Miroslav Belović - Ždralovo perje

[branko]

Miroslav Belović

Ždralovo perje

Po motivima japanske narodne bajke

L I C A:
OTOMO, starac
ZUKI, starica
O-CURU, devojka
TAHIMOTO, mladić
GONTA, trgovac
FUDŽIVARA, bogataš
TAJKEN, njegova nećaka
SUGAVARA, knez
PRVI SLUGA
DRUGI SLUGA
NAMIKI, devojčica
SANUKI, devojčica
KIJEVARA dečak
HAROMITI, dečak

Radnja se zbiva u Japanu, u planinskom selu, u kući i ispred kuće starca Otoma.

I SLIKA
(Muzika snežne oluje. Na avansceni reflektor otkriva starca Otoma koji s naporom nosi naramak drva. Zasipa ga sneg. On veselo peva.)
OTMO: veje, veje, ala veje,
al’ duši nada greje
da ću brzo stići kući,
sa naramikom drva ući
I dati ih mojoj Zuke
U prozeble drage ruke.
(Iz blizine se čuje žalosni krik. Reflektor osvetli ždrala koji se uhvatio u zamku.)
Gledaj, ždral upao u zamku! Kako tužno ječi! Od muke bije krilima po snegu! Očigledno zove u pomoć.
ŽDRAL: A, a, a, a!
OTOMO: Boli te noga?
ŽDRAL: A, a, a!
OTOMO: O, jadniče! Strpi se malo!
ŽDRAL: E, e, e!
OTOMO: Znam da boli, al' šta mogu, zamka je čvrsta.
ŽDRAL: U, u, u!
OTOMO: Krvari ti nožica, ali šta možeš, glavno da ti nije slomljena - cela je, cela! Ne brini, ništa! Letećeš ti blago meni, još bolje no do sada.
ŽDRAL: I, i, i!
OTOMO: Još malo izdrži, budi junak još malo, pa ćeš biti slobodan!
ŽDRAL (osloboden): O, o, o, o!
OTOMO: Prokleta zamka! (Baci je.) A sad ti je opet lepo! Leti kud hoćeš! Biraj na koju ćeš stranu!
ŽDRAL: A o, e, i, u!
OTOMO: Nemaš šta da mi zahvaljuješ. I ti bi meni pomogao kad bih ja bio u nevolji.
ŽDRAL (polećući): A, a, a, a!
OTOMO: Neka ti je sa srećom!
ŽDRAL: A a, a, a!
OTOMO: Gledaj kako radosno klikće! Srećan ti put, moj ždrale! (Otomo maše ptici). A sad, brzo niz breg, pa da obradujemo moju Zuki... biće toplo u kući.
(Muzika nadvlada njegove reči. Lik Otoma iščezne u vejavici.)


II SLIKA
(Otomo i Zuki večeraju. Napolju svira vejavica.)
ZUKI: Kako je toplo!
OTOMO: Al' pucketaju drva!
ZUKI: Kako zavija vejavica! Je 1' te bilo strah na Velikom brdu?
OTOMO: Ne, ti znaš da ja volim mećavu.
ZUKI: Jesi li koga sreo?
OTOMO: Samo jednog ždrala, upao je u zamku. Oslobodio sam ga.
ZUKI: To je lepo od tebe... (Duga pauza.)
OTOMO: Sto ćutiš, Zuki?
ZUKI: Pa tako... A ti?
OTOMO: Pa i ja tako... Sami smo...
ZUKI: Kako smo želeli decu, a Bog nam ih nije dao.
OTOMO: Da smo imali sina, vodio bih ga uvek u planinu, učio ga da lovi, da razgovara s pčelama, da zna svakom cvetu i drvetu ime.
ZUKI: Da sam kojom srećom rodila devojčicu, učila bih je da tka...
OTOMO: U celom našem kraju ti tkaš najlepša platna.
ZUKI: Pa ipak nismo sasvim sami. Dolaze nam dečaci i devojčice iz susedstva... skoro svaki dan...
OTOMO: I mi im pričamo bajke...
ZUKI: Jednu ti, pa drugu ja...
OTOMO: Sutra treba rano ustati, moram da kupim čaja i hrane za naše slavuje.
ZUKI: Nemoj da ustaješ rano, odmori se... i pojedi taj pirinač. Nemoj da ostaje.
(Čuje se tiho kucanje.)
OTOMO: Neko kuca... Ko bi to mogao da bude u
tako pozni čas?
ZUKI: Otvori vrata!
OTOMO (otvara vrata. Na njima se pojavi devojka zasuta snegom.)
DEVOJKA: Izgubila sam se u planini, oprostite! Vejavica ne prestaje, svi su putevi zavejani.
ZUKI: Udi, udi... mi se radujemo gostima.
(Starac uze devojku za ruku i povede je ka ognjištu.)
OTOMO: Sedi, ogrej se, i večeraj s nama.
DEVOJKA: Hvala, sva sam promrzla.
ZUKI: A kako se ti zoveš?
DEVOJKA: O-Curu.
ZUKI: O-Curu! Lepo ime!
OTOMO: U našem kraju O-Curu zovu još i ždralica, ili ždraličica.
ZUKI: Ili Ždralana... ali zvaćemo te O-Curu... Ovde ti je pirinač s lukom, ovde je sos od pečurki, a
ovde je topli čaj. Osećaj se kao u svojoj kući.
O-CURU: Vi ste tako dobri, hvala Vam!
OTOMO: Kako sneži... .
O-CURU: Ja sam prošle noći sanjala bele leptire, a jutro svanulo pod snegom.
ZUKI: Ti voliš zimu?
O-CURU: Volim pođjednako i proleće i leto i jesen i zimu.
OTOMO: Jesi li ti sama?
O-CURU: Jesam.
ZUKI: Mi nemamo dece, O-Curu...
OTOMO: Ostani sa nama da živiš.
O-CURU: S radošću ću da ostanem, jer ja nikoga na svetu nemam. A kao zahvalnost za vašu dobrotu, ja ću da vam istkam lepo platno. Samo vas jedno molim: nemojte da zagledate u sobu u kojoj ću da tkam. Ne volim da me neko gleda dok radim. Ja bih odmah počela...
ZUKI: Tamo ti je soba s razbojem. Ti samo zatvori vrata, a mi ćemo da slušamo kako tkaš.
(Muzika dočarava zvuk razboja: kirikara-ton-ton-ton, kirikara-ton-ton-ton! Taj jednolični ritam razboja uspava staricu i starca. Noć prelazi u svitanje i jutro. O-Curu ulazi u sobu s prelepom tkaninom na rukama.)
O-CURU: Evo moje zahvalnosti!
ZUKI: Gledaj našu vrednicu!
OTOMO: Gledaj našu lepoticu!
ZUKI: Zlatne ruke - nikad takvo platno nisam videla.
OTOMO: Na crvenom polju lete zlatni ždralovi!
ZUKI: Kakva je to lepota! Oči ne možeš da odvojiš.
OTOMO: Kako je meko platno, mekše od paperja. Moja Zuki lepo tka, ali ovo je čudo.
ZUKI: Kao da su vile tkale!
OTOMO: Ali čini mi se O-Curu da si ti oslabila dok si ovo tkala... obrazi su ti upali, bleda si. Drugi put ti neću dozvoliti da tako mnogo radiš.
GONTA (spolja): Jesu li domaćini kod kuće?
OTOMO: Dobro došao, Gonta! Kako si?
GONTA: Evo već deset dana idem po selima i otkupljujem od seljaka platno. A ti, baba, imaš li platno na prodaju? Sigurno si zimus tkala.
ZUKI: Gospodine Gonta, ovog puta mi imamo nešto neobično! Pogledajte ovo platno! Ovo je izatkala
naša ćerka O-Curu, naša Ždralana. Gledajte ovu nebesku lepotu! Zlatni ždralovi kao da živi lete.
GONTA: Au! Tako prekrasni primerak ni u presto nici nikada niko nije video. Vaša ćerka je veliki majstor. Ja ću vam dobro platiti, dajte mi to platno! Daću vam pet zlatnih dukata!
OTOMO: Zlatnih dukata!
ZUKT: Gledajte! To je pravo zlato!
OTOMO: Ne mogu da verujem svojim očima!
GONTA: Ja sad odlazim. Ako vaša ćerka bude još tkala, nikome da niste prodali platno osim meni. Ako to uradite, nećete dobro proći. Ni vi, ni vaša
kći. Do skorog videnja! (Odlazi Gonta.)
OTOMO: Hvala ti, O-Curu!
ZUKI: Od sada ćemo da Živimo drukčije. Sašićemo ti za praznik proleća novu haljinu. Neka ti se svi
dive.
OTOMO: Neka nam zavide na našoj lepotici.
(U kuću veselo upada četvoro susedske dece.)
NAMIKI: Tetka Zuki, mi došli na priču!
KIJEVARA: Sada je red na vas!
SANUKI: Prošli put je pričao čika Otomo.
OTOMO: Deco, ovo je naša kći, naša usvojenica, naša O-Curu.
NAMIKI: Sestrice O-Curu, hajde da se igraš sa nama pred kućom, gledaj kako sunce sija!
O-CURU: Dobro, igraćemo se! Otplivaćemo u goste mesečevim vilama!
(Svi izleću pred kuću.)
O-CURU: Neka dvoje dece podignu ruke - to će biti kapija za vilinsko carstvo! A sad, pevajte sa mnom.
Jedrimo u carstvo vila,
naš put je ko muzika, ko svila.
Oblak je naš beli čun,
pun veselja, sreće pun.
KIJEVARA: Čika, Otomo, i ti se igraj sa nama!
NAMIKI: Tetka Zuki, hajde i ti!
ZUKI: Prestanite, prestanite deco!
OTOMO: Ne vucite nas tako jako.
(Ovu igru prati muzika. Pesrne i pokret se prepliću.)
(Posle završetka igre.)
Deco, zima piše pesme. A vi?
SANUKI: Evo moje pesme:
Zima?!
Ja volim zimu.
Sneg?!
Ja volim sneg.
Al' najviše volim
da se sankam.
OTOMO: A šta si ti sačinio, Kijevara?
KIJEVARA: Četiri stiha! (Kašljuca od uzbuđenja) Slušajte i nemojte da me grdite: O, pada sneg. Raste neprimetno. Šum planinskih potoka sve je jači. Čujete li potoke?
SVI (svi u jedan glas): Čujemo, čujemo! Sa strana...
ZUKI: Sad si ti na redu, Haromiti! Govori!
HAROMITI: Juče sam video prohladnu senku pod ivom. Ispod nje je tekla čista voda. Očaran ostao sam tamodo večeri.
OTOMO: Da sad čujemo Namiki!
NAMIKI: Rukav, pokriven zimskim injem, stavljam ispod glave. Čak mi se i mesečina čini promrzla.
SANUKI: A sad ste vi na redu, čika Otomo! Pre tri dana obećali ste nam novu priču.
OTOMO: Obećao, ali nisam smislio!
HAROMITI: Onda neka priča tetka Zuki.
ZUKI: Ja ću drugi put. Danas neka priča O-Curu.
O-CURU: Dobro, ispričaću vam jednu malu bajku U davno, davno doba cvrčci su se veselili u toploj sobi. Odjedanput, jedan cvrčak bolno zakuka: ‘’O, jao, jao, ne mogu da izdržim! Glava mi puca. Sve me boli." Svi su se uznemirili. Rešiše da pošalju odmah po lekara. Poče prepirka među cvrčcima „Nek pođe ovaj, a ne, ne, ne, bolje je neka pođe onaj!" Najstariji, i najmudriji cvrčak dade savet: ,,Treba da pošaljemo stonogu. Ona ima mnnogo nogu i najbrže će doći do doktora." Cvrčci zamoliše stonogu da otrči do lekara, a sami počeše da teše bolesnog cvrčka: „Strpi se malo, budi hrabar, uskoro će stići pomoć!" Stenje bolesnik, a lekara nema pa nema. „Gde je naša stonoga? Zašto do sada nije dovela lekara?" Uznemireno cvrkuću cvrčci. Pođoše da vide da se stonoga nije vratila kući. Kad tamo: stonoga stoji na pragu svoje kuće, sva u znoju, a ispred nje gomila sandala od slame. Pitaju je cvrčci: ,,A zašto lekara tako dugo nema? Odgovori im stonoga: „Zar ne vidite da žurim iz petnih žila, evo upravo dvadeset prvu nogu obuvam. Kada navučem sandale na sve svoje noge, ja ću odmah da potrčim po lekara." Tada su shvatili cvrčci da se stonoga tek sprema za put. Dobro je što je u međuvremenu bolesni cvrčak ozdravio i bez lekara. Ne govore starci uzalud: „Prvi će dotrčati ne onaj koji je najbrži već onaj ko prvi na put krene." Evo, ovako kao ja!
(O-Curu potrči brzo i lako, a za njom deca. Za njima polako i radosno idu Otomo i Zuki.)
(U polutami vila proleća, uz pomoć čarobnog štapića, praćena veselom muzikom, pretvara snežni zimski dekor u prolećno carstvo rascvetalog drveća. Kad sva ta lepota sine u punom svetlu, na scenu utrče Tahimoto i deca iz susedstva. Tahimoto upravlja papirnim zmajem koji leti u visinu.)


III SLIKA
(Deca pevaju.)
DECA: Nad selom našim leti zmaj.
Gleda prolećni raj:
Višnjike i trešnjake u cvetu,
A iznad sebe oblake u letu.
Sada se spušta papirni zmaj!
Prijatelju dobro znaj:
On je igračka zemlje i neba,
glava mu zlatna, a krila od srebra.
(Dok na zemlju pada zmaj, deca saleću Tahimota.)
KIJEVARA: Ti praviš najlepše zmajeve u našem selu.
HAROMITI: Tvoji zmajevi se penju u najveće visine.
NAMIKI: Volela bih da se igram svakog dana sa njima.
TAHIMOTO: Poklanjam vam zmaja. Samo ga čuvajte! Ja se danas vraćam u gradić na moru. Došao sam ovamo samo za praznik. I da vidim bolesnog strica.
HAROMITI: A šta radiš tamo?
TAHIMOTO: Ja sam zidar, zidamo hovi hram.
NAMIKI: Pričaj nam o moru.
I'AHIMOTO: To nije za piiču, to treba videti.
SANUKI: A u luci ima sigurno divnih brodova?
TAHIMOTO: O brodovima ne treba pričati, njima se treba voziti.
KIJEVARA: Hvala ti za zmaja. Mi sad idemo kod naših suseda. Došla im je divna ćerka O-Curu.
TAHIMOTO: Nisam je još video, svi kažu da je prelepa.
NAMIKI: Evo ih dolaze! (Starac i starica dolaze sa O-Curu, koja je obučena u novu prolećnu haljinu.)
OTOMO: Dobro nam došao, Tahimoto!
TAHIMOTO: Bolje vas našao!
ZUKI: Ovo je naša usvojenica. Naša O-Curu!
TAHIMOTO: Srećan ti praznik proleća!
O-CURU: I tebi!
SANUKI: Mi smo došli na priču!
ZUKI: Biće priče i kolača!
OTOMO: Ali prvo da odužimo dug Vili proleća. Ona čeka od nas pesme u njenu čast! Ko ne smisli
pesmu izgubiće dobar san.Evo ja ću prvi da počnem.
Proleće mi kaže:
Starost je usamljenost.
odgovorih mu: ,,I to, i to..."
ZUKI: Trava srećna zbog kiše.
Ja srećna zbog trave.
A kiša prosto pada.
O-CURU: Padine daleke Jesinu planine
blješte belinom proletnjih cvetova.
Sve mi se čini: to nisu beli cvetovi,
već prosto sneg.
TAHIMOTO: Ma kako dugo gledao višnjine lepljive listiće,
ne mogu da umorim oči.
A ti si kao ti listići!
Nasladujući se tobom, ne mogu da se umorim!
(Mladić i devojka se pogledaju i obore glave.)
KIJEVARA: Dolazi proleće.
Plavi se u dalekim nebesima.
Dolazi i u naše sejo.
Na vrhovima planine Kagujama,
raširio se magle dim.
NAKIMI: Otvorili su se u zoru aprilski cvetovi!
HAROMITI: I postali raskošna belina.
NAMIKI: Gledam ih i čini mi se: da zraci meseca struje kroz oblak.
SANUKI: Od sparine leptir obamro,
ja se rasplakala.
Moje suze oživeše krila.
(Ovo govorenje stihova prati lirska muzička tema.)
OTOMO: Gledajte u nebo! Tišina! Vila proleća se ne ljuti na nas! Imaćemo krepak san! A sad je na redu bajka, a red je na mene!
(Deca, O-Curu i Tahimoto posedaju oko starca I starice.)
Bilo je to davno u drevna vremena. U jednom selu živeo je starac. Išao je po planinama, brao lekovita bilja i prodavao ga na pijacama. Jedanput je u šumi našao crveni kalpak. Obradovao se starac. Iako je kalpak bio izbušen, on ni takav nikad nije imao. ,,Pa da ga stavim na glavu" - pomisli starac i uradi to. I šta mu se desilo? Do tada je on samo čuo cvrkutanje i krike ptica, a sad, odjedanput, cela šuma se ispuni razgovorima i prepirkama.
(U pričanju bajke uključuju se tetka Zuki, O-Caru i deca.)
ZUKI (imitirajući detlića): Daj mi moga crva! Daj mi moga crva!
O-CURU (imitirajući kosa): Ne dam ti, ne dam! Hajde da ga podelimo!
SANUKI (huče kao sova): Hu, hu, hu, hu, u, u, u!
HAROMITI (glasom slavuja): Šta ti je, sovo? Šta hučeš?
SANUKI: Ja ne hučem, ja to pričam sa sobom.
NAMIKI (kao golub): Deco moja, golupčići moji, dajte da vas prigolubim, da vas ljubim i pomazim.
HAROMITI (kao vrana): Razbojnik! Razbojnik! Drži lopova! Kar, kar, kar!
(Otomo se preplaši od tih glasova i skine crveni čarobni kalpak. Opet začu pevanje ptica. Zuki, O-Curu i deca imitiraju različite ptice u šumi.)
OTOMO: Našao sam volšebni kalpak. U narodu ga zovu - ,,uši što sve čuju". Ko ga stavi na glavu, odjedanput počne da razumeva jezik ptica i zveri, cvetova i drveća. Evo ispred mene na grani sede dva
gavrana i promuklo grakću. Da stavim čarobni kalpak i čujem o čemu razgovaraju.
(Čim stavi kalpak na glavu prestade cvrkut ptica i začu se razgovor gavrana.)
ZUKI (kao gavran): Dugo se nismo videli, dragi Kangarase! Odakle dolaziš?
O-CURU (kao gavran Kangaras): Bio sam na morskoj obali, ali nema ribe, zato sam doleteo ovamo.
A gde si ti boravio u poslednje vreme?
ZUKI (kao gavran): Bio sam u blizini sela na pirinčanim poljima, ali na nesreću ova godina je nerodna, a i deca su me stalno ismejavala i pevala mi pogrdnu pesmicu:
Gavrane, gavrane!
Crn si kao zemlja crna!
odlazi iz našeg sela!
Ne kradi nam zrna!
O-CURU (kao gavran): Da ti kažem, Kangarase, šta se desilo u našem kraju! Pre šest godina jedan seljak gradio je ostavu za hranu. Počeli su krov da pokrivaju daskama. Desilo se da je zmija dopuzala na krov. Neprimećujući je, prikovali su je majstori ekserom. Poluživa, ležala je na krovu zmija, a nije mogla da umre. Sve te duge godine hranila je verna druga. Dopuže do nje, pa onda obe plaču li plaču... Raste tuda muka nad
kućom kao crni oblak. I seljaka stiže nevolja - razbole mu se kći jedinica.
ZUKI (kao gavran): Lepotica!
O-CURU (kao gavran): Lepotica, i još kakva. Tako mi je žao nje. Ako se niko ne doseti da otkrije dasku
o oslobodi zmiju, zmija će umreti, a u isti tren umreće i devojka. Koliko puta sam leteo nad seljakovom kućom i graktao o tome, ali uzalud! Niko me nije razumeo!
ZUKI (kao gavran): U pravu si, ljudi ništa ne razumeju.
OTOMO: Dobro je što sam našao čarobni kalpak. Treba da pohitam i da spasem devojku, ali prvo da
se pretvorim u čarobnjaka, tako će mi lakše poverovati. Isplešću od slame visoku čarobnjačku kapu s
oštrim vrhom i tako prerušen doći ću pred seljakovu kuću. (Glasom vraća): „Gatam, gatam i sve pogađam." (Izađe seljak iz laiće.)
TAHIMOTO (kao seljak): Postoji li nešto na svetu što bi moglo da me spase?
OTOMO: Ne tuguj, ja znam uzrok bolesti u tvojoj kući:
Guru, guru, buru, buru!
Neka bolest ide van!
Zdravlje u kuću i radostan san!
Pre šest godina gradio si ostavu za hranu, a majstori su, ne primećujući, zakovali zmiju za krov. Mučila se
zmija danima i noćima i zmijino pleme posla bolest u tvoj dom. Treba što pre osloboditi zmiju! Ona je uzrok bolesti tvoje ćerke! Seljak me posluša. Oslobodili su zmiju, stavili je u veliku korpu, ostavili korpu na obali potoka, hranili je i pojili i zmija je počela da se oporavlja. U isto vreme ozdravila je i devojka. Vratila joj se predašnja lepota. A kada su pustili zmiju na slobodu, devojka potpuno ozdravi. Posle toga starac reši da sa svojim čarobnim kalpakom putuje po svetu, da sluša razgovore ptica i životinja, drveća i cveća i da pomaže ljudima. Čiča miča i gotova priča!
TAHIMOTO: Priča je divna, pričaću je prijateljima kad se vratim na more.
ZUKI: A kad krećeš?
TAHIMOTO: Već sam se spremio za put.
O-CURU: A kad ćeš opet da dodeš?
TAHIMOTO: Za mesec dana... A možda i ranije...
OTOMO: Kako ti je stric?
TAHIMOTO: Bolje! Bolje je. Jutros je malo hodao po kući i posle dugo vremena se i nasmejao.
OTOMO: Zuki, deco, hajdemo u baštu da naberemo bolesniku lekovito bilje.
TAHIMOTO: Hvala, on će se tako obradovati.
OTOMO: Mi ćemo požuruti!
(Starac, starica i deca odlaze iza kuće. Tahimoto i O-Curu ćutke se gledaju.)
O-CURU: Obukao si se za put?
TAHIMOTO: Spreman sam da krenem.
O-CURU: Doći ćeš za mesec dana?
TAHIMOTO: Ne znam, kao što ni beli oblaci ne znaju.
O-CURU: A šta ćeš raditi kraj mora?
TAHIMOTO: Zidaću hram i gledati stalno na istok gde si ti.
O-CURU: Kome si sve rekao ove lepe reči?
TAHIMOTO: Prvi put ih izgovaram. Video sam te malopre i tužan sam što odlazim.
O-CURU: I ja bih volela da ostaneš.
TAHIMOTO: Hoćeš li me čekati? Pošalji vest da me čekaš!
O-CURU: Kad sam se jutros probudila, pogledala sam svoj rukav i upitala se: ,,Je li to beli biser ili rosa?" Kad sam bolje pogledala, videla sam da su to suze radosnice. Jutro je slutnja! Duša je predosećala da ćeš doći.
TAHIMOTO: Ja ću na moru osetiti da li će se trava zaljubljenih na Gori susreta zalelujati. Onda ću uzeti torbu u ruke i krenuti i planinu, do tvoga sela. (Dolaze iz bašte Zuki, Otomo i deca.)
OTOMO: Evo ti svežeg povrća i lekovitog bilja. Od toga će stricu biti bolje.
ZUKI: Neka to jede u rano jutro i kada zapada sunce.
TAHIMOTO: Od srca zahvaljujem... Doći ću uskoro!
O-CURU: Čekaću te!
ZUKI: Mi ćemo te svi čekati!
HAROMITI: I donesi nam pesme koje ti produ kroz glavu.
SANUKI: I neku priču donesi s mora.
KIJEVARA: O galebovima.
NAMIKI: I o brodovima.
TAHIMOTO: Ostajte zbogom!
O-CURU: Do skorog videnja! (Tahimoto odlazi)
ZUKI: A sad, deco, hajdemo na čaj. (Odlaze u kuću.)
IV SLIKA
(Na avansceni reflektori otkrivaju sobu bogataša Fudživare, koji gojazan stalno drema u svom raskošnom
kimonu. Kraj njega je njegova svadljiva i kočoperna nećaka Tajken. Trgovac Gonta pokazuje tkaninu koju je istkala O-Curu.)
GONTA: Ja dvadeset godina idem po selima i otkupljujem najlepša platna. Moje oko zna šta vredi. Ovo što vam nudim to je nevideno. Po crvenom nebu lete zlatni ždralovi! To kao da nije stvorila ljudska ruka već božanska lepota! Ruku ove tkalje vodile su vile!
TAJKEN: A koliko tražiš za ovo platno koje suviše hvališ?
GONTA: Nemam potrebe da ga hvalim, ono samo za sebe govori. Od ovoga materijala možete napraviti dva raskošna kimona. Sve što sam imao dao sam tkaljinim roditeljima.
FUDŽIVARA (dremljivo): Koliko dukata si dao?
GONTA: Pedeset.
FUDŽIVARA: Lažeš!
GONTA: Ako lažem, neka me bogovi pretvore u pesak!
TAJKEN: Striče, ja želim da imam ovo platno. Kada se u novoj haljini pojavim na kneževskom dvoru,
niko mi neće biti ravan. Zvaće me Ždralaza, Ždraličica, možda će me knez zaprositi, neće odoleti mojoj lepoti.
FUDŽIVARA: Gonta, dajem ti za ovo dvadeset dukata!
GONTA: Gospodaru, vi me ubijate, vi me upropašćujete! Ne, na to ja nikada ne mogu pristati.
FUDŽIVARA: Snizi cenu, Gonta! Popusti, budi mudar! Znam ja dobro tebe, ti si stari prepredenjak!
GONTA: Sve što mogu da uradim to je četrdeset pet zlatnih dukata!
FUDŽIVARA: Kajaćeš se, Gonta! Kad budeš tražio produžetak dozvole za trgovinu, naići ćeš na velike teškoće... A iza tih teškoća biću ja.
GONTA: Ja znam vašu moć i vaše bogatstvo, ali od trideset dukata ne mogu manje.
FUDŽIVARA: Dvadeset!
GONTA: Ubijte me, ne mogu!
TAJKEN: Dobro, striče, ti daj dvadeset, a ja ću od svoje uštedevine deset!
(Daju mu novac).
GONTA: Pristajem.
TAJKEN: Ali mi daj časnu reč da ćeš mi doneti još ovakvog materijala!
GONTA: Ova tkalja neće više da tka, bolesna je. Rad na razboju je iscrpljuje.
FUDŽIVARA: Zapreti joj, uceni je, prestrači njene roditelje!
TAJKEN: Povedi naše sluge s bičevima!
GONTA: A koliko ćete mi platiti?
TAJKEN: Prvo donesi! Obećavam da će ti to biti najveća zarada u životu, pogotovu ako ja budem
kneževa žena.
GONTA: Dolazim čim svršim posao!
(Muzčki prelaz.)


V SLIKA
(U dvorištu Otomove kuće pojavljuje se Gonta u pratnji plećatih slugu koji nose bičeve.)
GONTA: Deda!
SLUGE (u jedan glas): Deda!
(Iz kuće izlazi Otomo u pratnji Zuki i O-Curu.)
GONTA: Zdravo, deda! Imaš li još onakvog materijala kao što si mi prodao prošli put? Prodaj mi ga,
ja ću ti dobro platiti.
OTOMO: Ne vredi ti da tražiš, moja kći ne može više da tka. Od tog posla silno se zamara.
ZUKI: Bojimo se da se ne razboli.
GONTA: Pogledajte ovu kesu, puna je zlatnih dukata!
OTOMO: Važnije je zdravlje moje ćerke nego tvoje zlato.
GONTA: Daću ti petnaest zlatnih dukata! Ako ne pristaneš, čuvajte se dobro: i ti i tvoja žena i tvoja lepa kći. Uvažena Tajken, za koju se govori da će biti kneževa žena, traži platno za još dva kimona. Poručuje tvojoj ćerki da materijal mora da bude kao plavo nebo, a ždralovi od srebra.
OTOMO: Meni je draži život moje ćerke, nego bogatstvo celog sveta.
GONTA: Prekini, glupi starče, čuo si šta sam rekao! (Sluge zamahnu bičevima.) Ako tvoja kći ne pristane, bičevaćemo vas do krvi.
ZUKI: Bože, šta smo skrivili?
OTOMO: Šta će sa nama da bude?
ZUKI: Odoše naše glave!
O-CURU: Ne bojte se! Za dva dana izatkaću tkaninu lepšu no prvi put! Samo neka niko ne ulazi u moju sobu. Ne mogu da radim kada me neko gleda.
(O-Curu odlazi u kuću i začuje se muzika razboja: ,,kirakara-ton-ton-ton, kirakara ton-ton-ton.)
GONTA: Mrzim tajne. Hoću da vidim kako to ona radi.
(Poleti sa slugama u kuću.)
OTOMO: Ne, ne smete ulaziti! Samo preko mene mrtvog!
ZUKI: Ako uđete, izgubićete i tkaninu i dukate!
(Gonta i sluge se povlače.)
GONTA: Ja ću se vratiti, ja ću se vratiti.


VI SLIKA
(Prolećni prizor se zatamnjuje, a Vtla jeseni dolinu prolećnog cvata menja u žutu, setnu jesen. Pred kućom su O-Curu i Tahimoto i oko njih je raskošna lepota jeseni.)
O-CURU: Opalo lišće klena...
TAHIMOTO: Crveno lišće.
O-CURU: Dan je postao kraći.
TAHIMOTO: Na usamljeničkim stazama ne sreću se ljudi.
O-CURU: Kako je tiho!
TAHIMOTO: Ja ipak čujem odjek usamljene bure.
O-CURU: Ti si čovek s mora i uvek čuješ talase.
TAHIMOTO: To nije tačno, ja čujem samo tvoj glas.
O-CURU: Vidiš li bele hrizanteme u daljini?
TAHIMOTO: Vidim.
O-CURU: Njiše ih povetarac...
TAHIMOTO: U ovaj jesenji dan liče mi na morske talase, a ne na cveće.
O-CURU: Rekla sam ti: ti si čovek s mora, svuda ti se prividaju talasi.
TAHIMOTO: Ućutkala si povetarac.
O-CURU: Čuješ li divlje guske u preletu?
TAHIMOTO: Skrile su se u oblake... Ja još čekam dobrodošlicu od moje drage. Nisam te video deset dana.
O-CURU: Zar je nisi video u očima?
TAHIMOTO: Je li ti gotova venčana haljina?
O-CURU: Za tri dana biću tvoja žena.
TAHIMOTO: Poći ćemo na more. Pokazaću ti sve stare hramove i pećinu Kaminabi u kojoj uvek kuka
jato kukavica.
O-CURU: Uvek misliš na tužne stvari. Zašto mi ne pričaš o savršenoj ptici...?
TAHIMOTO: Savršena ptica čuva savršenu pesmu na savršenom kraju sveta. Za savršenu pesmu se otimaju savršeni dobri duh i savršeni demon, ali uzalud.
O-CURU: Znam kraj priče: Savršena ptica i savršena pesma ćute i čuvaju tajnu o savršenom pesniku... Ti si moj pesnik.
TAHIMOTO: Ja sam zidar koji ponekad piše pesme... Uglavnom o tebi.
O-CURU: Reci mi svoju poslednju pesmu!
TAHIMOTO: Zar će tvoja lepota
na kojoj haljina drhti, kao jedro na vetru,
ikad nestati?
Zar će trešnje tvojih usana
ikad potamneti?
Zar će tvoj gizdavi hod
postati teret i bol?
O-CURU: Tahimoto, voli sada, što žuriš u budućnost?
TAHIMOTO: Za tri dana idemo do zaliva da živimo zajedno! Sunce će nas dohvatiti svojim zracima i pretvoriti u plavi prostor.
(Dolaze Zuki, Otomo i deca iz kuće.)
ZUKI: Nosimo vam kolače i cveće.
OTOMO: Nećete biti dugo sami na moru. Doći ćemo u posetu.
TAHIMOTO: Naša kuća je i vaša kuća. Ja sam sebi kuću sam sagradio. Ima u njoj prostora i tišine.
SANUKI: A sad pre no što zade sunce, tetka Zuki, neka nam priča novu bajku.
NAMIKI: Sad je na nju red.
ZUKI: Nemam ništa protiv priče. Ali da mi pomažete da svi udete u priču. Ti Tahimoto da budeš
knez, a vi drugi da budete žabe, sluge i vitezovi.
OTOMO: Počnimo!
ZUKI: Dobro! Davno, veoma davno, živeo je jedan moćni knez. Najviše od svega voleo je da sluša bajke. Jedanput mu pride stari, odani vitez.
OTOMO (kao vitez): Plemeniti kneže, šta želite danas da uradite? U šumi ima mnogo jelena, veprova
i lisica...
TAHIMOTO: Ne želim da idem danas u lov. Bolje mi pričajte bajke, ali da budu što duže. U naše
vreme bajke su postale kratke... Počneš da slušaš bajku ujutru, a ona do sumraka već gotova. Ne, takve bajke ne volim. Ko smisli dugu - dugu bajku, da me primora da mu kažem: „dosta", za nagradu dobiće sve što zaželi.
OTOMO: Iz svih krajeva Japana, iz bliskih i dalekih ostrva pohrliše u zamak kneza najiskusniji pripovedači. Bilo je i takvih koji su ceo dan i celu noć govorili, ali knez nikada nije rekao: „dosta"! Samo je uzdisao.
TAHIMOTO (kao knez): E, i to mi je bajka! Kratka ko vrapčiji nos!
KIJEVARA: Jednom dode u zamak seda, pogrbljena starica.
ZUKI (kao starica): Vaša plemenitosti, dozvoljavam sebi slobodu da vam saopštim da sam ja najveći majstor u Japanu u pričanju dugih priča.
TAHIMOTO (kao knez): Onda počni s pričom: teško tebi ako bajka bude kratka.
ZUKI (kao starica): Bilo je to davno, u stara vreme-na, na moru je plovilo sto brodova u pravcu našeg ostrva. Brodovi su bili natovareni dragocenim tova-rom: ne svilom, ne koralima, već... žabama.
TAHIMOTO (kao knez): Šta kažeš, žabama? Zanimljivo, to prvi put čujem! Izgleda da si ti veliki majstor u pričanju bajki.
ZUKI (kao starica): Još češ ti svašta da čuješ, kneže, samo se strpi... Plivaju žabe u brodovima. Na nesreću tek što se ukaza naša obala, kad svih sto brodova tras! U jedan mah udare o velike stene! Ogromni talasi su udarali o brodove! Zabe održaše svoj savet. Jedna uvažena žaba reče: „Pozivam vas, sestre, da doplivamo do obale pre nego što se razbi-ju naši brodovi. Ja sam najstarija, ja ću da vam dam primer; skoči na ogradu broda i reče: „Kva, kva, kva, kva, kva, kva, - kuda žabe dve, tu i treća" - i pljus u vodu!
O-CURU: Počela je kiša, hajdemo u kuću!
ZUKI: I četvrta žaba skoči hitro na ogradu broda i reče: „Kva, kva, kva, kva, kva, - kuda žabe tri, tu i četvrta" - i pljus u vodu!
(Govoreći o petoj, o šestoj, o sedmoj, o osinoj labi, Zuki uvede društvo u kuću. Iz kuće se čuje nastavak njene priče. Scena se zatamni.)


VII SLIKA
(Uz muziku na avansceni se osvetli ratnička soba kneza Sugavare. Kraj njega je i njegova žena Tajken, obučena u hajinu od tkanine koju je izatkala O-Curu. Knez je osion, plahovit, stalno vitla svojim raskošnim mačem, Tajken, postavši kneginja, još se više prozloćila.)
SUGAVARA: Čuješ li me, Gonto, šta ti govorim? Ja želim da mi što pre doneseš materijal za četiri kimona i da na njemu budu zlatne zvezde na svetlo-plavom nebu i grb moje kneževske kuće. Ako ne izvršiš moju naredbu, ode ti glava!
GONTA: Vaša visosti, plemeniti kneže, ta seljanka O-Curu ne želi više da tka. Njen otac kaže da će ona umreti za razbojem.
TAJKEN: Šta se mene tiče da li će ona umreti ili ne, ja hoću platno, njeno platno. Ako ga ne doneseš,
obesićemo te na najviše drvo u tvojoj bašti.
GONTA: Gospodarice, vi znate kako sam ja vama odan, ja ću uraditi sve da zadovoljim vaše želje.
SUGAVARA: Gonta, u ovoj bočici je otrov! Ako ne nadeš ovakvo platno - otruj se sam, nemoj da dolaziš u prestonicu!
GONTA: (padne na kolena): Smilujte se gospodaru! A koiiko dukata da im dam za platno?
TAJKEN: Novac nije u pitanju. Daj koliko treba. Ja hoću ovakvo platno, nikakvo drugo... (Guši se u
suzama.)
SUGAVARA: Odlazi, trgovče, strašljivče, puzavico!



VIII SLIKA
(Reflektori osvetljavaju unutrašnjost kuće Otome. Zuki još uvek priča dugu-dugu priču o žabama. Deca i
O-Curu već dremaju.)
ZUKI (kao pripovedač): I hitro na brodsku ogradu skoči pedeset hiljada šesto sedamdeset treća žaba I reče: „Kva, kva, kva, kva, kva - kuda pedeset hiljada šesto sedamdeset druga, tu neka pode i pedeset hiljada šesto sedamdeset treća - i pljus u vodu! (Smeju se svi sanjivi.) I hitro na brodsku ogradu skoči pedeset hiljada šesto sedamdeset treća - a gde je pošla pedeset hiljadašesto sedamdeset druga, tu neka pode i pedeset hiljada šesto sedamdeset treća - i pljus u vodu!
TAHIMOTO (kao knez): Dosta, dosta, prestani, dobićeš za nagradu sve što želiš!
(Svi se smeju. U taj mah u sobu upada trgovac Gonta u pratnji dvojice slugu s bičevima.)
GONTA: Na noge svi! Ko je ovaj mladić?
OTOMO: Verenik naše ćerke, zidar s mora, Tahimoto.
GONTA: Platno, dajte mi platno! Što više platna I ni reči neću da čujem.
O-CURU: Ja ne mogu više... ja ne smem... više da tkam...
OTOMO: Ja to neću dopustiti.
TAHIMOTO: Ni ja, O-Curu mi je rekla da je rad na razboju do smrti iscrpljuje.
GONTA: Ćuti, ništarijo zidarska! Ti zidaš hram za kneza, a knez je izdao naredbu da donesem platno tvoje verenice. U pitanju je moja glava.
OTOMO: Odlazite iz koje kuće!
GONTA: Pre ćete vi otići u smrt!
O-CURU: Ne bojte se, ne plačite! Do jutra, platno će biti izatkano - samo ne ulazite u sobu; vi znate moj uslov: ne želim niko da me gleda dok radim.
(O-Curu ulazi u sobu s razbojem i zatvara za sobom vrata. Počinje muzika tkanja: kirakara-ton-ton-ton,
kirakara-ton-ton-ton.)
GONTA: Ja moram da vidim kako to ona radi. U pitanju je moj život!
(On mahnito sa slugama poleti u sobu s razbojem.
Otvorena vrata otkriju za razbojem - ŽDRALA.)
GONTA: Tamo je ŽDRAL, tamo je ŽDRAL, tamo je ŽDRAL! To su nečista posla, to su zli duhovi. Devojka se pretvorila u ždrala!
(Gonta u velikom strahu izleti sa slugama; čuje se ritam razboja: kirakara ton-ton-ton, kirakara ton-ton-ton! Scena se zatamnjuje. Prestaje muzika tkanja i pojavljuje se jutro.)


IX SLIKA
NAMIKI: O-Curu!
SANUKI: Ždralana!
KIJEVARA: Izadi iz sobe!
HAROMITI: Poigraj se s nama, ili priču ispričaj!
(Otomo, Zuki i Tahimoto udu u sobu s razbojem)
OTOMO: U sobi je tiho.
ZUKI: U sobi nema nikoga.
TAHIMOTO: Na podu leži prekrasna tkanina, a svuda unaokolo je rasuto ždralovo perje.
(Svi izlaze iz kuće i zovu devojku.)
OTOMO: O-Curu, O-Curu, ti si tkala platno od svoga perja. Zašto si to radila, devojčice moja?
ZUKI: Ždralana, odazovi se!
TAHIMOTO: O-Curu, moja O-Curu, vrati se! Za tri dana idemo na more. U našu kuću.
KIJAVARA: Gledajte! Gledajte u nebo!
HAROMITI: Ždral, to leti ždral!
SANUKI: Pa to je isti ždral koji je bio za razbojem. Slušajte kako tužno plače. Evo ga, sve kruži nad kućom...
NAMIKI: Kako teško leti.
OTOMO: Naša dobra O-Curu.
ZUKI: Vrati nam se...
TAHIMOTO: Vrati se... moja O-Curu, vrati se!
(Svi glumci se pretvore u živu sliku. Uz muziku finala čuje se glas.)
Pričaju da na jednom dalekom ostrvu ima plavo jezero. Tamo su ribari videli ždrala s iščupanim perjem. Hoda ždral po obali i sve pogleda na istok gde žive starac Otomo, starica Zuki i verenik Tahimoto.

KRAJ