Miroljub Nedović, Riki - Veliki princ

Miroljub Nedović, Riki - Veliki princ

Postod branko » 13 Dec 2010, 18:07

Miroljub Nedović - Riki

Veliki princ


• Šta? ... Istinita bajka.
• Kada? ... Ovih dana.
• Gde? ... Stan
• Za koga? ... Za nedorasle
• Kako? ... Poetično, smešno i poučno
• Ko? ... Dragan Milić (On.) ... veliki-mali princ
• Pajac... lutka koja govori
• Kapetan Kuk... lutak ili maska koja govori
• Zvončica... lutak ili maska koja govori
• Plišani meda... lutka koja ne govori
• Zlatokosa... lutka koja ne govori
Kad ispod sloja prašine
pajac i lopte provire
po sobi igraju senke
i stare slike neke
Sećanja, šarena reka
i tiha pesma daleka
u neke čarobne sate
mogu detinjstvo da vrate

/refren/

Veliki prinče
moj dečače sjajni
kovčeg pun tajni
i sećanja daj mi
seti se mene,
pronađi sebe,
ko si ti ne zaboravi
(tekst songa Biljana Stojanović)
(Stan-sto, stolice, oramarić i fotelja... Zidni sat...
Televizor, telefon, telefon-sekretarica, radio...
ON ulazi u stan.
Poslovno odeven - odelo, mašna, mantil preko ruke i akten-tašna.
Zviždukom pojača svetlo. Baci mantil i tašnu na fotelju... Udarcem šake o šaku upali radio... Kreće neka glasna muzika koja iritira... Dva puta udarcem šake o šaku smanji radio... Uzima bocu pića iz šank - naspe piće i uključi radio-telefon sekretaricu... Preslušava, sedi i pije piće...)
GLAS1: ... Dragane, mama ovde... Tražila sam te u kancelariji, rekli su mi da si izašo... Dođi u nedelju na ručak, nismo se videli celog meseca... I tata te puno pozdravlja...
GLAS 2: ... Draganče, ja sam... Ivan... Ako nisi zauset poslom kao i obično... Imam dve karte za utakmicu... Javi se... Ćao!
GLAS 3: ... Miliću... Javite se direktoru Jociću čim budete stigli... Ili još bolje... Dođite hitno ponovo u kancelariju... Hvala...
(Ustaje, ponovo udracem šake gasi radio a pucketanjem prstiju pali televizor - na programu su vesti o nekakavim ratovima, elementarnim nepogodama, nesrećama... Dok to traje on skida sako i kravatu, raskopčava gornje dugme na košulji, sve ovo nemarno baca po stolicima... Zazvoni telefon... Dva puta pucketa prestima i TV se stiša a on se javlja na telefon...)
ON: ... da ja sam... Primio sam poruku... Ali nemam nameru da se vraćam, samo što sam došo kući... Ali shvatite, radio sam 18 sati, potreban mi je odmor... Ne znam šta će direktor reći ali ja stvarno nisam sposoban za tako nešto...
(Revoltirano spusti slušalicu... Taj zvuk pojača TV... Pa ga on pucketanjem prstiju ponovo smanji... Pođe da nešto uradi kad zazvoni zvono na vratima... Pođe prema izlazu, zazvoni i telefon... Taman da se vrati ponovo zvono na vratima... on nastavi prema vratima ubrzano ... Telefon i dalje zvoni..)
ON (off): ... Da... ne... Ne trebaju mi čestitke jer još nije nova godina... A i ko danas kome piše čestitke kad postoji telefon.
(Telefon i dalje zvoni... On zalupi "prodavcu" vrata i dotrči do telefona.)
ON: Da... Ama reko sam vam... Ne... neću doći ponovo na posao, ne zanima me šta je Jocić rekao...
(Zalupi slušalicu - TV se pojača... Zbunjen i besan pomešao zvučne signale... Tapšući rukama umesto da televizor smanji on upali radio... Glasno-besna muzika, se pomeša sa reklamama sa TV-a... To ga još više zbuni i on počne da tapše...
Radio počne da menja stanice... U celu buku se uključi i zvonjava telefona... On sada počinje da pucketa prstima – tapše - zviždi... Radio i TV se naizmenično pale, gase, pojačavaju, zbog zvižduka i svetlo menja intezitet jačine...
Telefon zvoni.
Već gotovo poludeo, prvo iščupa telefonski priključak, potom tresne nogom u televizor i baci radio na pod... Dotrči do senzorskog prekidača za svetlo i nekim predmetom koji je usput pokupio počne da udara po njemu... Za trenutak se sve utiša... Polumrak... Sačeka nekoliko trenutaka , oslušne tišinu i izmoren sedne...
Telefon zazvoni jednom kao na izdisaju... On skoči i prebaci mantil preko njega... Kao boreći se sa nekom zveri... Ubije ga ispod mantila... Stidljivo se javi i televizor nekim zračkom svetlosti pa onda jedva čujnim tonom... "Neprijatelj je ješ živ - treba ga dokusuriti"
Pošto je sa telefonom završio ležeći na podu... počinje da puzi krijući se iza prevrnutih komada nameštaja ... Kada se televizor pojača on se primiri... A kad utihne... ponovo krene u akciju... puzeći dođe do TV-ove tastaure... Jednim udarcem u nju ton nestane, slika se izgubi, ostane samo beličasta svetlost da izbija iz njega... Pobedio je još jednoga...
Iz radosti ga prene zvono na vratima... Sada već zna šta će... pa pretrčavajući iz jednog ugla u drugi dođe do preko-puta izlaznih vrata... Skine cipelu i gađa u zvonce... Prvi je promašaj... Skine i drugu , bolje nanišani , i zvono "izdahne"... Okreće se prema radiju očekujući neku njegovu reakciju... Ništa se ne događa... Ustaje lagano i sa pesnicom na "gotovs" prilazi mu polako... Izvuče i njegov gajtan iz struje... Još je na oprezu... Okreće se da vidi da li ima još "neprijatelj a" u blizini... Počinje neko pištanje... Okreće se oko sebe... Dok ne prepozna odakle dolazi zvuk... Sa njegovog pojasa... Pejdžer... Skine ga sa kaiša... Pogleda i baci... Pobedio je...
Stan je u haosu... Polumrak... Sto prevrnut... Komadi odeće razbacani po podu... Iz TV-a ide svetlo koje baca senku na zid (rikva nd) ... On sedi na podu umoran, iscrpljen i bezmalo srećan... Počinje da se smeje... Smeh mu donese neku novu snagu... Počinje da zviždi, tapše, pucketa prstima... Ali sve ostaje nepromenjeno... Počinje da vrišti... Okreće se, skače...
Sedne tako da rukama može da pravi sneke na zidu...
Počne da se igra praveći razne figure-senke...
Kada napravi KOKOŠKU... Počne da imitira s e kretaricu .)
ON: ... smesta da ste došli u kancelariju i da se javite direktoru Jociću...
(VUK - imitira direktora.)
... Miliću... meni nema pogovora... grrrr...
(ZEC - svojim glasom.)
... gospodine direktore, radim i vikendom i praznicima... ali...
(VUK - direktor.)
... poješću te zečiću... grrrr
(SVINJA - nekoga sa TV-a.)
... ako jedan obzir uzmemo u obzir... grok... onda taj obzir više ne dolazi u obzir... grok...
(ĆURKA - neku estradnu zvezdu.)
... kad bi bio ranjen, krvi bi ti dala ...
(LABUD - umilnim glasom.)
... zdravo, dečače...
(Ova igra mu se baš dopala pa se zasmeje i spusti ruke... ali senka labuda ostane... Pogleda sa nevericom u senku i u svoje ruke... Labud je u dalje tu..)
ON: Šta kažeš?...
(Okrene se iza sebe... Kao da mu se neko obratio samo njemu čujnim glasom...)
ON: Ko je to?
(Skoči , počinje da traži po stanu...)
ON: Šta?
(Pogleda u labuda na zidu .)
ON: Nemoguće ... Ja počinjem da ludim... JA sam poludeo...
SENKA Ne poludeo... Podetinjio ...
ON: Ti znači postojiš?
SENKA Kako za koga.
ON: Aha ... (Kao shvatio je.)
(Dotrči do telefona... Zaboravljajući da ga je predhodno "ubio"... Okreće broj.)
ON: ... Alo, milicija... Bolnica... Vatrogasci... Ja sam poludeo... raZgovaram sa senkom na zidu... Sa labudom...
(Shvati da telefon ne radi ... Spusti slušalicu i pobegne iza prevrnute fotelje... I tu se sakrije.)
SENKA Labud... Ili kamila... Ili nosorog... Bik... Orao ... Ili...
(Senka se pretvara u svaku od pomenutih figura... A potom izlazi onaj koji pravi senke... To je "ON-senka"... On ne može da poveruje videći svoju sopstvenu senku kako sama upravlja sobom... Skoči iz "skrovišta" i isključi televizor iz struje ... Svetlo nestaje a sa njom i senka.
Pojavljuju se Kap.Kuk i Zvončic a .
ON ukočen i nem, raskolačenih očiju... Kao lutak.)
ZVONČICA: Gde smo mi sada?
KUK: Nalazimo se u asteroidu B612...
ZVONČICA: 612?
KUK: Broj sam rekao samo zbog odraslih... Odrasli vole cifre...
ON: Ne ovo ne može biti istina... Žmurim i brojim do deset... Kad otvorim oči nestaće sve ovo ludilo... (Zažmuri.) Jedan... Dva... Tri...
KUK: Šta sam ti rekao...
ZVONČICA: Kako si znao?
KUK: Poznajem planetu na kojoj živi jedan crveni gospodin.On nikada nije pomirisao cvet. Nikada nije gledao zvezdu. Nikada nikoga nije voleo. Nikada ništa drugo nije radio osim sabiranja... I po ceo bogovetni dan ponavljao:"Ja sam ozbiljan čovek... Ja sam ozbiljan čovek". I zbog toga se nadimao od ponosa...
ZVONČICA: Ali to nije čovek već gljiva!
KUK: Odrasli su takvi...
ZVONČICA: Već milionima godina cveće stvara trnje. Milionima godina ovce ipak jedu cveće.Zar nije ozbiljan onaj koji pokuša da shvati zašto se ono toliko muči da stvori trnje koje nikada ničemu ne služi? Zar rat ovaca i cveća nije važan? Zar to nije ozbiljno i značajno...
KUK: Kad odrasteš... Ne više... Zato sam ja ovde da ubijem njegove detinjarije... I ostavim gljivu da klija...
ZVONČICA: Stani, kapetane!
KUK: Ne zadržavaj me... Žurim...
ZVONČICA: Možda se dečak u njemu i probudi...
KUK: Nemoguće... Ovaj je mnogo preozbiljan... Videla si... Niušta ne veruje...
ZVONČICA: Možda će Paja moći.
KUK: Koji Paja?
ZVINČICA NJegov pajac.
KUK: Kasno je... (Vadi mač i polazi prema Draganu.)
(Zvončica vadi sat-budilnik... Čuje se otkucavanje... Tik-tak... Tik-tak... Kapetan se trgne...)
KUK: To je on!?
ZVONČICA: Ko?
KUK: Onaj prokleti krokodil... Bežimo...
ZVONČICA: Hihihi.
(Zvončica se pakosno nasmeje i ode za njim.)
(Kao da su bili u prolazu, kroz misli... kako Se pojaviše Kuk i Zvončica iščeznu...)
ON: ... Devet... Deset...
(Otvara oči... Nema nikoga... Skoči... Optrči sobu i gleda u svaki kutak ali ništa ne nađe.)
ON: ... Znao sam da stres i napor moraju negde da udare... Plašio sam se infarkta... Kod muškaraca u mojim godinama to nije retkost... Plašio infrakta - priželjkivao čir... Kao manje zlo... Srednje rešenje... Suma-sumarum... Podilkanio sam... Ili je to od umora?...
Možda je od umora?!...
Sigurno je od umora!
(Kako već sedi na podu... Okrene se i legne... Da odmori... Možda bi i zaspao da u sobu ne upadne lopta... Otkotrlja se i stane... On se pridigne gleda u loptu.)
ON: Ako sada i ova lopta progovori, definitivno sam lud.
(Gleda u loptu ništa se ne događa, ponovo legne... Seti se pa ustane.)
ON: Lopte ne mogu same da uskaču i iskaču iz sobe... To je protiv svih zakona fizike... Ali... Neću da proveravam... Možda ipak...
(Vrati se na spavanje.
Iza oborenog stola pojavljuje se lutka Pajaca... Razgleda po sobi... A onda se namesti sa namerom da sačeka Dragana da se probudi... Osetivši nečije prisustvo... On otvori oči... Pridigne se... Pogleda u pajaca... On mu se obrati.)
PAJAC: Zdravo, Debeli...
(On ne može da veruje... Možda se nije probudio... Počne da lupa sebi šamare i štipa se po obrazu.)
ON: Probudi se...
(Kad ustanovi da je i posle toga lutka još tu, odmah počne da vrišti... Pajac zapuši uši i sačeka da se ovaj umori od dreke.)
PAJAC: Debeli, zašto urlaš toliko?
ON: Ko si ti?
PAJAC: Zar me ne prepoznaješ?... Tvoj Pajac!... Paja!
ON: Lažeš... Moj Pajac nikada nije znao da govori.
PAJAC: Kako smo onda razgovarali u igri?
ON: Ja sam govorio a ti si ćutao...
PAJAC: Znači prepoznao si me... Rekao si -TI si ćutao.-
Već je bilo vreme da me se setiš... Debeli. U onom ormanu je bilo odvratno... Puna su mi usta prašine... A moljci... prava napast...
ON: Nemoj da me zoveš Debeli.
PAJAC: Kao mali si bio...
ON: Kao mali sam bio... Sad više nisam... Jasno!
PAJAC: Kako onda da te zovem?
ON: Nikako... Da me ne zoveš... I ja tebe nisam zvao... Ne znam odakle ti ovde...
PAJAC: Iz ormara...
ON: Iz kog ormara?
PAJAC: Onog sa igračkama...
ON: Rekao sam majci da sve igračke baci.
PAJAC: Nije ih bacila... Čuva za unuke...
ON: Kakve unuke... Šta lupaš... Nisam oženjen...
PAJAC: Znam...
ON: Odakle znaš... Reko ti plišani meda... ?
PAJAC: Ne... NJega su još prošle godine moljci pojeli... Šta ćeš... Loš materijal... "Ti si za mene još samo mališan nalik stotinama hiljada drugih dečaka. I nisi mi potreban. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica... Ali, ako me pripitomiš, bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu"
ON: Čekaj... To govori lisica Malom Princu... Iz knjige...
PAJAC: Vidiš da nisi sve zaboravio.
ON: Mora da sam popio neku halucionu drogu... Stojim nasred sobe i razgovaram sa krpenom lutkom... Ali od čega je bolest od toga i lek... Gde je taj sanduk sa igračkama?
PAJAC: U tvojoj sobi... Služi ti kao radni sto... Kompjuter je na njemu.
ON: Sad ću da se vratim.
(Izađe besno.
Iz ofa se čuje bolno-besan krik.)
ON: (OFF.) PAJO UBIĆU TEEE!!
(Utrčava u sobu sa igračkom sljomljenog mača.)
ON: Moj kompjuter!
PAJAC: Znam. Slomio se... Smetao mi je dok sam izlazio iz sanduka.
(ON pokušava da Pajaca ubode mačem ali mač je polomljen i Pajacu ne može da škodi.)
PAJAC: ... Nemoj, golica me...
ON: Znaš li koliko on vredi?
PAJAC: Pretpostavljam, jako puno.
ON: Previše-jako-mnogo-puno...
PAJAC: Ti si polupao sve po kući... A mene napadaš zbog jednog kompjutera... Buco, nije lepo.
ON: Ne zovi me Buco... Inače ću od tebe da napravim krpu za sudove... Ono sa senkom?... To si ti?
PAJAC: Trik... Mala šala... Dopalo ti se?
(ON nervozno šeta po sobi...)
ON: Ovo je šašavo... nema nikakvog smisla... Ja sam odrastao čovek... ne verujem u čuda... Ne verujem u baba-roge, ne verujem u patuljke, čak ni u Deda Mraza ne verujem...
(Onda kao da ga je pajac pitao on odgovara.)
... U kompjuter verujem, nego šta... U to svi veruju... To je mašina. Radi na one... male čipove, ovako male...
(Odgovara na lutkino nepostavljeno pitanje.)
... Da... I život mi se pretvorio u kompjutersku video igru... Taman rešiš jedan problem i misliš da će sada biti sve u redu... Kad ono, mućak... Prelaziš na viši nivo... Sa većim i težim problemom...
(O d govara Paji.)
... Lakše je u video igrama... postoje pravila... Imaš tri života... Ako jednom pogrešiš... Imaš još dva, da se izvučeš... Popraviš... Kad se igra završi... pritisneš "reset". Pa sve ispočetka...
(Paja ga "nemo" pita a on mu o d govara.)
... Zeznuli su nas, Pajo... Sve nas su zeznuli... Gurnuli su nas u život, a da nam niko nije objasnio pravila... Niko nam nije pokazao ko je "bed gaj" a ko je "gud gaj"... Niko mi nije uvalio džojstik u ruku... ne mogu sve da kontrolišem bez džojstika...
(Paja ga nemo teši.)
... Ne plačem... Što bih plakao... Veliki sam ja za plakanje.
(Shvati da "telepatski" razgovara sa lutkom i gotovo vrisne.)
AAAAAA!
(Uplašeno se odmakne od Pajaca.)
Ti ništa ne govoriš a ja te čujem?
PAJAC: Tako smo i nekad razgovarali.
ON: Da, ali...
PAJAC: Gde je onaj Mali princ koga sam tako dobro poznavao.Sada si se pretvorio u stanovnika četvrte planete... Iz Egziperijeve priče.
(ON ga zbunjeno gleda... Priseća se.)
PAJAC: Prestao si da veruješ, Buco.
ON: Kome, i u šta danas da verujem?
PAJAC: Prvo u sebe i u svoju maštu... A zatim u igru... Prestao si da se igraš.
ON: Odrasli se ne igraju... NE GAZE TRAVU
NE ULAZE GDE PRISTUP NIJE DOZVOLJEN
NE PUŠE GDE JE ZABRANJENO
Zabranjeno lepiti plakate!
Zabranjeno kupanje!
Zabranjeno slikanje!
Zabranjeno preticanje!
Zabranjeno pecanje!
Zabranjen razgovor sa vozačem!
Zabranjen prolaz!
MOLIMO VEŽITE SE!
(Dok je on ovo pevao-recitovao... Pajac se izgubio.)
ON: ... Osećam... Da mi se noge koče... Ruke rade mehanički... Glava takođe... sve više postajem LUTKA, u svetu pravila, zabrana, šablona... Pajac u seriji miliona drugih... Sa istim odelima, navikama... "Ormanima"... Neću da budem lutka!... Lutke ne mogu ovo da urade...
(Uradi kolut napred.)
... Ni ovo...
(Kolut nazad... Stav o šake... A onda nastavi da se ludira i blesavi... Krevelji... Skače, igra loptu.)
ON: Ti ne možeš ništa od ovoga... Ajde probaj!
(Pajaca nema.)
Pajo, gde si...
(Počne da gleda okolo... Da ga traži...)
... A tako znači... Nova igra...
(Shvatio je... Pa zažmuri.)
EN DEN DINI
SAVA RAKA TINI...
(Dok on izgovara brojalicu... Pojavlj uj e se Zvončica...)
ZVONČICA:... Vidiš! Rekla sam ti!
(Pojavljuje se Kuk oprezan da se slučajno u blizini ne nalazi i krokodil...)
KUK: Samo se pravi... Poznajem ih ja dobro.
ZVONČICA: Koga?
KUK: Odrasle.
ZVONČICA: On je drugačiji.
KUK: Nije... Kada pričaš odraslima o nekoj osobi oni ti ne kažu:"Kakva je boja njegovog glasa? Koje igre najviše voli? Da li ima zbirku leptira?
Oni vas pitaju Koliko ima godina?
Koliko ima braće?
Koliko je težak?
Koliko zarađuje?
Samo tada smatraju da ga poznaju...
Ako kažeš odrasloj osobi... "Video sam lepu kuću od ružičastih opeka, sa muškatlama u prozorima i golubovima na krovu"... oni nisu kadri da zamisle tu kuću... Treba im reći Video sam kuću od sto hiljada...
Tada uzvikuju Kako je to lepo !
ZVONČICA: Govoriš mi "Maloga princa"... ali postoje valjda i Veliki prinčevi... Koji umeju da se igraju, raduju... Smeju.
KUK: Retko... A i njih smatraju ludacima ili klovnovima... Ja im zato pomažem u neku ruku... Dokusurim dečake i devojčice u njima i ostaju pravi ozbiljni ljudi...
ZVONČICA: Ali...
KUK: To i ništa ne boli... Čak i ne osete... Kad detinjstvo iščezne iz njih... Prestaju da gledaju crtaće, čitaju bajke... Da se igraju.
ZVONČICA: Pa to je užasno.
KUK: Prestaju i da čačkaju nos... Da se krevelje drugima... Da idu sa flekama na majici... Da se glasno smeju.
ZVONČICA: Pa to je dosadno.
KUK: Jeste... Ali su ozbiljni odrasli ljudi.
ZVONČICA: Ne dam... Ne može.
KUK: Ko tebe pita.
(Ponovo pođe mačem... A Zvončica ponovi trik sa satom i ponovo Kapetan pobegne glavom bez obzira.
Dragan dovršava brojalicu.)
... SAVA RAKA TIKI TAVA
ELEM BELEM BUF
TIK TAK TRUF... Polazim!
(Traži ga ali Pajaca nigde nema.)
ON: Znam... Hoćeš Ćorave bake.
(Vezuje kravatu preko očiju.)
VODIM BAKU NA PAZAR
DA JE PRODAM ZA DINAR
NIKO NE DA NI MARJAŠ
IDI BAKO KUDA ZNAŠ
(Sa povezom preko očiju ide i udara u predmete po sobi... Sa svih strana pojavljuje se još lutaka... Uz Pajaca tu su i ... Plišani Meda... Zlatokosa...
On, vezanih očiju, napipa Plišanog Medu...)
ON: Pajo...
(A onda se brzo trgne i povuče ruke.)
ON: ... Mačka.!!
(Spusti kravatu sa očiju.)
ON: Šta je sad ovo?... Postao sam Guliver u zemlji lutaka.
(Lutke ga samo gledaju... Pajac ćuti.)
Svi ste iz ormara? Ispade da sam ja bio neka Seka Persa, pa sam se samo sa
lutkama igrao.
PAJAC: Mede se sećaš... Ne liči na sebe, zbog moljaca... Dobio si ga za treći rođendan.
ON: Znam, stajao je na regalu u mojoj sobi.
PAJAC: Zlatokosa je Vesnina lutka.
ON: Ja se nisam igrao sa njom.
PAJAC: Nisi... ali si je stalno čupao i krivio, da bi naudio svojoj sestri.
ON: Samo kad se posvađamo.
PAJAC: A često ste se svađali. Zato i nema zlatne uvojke.
ON: (Pokajno Zlatokosi.) Izvini.
(Ona samo blago klimne u znak odobravanja.)
Oni... Ne znaju da govore?
PAJAC: Ti im nisi dao glasove.
ON: Ja?
PAJAC: Svako dete svojoj lutki daje glas, karaketer, osobine... Niste se "pripitomili"
ON: Ja sam dečak... Igrao sam se sa pištoljima, strelama.
PAJAC: Što si se više sa tim igrao... To je sve manje postajala igra... Rat i ubijanje je igra odraslih.
ON: I šta vi sad hoćete od mene?
PAJAC: Pitanje je, šta hoćeš ti od nas... Ti si nas zvao.
ON: Opet neki trik?
PAJAC: Nema trikova, Debeli... Onog trenutka kad su ti dosadile igračke odraslih, ti si nas pozvao.
ON: (Zamisli se) ... Uželeo sam se ... Klikera... Igramo na "keke"... sVako ima svoju "pajku"... Nema "iznos"... "Taksi u mesto"... "Sitan pelc"... Fudbal... na "viktorije"... To je ono znaš... Kad se podelimo u dve ekipe... Na jedan go... Golaman je neutralan... Simke, Ivan i ja... Gorča uvek brani... Druga ekipa... Klinci iz kraja... Majka me obavezno zove sa prozora... da svi čuju kako ne idem kući na vreme... "DRAGANEEE, AJDEEE KUĆIIII"... a drugari horski odgovaraju -"TETAA LJILJOOO SAMO JOŠ MALOOO". Simketova baba je umela da maže najbolji "mas na leba" koji sam u životu jeo.
PAJAC: Znam.
ON: Odakle ti znaš?
PAJAC: Tako. Znam.
ON: Prepeče hleba na plotni... Onda ga istrlja češnjevima belog luka... Da upije miris... Onda ide mast... A odozgo... So i aleva paprika...
Al zato moja LJilja kad napravi palačinke sa džemom od šljiva... Po Carigradu se pričalo o tim palačinkama.
PAJAC: Znam.
ON: Ma nemaš ti poima... Ja i sada kad se zaželim detinjstva odem kod mama LJilje i tražim palačinke sa šljivama...
PAJAC: Debeli, ti izgleda ništa nisi shvatio... Sve ja to znam... Tvoje uspomene su i moje uspomene... Pamtim kada si slomio nogu, skačući sa tamo nekave garaže... Garažu nikad nisam video... Jer me tamo nisi vodio... Ali znam da smo se tada najviše igrali... Ovde u sobi.
ON: Znaš i da sam ja slomio prozor... A okrivio Vesnu?
PAJAC: Znam.
ON: I danas osećam krivicu zbog tog prozora.
PAJAC: I to znam... Celu noć nisi spavao... pa si se ujutru pravio bolestan... da ne ideš u školu.
ON: Znaš i za cigarete?
PAJAC: Aha.
ON: I za one bezobrazne slike?
PAJAC: Zajedno smo ih gledali noću pod ćebetom uz baterijsku lampu...
ON: Nisi valja nekome pričao o tome?
PAJAC: Kome?... Samo ti možeš da me razumeš.
(Sa olakšanjem.)
ON: I koliko toga pamtiš...
PAJAC: Sve do onda kada je u posetu trebala da dođe ona devojčica koja ti se jako sviđala...
ON: Ivana?
PAJAC: Da, ona... I onda si nas sve sakrio u onaj odvratni orman... (Počne da viče.) Da se borimo sa moljcima, prašinom i mrakom...
ON: Smiri se, Pajo...
PAJAC: (Besan i dalje.) Mnogo kasnije... Rekao si majci da nas baci u đubre... Što ona srećom nije poslušala... I sada smo ovde... Slušamo tvoje patetično naricanje za detinjstvom... Koje samo ti pamtiš... I niko sem tebe...
ON: Polako... (Smiri Pajaca) ... Izvini... Izvinite svi... Evo... Obećavam da vas neću vraćati u orman... Obećavam... Da ću još sutra dati nekom da popravi Medu.
PAJAC: Kasno je, Dragane... Ne možeš više da budeš Mali princ, niti ja mogu da budem ona ista lisica... Ni ruža... Nikada te više neće biti briga je li Ovca pojela Cvet... Niti da li je to šešir ili zmija koja je pojela slona...
ON: Zašto kasno?... A kako sada?... Zašto onda?
PAJAC: Da te podseti da možeš... Da umeš... Kad ti se srce uznemiri a duša uzjoguni... Kad se probudi onaj buntovni različak u tebi... Mi ćemo uvek biti tu... Možda nećeš uvek moći da nas razumeš... Ali znaćeš... Sada znaš... Mnogi to nikada ne saznaju...
ON: Stani... Šta to pričaš... Kuda ćete...
(Na satu počinje da otkucava ponoć - 12 sati-... I sa svakim otkucajem lutke postaju sve beživotnije... Do zadnjeg otkucaja kada ostanu samo obične "ne-žive" lutke.)
ON: Pajo... Medo, Zlatokosa... Pajo !
(Uzima ih u ruke ali sada su oni samo stvari kao i sve lutke... On uzima lutke otresa ih od prašine i lepo poređa sedne na sredinu scene... Mrak... Samo svetlo na njemu...)
ON: (Citat sa kraja knjige Mali princ , Egziperi.)
"... Od tada je prošlo šest godina... Još nikada nisam pričao ovu priču...
Bio sam tužan ali sam govorio "To je zbog umora... Sada sam se malo utešio... To jest ne sasvim... Ali pouzdano znam da se vratio na svoju planetu...
A ja volim noću da slušam zvezde.To je kao da zvoni pet stotina miliona praporaca... Za vas koji isto toliko volite maloga princa, kao za mene, nema ničeg važnijeg na svetu od toga da li je negde, ne znamo gde, neka ovca koju ne poznajemo pojela ili ne jednu ružu...
Pogledajte nebo. Zapitajte se Da li je ovca pojela cvet ili nije... I videćete kako se sve menja...
A ni jedna odrasla osoba neće nikada razumeti zašto je to toliko značajno.
... Ako jednoga dana otputujete u Afriku, u pustinju.
Ako vam se desi da prođete tuda, preklinjem vas, ne žurite, pričekajte malo tačno ispod zvezde. Ako vam tada priđe neko dete, ako se smeje, ako mu je kosa zlatna, ako ne odgovara na postavljena pitanja, sigurno ćete pogoditi ko je... Tada budite dobri... Ne ostavljajte me tako tužnog... Brzo mi pišite da se vratio... "

KRAJ
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10606
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Povratak na POZORIŠNI TEKSTOVI ZA DECU

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost

cron