Lela Stojanović - Stari zanati

Lela Stojanović - Stari zanati

Postod branko » 07 Maj 2019, 16:22

Лела Стојановић

Стари занати


Лица:
Милица – девојка
Наста - Грнчар
Мита - Опанчар
Власта – Кројач
Фоклор – ако је представа са фолклором.

Дужина представе је до 30 минута са две музичке нумере, са више игара биће дуже.

Радња се дешава у улици у којој се налазе занатлијске радње. На радњама пише ГРНЧАР, ОПАНЧАР, КРОЈАЧ. Пред грнчарском радњом су тестије, ћуп и слично, испред опанчарске мали и велики опанци, а код кројача материјал за шиће, клубе конца итд. Занатлије су обучени у складу са својим занимањима.

Одтамњење, видимо улицу са радњама, јутро је, на сценудолази Милица, носи корпи са пецивом које се не види. Прошета сценом загледајући радње, врати се до средине, стане и почне да прича:
Милица –Широм наше земље у свакој вароши постоји улица у којој су многе занатске рање, разних занатлија. Са првим јутарњим зрацима, чим се зачују први петлови, улица оживи..... Отварају се радње и улицом се разлеже жагор и смех, помешан са звуцима из занатских радњи. (Зачује се петао како кукуриче и она каже)… А ево и петла, најављује нови дан. Сада ће као неком магијом цела варош да оживи, а најбучније и највеселије је увек занатлијској улици......Али ја јутрос нисам баш добре воље, знате ноћас сам......( прекине да прича јер је наишао Мита опанчар и само каже) Ма чућете већ....( ДОК ОНИ РАЗГОВАРАЈУ СЦЕНОМ ПОВРЕМЕНО ПРОЛАЗЕ ФОКЛОРЦИ КАО ДА СУ ГРАЂАНИ)
Мита – Добро јутро Милице, ти поранила. ( отвара радњу док разговарају и качи неколоко опанка испред радње, износи столице да седну)
Милица – Добро јутро Мито. Поранила сам. Уфффф! ( уздахне дубоко и тужно спуштајући корпу на под поред радње)
Мита – А зашто си поранила? И какав је то туууууужан уздах?
Милица – Лоше сам сањала.
Мита –Ма шта кажеш Милице, лоше си сањала. Да ниси у сну погрешног момка љубила, неког кога ниси хтела?А, да није то?
Милица – Е Мито. Нисам такве снове снилa, нити сам кога у сну љубила. Други снови су ми бригу створили.
Мита – Хајде говори, шта си то лоше сањала? Изгледа да је нешто озбиљно. ( престане са радом и загледа су у Милицу)
Милица – Сањала сам неке чудне снове, и није добро.
Мита – Говори, шта год да је?!
Милица – Уффффф, сањала сам ову нашу занатску улицу, али све је некако другачије. Идем ја кроз овај наш сокак али нема ни једне једине радње у сокаку...... Можеш ли Мито ти то да замислиш?
Мита – Не могу!
Милица –Нема ни једне занатске радње. Ни једног занатлије у улици. Једноставно не постоје!
Мита – Како не постоје? Како то нема их?
Милица – Постоји сокаче али je другачије. Стојим ја, у том мом сну на сред овог нашег сокачета, баш овако као сада и гледам, осврћем се али нема ни једне једине радње.
Мита – Како бре нема радње? Па шта има?
Милица – Бог ће га знати шта има. Има неких других радњи, али некако чудне. Непознате ми, не умем Мито ни да ти их опишем.Све нешто шљаштеће, укићено, стаклено. Ма чудно, кад ти кажем.
Мита – Е?!
Милица – Јес, јес Мито, да не поверујеш. Нема ни један опанак да се види ни на једној радњи.( показује на опанак који Мита држи а и он га покаже)
Мита – Ауууу бре Милице, шта то причаш?! Како бре да нема радње са опанцима и да нема опанака? Ууууууу ццццццц ти си то баш лоше сањала.
Милица – Много лоше.
Мита - Ууууу брееее, и кажеш нема опанака?!
Милица – Нема.
Мита – Па шта онда има, кад нема опанака?
Милица – Не знам.
Мита – Како бре не знаш? Има ли ципела, кондура?
Милица – Не знам.
Мита - Има ли казанџија, пинтера, кројача, грнчара? Има ли њих?
Милица – Нема.....А можда и има.
Мита – Како то Милице нема а можда и има? Ил има, ил нема и квит!
Милица –Има! Има, неке чудне ципеле, не умем да ти објасним.
Мита – Добро Милице немој више ништа да ми објашњаваш и причаш. .... Ма, да се ти Милице ниси прејела шампита, ил баклава а можда и тулумба? Па су тебе спопадале којекаве але и караконџуле целе ноћи и приказивале ти се којекаве слике, те ово нема, те оно има.
Милица – Нисам ни један колачић појела ни пре, ни после вечере!
Мита – Ма шта ниси! Па чујеш ли се шта причаш? Да нема опанчара. Eееееееј да нема моје радње! А онда да нема ни казанџија, кројача, обућара, грнчара.....( Милица се убаци, прекине његов говор)
Милица – Ама Мито стварно сам све то сањала. Нећу ваљда тако нешто да измишљам.
Мита – Ал како бре да нема радње са опанцима? Па толики народ носи опанке, ево и ја их носим. ( показује опанке на ногама и опанке закачене испред радње и Милица покаже опанке на ногама и у то наилази Наста грнчар који отвара своју радњу.)
Милица – Добро јутро Насто.
Мита – Добро јутро.
Наста – А добар вам дан био. Добар и берићетан.
Мита – А да ти право кажем Насто, дан и поче добро док ми Милица не исприча свој сан.
Наста – Какав сан?
Мита – Боље да ти не причамо.
Наста – Па како сад да ми не причате кад ми споменусте.
Мита – Ма боље да ти не причамо, иако смо споменули.
Наста - Добро ако нећете, ви немојте.
Мита – Ма где да нећу, морам да ти причам.
Наста – Па ако мораш, ти онда причај.( отвара радњу и излаже робу и разговарају)
Милица – Ма то је само сан, али ја сам се ипак мало уплашила.
Мита – Слушај Насто, Милица је сањала ово наше сокаче и каже да у њеном сну нема ни једне наше радње.( Наста изненађен стане и пита)
Наста – Како нема? Па где су?
Милица – Нема их.
Наста – Па ако њих нема, има ли шта друго?
Милица – Има.
Наста – Шта има?
Милица – Има неке чудне, мени непознате радње.
Наста - Добро је да је то само сан и да има и нас, и наших радњи.
Мита – Јесте Насто само сан, али шта ако тај сан нешто предсказује.
Наста – Ама шта може да предсказује?
Мита – Па можда предсказује да нас једног дана стварно неће бити.
Наста – Е мој Мито, па нас једног дана сигурно неће бити. Нико не живи вечно.
Мита – Ма нисам на то мислио! Знам ја да ћемо сви ми једног дана отићи са овог света али мислио сам на наше занате. Не треба да нестану, већ да се преносе са колена на колено. Зашто имамо онолике шегрте и калфе?
Наста – Јесте, баш зато имамо и шегрте, калфе и мајсторе да занате преносе са колена на колено.
Мита – А ови млади калфе и шегрти, они не само да уче занат, већ и праве неке иновације, измишљају неке новине.
Наста – Јес, јес вала, добро збориш. И ови моји шегрти, стално нешто ново шарају и цртају по грнчарији. Ал нека их, нека, народ то воли.
Милица – Ееееее, зато је мене тај сан и упашио. Стално неке иновације, неке новине, иииии једног дана нема старих заната. Заменили их неки нови, нама непознати.
Сви – Аууууу!( зачуђено и забринуто)
Мита – И то што кажеш Милице, све је могуће.
Наста – Јесте, могуће је али ми нећемо да дозволимо да стари занати нестану и да се забораве.
Наста – Како бре да нестану овакава уметничка дела?( показује на своју радњу и на грнчарију) Могу они да праве и измишљају којекакве иновације и да мењају шта год желе, али ову моју грнчарију не може ништа да замени!
Мита – Баш тако Насто. Па погледај ове опанке, сваки је опанак прича за себе. Сваки купац добија уникатан опанак, јер ја и да хоћу, не могу да направим два иста опанка. ( показује опанке)
Милица - А кад заиграју коло, ноге саме лете.( тада се зачује лагана музика. Милица, Мита и Наста заиграју.ОВДЕ СА ЊИМА ЗАИГРА И ФОКЛОР, уколиго га има. Пред крај игре наилази Власта, стане са стране, када се заврши музика и игра, Власта прилази и отвара радњу ФОКЛОРЦИ СЕ РАЗИЛАЗЕ И БУДУ ПРОЛАЗНИЦИ А НЕКОЛИКО ЊИХ МОЖЕ ДА СЕДИ СА СТРАНЕ НА СЦЕНИ )
Мита – Добро јутро Власто.
Наста – О, добро јутро.
Милица – Добро јутро.
Власта – Добро јутро свима.
Наста – Где си ти до сада?
Власта - Како где сам, ту сам. А ви видим играте од рану зору уместо да се ради.
Наста – Ајде, ајде отварај, време је да се ради.
Власта – Јесте, време је да се ради али ви уместо да радите ви играте.
Мита – А играмо, него не игра се баш најбоље кад си гладан.
Власта – Јел то хоћеш да кажеш да гладан не можеш ни да радиш?
Мита – Хоћу да кажем, када си гладан нит може да се ради, нит да се игра.( тада Милица узима своју корпу и каже)
Милица – Ништа не бринете ево доручак за све. Ево изволите, узмите. ( весело се сјате око ње и узимају из корпе пециво)
Мита – Браво Милице! Дивно!
Наста - Како дивно мирише, сад сам још гладнији. Де дер Милице ако има дај ми ђеврек. (даје Насти ђеврек а Власта и Мита узимају пециво из корпе, седају испред својих радњи, а Милица седне покрај Мите и доручкују.)
Мита – А где си купила ово пециво?
Милица – У Петрову пекару, увек купујем тамо.
Наста – Пекар Петар меси најбољи хлаба и пециво у чаршији!
Мита – Еееееее Петрова пекара је надалеко чувена по свом квалитету.
Власта – Тако је.
Наста – А јел Милице, да те питам нешто.
Милица – Питај.( пуних уста)
Наста - А има ли у том твом сну пекара?( једу и даље)
Милица –Не знам, нисам видела.
Наста – Па кажеш да у твом сну нема занатских радњи и занатлија.
Милица – Нема их. ( одрично врти главом и једе)
Наста - Али ја мислим, све и да нестане, пекарски занат не може да нестане.
Мита – Јес, јес ( пуних уста) моји опанци можда и нестану али врућ лебац, баница, погача и друге пекарске згоде не могу да нестану.
Власта – Ма шта то да нестане? О чему причате?( и он једе)
Мита – Јаоооо, па ти не знаш!
Власта – Шта не знам?
Мита – Па ти не знаш да је Милица сањала да су нестале све наше занатске радње и ми занатлије. ( Власта се зачуди, прстане да једе и озбиљно пита)
Власта – Како то нестале?( устане )
Наста – Лепо Власто нестале. Нема наших радњи, замениле их неке нове, нама непознате радње.
Власта – А не! То не може! ( демонстративно)
Мита – Не брини Власто твој занат не може да нестане, увек ће људи морати да се обуку.
Власта – Ма како све да нестане?! ( шета по сцени, загледа радње и прича) То је немогуће, ја то не дозвољавам!
Наста – Као да ће неко тебе да пита, да ли ти дозвољаваш или не.
Мита –Аха, већ чујем ``Хајде да питамо Власту кројача за дозволу да направимо фабрике и машине.``( карикира другим гласом)
Власта – Ма не дозвољавам и тачка! Нека они измишљају какве год хоће машине али кројачки занат остаје и тачка!.....Мада....
Наста - Шта мада?
Власта – Мада би могли да измисле неку нову, бољу машину за шивење да ми посао буде лакши и бржи.
Мита – Аха, ето те! Ово не може а ово може!
Власта – Па мислим само мало, да нам рад буде лакши. Али, да нестанемо, то не дозвољавам! Онолике сам шегрте претворио у маjсторе свог заната и како онда да мој занат нестане, нема шансе.То је Милица само сањала.
Милица – Да, да то је само сан.....И то веома лош сан, нимало ми се није допао.
Наста – Ни мени се не свиђа твој сан.
Мита –Ма шта си ти то Милице сањала. То су глупости. Знаш ли ти Милице колико заната постоји?
Милица – Наравно да знам! Има много заната.
Мита – Јесте, има много заната, али хајде наброј неке занате. Да те чујем.
Милица –Ево слушајте: обућарски, кожарски, сарачки, казанџијски, мутавџијски, калајџијски, поткивачки, пушкарски, цигларски, берберски..... ( набраја на прсте. Застане, размишља а настави Власта)
Власта – Ћеремиџијски, коритарски, вретенарски....( убаци се Мита )
Мита – Ћумурџијски, каменорезачки, свећарски.....(Мита каже ауууууу)
Мита – Ауууууу!( Милица још веселије настави)
Милица –Лицидер, пинтер, бачвар, власуљар, сапунџија, коритар.....
Наста – Сајџија, катранџија, бојаџија, бравар, стругар.....
Власта – Столар, вретенар, гајдар, воденичар....
Мита – И још дуванџија, зубунџија, цвећар, штрикер и ткаља, као наша Милица. ( показује на Милицу )
Милица – Тако је! Знам да ткам, да везем и да плетем.( поносно)
Мита – Браво Милице!
Власта - Свака част!
Наста – Ти си Милица прави занатлија, ткаш, плетеш и везеш.
Милица –Тако је! ( поносна)
Власта - Сигурно си сама извезла ту кошуљу и чарапе?( показује кошуљу и вез а и чарапе на ногама)
Милица – Јесам, све сама.
Власта –Свака част.
Наста – Алал вера Милице.
Мита – Е сада ми тако дође да заиграм.
Власта – Где да играте?!
Мита – Овде!
Власта – Ма не долази у обзир! Већ сте играли а ја сада морам да радим, нема ништа од тога.
Мита – Па ти Власто ради, ми ћемо мало да се развеселимо.
Власта – А не! Не може да се игра пред мојом радњом! Ја да радим а ви да играте, да ме ометате! То ли ти хоћеш?!
Мита – Не, ја то нећу.
Власта – Ма како бре нећеш? Кад хоћеш у по бела дана да играш и певаш. Сад је време за рад а ти хоћеш да играш. И то на сред занатлијску улицу. То значи да хоћеш да нас ометаш и да ленчариш!
Наста – Ма не бре Власто, хоћу да се само мало развеселимо.
Власта – Ма немој! Све ленчуга до ленчугу!
Мита - Само једно коло. Колко да се види лепота везених кошуља и чарапа.
Власта – Ма не може!
Мита –Ти Власто као да имаш нешто против веза на кошуљама и чарапа?
Власта – Таман посла, немам. Шта то причаш?
Мита – Е па ако немаш, хајде у колце.
Наста – Стварно би нам требало мало весеља, Милица нас својом причом уплаши и растужи.
Мита – Јесте, баш нас је растужила.
Власта – Али људи, треба да се ради!
Мита – Ма Власто шта ти је? Па јел ти шијеш кошуље?
Власта - Шијем, како да не шијем. И кошуље, и одела, и сукње, и подсукње и.....
Мита – Уууууу шта све шијеш, е па зато је и ред да се мало и одмориш. Значи сад је пауза уз музику и игру! ( зачује се Нишка Бања Милица узима даире из корпе)
Власта – А не, не може тако! Проћи ће нам цео дан у нераду.
Мита – Ма какав нерад! Музика и песма су највећи рад. ( музика се појача Мита, Милица и Наста заиграју А ПРИДРУЖУЈЕ ИМ СЕ И ФОКЛОР. Милица игра са даирама. Власта љутито седа на столицу и гледа, тек негде пред крај на наговор Мите који га стално повлачи за рукав да устане, он устаје и прихвата игру. Кад заврше игру Милица показује даире и каже )
Милица – Погледајте ( показује дарие) И ове даире је направила вешта зантаска рука. Неки занатлија који прави музичке инструменте.( оставља их у корпу)
Мита – Баш тако.
Власта - Е људи сада хајде одмах на посао. Мора да се ради!
Мита – Па радимо Власто, радимо. Шта мислиш одакле мени пуна радња опанака да не радим?( показује на радњу)
Наста – И код мене је исто, радња је крцата робом. Ту су тестије, ћупови, крчаг, тавче, грне. Ма да не набрајам, трајаће цео дан.( Власта је ушао у радњу и сада излази из радње и носи папир који подиже да сви виде и каже)
Власта – То је у реду, радње су вам пуне робе и свака вам част. Али да ли ви имате у вашим радњама пословни кодекс удружења српских занатлија у којима је десет златних правила? ( показује папир који они загледају и настави) И да ли се придржавате тих правила?
Мита – А шта пише у тим правилима?
Власта – Знао сам да не знаш. Ле ле ле ле Мито, толике си године занатлија, а да не знаш занатска правила.
Мита – Па не знам, признајем.
Власта - А то би Мито требао да знаш напамет и да се по тим правилима владаш и тако ће твој посао да цвета.
Мита – Ма мој посао и сад цвета.
Власта – Али кад се владаш по кодексу посао ће увек да цвета, упамти шта ти причам! А сада слушај и памти.( почне да чита шта пише у кодексу а они помно прате)..... Правило број један: не почињи занат на своју руку док га ниси добро испекао, усавршио у радионицама, јер ће ти се незнање у овоме тек после показати и осетиће ти се....... Правило број два: држи честити и добар алат у радионицу, јер и народна пословица каже, без алата нема заната.
Наста – Тако је. ( док Власта чита Наста клима главом у знак одобравања, Мита и Милица радознало слушају и потврђују климањем главе)
Власта – Правило број три: увек буди учтив и пријатан према муштеријама, учтивост и добро понашање међу људима често више доприноси напретку занатлије, него његови производи. ......Четврто правило: боље ти је имати малу и уредну радионицу, него велику и неуредну. Слушате ли?
Сви – Слушамо!
Власта – А памтите ли?
Сви – Памтимо.
Мита – Ја не верујем да ћу да упамтим, мораћу то да препишем.
Власта – Да препишеш Мито и да ово држиш на зид у своју радњу као икону.
Мита – Тако ћу.
Власта – Слушај даље. Пето правило: држи по који добар часопис из твоје или сродне струке, да сазнаш како се твој занат у свету развија и унапређује, па ћеш и сам опрезно и полагано моћи у својој радионици увести коју нову справу, нов начин рада..... Шесто правило: Иде ли ти посао слабо, тражи узроке томе па их уклони, не сваљуј кривицу на друге и не заборави да је свако ковач своје среће.
Наста – Седмо правило! ( извадио је папир из џепа и држи га у рукама и тада сви погледају у њега а Власта каже)
Власта – Изволи Насто.
Наста – Седмо правило гласи: када ти посао добро пође, не упуштај се у којекаква предузећа, него се радуј своме послу, повећај и прошири своју породицу..... Осмо правило: буди тачан у изради и у роковима.
Власта – Тако је.
Наста - Девето правило: плаћај тачно своје рачуне и не упуштај се у велика куповања материјала, справа, сировина, што ти занат не може покрити и у чему ће можда после мртав новац лежати и пропасти...... Десето правило: удружуј се са честитим занатлијама својим друговима у добре занатске задруге, јер ћете тако добро и боље у свему проћи.
Власта – О Насто какво изненађење, и ти знаш десет златних правила.
Наста – Наравно да знам, то је битно за моје пословање.
Мита – Сад и ја знам.
Милица – Када сагледам тих десет златних правила занатлија, просто је немогуће да нестану стари занати.
Власта - Наравно да је немогуће.
Милица – Али опет, сан је био као стваран.
Власта – Немогуће је да стари занати нестану и тачка!
Милица – Наравно да не треба да нестану јер мени сада треба казанџија.
Наста – А зашто?
Милица – Ево зашто. ( са краја сцене доноси мали котлић и показује га, они прилазе и гледају)
Наста – Милице, ово мора да се закрпи.
Власта – Јеси ли ти ово полупала котлић?
Милица – Ја сам. Али случајно ми испао из руку. И сада ми треба најбољи казанџија у вароши.
Мита – То је Павле казанџија. Кад Павле направи казан, лонац, шерпу, котао, ма било шта, то траје цео век. Павле је чудо од мајстора. Има златне руке.
Милица – Баш такав ми мајстор треба.
Власта – Еееее а некад је у вароши био мајстор Цока. За њега су сви причали да је био мајстор за све.
Мита – И ја се сећам. Кад би се неко хвалио како уме све да поправи и направи они би му одговарали ``Ћути бре, ниси ти мајстор за све као Цока.``
Наста – Такав се ретко рађа.
Мита – Па и нама ништа не фали? Свако од нас зна по неки занат, и то је довољно да се хлебом ранимо.
Наста – И то што кажеш Мито. Ево ја сам грнчар и задовољан сам. Погледајте ове моје тестије, погледајте. ( показује тестију)
Сви – Лепе су, одличне.
Наста - А знате ли да ове тестије нису само за воду.
Власта – Па за шта су?
Наста – Еееее, ти сад као не знаш за шта су.
Власта – Па за воду су, за шта би друго биле. Нећу ваљда да точим ваздух у њима.
Милица – Ја стварно не знам чему још могу да служе тестије.
Наста – Ееееее што се сви правите наивни и да не знате, а знате. Тестијама се иде по воду на бунар, градску чесму али и на извор.
Милица – Јесте, ја сам јуче доносила воду са горњег извора.
Наста - И тамо крај извора, бунара или чесме момци чекају девојке да их виде, али и да им се свиде.
Милица – Их ти Насто!( стидљиво)
Наста – Јес, јес тако је. А кад се заљубљени погледи сусретну па се руке додирну, тестија лако испадне из руке и поломи се у парам парчад и онда мора нова да се купи. Што мени одговара. Јел видите да тестија није само за воду, већ помаже код удварања и упознавања.
Сви – Што јес је. Види стврано. Да, наравно.
Власта – Све је то лепо, али сада је стварно доста приче, хајде да се ради! ( Наста крене ка својој радњи и нађе потковицу, узима је и каже)
Наста – Ууууу, погледајте потковица!( показује)
Мита – Срећа!
Власта – Тако кажу.
Мита – Мислим да нам потковица нешто поручује.
Сви – Шта?!
Мита – Поручује нам, да наши занати и занатлије никада не могу баш сви да нестану као у сновима Милице.
Власта – Како то мислиш?
Мита – Ми занатлије, наши шегрти и калфе, нећемо да дозволимо да занати нестану. Увек ће постојати неко да их чува и брани од заборава, иако се времена мењају.
Сви – Тако је!
Наста – Занати не могу тек тако нестати јер они су део нас, део наших предака, наше историје.
Власта – А има око 220 заната!
Мита – Тако је, по неким подацима има око 220 заната. Па ајде, да и неки нестану, али не могу нестати сви занати.
Сви - Да, да баш тако!
Власта – А сада, свако у своју радњу да се ради, одјекује, пршти, да се бележи и записује.
Милица –Е сада видим да је немогуће да се мој сан оствари док је вас!
Власта – И док је нас а и после нас оних који долазе, стари знати неће нестати.
Мита –Многи занати увек ће да постоје! ( они улазе у своје радње, Милица остаје сама на сцени. Загледа публику и каже)
Милица – Слушајући занатлије и гледајући вас, драга публико знам да стари знати не могу да нестану и оду у заборав. Знам да ћете их и ви чувати од заборава и преносити са колена на колено, са генерације на генерацију јер они се део нас, наше историје и наше традиције. Чувајте их и поносите се њима. ХВАЛА ВАМ СВИМА! ( рашири руке у знак захвалности, поклони се, узме котлић и тада креће музика и ОПЕТ ФОКЛОР ИГРА, ЈЕДНУ ИЛИ ДВЕ ИГРЕ и они са њима )

КРАЈ

Лела Стојановић - mail: meseclela@gmail.com
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10737
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Povratak na POZORIŠNI TEKSTOVI ZA DECU

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost

cron