Elizabeta Georgieva - Žurka na zelenom ćošetu

Elizabeta Georgieva - Žurka na zelenom ćošetu

Postod branko » 13 Feb 2018, 18:00

Eлизaбeтa Гeoргиeв

ЖУРКА НА ЗЕЛЕНОМ ЋОШЕТУ


Ликови:

СМРДИРОГА ЂУБРАНКОВИЋ – свака гомила ђубрета у природи. Када је велика зове се Депонија
ДРЕН ЖИВОРОД - дрво песник. Здрав ко дрен. Јак ко дрен. Супер-јунак
ПРИРОДИЦА РАЂАЛИЦА – ПРИРОДА – природа лично
ТИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – лептир. Прва дворска дама Природице Рађалици, или природе лично
НИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – сестра близнакиња Тине Лепезовић и друга дворска дама Природице Рађалице, или природе лично
ЛЕПОСАВА РОДИСАВЉЕВИЋ – рода –птичји агент 007. носилац лепих вести и још лепших догађаја. Увек расположена док јој неко не стане на...жуљ
ПУЖОЊКО – увек запослени пуж коме је кућица - слободица
БОЦБОЦКАЛО – веома предузимљив јеж – менаџер, ПР Природе, увек спреман да ступи у нај акције
СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – кенгур борац, гост из Аустралије
МИНА – девојчица, сестра Сарина и Жаретова
САРА – девојчица, сестра Минина и Жаретова
ЖАРЕ – дечак, брат Минин и Сарин
ГОСПОЋИЦА СКОЧИПРИЧА – сврака новинар



(Ливада. Види се да је некад била лепа. По њој пуно разбацаног смећа. У позадини неколико дрвета са кесама на гранама. На једном крају сцене стоји табла с натписом „Не Зелено ћоше“. Не је накнадно додато. На сцену излеће Госпођица Скочиприча. Звера около, запушује нос погледа у публику)

ГОСПОЂИЦА СКОЧИПРИЧА – Ала овде ... смрдуцка. Да, рећићу да смрдуцка, иако, бога ми баш заудара. (вади парфем и прска) Тако, сад је мало боље, мада сам и овим мојим супер сврачећим парфемом малкице загадила њено височанство Природу. Али шта де се ради, бар не ... смрдуцка. Је л' видите драги другари, шта значи људска небрига. Бацати смеће је лако...Бациш и цепаш даље. Али шта се дешава са тим смећетом... Смећо...Смеће...Опет сам побркала падеже и речи. Када се тако узбудимо и изнервирамо због људских глупости, ми свраке начисто поблесавимо, односно поблесаве наше речи. То нам је у сврачећој крви. Драга децо, ти људи, мада и ви сте мали људи, односно деца тих неких безобразних паметњаковичћа, они су, по мом личном сврачећем мишљењу, веома чудне живуљке. Стално нешто смишљају, јурцају за неким хартијицама које се зову новац, раде, граде, производе разне смрдеће гасове и разно друго још смрдећије смеће и загађују свој дом и дом свих осталих живуљки, односно природу. А то није лепо. Уопште није лепо. Ја мислим да се и ви слажете да то није лепо, јер су деца најискренији људи, и молим вас чувајте свој дом, односно природу! Ипак, радујем се што има и оних који брину о природи и зову се, по мом сврачећем мишљењу, веома слатко – еколози. Еколози, брину да што мање природа пати због загађења. Они су на неки начин доктори за природу. Као што вас понекад боли стомачић зато што сте појели нешто покварено, или вас боли глава од сунца, тако и природа зна да се разболи од издувних гасова, загађених вода, озонских рупа и сличних вируса. Ето, ја сам се распричала, а нисам вам се ни представила. (клања се) Моје цењено име је Скочиприча Свракић, и ја сам, драги моји, новинар радио телевизије Велики храст 2. Да не ви дужила са причом о екологији и томе зашто је важно да је природа чиста, одвешћу вас на једну журку код Зеленог ћошета... Гледате ме, малкице чудно... Није вам јасно шта је то... Па, наоштрите очи и уши, журка почиње... Ш-ш-ш-ш

(Скочиприча одлази са сцене.Светло се полако гаси. Излазе три девојчице у белим хаљиницама и са венчићима на глави. Почиње музика. Оне играју.)

ПРВА ДЕВОЈЧИЦА – Природа је и твоја кућа
ДРУГА ДЕВОЈЧИЦА - Природа је сан од прућа
ПРВА ДЕВОЈЧИЦА – И од цвећа, бистрих река
ДРУГА ДЕВОЈЧИЦА - Природа на тебе чека
ПРВА ДЕВОЈЧИЦА – Зато мало мућни главом
ДРУГА ДЕВОЈЧИЦА - Радуј се сад небу плавом
ПРВА ДЕВОЈЧИЦА – Сваки дан ће да ти блиста
ДРУГА ДЕВОЈЧИЦА - Када ти је кућа чиста!
ПРВА ДЕВОЈЧИЦА – За душицу сваку, за велико и малено
ДРУГА ДЕВОЈЧИЦА – Мисли љубављу, мисли зелено!

ОБЕ ДЕВОЈЧИЦЕ – Ш-ш-ш-ш!

(Ове две девојчице одлазе са сцене. Остаје једна која полако прилази једној великој печурки поред које стоји кишобран. Узима кишобран и отвара га.

ТРЕЋА ДЕВОЈЧИЦА –
Печуркице, здраво, стид ме је за све ово...
Стид ме је што сам човек,
Дете човеково
И што моја браћа, те мудре главе
Сваког дана смишљају
Филмове страве!
Загађују, прљају, бацају и ломе
Не слушају природу и раде по своме,
Па и ова киша и она је ружна,
Прљава, мусава, помало тужна...
А лепо је, драга,је када киша пада
Радосно кад шапуће, чак и када лупа
По крововима, лишћу, цвећу,
Када сваку грану купа,
Када збори иза ћошка и чаврља на пропланку,
Чак и када зврчке прави
Неком лепом састанку
Између дечака и девојчице,
Два цвета и две јеле,
Два мрава и две птице,
Између две голубице беле,
Пријатељице ...
Лепо је кад киша шушти
Још лепша је кад је чиста,
Па изгланца сваког створа
И природа сва заблиста
Као вила, ко облачак, ко анђелчић од росе,
Као плави слатки зрачак
Уплетен у дечје косе.
Иначе, ни киша ова,
Ни цвеће, ни лепе баре,
Неће имати другова,
Лепоту и слатке шаре,
Које носи чисто поље,
Које носи чиста река
И киша је много боља
Кад се крије од човека.
(девојчица пољуби печурку и полако са кишобраном излази са сцене. Пали се светло.)

ДРЕН ЖИВОРОД – (истрчава на сцену) – Боцбоцкало, пријатељу мој! Ти си прави геније! Да организујемо журку на Зеленом ћошку! Да наше слатко, прелепо, фасцинантно, фе-но-ме-нално зелено ћоше поново оживи и заблиста у пуном сјају! Идеја, боли глава! Тако ми мог дренећег мозга, ово ће испасти журка страва!!! Је, почео сам још и риме да везем! Баш сам кул!!! Мада (гледа наоколо, шутира неке ствари) Овде је велики неред!

БОЦБОЦКЛАО – (јеж вуче неко огромно клупко неког конца којим нешто мери. Један крај ког конца је још иза сцене. Када види све то ђубре прокоментарише) Хвала на комплиментима Живороде. Јежевима је у крви да су сува интелигенција! Е ови људи су праве штеточне! Ко ли им даде памет, када су глупи ко... ето, рецимо наш друг Пужоњко! Ајде Пужоњко, мрдни мало, чека нас велики посао! Нећемо за сто година да измеримо наше Зелено ћоше!

ПУЖОЊКО – (на сцену излази пуж који, ем вуче своју кућицу, ем скупља конац за Боцбоцкалом) – Вичеш и вичеш! За једног јежа имаш баш громовито бучан глас! Ја јесам спор, нисам толико глув! Само сам уморан и боле ме леђа!

ДРЕН ЖИВОРАД – (скупља кесе са грана, брише прашину, певуши) Нешто нашег Пужоњка вређа. Боле га рожићи, боле га леђа! Нешто нашег Пужоњка вређа. Боле га рожићи, боле га леђа!

БОЦБОЦКАЛО – (док разговара с њим мери и записује у свеску) Наравно да те боле леђа. И мене би болела леђа да стално са собом вучем своју спаваћу собу, предсобље, купатило, па и шпсајз.

ДРЕН ЖИВОРОД – (и даље певуши) - Нешто нашег Пужоњка вређа. Боле га рожићи, боле га леђа!

БОЦБОЦКАЛО и ПУЖОЊКО – Прекини!

ДРЕН ЖИВОРАД – Што сте на крај срца! Боље да певам, него да кукам! Добо, бићу тих! (тише пева) Нешто нашег Пужоњка вређа. Боле га рожићи, боле га леђа!

ПУЖОЊКО – (наставља где је стао одммахујући руком на упорно певушење Живорода) Лако је теби да причаш, ал' зна како се каже – кућица слободица. Моја је кућа увек са мном и увек је чиста, а не ко ово наше Зелено ћоше. Сваким даном је све горе!

БОЦБОЦКЛО – Да се ти и ја питамо, Зелено ћоше уопште не би било такво какво је сада. Живороде, склони ону заставу са Храста! Е, тако! (налази стари телефон) Погледај оно људско сокоћало, односно жицопричало.

ПУЖОЊКО – Телефон, паметњаковићка! Каже се телефон!

ЖИВОРОД – (за себе) Телефонче звони, пева, ...пева. Која рима иде уз пева...сева...Муња сева..

БОЦБОЦКАЛО – Живороде, уозбиљи се мало и доста с том песмом, ако уопште може да се каже да је песма! (Пужоњку) Хвала на обавештењу, паметни мој, ја као не знам шта је телефон.. (док тако премерује по сцени, спотакне се о једну већу гомилу ђубрета. Гомила почиње да се миче, да кашљуца)

СМРДИРОГА – Еј, ко ме буди! Не може једна гомила смећа на миру да одрема! Досадњаковићи једни! Управо сам сањала велики сочни контејнер пун свежег миришљавог ђубрета.

БОЦБОЦКЛО – Бљак!

ПУЖОЊКО – Бљак! Бљак!

ДРЕН ЖИВОРАД – Једно бљак од мене! Већ ми грана стење! (за себе) Живороде, филозофе!

СМРДИРОГА – (седи неко време и трља очи. Кад препозна Боцбоцкала, Пужоњка и Живорода почиње да се смеје) А, па то сте ви, смотанци! Шта бљакћете, толико! Ових дана ђубре је у моди! Зар не видите да је цела природа постала моје царство! (скаче. Узима неки мач из ђубришта и виче) Ја Смрдирога Ђубранковић нови сам господар света! Хвала драгим људима што су ме изабрали! Хвала вам људи! Хвала! Хвала! Одржаћу сва своја предизборна обећања и цела ће природа стално бити прљава, наравно уз вашу помоћ!

БОЦБОЦКАЛО – Е не може! (боцне Смрдирогу оловком. Ова скочи.) Не може! Ја те нисам изабрао нити сам гласао за тебе!

СМРДИРОГА – Ма ко тебе пита, досадни Боцбоцкало!

ПУЖОЊКО – (ослобађа се кућице, завија рукаве, гледа неко време Смрдирогу, прилази јој, па је шутне) И ја кажем не може! Ни ја те нисам изабрао! Бори се уштво смрдљива!

ДРЕН ЖИВОРОД – Граном и гранчицом, ја Живород, теби Смрдирога објављујем рат!!!

СМРДИРОГА – (гледа час Пужоњка, час Боцбоцкала, час Живорода. Смеје се, па узима кесу пуну ђубрета и баца на Пужоњкову кућицу. Дрско каже Пужоњку) Ево ти поклон за ове лепе речи, драга кућовучалице!!! А теби (Живороду), шумски песниче, фали један песничка капа! (вади кесу из чепа и навлачи је Живороду на главу)

ДРЕН ЖИВОРОД – (плачно) Маааааааа-мааааааааааа! Овде баш смрди!

ПУЖОЊКО – (љутито) Ово није у мом маниру, али !!! (узима једну флашу с ђубрета ) Јуриш!!! (прво неко време јури Смрдирогу. Живород гледа, збуњено, после и он почиње да трчи за Смрдирогом. Падају на тло и рвају се. Све време се нешто деро.)

БОЦБОЦКАЛО – (трчи око гомиле која се ваља по сцени. Смрдирога виче „Немој да ме чупаш“ Пужоњко виче: „ Не дирај ми рогове!“. Вуче Пужоњка за ногу) Стани, Пужоњко! Немој да се тучеш, ниси ти лош! Смрдирога је баш безобразна, знам, али немој себи да дозволиш! Јао, како можеш да је гризеш за руку?! Сигурно страшно смрди! Устани, тако! (Пужоњко устају)

СМРДИРОГА – Смрди и твоја бунја фризура, па ником ништа! (Пужоњку) Стишај, мало страсти, рогати! (устаје) И среди мало своју кућицу!

ДРЕН ЖИВОРОД – (још се ваља по тлу борећи се са неком лоптом која се ту нашла, не примећујући да је остао сам) Смрдибубо џиновска, осети здраву руку шумског песника, заштитника дрвећа и вода величанственог и фантастичног Живорода!

ПУЖОЊКО – (тужан прилази кућици) Е ово стварно нема смисла! Сирота моја кућа! (узима своју кућу и полази са сцене) Збогом Боцбоцкало! Идем ја у боље крајеве. Где живе бољи људи! Збогом ! (на изласку са сцене судари се са Природцом Рађалицом) Збогом, Рађалице, и ја идем!

ПРИРОДИЦА РАЂАЛИЦА – (природа у дугачкој хаљини по којој је такође окачено свакакво ђубре, мусава, уморно излази на сцену. Са њом су и Тина Лепезовић и Нина Лепезовић, њене пратиље) – Опет свађа и галама! Ох, заборавила сам како то изгледа када певају птице, али зато веома добро знам када се свађају моји подстанари. Пужоњко, куда ћеш?

ПУЖОЊА – Одлазим...у лепше крајеве

ТИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – Зашто?

НИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – Зашто?

БОЦБОЦКАЛО – Смрдирога је крива! Упрљала му је кући и вређала је и њега и мене и Живорода! Збогом! (одлази. Тина и Нина му машу)

СМРДИРОГА – Тужибабо!!!!

БОЦБОЦКАЛо – Злоћо!!!

СМРДИРОГА – Игличаста наказо!!!

БОЦБОЦКАЛО – Смрдљива уштво!!!

ПРИРОДИЦА РАЂАЛИЦА – (Тина Лепезовић намешта столичицу на расклапање да Природица седне) Прекините већ једном! (седа) Боли ме глава од свега овога! Сваки дан једно те исто! А ти Смрдирого, поред тога што ми све више идеш на живце и што ми не плаћаш кирију, молим те, немој више да узнемираваш моје становнике.

СМРДИРОГА – У ууух, баш сам се уплашила! Ево сва се тресем! Толико сам се престравила да ћу да паднем у несвест.

ДРЕН ЖИВОРОД – (који је устао и игра се с лоптом) Природице Рађалице, (клања се), ваша зелена висости, дозволићете ми да лепо избумбецам ову дрску смрљиву персону, онако у мом дренећем фазону.

СМРДИРОГА – (дрско) Досадан си већ са тим римама. Идем мало до реке да „направим неред“, а ти можеш да кренеш да ми чешкаш леђа! (полако излази са сцене. Живород неко време гледа за њом)

ДРЕН ЖИВОРОД – Е сад ће да види! (Лопту баца у публику, јурне за Смрдирогом, спотакне се и тресне, брзо устаје и нестаје са сцене)

ПРИРОДИЦА РАЂАЛИЦА – Сваким даном је све горе!

ТИНА и НИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – Страшно!

ПРИРОДИЦА РАЂАЛИЦА – Не страшно - страшно драге моје, ужасно. Погледајте на шта личим?! Страшило! Ругоба! И све то захваљујући оним паметњаковићима, људима.

ТИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – (полако скупља неке ствари) – Само су убеђени да су паметни! Паметни људи не прљају свој дом.

НИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – И паметни људи не бацају смеће где год стигну. Они добри људи су смислили канте, или како их већ зову, контејнере и тамо одлажу свој отпад, а не овде.

ТИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – Никад ми није било јасно то њихово грозно понашање! Прскају биљке свакаквим отровом, прскају и цвеће и воће и све то после једу или му се диве.

НИНА ЛЕПОЗОВИЋ – Грицкају нездраву и загађену храну! Можеш да замислиш колико је то мудо и паметно!

ТИНА ЛЕПЕЗОВИЋ - Ништа више није као пре.

ПРИРОДИЦА РАЂАЛИЦА – Ништа! (примети Боцбоцкала који све време сређује ливаду) Боцбоцкало, шта си сад опет смислио?!

БОЦБОЦКАЛО – Спремам журку на Зеленом ћошету!

НИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – Журку! Супер!

ТИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – Журка!! Феноменално! (хвата Нину за руке и врте се)

ПРИРОДИЦА РАЂАЛИЦА – Престаните вас две! Каква журка, драги Боцбоцкало, па види на шта личи ово пољанче?! Погледај на шта ја личим! (устаје, Нина јој пружа огледалце и брише јој мрљу с лица) Не могу да се препознам. Ако се тако настави, постаћу гора од оне Смрдироге!

БОЦБОЦКЛАО – Не треба клонути духом, драга Природице. Јежефска филозофија је следећа – свако зло треба бити уништено. Земљом искључиво треба да влада лепо и доброта. Журка је идеално решење да се супроставимо и Смрдироги и свим лошим људима загађивачима. Надам се да ће ускоро доћи моја добра пријатељица Лепа са... А, ево је иде!

НИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – Ко?

ТИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – Ко?

БОЦБОЦКАЛО – Госпођица Лепосава Родисављвић, светски познати писмоноша и преносилац само добрих вести..

ЛЕПОСАВА РОДИЦАВЉЕВИЋ – (утрчава на сцену. Једва дише) – Ух! Ух! Боцбоцкало, баш си ми задао муку! Ух, једва сам нашла ово ваше Зелено ћоше. Јао, ал' ме боле крила...Горе с висине, видим све боје, осим зелене...Ух... И ваздух је некако тежак и ... смрдљив. Ух... (примети Природицу) Клањам се, ваша висости! Јао, ал' сте се променили. Убледели сте ми нешто. Је л' вам добро?

ПРИРОДИЦА РАЂАЛИЦА – Хвала на питању. Било је и бољих дана!

БОЦБОЦКАЛО – Па где си другарице драга! (шири руке да је загрли. Лепосава се отима)

ЛЕПОСАВА РОДИСАВЉЕВИЋ – И мени је драго што те видим, али боље да се не грлимо. Мислим, немој да се вређаш, али твој загрљај боде!

НИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – Боцбоцкало!

ТИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – Боде!

ЛЕПОСАВА РАДИСАВЉЕВИЋ – (седа на столицу Природице Рађалице) Ух, чекај да одморим старе кости! (види ђубре наоколо) Јао... Какав ужас! Шта је то!

БОЦБОЦКАЛО – Зелено ћоше!

ЛЕПОСАВА РАДИСАВЉЕВИЋ – Ово је Зелено ћоше?!

ТИНА и НИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – Јесте Зелено ћоше!

ЛЕПОСАВА РАДИСАВЉЕВИЋ (Природици) – Кажите ми, молим вас, ваша висости да се они шале!

ПРИРОДИЦА РАЂАЛИЦА – Волела бих да је тако, али не!

ТИНА и НИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – (одмахују главом) – Аха!!!

ЛЕПОСАВА РАДИСАВЉЕВИЋ – (хвата се за груди) – Јао мени није добро!!! Боцбоцкало, друже, ја сам се родила ено тамо на оној ... тополи. Види на шта личи мој дом. А ти добро знаш Боцбоцкало, а и ваше величанство зна, да ми роде, волимо само супер чисте крајеве. А сада! Ох! (пада са столице)

ПРИРОДИЦА РАЂАЛИЦА – Госпођо Лепосава, шта вам је?!

БОЦБОЦКАЛО – (узима једну руку Лепосавину и маше њом) Диши, Лепо, диши! Госпођице Лепезовић, брзо донесите воде с потока да повратимо нашу гошћу. (Нина и Тина одлазе са сцене) Јао требало је да се сетим да ће је ова сцена узнемирити. Роде су много осетљиве птице.

ПРИРОДИЦА РАЂАЛИЦА – Ниси се сетио, Боцбоцкало. Толико много проблема имамо ових дана. (улазе Нина и Тина. Прскају Лепосаву)

ЛЕПОСАВА РОДИСАВЉЕВИЋ – Шта! Где сам то ја! Боцбоцкало, друже стари!!

(Чује се галама иза сцене. На сцену излазе Мина, Сара, Жаре и Скочко Костоломац)

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – Ви ћете мени да бацате папире по природи, а?! Нисам ја џабе дошао из Аустралије чак да вас ухапсим на лицу места! Једна шљаг, једна чврга и, хоп ( скакуће са стегнутим песницама ко да ће да боксује. Угледа Природицу Рађалицу, клања се) Скочко Костоломац, ваша висости! (осталима) Добар дан желим, цењеним живуљцима! Скочко Костоломац!

ТИНА И НИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – Скочко Костоломац!

ПРИРОДИЦА РАЂАЛИЦА – Драго ми је, господине Костоломац. Можете ли ми објаснити каква је ово представа.

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – Свакако. (Мини, Сари и Жарету) Вас троје, станите овде и не мрдајте. Је л јасно?

МИНА, ЖАРЕ и САРА – Јасно! (стају у врсту мирно)

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – Дакле, кренуо сам лепо пре неки дан из далеког ми дома Аустралије, овде у ове крајеве на светско првенство у боксу. Као што можете да видите из приложеног, ја сам боксер. Перо лака категорија (скакући и боксује) Дуг је то пут, драги моји. Морао сам да ухватим првог делфина да ме превезе преко океана, па после ме је господин Камилко Двогрбић превезао преко Сахаре. Све у свему, да не дужим, дођем ја тако у ове крајеве и има шта да видим. Седе ове три људска детета, грицкају нешто из одвратних пластичних кеса и ...

МИНА – Јели смо само крисине!

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – Ћути тамо! Је л' те питао неко нешто?! Дакле једу те... крисине из оних одвратних пластичних кеса...

БОЦБОЦКАЛо – Којим, иначе треба хиљаде и хиљаде година да се разложе у земљи.

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – Нисам то знао! ( прилази Мини, Сари и Жарету и удара им чвргу) То вам је због тих хиљаду година. И да наставим, лепо и фино бацише те кесе у траву! Замислите! Бацише кесе на траву и као да се ништа није догодило! Е, кад ми је пао мрак на очи!!

ЛЕПОСАВА РОДИСАВЉЕВИЋ – (Полако устаје и прилази Мини, Сари и Жарету) – Дакле ви сте ти што загађујете моје Зелено ћоше! (вуче Жарета за уво) Срам вас и стид било. Замало што ме шлог није стрефио због вас!

ПРИРОДИЦА РАЂАЛИЦА – (хвата се за главу) Јао, ово постаје неподношљиво! Молим вас, толико сам збуњена у последње време, да ништа не могу да схватим...

БОЦБОЦКО – То, вам је, драга Природице од свих оних грозних гасова које људи испуштају у ваздуху. Од фабичких димњака и ауспуха, од оних одвратних средстава којима прскају биљке и комарце, од...

ТИНА ЛЕПЕЗОВИЋ –Добро, Боцбоцкало, знамо од чега све све нас боли глава. (Рађалици) Боље вам је мало, да прилегнете.

НИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – Да се одморите за журку. (хвата Природицу под руку) Хајде, полако, идемо! (полазе)

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – Опа, значи журка! Увек сам расположан за акцију Скочко Костоломац, лично! (клања се Природици која пролази) Не брините, ваша висости, ми ћемо да средимо ове мале деликвенте и да их научимо памети.

ПРИРОДИЦА РАЂАЛИЦА – Немојте само да будете груби! То су деца (Одлази. Са њом одлаз и Тина и Нина Лепезовић)

ЛЕПОСАВА РОДИСАВЉЕВИЋ – Е, сад кад је њено височанство отишло, зато што јој је позлило због вас и вама сличним, долази ми да вам...

БОЦБОЦКАЛО – Лепосава, смири се, молим те! То су само деца!

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – Не знам да ли је и овде тако као код мене у Аустралији, али деца обично расту и порасту и постану људи, они исти паметњаковићи који загађују свет. Ето, док сам пре неки дан са Делфин експресом прелазио океан, жалио ми се Делфин како стално има неких стомачних проблема. (уноси се Жарету у лице) А због кога, делфин има проблема са тибом?! А?! Хајде, гукни! Не знаш као! Због људи! Ето због кога!

ЖАРЕ – Престаните већ једном, па нисам ја крив!

САРА – А ја још мање! Ја баш волим делфине!

МИНА – Имамо седам фигурица плавих делфина у соби!

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – (имитира је) Има седам фигурица плавих делфина у соби! Еј, мала, промућкај мало те кликере у глави! Говорим ти о делфину, живом делфину, а не стакленој лутки.

БОЦБОЦКО – Молим вас, господине Костоломац, смирите се мало!

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – Не могу смирим! Како да се смирим? Без проблема и само тако њих троје су бацали пластичне кесе на зелену траву!А после ту исту траву треба да једем ја или неки наши пријатељи! Колко знам и ти грицкаш траву! (још нервозније) Како да се смирим кад ме чека смрдљиви ручак! Како?!

ЛЕПОСАВА РОДОСАВЉЕВИЋ – Сам си рекао Боцбоцко, да хиљаде година треба да се кеса разгради! Еј, хиљаде! Кеса по кеса, милион година! Ужас! (деци) Опет ми долази да вам ишчупам уши!

САРА – Немој, родо, ја те волим! Мени је мама причала да си ме ти донела на овај свет!

ЖАРЕ – Јао, Саро, па то су приче за малу децу!

ЛЕПОСАВА РОДИСАВЉЕВИЋ – Ето, има ме и у причи, у тој предивној причи о мојој персони као доносиоцу најлепше вести у животу једног човека. (плачно) И ово што ми радите ми је хвала за сав мој труд?!!

БОЦБОЦКО – Молим те, Лепосава, опет ће ти позллити. Седи мало. (Лепосава седа. Боцбоцкало за себе) Шта је ово данас?! Седите и ви, господине Костоломац.

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – (цупка) Не могу! Не могу да седнем! Нервозан сам!

ЛЕПОСАВА РОДИСАВЉЕВИЋ – То вам је сигурно од овог смрада! Делује на нервни систем. Сви ћемо се потровати, а ти Боцбоцко хоћеш да организујеш журку! Који си ти лик!

БОЦБОЦКО – (гура Скочка да седне) Ајде лепо, господине Скочко, седите. (Скочко Костоломац седа на једну канту) Тако! Је л вам удобно?

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – Добро кад си навалио! Мада ми дође... (претећи покушава да устане, али га Боцбоцко одгурује)

БОЦБОЦКО – Смирите се, господине, Костоломац! Ево вам телефон, па се поиграјте мало...

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – Телефон! (загледа се боље у справу) Ову глупу скаламерију људи зову телефон!

БОЦБОЦКО – Тако, сад смо мирни! (Боцбоцко са рукама преко крста обилази око Мине, Саре и Жарета који и даље послушно и мирно стоје) Па добро, децо, зар и ви!

ЛЕПОСАВА РОДИСОВЉЕВИЋ – Чула сам да људи паметњаковићи кажу - зар и ти сине Бруте. Знам да је о неком Цезару реч и тамо неком Бруту...

БОЦБОЦКО – Молим те, Лепосава, пет минута само немој да отвараш кљун... Хвала! Дакле децо, шта имате да кажете у своју одбрану?

ЖАРЕ – Ја нисам хтео крисине! Лепо смо јели код куће, али Мина...

МИНА – Шта ја?! Шта ја?! Увек сам ја нешто крива!!! Ниси хтео грисине, а сам си смазао целу кесу!

САРА – Јесте, Жаре, понео си и бомбоне. И њих си сам појео!

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – (претећи) Може мало тише, еј?! Узнемиравате околину! И бука је загађивач! (Лепосави) Реко ми је Камилко Двогрбић док смо пролазили Сахару. Пуно камила је отишло у пензију зато што су људи смислиле неке трубе, сирене, па још стално и вичу. Камилама је позлило од толиког редњања и...

БОЦБОЦКО – У реду је, господине Костоломац, седите... (Костоломац седа) Тако... Добро, децо, јели сте лепо грисине. Мој пријатељ Пера Детлић каже да су грисине укусна ствар. Испале неком излетнику у шуми, па их је лепо пробао. Али, зар сте морали да баците кесе. Могли сте лепо да их ставите у ранац, однесете кући, или до прве канте, и тамо баците.

МИНА – Жаре је бацио кесу. Он воли да прави неред.

САРА – Да, његова соба је увек прљава...

ЖАРЕ – Које сте ви тужибабе! Господине Боцбоцко, признајем да сам крив и знам да није лепо да радим то што сам урадио.

МИНА – Познајем тај твој глас! Господине Боцбоцко, немојте му веровати. Таквим тоном мој брат увек прича када жели да се извуче из неког проблема.

САРА – И ја потврђујем! Када је пре неки дан сломио мамину омиљену вазну, сложио је причу како га је болео стомак, па ју је непажњом гурнуо, и наравно мама му је опростила. А то уопште није била истина

МИНА – Наравно да није. Умислио је да је Ђоковић, па је у ходнику играо тенис и ...

ЖАРЕ – (претећи) Видећете ви кад се вратимо кући...

БОЦБОЦКО – Смирите се! Заболела ме је глава од вас!

ЛЕПОСАВА РОДОСАВЉЕВИЋ – Слушам вас, слушам и просто не могу да поверујем какви. Мислила сам да су хијене брбљиве, и оне свраке и гавранови, али ви сте светски прваци у брбљању. Мислим, знам ја од раније да људи воле ону њихову спортску дисциплину у причању која се зове ... фило...фило...

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – Филовање!!!!

ЛЕПОСАВА РОДОСАВЉЕВИЋ – Ма какво филовање! Фило...Фило...Филозофирање! Да, филозофирање, али ви га баш претерасте.

БОЦБОЦКО – Друго је још важније, није лепо да тужакате једни друге. Уопште није лепо, па ви сте браћа...

(Жаре, Мина и Сара ћуте неко време)

САРА – Извините, драге животиње што нисмо били добри. Ви сте тако добри и племенити! Срамота ме... Ја имам петицу из биологије и много волим природу, односно Природицу Рађалицу, и уопште нисам имала намеру да вас повредим.

МИНА – Жаре није размишљао кад је бацио кесицу од грисина. Јесте мало аљкав, али много воли животиње. Има велики акваријум са рибицама и пуно брине о њима.

ЖАРЕ – Стварно нисам хтео... Не знам шта ми би. Просто навика... Лоша навика, ал обећавам, променићу се! Опростите, господине Костоломац, господине Боцбоцко и госпођо Родосављевић, ово се неће поновити... Часна реч.

БОЦБОЦКО – Обећавате?!!

МИНА, ЖАРЕ и САРА – Да!

МИНА – Сад кад смо видели колико велика срца имате и да само сањате о томе да имате леп и здрав живот. Стид нас је што понекад поступамо лоше и бацамо смеће и повређујемо и вас и природу.

САРА – Повређујемо и себе, Мина, само тога нисмо свесни. Природа је и наш дом!

ЉЕПОСАВА РОДОСАВЉЕВИЋ – (плачно) Ово је било баш... романтично. (Костоломцу) Да л' да им верујемо?!

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – (полако устаје и шета се око Мине, Жарета и Саре) Па сад... Мислим да говоре истину! (Мини) Баци коску мала и обећај да ћеш бити добра и добар чувар природе?!

МИНА – (весело) – Обећавам!

ЛЕПОСАВА РОДОСАВЉЕВИЋ – (плачљиво. Вади марамици уз џепа) Ох, морам да испразним кљун! (дува) Ово је...

БОЦБОЦКО – Доста слинавила, Лепосава! (за себе) Нисам, знао да и роде слинаве. (осталима) Него, децо, на ноге лагане имамо пуно посла. Морамо да организујемо журку и да средимо Зелено ћоше и... (Лепосави) Је ли бре, Лепосава, ми само блејимо и блејимо ко овце торокуше те нисам ни стиго' да те питам – јеси ли донела (важно)... оно?

ЛЕПОСАВА РОДОСАВЉЕВИЋ – (дува у кљун. Потвдрно клима главом) – Аха!

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – Које оно?!

БОЦБОЦКО – (окреће се лево десно, завирује, ал' на крају стане на средину сцене) Дођите овамо, сви! Сад када смо разрешили већину дилема, могу да вам кажем. Драга Лепосава је јично главом и кљуном тајни агент супер тајне агенције БЗЕ – Бораца за екологију.

ЛЕПОСАВА РОДОСАВЉЕВИЋ – (шепури се) Да, да то сам ја!

БОЦБОЦКО – Земља зове Лепосаву, слети мало!!! Да наставим, а ти Лепосава, буди мирна. У тајној лабораторији на север одавде пчеле научници су откриле посебан полен који, ем помаже да се цвеће и биљке уопште брже размножавају и развијају, ем у додиру с њим људима проради еколошка савест.

МИНА – Еколошка савест?

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – Је л' се то маже на хлеб?!

ЖАРЕ – Ви Аустралијанци сте много смешни! Јеси л' те некад гризла савест?

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – Мене нешто да угризе?! Сваки напад спречим по кратком поступку! (скаче и маше рукама)

БОЦБОЦКО – Е данас се стварно играмо покварених телефона!

САРА – (удара чвргу Костоломцу) – Смири се!

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – (чеше се по глави) – Еј, па то боли!

САРА – И мене је болело кад си ми лупао чврге!!!

БОЦБОЦКО – ред је да престанете сви! Лепосава, Жаре, Саро, Мина, прво у акцију сви да почистимо Зелено ћоше, а после трк са Лепосавом да расејете полен, пре свега међу ваше родитеље.

САРА, ЖАРЕ, МИНА – (у ставу мирно) – Разумем! (трче около и скупљају смеће)

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – А шта ћу ја да радим? Остао бих на журци.. Нешто ми се не такмичи ових дана...Насисиље није у моди...

САРА – Мислиш бокс?

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – Да...

БОЦБОЦКО – Сиђи молим те до реке и нађи ми оног смотаног дрена Живорода. Он је задужен за декорацију! Познаћеш га по... лупетању!
(почиње музика. Сви сређују сцену. Прво одлазе Лепосава, Жаре, Сара и Мина, а после Костоломац. Боцбоцко остаје сам на сцени. Гаси се светло)

(Зелено ћоше цветно и весело. Чује се весела музика. Мина, Сара и Жаре се играју и смеју.

МИНА – Ухвати ме! Ајде, сејо!

САРА – Стани! Погледај горе! (сви гледају у небо)

ЖАРЕ – Роде! Сигурно су Лепосавине рођаке!

МИНА – (маше има) Здраво роде!

(чује се галама)

ЖАРЕ – Охо! Ево стижу гости!

(на сцену излазе Живород, Смрдирога и Скочко Костоломац. Смрдирога је лепша и сређенија. Носи велики шешир са пуно цвећа. Стоје са стране и слушају)

ЖИВОРОД – (гледа наоколо) Ох, зелено ћоше је сад блистав крај. Оно је наш мали рај!

СМРДИРОГА – Баш се осећам...(Живороду) како оно беше пријатељу драги?

ЖИВОРОД – Еколошки, сестро смрд... односно слатка! (деци) Захваљујући вама, децо драга, прорадила је та еколошка савест и савест и код ове моје нове пријатељице Смрдироге. Иначе, на реци смо се баш лепо, овај малко потукли. И ко зна шта би било да ви нисте прошли и да није дошо овај наш нови пријатељ из далека.

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – Боже свашта, Живороде, какве туче, какви бакрачи! Грубијанство је за простаке...

ЖАРЕ – Господине, Костоломац, па како сте?

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – Молим? Како сте рекли? Костоломац? Заборавите то презиме... сада сам...(узима цвет из Смрдирогиног шешра) Скочко Цветољупкић, мирољубиви кенгур из Аустралије.

САРА – Је!!! Овај полен чини чуда!

МИНА – Подметнућу га и наставнику математике. Можда се промени скроз!

(чују се фанфаре. Улази Природица Рађалица, Нина и Тина Лепезовић, Боцбоцко и Лепосава Родосављевић. Природица је прелепа и сва окићена у цвеће. На реверу Боцбоцка и Лепосаве Родосављевић виси ордење. Сви се клањају њеном височанству)

ПРИРОДИЦА РАЂАЛИЦА – Драги пријатељи, нисам ни сањала да савест може много тога да промени. Драго ми је што је живот у мом царству почео да буде бољи. (деци) Децо, ви (Жарету, Мини и Сари) и ви (публици) стално ослушкујте своја срца и будите добри према води, и небу, према цвету и рођацима и госпође Лепосаве, и нашег пријатеља из Аустралије, наравно ако одете тамо или свратите до неког золошког врта, и према рођацима нашег посебног Живорода , и свакако према свим јежићима -пријатељима и деци нашег Боцбоцкала, ма будите добри према свима и према свему на шта наиђете у моме царству, јер ви сте део њега и оно је и ваша кућа.

(на сцену улази задихани Пужоњко)

ПУЖОЊКО – Немојте почињати без мене! Ух (Боцбоцкалу) Јесам ли нешто пропустио?

СМРДИРОГА – Опа, Пужоњко се вратио кући! Баш ми је драго што те видим! Нешто си ми убледео...

ПУЖОЊКО – (гледа зачуђено Смрдирогу) Окрени се молим те. Смрдирого, црна, јеси ли то ти? Ала си се променила! Немам речи!

СМРДИРОГА – Решила сам да за промену мало будем добра. Није лоше бити фин, а добро делује и на тен! Знаш, драги мој, сада на ђубре гледам са еколошке стране и...

БОЦБОЦКАЛО – Тишина!

ЛЕПОСАВА РОДОСАВЉЕВИЋ – Тишина!

СКОЧКО КОСТОЛОМАЦ – (прво гласно) Тишина! (после нежније) Мислим, будите мало тиши! Њено височанство би нешто да каже!

ТИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – Ордење, ваша висости!

НИНА ЛЕПЕЗОВИЋ – За децу!

ПРИРОДИЦА РАЂАЛИЦА – Ах да. Као што видите, господин Боцбоцкало и госпођа Родосављевићка добили су орден првог реда природе као заштитници и витезови исте. Вама (Сари, Жарету и Мини) додељујем ордење другог реда, пошто сте отворили срца за лепе ствари и помогли да људи мало промене своје навике и воде више рачуна о природи, односно мени. Погледајте само како је лепо ово наше Зелено ћоше! А сад...

СМРДИРОГА – Ваша висости, је л'смем ја да кажем?

ПРИРОДИЦА РАЂАЛИЦА – Наравно, ти си увек била и увек ћеш бити део мене и свих нас!

ЖИВОРОД – (за себе) Која филозофија!

СМРДИРОГА – (стаје на средину сцене) А сад ЖУРКА!!!

(почиње музика – весела, сви играју. Одједном престаје. Сви на сцени се нешто домуњђавају. Почињу да репују)

Ујутру кад устанеш осмех ти намести,
Зелене мисли у први план смести
Јури кроз дан
Позитиван
Јер
Све је лепше, све је шарено
Када сваки дан мислиш зелено.

Поштуј законе природе ове
Она те моли, она те зове
Опамети оне што је загађују
Што се са њом стално свађају
Јер
Све је лепше, све је шарено
Када сваки дан мислиш зелено.

Мисли зелено, сањај зелено,
Воли зелено, диши зелено,
Зелено је ин, оно је у моди,
Пусти нек те зелено ка срећи води
Јер
Све је лепше, све је шарено
Када сваки дан мислиш зелено

(склањају се са сцене. Излази госпођица Скочиприча. Певуши)

ГОСПОЂИЦА СКОЧИПРИЧА – Мисли зелено! Мисли зелено! (публици) Је л' видите, драги моји, како је све лепше кад је природа срећна. За срећу, дакле, лично ја Скочиприча Свракић преписаћу свима рецепт – зелене мисли три пута на дан...(креће са сцене и даље певуши „Мисли зелено“ ) Ово је крај! Нема више! Остају само зелене мисли! Ћао! (излази)

(почиње весела музика. Поклон)

К Р А Ј
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10397
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Povratak na POZORIŠNI TEKSTOVI ZA DECU

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost