ми...

ОДЛАЗИ ВУК

ЦРВЕНКАПА: Је л ово беше вук? Свашта! Није ми јасно што се овако прави фин. Ни вукови нису оно што су некад били!(наставља да бере цвеће и игра)

МУЗИКА

ТРЕЋА СЦЕНА

(Улази принц у хеланкама и сјајној боди ролци са круном на глави)

ПРИНЦ: Извини, маче! Реци ми где могу да пронађем Успавану Лепотицу? Долазим преко седам гора и седам мора и седам планина да је пронађем и пробуцим својим меденим пољупцем!(театрално)
ЦРВЕНКАПА:(зачуђено)Па, ти си Принц На Белом Коњу?! А где ти је коњ?( загледа га ) Еј,кретену! Па ти си промашио бајку! Ово је бајка о Црвенкапи! То јест о мени! Шишај! О, боже, боже!
ПРИНЦ:(збуњено и разочарано) Значи опет сам се зезнуо. Баш сам глуп! Који сам ја лик! Како увек промашим!?

ПОЛАЗИ ПРИНЦ

ЦРВЕНКАПА: Стани!(заводљиво га гледа) Је л, Принче, да ме бациш до баке? Одмах ту доле до краја шуме.
ПРИНЦ: Ма, пали , мала! Видиш да ми се изгубила бајка....Мислим, изгубио сам се ја. И коња сам успут изгубио!

ОДЛАЗИ ПРИНЦ

ЦРВЕНКАПА: Сељачина! Дабогда никад не нашао коња, ни принцезу, ни бајку!..А, вук се уплашио и збрисао. Кукавица! (наставља да певуши, бере цвеће, пушта се музика

ЧЕТВРТА СЦЕНА

(Улази Марко Краљевић, загледа је удварачки, шмекерски, показује публици њене облине . Обучен је у црне хеланке, опасан тканицом,бркове има до паса)


МАРКО: Ђе си, мала? А што чиниш ође у ову шуму сама?....Јооој, што си слатка! Ко слатко од трешања!
МАРИНА(бежи ка публици и пита): Шта је ово?!
МАРКО: Чуј, шта је ово! Па, ја сам Марко Караљевић! Ал, стварно! Не верујеш?Пипни.(стане тако да јој покаже мишиће, поносно и самоуверено) То се калило на Косову! Пипни, пипни.
МАРИНА:(кад види пазух, почне да га голица,а онда, кад се он поново намести , пипне мишиће):Јој!
МАРКО: Ихи хихи! Шта се гиличиш, јадна!
МАРИНА: Да те мало развеселим! Нешто си ми много тужан.
МАРКО: Пипни, бре!(опет се намешта)
МАРИНА: (пипа га) Аоооо!
МАРКО: (задовољан) Да, да.
МИЛЕНА:(пипа опет) Оооо!
МАРИНА: (боксом га удара у мишић)
МАРКО: (смеје се и показује публици на њу) Свашта!
МАРИНА: Ооооо! (покушава да га шутне у мишић)
МАРКО: (хвата је за ногу и подсмева се)
МАРИНА: Ју! (намешта сукњицу)
Ујео ме Кинез.Овај комарац. Ма, шта то тебе брига?(гура МАРКО:(угледа њен врат) Шта те то печило?! Оооо!
МАРИНА: га)Бежи, бре, тамо!
МАРКО: Гле! Гле! Ћушка се! Што се ћушкаш, јадна!? Немој, јадна да се ћушкаш! Знаш ти, јадна кога ћушкаш?! Ја сам, бре, убио Мусу ка вола у купусу!
МАРИНА: Кога?
МАРКО: Јес ти учила српски?
МАРИНА: Ма, јесам. Него, не могу више да читам, не могу да пишем домаћи, не могу да учим. Хоћу,бре, да се играм!(почиње да плаче)
MAРКО: (загрли је да је теши, тапше је по рамену, а онда је пипне зазадњицу, гледа у публику и намигује)
МАРИНА: Јој!(гура га)
МАРКО: Што се,бре одма љутиш? Немој одма да се љутиш! Ево, да ти отпјевам једну пјесмицу (намешта се тако што клекне као гуслар кад хоће да гусла и креће да гусла):
Вино пије Краљевићу Маркоооо!(ка публици) То јест, ја.
Поранио Краљевићу Маркооооо! (ка публици)
То јест, ја!
МАРИНА: Стани, стани! А знаш ли ти неку другу песмицу?
МАРКО: Какво питање! Знам, знам, наравно да знам.
МАРИНА: Па, ајде.
МАРКО: (ставља руке на задњицу и креће да се клима тамо амо, као дете из вртића кад рецитује):
« Јесте л чули,кумо
Верујте без шале
Отвара се школа
За пачиће мале....»
(даље не може да се сети, мучи се, колута очима)
« Сви пачићи, сви пачићи...».
Патка.. кумо, помагај !!!(кад схвати да не може да се сети, почиње да плаче трљајући очи) Заборавио сам песмицу....
МАРИНА: Добро, Марко, ајде, немој да плачеш. Научићеш...(онда га теши и пипа за гузу, као претходно он њу)
МАРКО: Гле, вата се! Шта се ваташ?
МАРИНА: И ти си се малопре ватао.
МАРКО: За све је крив онај Муса. Тако ме је јако ударио у главу...и....ја од тад све заборављам. Кад пијем, више не дајем пола Шарцу......Заборављам да идем да пишким...(плаче, трља очи као малишан)
МАРИНА: Ма, пусти школу, слушај ово! (музика уз коју она игра и пева) Јеси л ,малааа љубила до садаааа ?Јеси, јеси, ал Босанца нисиииии...
(прво игра сама Марина, а онда се придружује и Марко, па престаје музика)
МАРИНА:За мене је рок енд рол начим живота!
МАРКО: Ма, пали мала, народњаци су закон!(чује се « Дође кум на свадбу, сав је унезверен..»( Марко почиње да игра, звиждуће)


УЛЕЋУ ПРАСИЋИ


ПРАСИЋИ: Марко! Марко, не почињи игру без нас!( играју сви, а онда и Марина са њима. Прасићи често окрећу задњицу публици.


МУЗИКА, ПА МРАК


ДРУГИ ЧИН

ПРВА СЦЕНА
(Бакина кућа.Вук мења станице на радију, весели се уз неки народњак,тако што клекне и дигне руке, као да је на свадби.Црвенкапа куца на врата. Кад чује Црвенкапу, брзо се враћа у кревет)

ЦРВЕНКАПА: Бабааа! Ди си , баба?! Ало, бабускеро! Ди си, бре? Јеси л` жива?!
БАБА: (лежи болесна) Овде сам, ћеро, у соби.
ЦРВЕНКАПА: Матора, да видиш шта сам ти донела.(вади храну и ставља на сто. Прилази баби, загледа је) У, бре, баба, што си се офуцала! Него, баба, немој да умреш пре него што ми кажеш где су девизе. Знате, (ка публици) моја баба није обична баба! Она је девизна баба!(враћа се до ње) Гле, гле,какве су ти уши! Клемпаве! Ниси,бре имала такве уши. Шта ће ти толике уши?!(чупа је за уши)
БАБА: Да те боље чујем!! Јооој! То боли!
ЦРВЕНКАПА: Да ме боље чујеш!?...А што си избечила те очурине?
БАБА: Да те боље видим.
ЦВРЕНКАПА: А, гле, нооос!(вуче је за нос)
БАБА: Јоооој! Јоооој! Не чупај ми нос! Видиш да сам слинава! Имам слинавицу!(брише рукама нос, а руке у сукњу и покриваче) Пређи на ствар! Питај за зубе!Одмах! За зубе питај! Сад!Одмах!
ЦЕВЕНКАПА: Добро, добро.У, види , стварно.Зуби. А, је л ? А зуби?Гле колики су ти зуби!Јесу ли прави?
БАБА: Прави, прави. Социјалисти, овај социјалцииии! Ииии, њима ћу да те прождерем!!!(кези се , нагло устаје, јури је, прибија уза зид, дахће јој у врат. У том тренутку се руше врата колибе, улеће Бата Живојиновић, чује се музика из «Отписаних», обучен је у партизанско одело са великом петокраком на капи, носи машинку)
ЦРВЕНКАПА:О, Боже, хвала ти!
ВУК: Јој, Бата Живинар! Бата Живинар из Кораћице! Сад сам готов!
БАТА: Шта је, птицо?! Опет си се осилио?!Опет, значи, морам да те убијем?
ВУК: Немој Бато, среће ти!
БАТА: Шта, море немој!
ВУК: Немој, среће ти!
БАТА: Ти ћеш мене стално зафркаваш!
ВУК: Немој, Бато, жене ти!
БАТА: Ма, даћу ја теби жену!
ВУК: Јоооој!!!(пусти Црвенкапу и почне да бежи)
БАТА: Стој! Стоооој! У име народа, стој!(пуца једном)
ВУК: Аааа!(пада)
БАТА: (прилази му) Срчка.
ЦРВЕНКАПА: (узима му пиштољ из руку и пуца два пута) Што је сигурно, сигурно!


УЛАЗИ БАКА

(Везана је за столицу,уста завезана марамом)


ЦРВЕНКАПА: Бако! Бако!То сам ја Црвенкапа.(одвезују је)
БАТА ЖИВОЈИНОВИЋ: Бата Живинар из Кораћице. Одвезују је)
ЦРВЕНКАПА: Ја Црвенкапа!
БАТА: Бата живинар из Кораћице!
БАКА:Ма, препознала сам вас одмах. Само се зајебавам.
ЦРВЕНКАПА: Бако! Бако! (грли је.Ухвате се под руку и певају «Ко се боји вука још, три за грош...» , шутирају вука док играју)
БАКА: Хвала ти , Бато.(отреса одећу)Опет ме је зезнуо. Шта ћеш, стара сам. То значи да морам у пензију. Није лако бити бака стооо година! Ајде, сине, уђи да дрмнемо по једну шљивку.(вади ракију из креденца и чашице) А? Шта кажеш?(враголасто се смеје)Црвенкапаааа! Стави кафу! Мени слађу и тању! А теби, Бато?
МАРИНА: Ево. (поспрема сто, кува кафу)
БАТА: Нека, бако, журим.(смеје се )
БАКА: Па, где ћеш, јуначе? Ослободиоче народа и мене?
БАТА: Ма, звао ме онај блесави Радош из Неменикућа. Тражи да му помогнем да ухвати неког ретког звера на Космају.
БАКА: Ја тебе ништа не чујем!
БАТА: Кажем ретког звера!
БАКА: А!?(ставља јој левак на друго уво)
БАТА: Кажем, ЗВЕРА!
БАKА: Шта се, море, дереш! Нисам глува.
БАТА: Јес ниси!
БАКА: А!?
БАТА: Кажем, досадан је Радош.
БАКА: А,јес, јес.Ко пролив!
БАТА: Ја му кажем: Море Радоше, брате слатки, зар баш дете?А он мени каже(пијано):Право, правцато! Само нешто много чупаво.Свуда!
БАКА: Такав је био и њен покојни деда.(показује на Марину) Свуда, и он.
БАТА: Ја му опет кажем: Море, Радоше, да ти ниси штогод пио у механи?..А он мени: Јок ја. Ни кап. Рођеним очима сам видео. Црно, мало, чупаво.Умало очи да ми истера! И све ради нешто овако. Да ти покажем?(седне као мајмун, прекрсти ноге, чешка се , вади вашке)
БАКА: Јој, бре, а да није то мајмун?
БАТА: Јес , бога ми , и ја сам га то питао. А он вели: Откуд мајмун на Космају? Знам ја шта је мајмун. Видео сам га у циркусу. А и код Хуга. Ово је нешто...нешто...
БАКА: Шта?
БАТА: Нешто...
БАКА: Шта, бре!?
БАТА: Заборавио сам текст!(удара се по челу, звони му телефон)
БАКА: Сто пута сам ти рекла да се преслишаш пре него што дођеш!Срам те било, будало матора!
БАТА:(јавља се на телефон) Стани да се јавим... Ође мобилан....А?
БАКА: Шта?
БАТА: Где да дођем?...Што?
БАКА: Шта ти је , човече?!
БАТА: Добро.Ево!
БАКА: Прича сам са собом!
БАТА: Јесам ли ти реко да морам да идем.
БАКА: Научи за следећи пут текст.
БАТА: Што је досадна!
БАКА: Ја досадна!?
БАТА: Ма, не. Морам да идем. Зову ме у Сарајево,да га браним. Нрод зове!
ОДЛАЗИ БАТА
БАКА: Зар Сарајево није већ одавно солободио? Свашта! Побрк`о човек време!
ЦРВЕНКАПА: Бако! Бако!Јооој, бако, како сам се уплашила! Ја мислила да је ово бајка, а оно умало да се претвори у трагедију!
БАКА: Ма, каква , бре, бајка!А, бога ми, да није Бате, била би чиста трагедија!

МРАК..... МУЗИКА

ДРУГА СЦЕНА

(Маринина соба. Марина спава чврстим сном. Улази њена бака и буди је)

БАБА: Марина! Марина!Устани! Седам и десет! `Ајде у школу!
МАРИНА: (скаче из кревета) А!?
БАБА: Ајде, дете, устани!Закаснићеш у школу!(отвара завесе. Брише прашину, скида покриваче са ње, поспрема сто, онда одлази) Убиће те мајка!
МАРИНА: Ух, баксузе! Што те не поједе ноћас онај лудак вук!(седа на столицу, ка публици) Какав сан! Никад нећу више да читам нешто пред спавање. Од сада само нешто дечије! Вечерас читам «Рат и мир»(устаје, пушта музику, игра, облачи фармерице, блузу....)

УЛЕЋЕ ПРИНЦ

(Принц је збуњен и још увек изгубљен.Гледа у њу како игра, куцка је неколико пута по рамену. Она га види , уплаши се, устукне,скочи, брзо искључи музику)

МАРИНА: Ко си сад па ти?
ПРИНЦ: Извините, је л овде негде моја Успавана Лепотица? Треба , знате, да је пољубим...(сав је занесен).
МАРИНА: (гура га од себе) Ма, иди, бре, човече! Остави ме на миру! Закаснићу у школу!
ПРИНЦ: Али, ако је не пољубим, како ће онда она да се пробуди?!
МАРИНА: Бежи ми , бре , с очију! Мало си ме ноћас узнемиравао!( отера га,а ка публици) Какав сан!....А комарци к`о роде! Што би рек`о Зоран Радмиловић.(Гледа у сат, па се удари у чело) А Бошко данас пита геос! Мамаааа! И Мара данас пита инглиш! Мамаааа!


ТРЕЋА СЦЕНА

УЛАЗИ МАМА

МАМА: (носи крпу за судове, повезана марамом и кецељом, зајапурена) Шта је, бре ,било?! Је л ти знаш да журим у позориште, да ме већ трећи пут зову, а ја још нисам спремна!?
МАРИНА: Мама, мамице.(умиљава се).Само да ти кажем да сам спремила свој кревет.И обрисала прашину.
МАМА: (задивљено) Ооо!
МАРИНА:Знаш шта, мама, све ћу ја да радим. И да чистим,, и да перем...
МАМА:Марина!(чуди се)
МАРИНА:И да усисавам.
МАМА:Чак ћу и брата да чувам.
МАМА:А што?
МАРИНА:Само да одеш у школу код разредне и да јој кажеш да не могу данас да идем у школу...да на пример имам .... пролив!
МАМА: Пролив?! Савршено.наравно!
МАРИНА: (грли је) Море, даћу ја теби пролив! Безобразнице једна! (чупа је за косу ) Срам те било! То ми је хвала што све редовно плаћам!И зомовања и летовања и школе у природи, и.....
МАРИНА: Само један дан!
МАМА: Марш!!!(шутира је)
МАРИНА ОДЛАЗИ СА СЦЕНЕ

МАМА: Ова данашња деца стварно нису нормална!Чујеш чега се она сетила.Пролив!(цокће)
ОДЛАЗИ СА СЦЕНЕ

ТРЕЋИ ЧИН

ПРВА СЦЕНА
(школски ходник., текица Цвета метлом чисти,пљуне ,гасицигару ногом, па замаже ногом, опет чисти)

ЦВЕТА: Шта је ? Шта ме гледате!? Ово је мој ходник! Ја овде радим тридесет година! Ни Љиља, ни Гоца, ни Ружа не чисте овде колко ја чистим. Ја сам се са метлом родила!...Мој ходник је убек чист. Сија се ,цакли! А,погледајте....Али, кад дођу они хулигани...То, бре, нису деца! Монструми су то! Све ми попрљају.И још пројуре као торнадо!...А ја за њима викнем: Стооој! А они мени: Цвета, Цвета, само зановета! Море, даће њима Цвета!!....А да знате само шта све причају о наставницима!(смеје се) О теби, отеби, па и о теби!(показује по публици) Мука човека да ухвати!...А кад ја то кажем наставницима, они мени: Цвето, кажи, Цвето!...Боље да не знате. Боље да не знате!
ОДЛАЗИ ЦВЕТА

Друга сцена
(Школски ходник.Дежура наставница историје)

ИСТОРИЧАРКА: Хајде, децо, у учионицу! А ви, шта чекате?! У учионицу!(гура једног ученика) Молим те, Лука је л` смо се договорили да уђемо у учионицу? Брже, брже!
СРБИСТКИЊА: (прилази јој) Колегинице, колегинице!
ИСТОРИЧАРКА: (колута очима да ова не види, прави се да је не чује)
СРБИСТКИЊА: (приђе, ухвати је за руку) Колегинице, колегинице, молим вас!
ИСТОРИЧАРКА: Да? (са вештачким осмехом на лицу)
СРБИСТКИЊА: Замислите, молим вас шта ми се догодило у вашем одељењу!
ИСТОРИЧАРКА: Шта?
СРБИСТКИЊА: (приђе да јој каже у поверењу, али не издржи, па на пола реченице дрекне) Она Марина спава на часу!
ИСТОРИЧАРКА: Зар спава?!
СРБИСТКИЊА: Лепо се завалила и хрче ли , хрче!
ИСТОРИЧАРКА: Боже!
СРБИСТКИЊА: Ја приђем, продрмам је. А знате шта она каже?
ИСТОРИЧАРКА: Шта?
СРБИСТКИЊА: Још само пет минута, мама.
ИСТОРИЧАРКА: (цокће и врти главом, чуди се)
СРБИСТКИЊА: Каквих, бре пет минута, кажем ја! Устај!
ИСТОРИЧАРКА: Моја Марина?! (чуди се)
СРБИСТКИЊА: Устани! Колико падежа има у српском језику?...А знате ли шта она мени каже?
ИСТОРИЧАРКА: Шта?
СРБИСТКИЊА: Каже: Два... Два падежа!!!
ИСТОРИЧАРКА: Два падежа!?
СРБИСТКИЊА: Ја је питам: Добро, Марина, која су то та два падежа? А знате шта она каже?
ИСТОРИЧАРКА: Шта?
СРБИСТКИЊА: Субјекат и предикат!
ИСТОРИЧАРКА: Субјекат и предикат!?
СРБИСТКИЊА: Да, да. Па, она меша бабе и жабе!
ИСТОРИЧАРКА: Шта ли мисли та Марина, више!
СРБИСТКИЊА: И још нешто. Ја онда питам остале:»Децо, шта су то субјекат и предикат?»
ИСТОРИЧАРКА: И?
СРБИСТКИЊА: И они кажу да су субјекат и предикат стилске фигуре!
ИТОРИЧАРКА: Моје одељење то каже?!(много зачиђено, а публици намигује)
СРБИСТКИЊА: Да, да. Једва сам се повратила.
ИСТОРИЧАРКА: Јесте, јесте.
СРБИСТКИЊА: Ја онда питам шта је то језик, а знате ли шта они одговарају?
ИСТОРИЧАРКА: Шта?
СРБИСТКИЊА: Језик је орган који служи за оговарање наставника!
ИСТОРИЧАРКА: Шта кажете?
СРБИСТКИЊА: Да, да.
ИСТОРИЧАРКА: Е, сад јој не гине четворка из владања, па да видимо да ли ће моћи да упише гимназију!..А њен отац кад дође у школу: Па, моја Марина је нежна, па, моја Марина је осетљива....Ма, шта је осетљива! Има она да научи ко је наставник, а ко је ученик!
СРБИСТКИЊА: Јес, јес!
ИСТОРИЧАРКА: Море, кад јој ја подвикнем, баш као то ви!
СРБИСТКИЊА: Још нешто колегинице.То, бре, ваше одељење није нормално!Ја не знам шта да радим са њима! Кад предајем, они гунђају,гађају се папирићима, слушају музику...Ништа ме не слушају. Полажу пријемни испит!
ИСТОРИЧАРКА: Пубертет, колегинице, пубертет.
СРБИСТКИЊА: Јесте, јесте.
ИСТОРИЧАРКА: Сетите се какви смо ми били у пубетету.
СРБИСТКИЊА: Што јес - јес.
ИСТОРИЧАРКА: Не секирајте се , колегинице.
ИСТОРИЧАРКА:Што баш мора пубертет да их дрма на мом часу?! Стално на мом!
ИСТОРИЧАРКА: Не брините, драга моја.Ваш је предмет такав да деца на њему могу да отворе своју душу. Шта би било кад би то радили на математици?
СРБИСТКИЊА: Не, не.
ИСТОРИЧАРКА: Или, не дај Боже на мом!
СРБИСТКИЊА: Да, да.
ИСТОРИЧАРКА: Не секирајте се колегинице. Брзо ће они да заврше овај луди осми разред и одоше, заувек одоше. У неповрат.
СРБИСТКИЊА: Заувек.(Крсти се ) Хвала Богу!
ОДЛАЗE
ТРЕЋА СЦЕНА
(Учионица. Клупе мало искошене како би могли сви ђаци да се виде.Чује се музика. У предњем делу сцене Кристина спрема нову кореографију, вежба .Иза ње, Никола и Бане покушавају да је имитирају правећи шпагу ,али им не успева.Јелена жврља по табли и истовремено разговара са неким телефоном.Бане седи у клупи и бележи ко је неваљао.Марина спава, не зна где се налази.
Распоред седења по клупама:
1. клупа:Никола и Влада
2. клупа:Марина и Бане
3. клупа: Јелена и Кристина
Док Кристина игра, Јелена завршава разговор, одлази до клупе и почиње да се шминка и чупа обрве.Никола и Бане, после имитирања Кристине, крену да се гурају, јуре и ударају трчећи по учионици око клупа.Марина се повремено буди, па списти главу на торбу, која је на клупи и спава.Бане бележи и устаје да брише таблу уместо редара и да поређа клупе.Улази теткица Цвета)
ЦВЕТА:(носи клепетушу и звони): Звонило је! Тишинаааа!
БРАНИСЛАВ: Еј, Цвето, јеси ли то донела од куће? (показује на звоно хватајући се за стомак од смеха)
ЦВЕТА: Деда ти је донео! ..На местооо! Звонило је (звони му испред носа)
БАРАНИСЛАВ: Ова је кратка са живцима.
ЈЕЛЕНА: То се каже:» Има кратак фитиљ».
НИКОЛА: Еј, Цвето, задржи мало наставницу. Имамо нека важна посла да завршимо.
ЦВЕТА: Шта је теби важно у животу, осим да се глупираш ?!
БАНЕ: На места. Иде разредна!(гура Банета) Бежи, разредна!
(Сви поседају на брзину.Док наставница пише нешто по дневник, Бане листа књигу лижући прсте, Јелена кришом разговара телефоном, Никола се окреће и задиркује Банета тако што му затвара страницу коју чита, Кристина се шминка, Марина спава са главом на торби, Влада шлихтара седи и записује ко галами и то ради без престанка, понекад их смирује, али га нико не чује)
(Улази историчарка, тј. разредна)
ИСТОРИЧАРКА: Добар дан, децо.
ЂАЦИ:Добар дан.
ИСТОРИЧАРКА: Што је ова табла мусава? Бриши!
ВЛАДА: Ево ја ћу.( брзо устаје и брише таблу)
ИСТОРИЧАРКА: Тишина! Редар!
НИКОЛА: А?
ИСТОРИЧАРКА: Редар, устани!
НИКОЛА: Добро, евооо.(лењо)
ИСТОРИЧАРКА: (гледа по одељењу) А где су остали?
ДЕЦА: Слава, наставнице.
ИСТОРИЧАРКА: Каква је сад то слава?(отвара дневник и нешто пише)
ВЛАДА: Није слава, наставнице! Дан школе, па учествују у оној позотишној представи о Црвенкапи.
ИСТОРИЧАРКА: А, да.(престаје да пише, вади паре из торбе, обраћа се Влади) Владо, иди, молим те, купи ми две вешалице.
ВЛАДА: (трчи услужно, саплете се о столицу) Одмах, наставнице!Две вешалице.је л да се вратим до одмора?
ИСТОРИЧАРКА: Да, да.
ВЛАДА: Две вешалице и да се вратим до одмора. Добро.(Крене, па се врати) наставнице, само да вам кажем. После ћу да заборавим. Рекао ми је наставник мамтеметике да пријавим Николу зато што је галамио на часу и ометао наставника у раду.Сметао му да заради своју палату! Која јесте мала, ал је плата.(Опет крене, па се врати) И, наставнице, ништа га нисмо разумели, сви ћемо добити кечеве! (на леђима му пише:»ШЛИХТАРА»
ОДЛАЗИ ВЛАДА
ИСТОРИЧАРКА: Добро, Владо.Иди већ једном! (обраћа се Николи) Побогу, Никола, да л си ти нормалан?!
НИКОЛА: (устеје као за рапорт): Нисам.
ИСТОРИЧАРКА: Знам да ниси, ал` ко признаје пола му се додаје.
НИКОЛА: (умиљава се) Разредна, нас је учитељица учила да ко призна, пола му се прашта.
ИСТОРИЧАРКА: Добро, ајд` сад, Никола. Шта си радио?
НИКОЛА: Па, је л` вам Влада рекао да сам причао.(седне)
ИСТОРИЧАРКА:( колута очима) Никола, што седиш?
НИКОЛА: Па рекли сте ми да седнем.
ИСТОРИЧАРКА: Устај!!
НИКОЛА: Добро.(устаје)
ИСТОРИЧАРКА: И?
НИКОЛА:И онда сам чупао Јелену за косу, а онда је Јелена мене вукла за уши, а онда сам ја рекао Јелени да је глупача, а онда је она мени рекла да сам СЕРОЊА!
ИСТОРИЧАРКА: Никола, пази како се изражаваш!
НИКОЛА: Нисам то ја рекао, већ Јелена.
ИСТОРИЧАРКА: Добро, добро.(колута очима)
НИКОЛА: Да, да, Јелена.
ИСТОРИЧАРКА: А шта је било то на српском?
НИКОЛА: Као што знате, ја имам кеца из српског...
ИСТОРИЧАРКА: Мислиш јединицу?
НИКОЛА: Да, јединицу. И, ја сам тог кеца мислио да поравим, па сам се јавио да одговарам.
ИСТПРИЧАРКА: И?
НИКОЛА: Све сам јој рекао, све.
ИСТОРИЧАРКА:Шта све?
НИКОЛА: И на крају ме она питала да јој кажем две загонетке и ја са јој ракао, али она друга загонетка јој се није свидела и она се разбеснела, и...
ИСТОРИЧАРКА: Која друга?
НИКОЛА: (врло полако) ТАТА ГА ИМА, МАМА ГА ПРИМА, А СИН ГА НОСИ.
ИСТОРИЧАРКА: (разбесни се и крене ка њему) Јао! Никола: (покрије главу рукама очекујући чвргу) ПРЕЗИМЕ, разредна, презиме!!!
ИСТОРИЧАРКА: ( нагло) А да, презиме.(враћа се да седне и смешка се да деца не виде)
НИКОЛА: Наставнице, да вас подсетим, рекли сте данас да питате Кристину. (осветољубиво, руга се Кристини)
ИСТОРИЧАРКА: (окреће се ка Кристини) О, да!Ајде Кристина, соколе мој.
КРИСТИНА: (устаје лењо, нашминкана је) Опет си дошла нашминкана у школу?! Девојко, ово је школа, а не модна писта!
КРИСТИНА: Опет. (колута очима)
ИСТОРИЧАРКА: Реци ми , молим те, да ли сеу те видели родитељи кад си пошла у школу?
КРИСТИНА: Тата јесте и каже да ми супер стоји. Можда мало....
ИСТОРИЧАРКА: Да кажеш мами да сутра обавезно дође у школу. Имам нешто много важно да поричам са њом. Је л` јасно?!
КРИСТИНА: А шта, разредна?
ИСТОРИЧАРКА: Штапови за пецање. Је л јасно!
КРИСТИНА: Јасно. (седне)
ИСТОРИЧАРКА: Добро, то смо завршили. Устани! Кажи ти мени које су вере били Словени кад су се доселили на Блакан?
КРИСТИНА: Историја је учитељица живота.(деца се смеју)
ИСТОРИЧАРКА: Тишина!...Нисам те то питала, Кристина! А, можда си и данас глува као и на прошлом часу и то историје!?
КРИСТИНА: Нисам глува!.... Наставнице, да вас питам. Што мој деда каже да историју пишу победници?
ИСТОРИЧАРКА: Кристина, како се то понашаш?
КРИСТИНА: Питам само.
ИСТОРИЧАРКА: Знаш шта , Кристина?! Ево теби лепо један, па ти иди код деде да ти објасни то. Немој мене да замајаваш. Нећу да губим време са тобом. А деда га сигурно има на претек, чим са тобом расправља о ИСТОРИЈИ! (задивољно пише јединицу у дневник и наставља да прозива) Сречковић Бранислав
НИКОЛА:Ћ
ИСТОРИЧАРКА: Молим?!
НИКОЛА: Ћ умасто Ч.
ИСТОРИЧАРКА: А, да! Срећковић Бане.
БАНЕ: (устаје превијајући се, држи се за стомак) Јооој! Јооој! Знао сам.
ИСТОРИЧАРКА: (долази до њега, не узбуђује је што се он превија) Где те опет боли , Браниславе?
БРАНИСЛАВ: Јооој, и овде и код куће, разредна. (стење, а публици намигује)
ИСТОРИЧАРКА: Добро «JOJ» Бане, је л` може данас да те боли само код куће?!
БРАНИСЛАВ: Пробаће.
ИСТОРИЧАРКА: А сад ми лепо кажи: Које су вере били Словени кад су се доселили на Балкан?
БРАНИСЛАВ: Јооој! Јооој! Па словенске вере.
ИСТОРИЧАРКА: Седи, један. (пише јединицу у дневник , па резгледа по одељењу, а кад угледа Марину како спава, каже деци «ПССССТ» , оде до њене клупе и прозове је )`Ајде Марина Марић.
МАРИНА: Мммм.
ЈЕЛЕНА: Мммм.(разрогачила очи, напумпала уста, јер их је напунила водом. На столу је флашица са водом. Опседнута је држањем воде, па не реагује ни на шта.)
ИСТОРИЧАРКА: Марић Марина.
МАРИНА: ( не мрда, спава)
ИСТОРИЧАРКА: Марић Марина!!!!
МАРИНА: (тргне се уплашено, ухвати торбу обема рукама) Нисам ја, мајке ми.
ИСТОРИЧАРКА: Шта, бре, НИСИ, МАЈКЕ МИ?!
МАРИНА: Мајке ми, кад вам кажем.
ИСТОРИЧАРКА: Зашто спаваш на часу? И то историје?!
МАРИНА: (нагло устаје) Историја је учитељица живота!
ИСТОРИЧАРКА: Где се ти дете, налазиш?
МАРИНА: У бајци, која замало да постане трагедија, зато што је вук појео једно прасе, а остале оставио, принц изгубио принцезу и коња, вук стварно појео бабу, ја добила пролив и мама ме тукла мокром крпом по глави...
ИСТОРИЧАРКА: Стани! Ти,бре, дете, бунцаш.(пипа јој чело) Опет имаш температуру. После овог часа иди кући. И да више ниси дошла у школу болесна!....Каже мени наставница српског да с тобом нешто није у реду.
МАРИНА: Добро.(наставља да спава чим се разредна окрене)
ИСТИРАЧАРКА: (кад угледа Јелену избечену) Ајде ти , цвећко.
ЈЕЛЕНА: (устаје са напућеним устима и ћути)
ИСТОРИЧАРКА:(кад угледа њене образе) Ју дете, што си се тако напућила? (пипне је за образе, а ова је порска водом по лицу) Е, сад је стварно доста! Одмах ћеш добити један и из владања и из историје!
ЈЕЛЕНА: Али разреднааа, Ви сте мом оцу рекли да бих и на лакат проговорила и да бих могла да ћутим само ако бих држала воду у устима. И ја сам држала. Да не бих причала.... Није сок, вода је , брзо ће да се осуши. (показује јој)
ИСТОРИЧАРКА: Да кажеш оцу да сутра дође у школу. И...(одлази до дневника) од овог момента имаш укор разредног старешине. (пита одељење) Је л` се слажете?..(не чекајући одговор, одговара ) Слажете се. (уписује казне)
КУЦА НЕКО НА ВРАТА
СВИ УГЛАС : Да!
УЛАЗИ ВЛАДА
(носи два офингера, један црни, један бели, показује их разредној)
ИСТОРИЧАРКА: Где си ти био?!
ВЛАДА: Па послали сте ме да купим вешалице.
ИСТОРИЧАРКА: (погледа у офингере) Оооо Боже! Беле вешалице да ручам! Јеси ли разумео, вешалице за јело!!! За јело, Владо!
ВЛАДА: А ја ишао чак у ДЕЛТА СИТИ!
ИСТОРИЧАРКА: Шта је децо, вама данас?! Као да сте бунике јели!!! (Влада бежи на место, разредна седне за катедру и држи се за главу, сви се смеју и ругају Влади)

Пригушено светло

УЛАЗИ ПРИНЦ
( њега нико не може да види, осим Марине која спава)
ПРИНЦ: (прилази наставници која се држи за главу, уноси јој се у лице) Јесте ли видели негде моју Успавану Лепотицу? Рекоше ми да је овде негде....(наставница не реагује,он онда пита Владу, пита Николу, који такође не реагује, а пошто угледа Марину, крене да је буди) Лепотице, Лепотице!
МАРИНА: А?...Јооој! Опет ти?! Ти си, бре , баксуз! Бежи, човече, од мене , већ једном!(узима свеску и крене да га јури. Остали сви крену њу да смирују, створи се галама, разредна је запушила уши и набила главу под сто)

МРАК.... МУЗИКА

ЧЕТВРТА СЦЕНА
(Празна учионица, само Марина спава још увек на клупи.Улази Цвета, теткица , чисти учионицу, а кад угледа Марину...)

ЦВЕТА: Девојчице, девојчице, `ајде кући. Одавно је звонило. Морам да чистим.
МАРИНА: Јао, шта се дереш.(поспано, узима ранац и креће ка публици)
ЦВЕТА: Чујеш, дерем се.( наставља да чисти )
МАРИНА: (пита публику) Је л ово бре, био сан или јава?
ЦВЕТА:Ма, каква , бре, Јана ! Ја сам Цвета!..(публици) А ви, шта чекате? Представа је заврешна. Прво аплауз, па кући!

АПЛАУЗ....ПОКЛАЊАЊЕ

ТХЕ ЕНД