Jelena Popadić - Velika tajna

[branko]

Jelena Popadić

Velika tajna

- radio-igra za decu -

LICA:
1. Mama, mama, 35 godina;
Loptika Okruglikus;

2. Tata, tata, 36 godina;
Bantu Džo Banana;

3. Mata, pravi mali muškarac, 7 godina;

4. Đina, mala pametnica sa enciklopedijom u ruci čak i za Novu godinu, 7 godina.

5. Jovanka, deca je zovu Joja, usamljena komšinica, oko 65 godina.

SCENA 1:

(Tiha muzika u pozadini. Mama pevuši.)

TATA:
Još samo četiri i po sata i počinje nova godina. Molićemo se da bude još lepša nego ova.

MAMA:
Da, dočekaćemo je sa našom dečicom. Pevaćemo i igraćemo cele noći! (pevuši) Još da se spremimo...

(Otvaranje i zatvaranje fioka.)

MAMA:
Ju, ju, ju... Dođi brzo. (čita) Prima: Deda Mraz. Šta je ovo?

(Cepanje koverti.)

MAMA:
Ti ovo nisi poslao?!

TATA:
Ne mogu na sve ja da mislim.

MAMA:
Ali, tebi su ih deca dala da pošalješ Deda Mrazu. Ova pisma nisu ni došla u moje ruke... (milo) Dušice moje... (čita) "Dragi Deda Mraze, (letimično prelazi preko teksta) ove godine ja neću tražiti nikakav poklon. Ja te samo molim da mi, kada budeš došao, šapneš neku veliku tajnu, koju niko ne zna - samo ti. Kada otkrijem tu tajnu, postaću slavna i moje ime će ući u neku od enciklopedija. Voli te i ljubi Đina. " (milo) Pametnica mamina...

TATA:
Naučila si decu da je taj bradati deda u crvenom kaputu svemoguć! Kakva zabluda!!!

(Šuštanje listova.)

MAMA:
(ne obazire se, nastavlja da čita) Ja samo želim... (letimično prelazi preko teksta) Deda Mraze, mnogo te pozdravlja Mata i jedva čeka da dođeš." Pogledaj!

TATA:
Ne želim da gledam, oni pišu pisma nekome ko ni ne postoji.

MAMA:
Govoriš tako zato što ti Deda Mraz nikada nije preko noći ostavio poklon ispod jelke. Meni je ostavljao svake novogodišnje noći i ja znam da on zaista negde živi.

TATA:
To ti je ostavljao Božić Bata!

MAMA:
Božić Bata dolazi za Božić, a ne za Novu godinu - kao prvo. A kao drugo - ja nikada u svom životu nisam videla tog Božić Batu.

TATA:
A Deda Mraza kao jesi?!

MAMA:
Videla sam ga mnogo puta. Uostalom, naša deca vole Deda Mraza i tu priča staje.

TATA:
Shvatiće oni da sam ja bio u pravu.

MAMA:
Ti nemaš pojma sa životom!

TATA:
Odrasli smo... Ne priliči ti više da sanjaš...

MAMA:
Ma nemoj! Sanjaj ti svog Božić Batu. Ili nemoj uopšte da sanjaš i ostani (karikira) priličan svojim godinama.

(Šuškanje po fioci.)

MAMA:
Čekaj, čekaj, u ovoj fioci ima još jednog pisma. (čita) "Primaju: Mama i Tata"

TATA:
Daj to meni! Tu nam deca sigurno pišu da je pametno što nismo poslali pisma.

(Cepanje koverte. Šuštanje lista.)

TATA:
(čita) "Dragi Mama i Tata, ova Nova godina će za nas biti drugačija od svih prethodnih i drugačija nego što je svoj ostaloj deci sveta. A za to ćemo se zahvaliti baš vama. " Misle - meni. Oni su pametni i shvatili su da je Deda Mraz čista izmišljotina. (nastavlja da čita) "Dok će se sva deca Novu godinu dočekati u čekanju Deda Mraza, mi ćemo tugovati... (posustaje, tiše i nerazgovetnije) Zato što nam Deda Mraz neće doći, a iako dođe... " (nesigurno) Evo ti, čitaj ovo pismo, dosta sam ja čitao, ja moram začas... napolje...

MAMA:
Aaaa,. Ne dopada ti se šta tu piše... Ja ću nastaviti, ali ćeš i ti saslušati do kraja. Kaže: (letimično prelazi preko pročitanog teksta; čita) "A iako dođe, bolje da nas ne vidi, jer on sada sigurno misli da smo zaboravili na njega i zato mu nismo pisali pisma. Možda pomisli da smo dobili neke lepše poklone i da nam on više nije potreban. A možda i dođe sa pogrešnim poklonima? Mi smo jednoglasno odlučili da se nećemo pojaviti pred Deda Mrazom, jer mi za stid znamo, ali, izgleda, da vi ne znate. Sramota je da vas mi, kao deca, tome učimo. Jednoglasno smo odlučili, takođe, da se odričemo vaše ljubavi i da od danas ne razgovaramo sa vama. Ne pokušavajte da nas odobrovoljite. Vaša bivša deca - Mata i Đina; 31. decembar... " Au!

TATA:
Auu! (pauza) Moramo da nađemo načina da se deca razljute... (odlučnije) Ja ipak mislim da deci kažemo istinu o Deda Mrazu - da on ne postoji!

MAMA:
Gluposti! (pauza, za sebe) Možda mogu da ga pronađem. Moram! Pokušaću sve.

TATA:
Ja neću.

MAMA:
Dobro, onda ću deci reći da si ti zaboravio da pošalješ pisma. Oni će progovoriti sa mnom, a ti vidi šta ćeš posle toga.

(Okretanje broja na telefonu. Signal da je veza uspostavljena.)

MAMA:
Halo, dobro veče, izvinite, ovde je mama dvoje mališana...
MUZIČKI PRELAZ.


SCENA 2:

(Mama i Tata govore jako umilnim, poniznim i pravdajućim glasom.)

MAMA:
Dečice, sve smo pokušali.

TATA:
Verujte nam, dečice! To je bilo isto kao da smo slali pismo nekome ko ne postoji.

MAMA:
(zvanično i ljuto) Deco, da se ne biste ljutili na vašu mamu, ja ću vam priznati da je vaš otac zaboravio...

TATA:
(prekida je) Mi vas sada molimo da nam oprostite i počnete da razgovarate sa nama. Zvali smo ga, slali telegram... Kažu – prekasno je. Mo-li-mo vas.

MAMA:
Kupićemo vam poklone koje god poželite.

TATA:
Svakome po dva.

ĐINA:
Ne. Mi imamo princip! I u mojoj sveznajućoj enciklopediji piše da se životni princip mora poštovati.

TATA:
I vodićemo vas na sladoled.

MAMA:
Da, koji želite.

ĐINA:
Mateja, ovo postaje bljak. Ja predlažem da izađemo iz sobe.

MATA:
Slažem se.

TATA:
Deco!

MAMA:
(skoro kroz plač) Ali, mi vas volimo!

(Tresak vrata. Čuje se nerazgovetan Matejin glas iz druge prostorije.)

MAMA:
(šapatom) Dođi bliže vratima, da čuješ...

(Mateja i Đina se čuju iz druge prostorije.)

MATA:
(besno, ali tiho) Jesmo li se dogovorili da ne progovorimo sa njima ni reči?!

ĐINA:
Samo sam im rekla da ih ne volimo. I ostavi me na miru.

MATA:
Rekli smo - ni jed-nu je-di-nu reč sa njima. Od sada do kraja života!

ĐINA:
Kako je sve glupo... (tužno) Mato, kako bi bilo lepo da oni odu negde! Ako ne, celu Novu godinu ćemo presedeti u ovoj glupoj sobi.

MATA:
Voleo bih da pozovu našu Joju. Ona bi nas jedina razumela.

ĐINA:
Da... Mato, znaš, razmišljala sam, ona nam je pre nekoliko dana pričala priču o onoj usamljenoj starici koja svaki svoj rođendan pretuguje... Ona je, u stvari, pričala o sebi, Mato... (sa knedlom u grlu) Ona će i večeras biti sama... Kako bih volela da je ona naša baka!

(Koraci.)

TATA:
(tiho) Dođi ovamo. Jesi ih čula? (malo glasnije) Nema nam druge. Moramo da se dogovorimo sa gospođom Jovankom. Ona nam može pomoći; na primer, da im objasni da Deda Mraz ne postoji i da će im Božić Bata doneti poklon za sedam dana.

MAMA:
Uh!!!

TATA:
Dobro, polako... Kada bi oni hteli da odu rano na spavanje, onda bismo mogli da kupimo poklone i stavimo im pod jelku...

MAMA:
Odlična ideja! Oduvek sam znala da si ti moj pametni mužić! Dođi da te poljubim, a onda idi i zovi je.

TATA:
A zašto moram sve ja?!

MAMA:
Nego ko? Sve ovo je tvoja brljotina, ali ću te ipak poljubiti.



SCENA 3:

(Zvonjenje telefona. Nakon prvog zvona, javlja se Jovanka.)

JOVANKA:
Halo?

TATA:
(sa druge strane žice) Dobro veče, gospođo Jovanka. Spašavajte nas, molim Vas. Imamo jedan plan, a tu nam trebate Vi. Mnogo smo zabrljali.

MAMA:
(sa druge strane žice, dobacuje) On je, nisam ja.

TATA:
Morate da dođete što pre...

JOVANKA:
Šta se dogodilo?

TATA:
(sa druge strane žice) Duga je to priča... (glas se gubi)
MUZIČKI PRELAZ.


SCENA 4:

(Mata i Đina sve vreme govore tiho.)

ĐINA:
Mato, ako pokušaju da uđu u sobu... Videće da ih prisluškujemo.

MATA:
Ne poštuju oni nas, ne poštujemo ni mi njih! Dođi ovamo kod vrata...

(Kucanje na vratima, koja se potom odmah i otvaraju.)

JOVANKA:
Dobro veče. Evo, ja stigla...

ĐINA:
Zvali su Joju?!

TATA:
Svaka čast! Sedite. (kao prekorno) Kakva je to kecelja? Gde Vam je novogodišnja garderoba?

JOVANKA:
I onako ću sedeti sama između četiri zida.

ĐINA:
I mi ćemo, pa o tome niko ni ne razmišlja!

MAMA:
Zašto biste bili sami?

JOVANKA:
Nemam ja, deco, nikoga. Samo vas.

TATA:
Dođite i budite sa našom decom.

MATA:
(besno) Ništa im ne verujemo!

ĐINA:
(besno) Ništa!

MAMA:
Zašto da ne? Deca nam baš kažu: “Idite vi negde, a nama pozovite našu Jojicu, sa njom je sto puta zanimljivije.”.

MATA:
(tiho) Još i lažu?!

JOVANKA:
(razneži se) Srca moja! Njih je njihova Joja čuvala, pazila, hranila, šetala od kada su se rodili... Igraćemo cele noći...

TATA:
Ne, oni treba rano da legnu u krevet. Oni su mali.

JOVANKA:
Pa, večeras je Nova godina! (kroz smeh, pomalo maštalački) Ništa vi ne brinite. Ja se sa njima o svemu dogovorim. Prvo ćemo večerati, svašta sam spremila... Onda torte i kolači... Pa televizor, pa ćemo pevati, slaviti... Uuuuh! Do zore!

MAMA:
Mi bismo voleli da oni odu ranije u krevet.

JOVANKA:
Vi ste mi vrlo sumnjivi?

ĐINA:
I ona je shvatila da nešto nije u redu.

MAMA:
Nema tajni, ali je stvar komplikovana... Treba samo da ih pazite večeras, mi za to vreme moramo da... idemo na proslavu...

TATA:
Znači, da ih čuvate, nahranite i rano smestite u krevet, a onda Vi možete da slavite do zore.

JOVANKA:
(tužno) Ali, to opet znači da ću ja biti sama.

TATA:
Oni će biti tu, samo će spavati.

JOVANKA:
Ne dolazi u obzir! Ja znam koliko su oni maštali o ovoj noći...

ĐINA:
Samo nas ona voli!

JOVANKA:
Ma, ne. I tačka. I nisu oni tako mali.

MAMA:
Jesu, mali su!

MATA:
E, sada je dosta! Da im pokažem ja ko je mali!

(Otvaranje vrata, nagli tresak.)

ĐINA:
(kroz zube) Gde ćeš? Jesi li i ti poludeo?

(Nekakvo ćuoćrenje između Mame, Tate i Jovanke. Ništa se ne razume.)

ĐINA:
Vidiš da su te čuli maločas i zato sada šapuću. Sada nećemo znati šta nam spremaju.

TATA:
Šta da Vam kažem? (bespomoćno...) U pravu ste... Ipak je novogodišnja noć...

MAMA:
Trebalo je da im dođe i deda Mraz.

JOVANKA:
(promena tona, mnogo zainteresovanije) Je l’ to onaj fini gospodin od sedamdeset dve godine, što je prošle godine doneo poklone dečurliji? A, sećam ga se ja odlično.

TATA:
Čekaj, čekaj, mila, to je onaj gospodin o kome sam čitao u novinama - da hoće da se ženi? (tiho) Hmmmm... Da je (naglasi) slažemo da može da se spanđa sa njim?

MAMA:
Taj! (usklikne) Priznao si konačno! Sada i ti misliš da on postoji!

TATA:
Mislim da je on dobra prilika za Vas, gospođo Jovanka.

JOVANKA:
Da, ja znam njega od prošle godine! Mislite da bih ja imala ikakve šanse?

ĐINA:
Ovde se ne zna ko je luđi od koga!

MATA:
I Joja. Možda su se svi napili?

TATA:
Kao stvoreni ste jedno za drugo!

MAMA:
Sve smo smislili: on će doći, kao da donese poklone deci, u stvari, on je pošao da nađe ženu svog života. I mi mislimo da ste to baš Vi.

TATA:
I šta biste Vi mogli da uradite ako su deca budna? Ništa.

JOVANKA:
Ja bih se dogovorila sa njima...

TATA:
Ne, ne, ne, nikako oni ne smeju biti budni. U tim novinama još piše da on želi da razgovara nasamo sa mogućim budućim ženama. Najozbiljnije Vam govorim. Koja ne bude sama, odmah ispada iz konkurencije.

JOVANKA:
To već bitno menja situaciju!

MAMA:
Onda - dogovorili smo se?

JOVANKA:
Naravno. Ja odlazim do kuće da uzmem potrebne stvari i dolazim vrlo ubrzo.

(Koraci, otvaranje ulaznih vrata.)

ĐINA:
(tiho) Jadni mi!

MATA:
(tiho) Ne brini, Đina, samo da oni negde odu, neće nas Joja izneveriti. Oni sada misle da su je prevarili, u stvari je prevarila ona njih! Samo im je rekla da će nas strpati u krevet, kao bajagi, da ih se otarasi.

ĐINA:
Čekaj, čekaj, da li sada ovo znači da će Deda Mraz ipak doći?

MATA:
Pa, da! Ako je nisu slagali - to - to znači. Đina, sa njom je “živela sloboda”!

MUZIČKI PRELAZ.

SCENA 5:

JOVANKA:
A šta biste vi, deco, da se ja stvarno udam?

ĐINA:
A za koga da se udaš?

JOVANKA:
Mislila sam za tog vašeg dedu. Mraza.

MATA:
(smeje se) Pa, on se ne ženi. On deci raznosi poklone.

JOVANKA:
Ženi se, i te kako se ženi. Ne znam da li ste Vi primetili kako me je merkao prošle godine?

ĐINA:
On?

JOVANKA:
On, kad vam kažem!

MATA:
Ma, daj, Jojo, to je smešno...

JOVANKA:
Ma, čekajte... Ja možda nisam tako mlada, ali se još uvek odlično držim. Osim toga, mojim vradžbinama niko do sada nije odoleo, pa neće ni on. Samo da mi se dopadne...

ĐINA:
Šta si ti - neka veštica, Jojo?!

JOVANKA:
Hahahaha... Živi bili, pa videli!

ĐINA:
Čekaj, Jojo, oni su tebi rekli da će Deda Mraz večeras sigurno doći?

JOVANKA:
Kaže meni vaš otac, čitao u novinama: Deda Mraz je rešio da se oženi, ja se napravila kao da prvi put u životu čujem za to. A, deco, vama ću sada priznati, ja sam taj oglas već videla.

ĐINA:
I ti si videla? Stvarno?!

MATA:
A da li je pisalo da će doći i kod one dece koja mu nisu poslala pisma?

JOVANKA:
Da. Pisalo je da dolazi kod (naglasi) sve dece sveta i dole, u uglu strane, je pisalo da ove godine posećuje i one, kod kojih nikada nije bio, i one, koji nisu napisali šta žele za poklon, jer ove godine treba da nađe i ženu za sebe, pa mora da obiđe sve kuće. I on treba uskoro da stigne.

(Trenutak tišine - deca su ostala bez teksta.)

DECA:
Ura! Ipak će doći! (pevuše i vrište od sreće) Doći će nam Deda Mraz!

MATA:
(tiho) Čekaj, Đina, polako... Moramo da vidimo šta u vezi sa onim odlaženjem u krevet... (naglas, važno) I? Šta ti planiraš?

JOVANKA:
Da se udam.

MATA:
(usklikne od sreće) Ako Joja uspe da se uda za Deda Mraza, nama će onda Deda Mraz biti u komšiluku. Pošto nam je Joja kao baka, on će biti naš deka.

ĐINA:
Jojo, nećeš ništa da naudiš Deda Mraziću?

JOVANKA:
Čuvaću ga, paziću ga, voleću ga...

MATA:
I biće samo naš! Mislim tvoj, ali će nama stalno da donosi poklone?

ĐINA:
I da nas, na primer, odvede u školu, pa da sva deca to vide!

MATA:
Jojo, hoćeš mu ti reći da smi mi tvoji pravi unuci?

JOVANKA:
Naravno. Samo budite dobri. (maštalački) Da vam kažem, deco, ja oduvek sanjam stasitog, velikog muškarca, poznatog i priznatog u društvu. Nikada nisam volela zapuštene, debele i namrgođene. I mora da me voli...

MATA:
Deda Mraz se taman uklapa u to. Jojo, hajde udaj se za njega! To bi bilo super!

JOVANKA:
Moram. Ali, vi morate na spavanje, inače ništa od udaje.

MATA:
Ali, Jojo...

ĐINA:
(veselo) Mato, hajdemo na spavanje. I onako će nam Deda Mraz od sutra biti ovde svakog dana. Ako sada ne odemo, onda neće postati naš deka.

JOVANKA:
Ljubi vas Joja, hajde spremajte se.

(Koraci. Sporo otvaranje vrata.)

JOVANKA:
(za sebe) A ja moram da spremim vradžbine - za svaki slučaj.

ĐINA:
(tiho) Stani, stani, Mato... Jesi li čuo šta je rekla? Meni ovo ne izgleda da će se završiti dobro. Vraćajmo se u sobu. Možda ga začara, sludi i on zaboravi da treba da obilazi decu i daje im poklone.

MATA:
Vradžbine postoje samo u bajkama.

ĐINA:
Nije, Mato! (uplašeno) Jojo, obećaj nam da će i posle vradžbina Deda Mraz deci donositi poklone.

MATA:
(tiho) Đina, brzo proveri šta o tome kaže tvoja sveznajuća enciklopedija.

(Listanje knjige. Mata i Joja odlaze u drugi plan.)

ĐINA:
Valerijana... Vašar... Vetar... Većina... Nije to. Vikleri... Vina... Vrag... Vratilo... E, evo - vradžbine: vradžbine su (letimično prelazi preko teksta)... Dobro, dobro... Ljubavne vradžbine - videti pod Lj.

(Listanje knjige. Sat izbija jedanaest.)

JOVANKA:
(panično) Mili Bože, već je jedanaest, a ja još nisam ni počela da se spremam! Deco, vi sada morate na spavanje.

MATA:
Zašto?

JOVANKA:
Hoću da vas spakujem u krevet, pa da se spremim polako i natenane. U tom će on stići. Požurite, već me panika hvata. Ova trema - kao kad sam bila klinka, kao kad sam imala četr’es’ pet-šest godina... Uh, uh, uh...

ĐINA:
(brzo, tiho i letimično prelazi preko teksta) Ljubavne vradžbine: ranije je bilo rašireno verovanje da se raznim postupcima može pridobiti osoba suprotnog pola. Sada je to verovanje potisnuto od strane raznih naučnih i tehničkih otkrića, kao i načina života. (letimično prelazi preko teksta)... Ipak, na veliku žalost, još uvek postoji relativno veliki broj ljudi, koji se time bavi. To su uglavnom starije osobe... O, ne, to je znači ona! Dakle, starije osobe, koje... (letimično prelazi preko teksta) Uh! Mato, brzo! (šapatom) Vidiš, izgleda da stvarno postoje neke vradžbine kojima će možda sludeti našeg Deda Mraza. Piše da još uvek ima ljudi koji se ozbiljno time bavi. I piše da su u najvećem broju slučaja vrlo zle prirode - uništavaju i okreću dobro u zlo. Kaže da su jednom pokušavali to sa Deda Mrazom i da se nekoliko dece nije umešalo - sada ni jedno dete na svetu ne bi dobilo poklon. Evo, sve piše! Bojim se, Mato!

MATA:
(tiho) Moramo nešto da uradimo. (glasnije) Jojo, mi moramo da čekamo Deda Mraza budni. Zbog poklona, znaš...

JOVANKA:
Poklone će vam ostaviti tu, ali ja moram da budem sama kada on dođe. Nemojte da me ljutite!

ĐINA:
Nemoj da nas teraš na spavanje, sada će doći nova godina. Jojice, molimo te...

JOVANKA:
Reći ću roditeljima da me uopšte ne slušate! A onda - teško vama! (vikne) U kreeeveeet!

ĐINA:
Nemoj, Jojo, da vičeš. Mame i tate smo se odrekli, a i ti nas grdiš...

MATA:
Šta ti nju moliš... (odlučno) Nećemo da spavamo. (tiho) Đina, ona je sasvim poludela. (Jovanki) Zašto ti mi smetamo?

JOVANKA:
Tako sam se dogovorila sa vašim roditeljima. (vikne) Dobićete batine, u kreeveeet! Iz ovih stopa! (za sebe) Pa, neću preživeti, ako propustim takvu priliku. On se uklapa u sva moja merila - tako mi kažu. (vikne) Brojaću do pet. Jedan... Dva... Tri... Četiri...

MATA:
Dobro, krećemo. Mi idemo da operemo zube, a ti nam namesti krevet.

(Koraci. Otvaranje vrata. Brzo zatvaranje sa treskom, zaključavanje.)

ĐINA:
Zaključao si je u sobi?

MATA:
Jesam, samo ona još uvek ne zna da je zaključana! Nije čula. Da nismo mi nju, zaključala bi ona nas.

ĐINA:
Sve je krenulo naopačke. I kako će se sada udati za njega kada je zaključana?

MATA:
Otključaćemo kada bude vreme za to.

ĐINA:
Trebalo je već da stigne...

JOVANKA:
(iznutra) Deco! Deco! Zašto ste me zaključali?

MATA:
Mi? Nismo, Jojo. Probaj ponovo da izađeš?

(Drmusanje vratima.)

MATA:
Ništa ne brini, Jojo. Verovatno su vrata neispravna, pa su se sama zaključala. Naći ćemo onaj ključ... A ti za to vreme počni da se spremaš.

JOVANKA:
Otključaćete me sigurno?

MATA i ĐINA:
Naravno da hoćemo!

MATA:
Bitno je da mi znamo da će on sigurno doći...
MUZIČKI PRELAZ.


SCENA 6:

(Muzika u pozadini, neka od novogodišnjih pesama (“Pršti, pršti bela staza...").)

ĐINA:
Kasno je... Ipak neće doći. Uzalud smo se ponadali.

MATA:
Možda zbog nečega kasni. Đina, hajde vidi u toj tvojoj enciklopediji - šta piše - zašto bi Deda Mraz mogao toliko da kasni. Traži pod "kašnjenje". Ili možda pod "Deda Mraz"? Ne znam.

(Listanje knjige.)

JOVANKA:
(umilno) Dečice, odavno sam spremna. Pustite me. Vi morate na spavanje.

MATA:
Tražimo ključ.

JOVANKA:
O, Bože, Bože...

(Listanje knjige.)

ĐINA:
Nema.

MATA:
Neće doći. Sve su nas lagali. I ona nas je slagala.

(Dugo ćutanje. Najednom, zvono na vratima. Vrisak sreće.)

ĐINA:
Deda Mraz, Deda Mraz!

JOVANKA:
(vikne) Deco! (za sebe) Mili Bože, šta da radim sada? Ko zna ko zvoni! Nesrećo, oni su sami, može nešto da im se dogodi!

(Čangljanje. Škripanje vrata. Zveket po sobi. Skakutanje.)

BANTU DžO BANANA:
Ooooooo...

ĐINA:
Ko si ti? Izlazi napolje! Mi te ne poznajemo, a roditelji su nas naučili da ne razgovaramo sa nepoznatim ljudima. Oni mogu da budu opasni.

BANTU DžO BANANA:
Ali ja nisam opasan.

MATA:
To ti pričaj nekom drugom. Izlazi napolje!

(Mateja ga gura, čuje se da svašta pada po sobi i Bantu Džo Banana koji se buni.)

BANTU DžO BANANA:
Saslušajte me!

ĐINA:
Ti nisi Deda Mraz, a mi njega čekamo.

BANTU DžO BANANA:
Nisam, ovaj, jesam, ovaj, ne... Ipak nisam. Nisam. Koji Deda Mraz? Ja nikada nisam čuo za njega. Zovem se Bantu Džo Banana. Potičem iz najšarenije familije na svojoj zvezdi.

MATA:
Kakvoj zvezdi?

BANTU DžO BANANA:
(veselo, lepršavo) Lepoj, šarenoj, veseloj. (ozbiljnije) Ona se zove Voćkalica.

(Zvezkanje. Čangrljanje i Jovankini pokušaji da se oslobodi zatvorenog prostora.)

JOVANKA:
(za sebe) Da sam samo za koju godinu mlađa, začas bih ja kroz prozor. Ovako, ipak ne mogu... (vikne) Deco moja mila, molim vas pronađite ključ. (za sebe) Daj da pogledam kroz ključaonicu ko je to. (uplašeno) Aaaaaa! (vikne) Deco, ko vam je to?

ĐINA:
(tiho) Jojo, nemoj brinuti, ovo je neki dobri čovek, kao da je došao sa maskembala. Nemoj nas sada obrukati. Strpi se samo još malo.

JOVANKA:
Sigurno?

ĐINA:
Da.

BANTU Džo BANANA:
Sa kim to razgovaraš, mala?

ĐINA:
To je naša baka. U stvari, ona je naša komšinica. U sobi je. Zaključana.

MATA:
Nije bila baš dobra, ali je mi mnogo volimo.

BANTU DžO BANANA:
(kao, shvatio je) Aaaaaa...

MATA:
Đina, pogledaj u knjizi šta piše o njemu!

(Listanje knjige.)

BANTU DžO BANANA:
Dobro. Evo, dok ona to pogleda, mogu da vam otpevam pesmu koju mi pevaju deca kada im nosim poklone.

(Pesma: "Bantu Džo Banana".)

ĐINA:
Slušaj, pronašla sam. O tebi piše mnogo lepih stvari. Kaže da si...

BANTU DžO BANANA:
Mnogo dobar! (zvezckanje) Sve je tako neobično. Kakve su vam to kose? Dosadne, jednobojne. (oduševljeno) A moja kosa - dvadeset šest hiljada dvesta dve nijanse. Tačno! Inače, kod nas su kose najmanje u pet boja.

MATA:
A šta će vam te kose najmanje u pet boja?

BANTU DžO BANANA:
Duga je to priča. A šta vam je ovo?

ĐINA:
Luster.

BANTU DžO BANANA:
Luuusssteeeer?

MATA:
Šta se čudiš? Pališ li ti svetlo u svojoj kući?

BANTU DžO BANANA:
Nama visi cveće i ono nam svetli.

MATA:
Cveće valjda raste iz zemlje, a ne sa plafona.

JOVANKA:
Poričem sve za slanje u krevet, samo me oslobodite. (za sebe) Ako im se nešto dogodi, ja to neću preživeti. Jaoj, šta mi je sve ovo trebalo!

BANTU DžO BANANA:
Opet ona? Pa, otvorite je, zašto ste bez srca? Gde vam je ključ, ja ću je otključati.

MATA:
Hej, ti, Bantu, gazduj u svojoj kući, znaš! Jojo, nemoj ti brinuti, čim ode naš gost, nastavićemo sa traženjem ključa.

ĐINA:
(prekida ih, radoznalo) A odakle vam rastu jabuke?

BANTU DžO BANANA:
Jabuke, ananasi, breskve, kruške, šljive i papaja rastu iz sveske. Ove veće prirodne poslatice...

ĐINA:
To se zove voće!

BANTU DžO BANANA:
Dobro, to voše... ili voće... (srećno) To je kao moja Voćkalica! E, to, lubenice, dinje to raste iz velike sveske. Posebno one velike lubenice. Za njih uvek moramo da nabavimo ogromne sveske.

ĐINA:
Kako da ne!

BANTU DžO BANANA:
Ja vam najozbiljnije govorim. Otvoriš svesku, nacrtaš drvo i plod i ubereš ga. Ali moraš da vodiš računa koje drvo crtaš - oblik stabla, lišće i boja imaju bitnu ulogu. Ja sam jednom nacrtao neko drvo, izmešao sam i oblik i boju i sve ostalo i ne pitajte kakav je plod bio. Fuj!

ĐINA:
Je li, ti, Bantu Džo Banano, da li nas ti lažuckaš?

BANTU DžO BANANA:
(rastuži se) Ne! Zašto mi ne verujete? Ni ja nisam verovao da ima takvih kao što ste vi, pa sam se sada uverio. Nisam valjda upao ovde šestog dana srednjeg dela doba crne čokolade? Da, mora biti tako. Ako ste tako neljubazni, a zaključavate u sobu nekoga za koga kažete da ga volite, i to - večeras, na veče dočeka nove godine... To mora biti šesti dan doba crne čokolade. O, ne!

ĐINA:
Doba čega?

BANTU DžO BANANA:
(mirno) Crrrrnee čoookolaaaade. Nije valjda da ne znate ni šta je čokolada?

MATA:
Znamo šta je čokolada... ali kakvo doba?! Mi imamo godišnja doba: proleće, kada se sve budi i lista, leto kada idemo na more, jesen - kada je opada lišće i zimu - kada pada sneg.

BANTU DžO BANANA:
Ništa ja nisam razumeo. Kakav snag, preloće...? Uopšte se ne razumemo. Ovako: mi imamo doba crne čokolade: tada jedemo crnu čokoladu, bajadere, išlere i slične poslastice. U tom dobu postoji jedan dan kada su svi negostoprimljivi i ljuti. U doba bele čokolade jedemo rafaelo-kugle, bele čokolade i ostale svetle poslastice. Tako je kod nas.

MATA:
Radiš li ti nešto u životu osim što skačeš, pipkaš sve što vidiš, zveckaš, pričaš neke čudne priče?

BANTU DžO BANANA:
Deci na zvezdi delim poklone.

ĐINA:
Ti si Deda Mraz za svoju decu?

BANTU DžO BANANA:
To može svako, pa mogu i ja. Mene su izabrali sasvim slučajno. Kao i vašeg Deda Mraza. To je, u stvari, neki običan čovek.

ĐINA:
Ma nemoj! Nemaš ti pojma! Mi njemu pišemo pisma sa željama, koje on ispunjava! Znači da to ne može svako.

BANTU DžO BANANA:
(smeje se) Zabludica! Zabluda! Zabludetina!

MATA:
Idi odavde, lupežu!

ĐINA:
(tiho) Mato, nemoj ga tako lako terati odavde. Možda on zna nešto što mi ne znamo. (za sebe) Možda ga je Deda Mraz poslao da mi otkrije tu veliku tajnu. Ja ću možda ući u enciklopediju. Ali, ako on ne postoji, onda ga nije on poslao... Ne! Nema dileme - on postoji, ovaj Bantu priča koješta. (usklikne) To je velika tajna! Ja mogu da dokažem da postoje stvorenja na drugim nebeskim telima. Njega je sigurno poslao Deda Mraz! Moje ime će ući u enciklopediju!

(Kucanje na vratima. Koraci - trk do vrata. Otvaranje. Zatvaranje. Koraci i zvuk kotrljanja.)

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
(mili, tanak glasić) Okruglo veče.

MATA:
Kakvo okruglo veče? Ko si sada ti?

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Okruglo veče. Zovem se Loptika Okruglikus. Dolazim sa prostora gde je sve okruglo.

MATA:
Šta, hoćeš da kažeš da si i ti sa neke druge zvezde ili planete?

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Da. I želim vam okruglo veče.

ĐINA:
Ovo je veče pred Novu godinu.

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Okruglo veče.

MATA:
Šta ti je sa tim "okruglo veče", pa "okruglo veče".

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Ja vam time ukazujem poštovanje. Kako vi kažete kada to hoćete?

ĐINA:
Ako se dobro razumemo, mi kažemo: "Dobro veče... "

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Mi kažemo: "Okruglo". Nama je sve okruglo. Ništa ćoškasto. Sve je glatko. Ništa hrapavo. I život nam je gladak. Sve se vrti u krug.

BANTU DžO BANANA:
Loptika, da li znaš da su oni komšinicu, koju vole kao svoju baku, zaključali samu u sobi?

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
(preneraženo) Zašto? Odmah je otključajte. Ona će plakati.

ĐINA:
Ne, ne možemo je odmah otključati.

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Ali, obećajte da ćete je otključati čim mi odemo odavde. Vi ste mali, ne smete da ostajete sami.

MATA:
Ko mali? Ja? Ja sam muškarac i mogu da čuvam sebe i svoju sestru.

(Kucanje na vratima.)

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
(pevušeći) Komšinice, nemojte se bojati. Mi smo tu i pazimo ih. Oni će Vas osloboditi kada mi odemo. Sve je u redu, komšinice.

JOVANKA:
Dobro, dobro... Nemojte otići pre nego što me otvorite, molim Vas...

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Sve je u redu, komšinice!

(Zvuk kotrljanja.)

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Neću moći previše da se zadržavam. Znate, ja delim paketiće deci na svojoj zvezdi.

MATA:
Kako ti se zove ta zvezda?

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Loptikacija.

MATA:
Kakva ti je to haljina?

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Ooooookrugla.

MATA:
(tiho) Ni ova ne ume normalno da hoda.

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Kod nas svi voze rolere. Tako manje vremena potrošimo da odemo do željenog mesta.

ĐINA:
(Mati, tiho) Mato, hajde da razgovaramo sa njom i uđemo u enciklopediju.

MATA:
(tiho) Ma, hajde da vidimo šta je sa Deda Mrazom. Možda ona zna nešto o tome.

ĐINA:
(glasno) Loptika, ovo je Bantu Džo Banana. Bantu, ovo je Loptika.

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
O, pa mi se najokruglije poznajemo. Okruglo, Džo!

BANTU DžO BANANA:
Loptikaaaa! Okrugloooo!

MATA:
Pa, ti onda poznaješ i Deda Mraza? Našeg.

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
(smeje se) Daaaaaaa! On je veliki, okrugao, ne baš kao ja, u crvenom kaputu i sa velikom bradom. Kako ga ne bih poznavala! On je tako divan i drag.

BANTU DžO BANANA:
Paketićonoša, kao svaki paketićonoša!

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Nije istina! On je posvećen svoj deci sveta - i dobroj i nevaljaloj, i zdravoj, i bolesnoj, i maloj, i velikoj... I ispunjava njihove želje!

BANTU DžO BANANA:
To su čiste iluzije i zablude! Kao što sam im već rekao. Roditelji im ispunjavaju želje, a on se samo pojavljuje... Tako... Bez veze...

MATA:
Bantu, sram te bilo! Znao sam da si neki prevarant! Odmah sam rekao! Naša mama kaže da je i njoj isti taj Deda Mraz donosio poklone kada je bila dete.

BANTU DžO BANANA:
Te glupe žene! A šta vam kaže tata?

ĐINA:
On voli Božić Batu. A smem da se opkladim da ni ne zna ko je on.

BANTU DžO BANANA:
On je u pravu. Ja ne poznajem tog Deda Mraza. Božić Batu sam viđao hiljadu puta.

ĐINA:
Ma nije valjda! Šta si se okomio na našeg dragog Deda Mrazića? Šta ti je on skrivio da ga toliko mrziš?

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Hajde, da te čujem, okruglo da te čujem?

BANTU DžO BANANA:
Ništa. Ja više volim Božić Batu. Znam da mu dobra deca, što vi niste, jer imate glupe jednobojne kose, vidite samo pravo, "a idući pravo, ne može se baš daleko stići"... Znam da mu dobra deca pevaju: "Ide Božić Bata, nosi kitu zlata" i on ih daruje. Ali, vama taj vaš glupi bradonja daje velike poklone i vi ga zato više volite.

ĐINA:
Dragi Bantu Džo Banano, onda treba da znaš da ne postoji Božić Bata, već je to narod smislio. Da si malo više čitao, znao bi da u pesmici ide Božić i on baata, što znači - gazi, on bata po snegu...

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Devojčica je u pravu! I sram te bilo što tako govoriš!

MATA:
Ja te molim da ideš odavde. Ne želim više da slušam tvoje gluposti!

BANTU DžO BANANA:
Kada ti se ne sviđa što ja govorim, ti me onda teraš odavde. Idem, u redu, ali da znate da ću svojoj deci govoriti da ovde postoje neka nevaspitana i tvrdoglava deca i da, i ako ih put navede, pobegnu od vas. Zbogom!

ĐINA:
Bantu, nemoj da se ljutiš!

(Tresak vratima.)

MATA:
Sada mi je malo žao što sam ga nacrnio i nagrdio. Ipak je sladak. Ali, šta da radim kada ne mogu da dozvolim da govori tako ružne stvari o mom Deda Mraziću.

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Mislim da ste pravilno postupili. Bantu jeste moj stari prijatelj, ali ne znam šta mu je bilo danas. Potpuno je poludeo. Mislim da ni on ne misli kao što govori.

(Zvuk rolera po sobi.)

ĐINA:
Loptika, vidiš, nama se svašta događa večeras. Mama i tata... otkazali smo im ljubav. Joja nas je terala u krevet, vikala... Deda Mraz nam možda neće doći. Nismo mu poslali pisma. Molim te, priznaj nam - da li je tebe on poslao?

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Ne, ovaj - da... Ne znam tačno.

MATA:
Kako ne znaš tačno?

ĐINA:
Da li si ti velika tajna? Kaži nam, molim te.

MATA:
Zašto je moliš? Naredićemo joj. Uostalom, ovde se neko poigrava nama! Ovo su neki veliki prevaranti! Ja sam gledao filmove o vanzemaljcima! Oni ne postoje u stvarnom životu.

ĐINA:
Možda postoje. Pogledaj Loptiku - ona nije sa Zemlje.

MATA:
Odlazi, Loptika! Svi ste vi prevaranti. Pričate priče i... Odlazi iz našeg stana. Hajde, kreći!

ĐINA:
Mato...

MATA:
Okrugla, ako ne izađeš dok izbrojim do tri, otključaću Joju i pozvati policiju. A spoljna vrata su zaključana i ne možeš napolje dok te policija ne oslobodi.

ĐINA:
(tiho) Mateja, oni su Deda Mrazova velika tajna! Nemoj ih terati!

MATA:
(strogo) Jedan... Dva... Tri...

(Otključavanje sobe, tipkanje broja na telefonu.)

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Nesporazum! Nesporazum!

MATA:
(viče) Jojo, Jojice, probudi se! (mirnije) Policija? Dobro veče, ovde je Mateja. Ja imam sedam godina i kod mene i moje sestre bliznakinje su došla neka dva stvorenja, koja kažu da su vanzemaljci... Ne smem da je gledam, dođite!

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Ne, nesporazum. Dečače...

MATA:
Ali izgleda da su lopovi. Molim Vas, dođite hitno...

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Mateja!

MATA:
Ulica... Ne otimaj mi slušalicu, Loptika! Đina, idi i probudi našu Joju!

ĐINA:
(kroz plač) Da je nismo zaključali, ovoga sada ne bi bilo. Ona bi nas sačuvala.

(Ubacivanje ključa u bravu, otključavanje i otvaranje vrata.)

MATA:
Ova će nas ubiti. Upomoć! Policija... Višnjićeva 5/6...

ĐINA:
(iz druge prostorije) Mato, ona je zaspala! Jojo, hoće da nas ubiju. Jojice, probudi se...

JOVANKA:
(iz druge prostorije) Došao? A ja se nisam pripremila?

ĐINA:
Nije on, došli su neki drugi... Neka okrugla ne da Mati telefon. (za sebe) A ako dođe policija, onda ću možda uspeti da dokažem, jer ću imati svedoke...

MATA:
Policija, upomoć!

LOPTIKA OKRUGLIKUS:
Dušo, nemoj da se plašiš. Mato, mili... Pogledaj! Otvori oči!

MATA:
Beži od mene! Neću da te gledam! Upoooomoooć!

ĐINA:
(razočarano) Mama, to si ti!

MATA:
Glupačo, mi sa njima ne razgovaramo!


SCENA 7:

(Sat izbija dvanaest. Pucanje petardi spolja.)

MAMA:
Dečice, srećna vam Nova godina! Da budete zdravi... Zašto nećete da nas čujete, deco?

MATA:
Jojo, kaži im da bismo se možda i odljutili da nisu pokušali da nas prevare na tako ružan način.

JOVANKA:
Deca su u pravu. Sram vas bilo!

ĐINA:
I pitaj ih zašto su nam to uradili?

MAMA:
Pokušavali smo sve što smo mogli, ali...

TATA:
Pa smo hteli da vam skratimo vreme...

ĐINA:
Misliš, da nam podvalite! Da se glupirate ovde pred nama i onda da zaspimo, a ujutru biste nam rekli da je Deda Mraz dolazio dok smo spavali.

TATA:
Deco, a da probamo da zovemo Deda Mraza? Da mu otpevamo pesmu, možda ipak dođe? (niko ne odgovara) Deco?

MAMA:
(tiho) Priznaješ da postoji, priznaješ...

(Tata se nakaškljava. Novogodišnja pesma ("Preko brda, preko brega..."), koju počinju da pevaju samo Mama i Tata, Deca ni jednog trenutka ne zapevaju.)

MATA:
Đina, idemo na spavanje, nećemo da ih gledamo.

(Koraci.)

JOVANKA:
Ni ja neću da razgovaram sa njima, dečice. Gde Vam je Deda Mraz? Uzalud sam čekala do ponoći. Posle ponoći moje vradžbine ne mogu da deluju! A taman sam mislila da se udam! Uostalom, on je sigurno neki debeli, zapušteni mrgud... I ne bi mi se ni dopao! (izrazito besno) Laku noć!

(Jak tresak vratima.)
MUZIČKI PRELAZ.

SCENA 8:

(Škripanje snega spolja. Zvono na vratima.)

TATA:
Sigurno je to policija koju je Mateja zvao?! Sada će ovako maskirane još da nas uhapse!

MAMA:
Ti si svemu kriv; zato ćeš ti otvoriti vrata i objasniti ljudima o čemu je reč. Ako budeš uspeo... (smeje se na silu, ali slatko)

TATA:
Uh! ’De, pogledaj kroz prozor - ima li policijskog automobila!

MAMA:
Ne ja. Ti, ti...

(Razmicanje zavese.)

TATA:
Dođi da vidiš, evo nekih sanki sa irvasima. (dečje) Kako su lepi! Kočije su pune poklona! Evo i...

MAMA:
Ma, nemoj! (pauza) Kada bi taj Deda Mraz došao još samo sada - da se deca razljute, pa ne mora nikada više da dolazi!

TATA:
Dođi...

(Koraci.)

MAMA:
(dečje, usklikne) To je on! Glavom i bradom! Idi brzo i pozovi decu. Deda Mraz!!!

MUZIČKI PRELAZ.

K R A J