Aristotelovo očišćenje osećanja

[branko]

O ARISTOTELOVOJ SINTAGMI “OČIŠĆENJE OSEĆANJA”

Predrag Ivanović

…di’ eleou kai phobou perainousa ten ton toiouton pathematon katharsin.
Aristotel, Poetika VI 1449 b 27
Aristotelova teorija tragedije. Pojmovi koje Aristotel koristi.

Šesta glava Aristotelove Poetike sadrži definiciju tragedije, spisak kvalitativnih delova tragedije, kao i hijerarhijski poredak tih delova. Njom otpočinje središnji deo Poetike: utvrđivanje prirode tragedije zamišljene kao oponašanje (glave VI - XXII). Definiciju: “Tragedija je, prema tome, oponašanje ozbiljne i celovite radnje primerene veličine ukrašenim govorom, i to svakom od vrsta ukrašavanja ponaosob u odgovarajućim delovima tragedije; oponašanje se vrši ljudskim delanjem a ne naracijom i ono sažaljenjem i strahom postiže očišćenje takvih osećanja” – Aristotel je mogao izvesti na dva načina. Prvi je metod izvođenja definicija koju Aristotel preporučuje za proizvodne nauke, u koje bi se mogla ubrojati i poetika. Predmeti proizvodnih nauka nemaju prirodnu egzistenciju – da bi oni mogli postojati neophodno je ispuniti četri uslova: causa formalis (formalni uzrok – u slučaju tragedije: radnja), causa materialis (materijalni uzrok – u slučaju tragedije: govor), causa efficiens (delatni uzrok – u slučaju tragedije; vršenje oponašanja radnjom a ne naracijom) i causa finalis (funkcija predmeta – u slučaju tragedije: sažaljenjem i strahom postignuto očišćenje osećanja). Od ta četiri uslova, prva tri prethode konstrukciji predmeta: predmet, građa i način oponašanja, to jest radnja, govor i oponašanje radnjom, a ne naracijom. Četvrti uzrok – funkcija, cilj, telos tragedije, očišćenje – nastaje tek zajedno sa konstrukcijom predmeta. Ovakvim objašnjenjem postaje jasno zašto prvi deo definicije (od reči “ljudskim delanjem a ne naracijom”) sledi, kako Aristotel kaže, “iz onoga što je bilo rečeno” (1449 b 20), a zašto se “sažaljenje i strah” i ”očišćenje osećanja” spominju ovde po prvi put u Poetici.
Drugi način izvođenja definicije koji je Aristotel poznavao jeste onaj koji se koristi u teorijskim naukama. Teorijske nauke se bave prirodnim predmetima koji postoje nezavisno od same nauke, pa je, da bi se izvela definicija nekog predmeta, potrebno samo da se odredi kojem rodu predmeta on pripada (genus proximum, najbliži rod) i u čemu se razlikuje od predmeta koji pripadaju istome rodu (differentia specifica, njemu svojstvena razlika, distinktivno obeležje). Da je i ovaj metod Aristotel mogao koristiti pri izvođenju definicije tragedije, pokazao je Pabst-Batin [1] , jer definicija tragedije sledi iz klasifikacije poezije, kako je Aristotel vrši u prvim glavama Poetike (tehnikom dijereze, kojom se rod deli na dve vrste). Međutim, ovakvo tumačenje ne smatra reči “i ono sažaljenjem i strahom postiže očišćenje takvih osećanja” bitnim delom definicije tragedije. Definicija se u prirodnim naukama sklapa sabiranjem differentia specifica, a njemu prethodi postupak dijereze. Pošto navedene reči ne proističu “iz onoga što je bilo rečeno”, to znači da “katarza” nije vezana za proces klasifikacije pesničkih vrsta sprovedenih u prvim glavama Poetike. Njom se ne diferencira neki oblik ili neka vrsta poezije: ona je vezana za dejstvo poezije, i može biti samo tragička vrsta zadovoljstva uopšte (onog zadovoljstva kakvo daje podražavanje, što je spomenuto u IV glavi Poetike) i može biti izjednačena sa svršenim uzrokom, to jest funkcijom tragedije (već spomenutom causa finalis, telos-om koji se spominje u XIII glavi Poetike, 1452 b 25).
Podelimo drugi deo Aristotelove definicije na dve sintagme: “sažaljenje i strah” i “očišćenje osećanja”. Nijednu od njih Aristotel eksplicitno ne spominje u ranijim delovima Poetike. “Sažaljenje i strah” će biti obrađeni u XIII glavi, u kojoj Aristotel daje uputstva za sastavljanje fabula, što se prenosi i na početak XIV glave: “užitak svojstven tragediji” potiče iz sažaljenja i straha. “Očišćenje” će biti pomenuto samo još jednom, u XVII glavi, u vezi sa religioznim očišćenjem Oresta od ljage materoubistva: to je jedno od mogućih značenja same reči katharsis, ali to značenje ne mora biti vezano za očišćenje svojstveno tragediji, što zavisi od toga smatra li se čin posmatranja tragedije religioznim ili ne.
“Očišćenje osećanja” je jedan od mogućih prevoda starogrčke sintagme pathematon katharsis. Pathos, nesreća, dobro ili loše iskustvo, emocije ili strasti u duši, kod Epikura označava i oset (koji uključuje zadovoljstvo ili bol); može označavati i stanje suprotno energeia, a u Aristotelovoj Metafizici označava promene na stvarima, svojstva stvari. Pathema se može čitati na više načina: kao događaj, ali i kao osećanje (pa i afekat). Može označavati ono što nekoga zadesi – “patnja”, “nesreća”. Kod Herodota postoji izraz: Ta de moi pathemata mathemata gegone, “Moje su patnje bile moja pouka”. (Slični izrazi se nalaze i kod Aristofana i kod Eshila; o tome docnije.) U medicini označava tegobe, simptome. U Aristotelovoj Politici označava osećanja; u Metafizici označava pasivno stanje, bez otpora ili napora – onoga koji prima, suprotnog od poietikos.
Suprotno od pathema je mathema: naučena lekcija, lekcija koja se javila iz pretrpljenoga. Herodot suprotstavlja pathemata i mathemata. Hor u Eshilovom Agamemnonu (I čin, horska pesma, Obraćanje Zevsu, stih 177 i dalje) peva : “/Zevs/ put pokaza /čoveku/ do mudrosti, i postavi da reč važi: patnjama se pamet stiče (pathei mathos).” Upravo svi stari rukopisi Poetike, uključujući tu i Parisinus 1741A C iz X veka, donose sporno mesto ovako: mathematon katharsis. Samo rukopis Trincavelli, iz XVI veka, donosi pathematon katharsis. [2] Ovakvo čitanje (“pročišćenje saznanja”), koje spaja dve suprotstavljene reči ( pathos i mathos), zastupao je Miloš N. Đurić; iako danas odbačeno, nalazi se u temelju intelektualističkog shvatanja katarze. “Očišćenja sažaljenja i straha” vodila bi do “mišljenja”: “Delanjem čovek učini krivicu, svaka krivica okajava se patnjom, a plod te patnje jeste hygieia phrenon (Eumenide 535 s), kalos phronein, so-phronein, tj. saznanje granica, samoočišćenje od samovoljstva i nasilništva i sticanje snage koja nagonske sile podvrgava ostvarivanju ravnoteže i poretka, a ovim se održava, razvija i unapređuje život pojedinca tako i društva.” [3]
Katharsis se u starogrčkom najčešće upotrebljava u religijskom smislu, u značenju “čišćenje od krivice”, “pročišćenja”; a može se odnositi i na egzorcizam. Zenon je govorio o čišćenju (katharsis) kosmosa vatrom; jedno od pročišćenja u eleusinskim misterijama je bilo pročišćavanje vazduha pomoću baklje i lepeze. Slično se, dakle u religijskom smislu, pojam katharsis primenjuje u hrišćanstvu. Kod Hipokrata on znači čišćenje, izbacivanje rđavih (nezdravih, bolesnih) telesnih sokova, prirodno ili zahvaljujući lekovima (ovde spada i mesečnica kod žena). Pitagorejci su muzikom sfera “pročišćavali” dušu. Platon u Fedonu govori o duhovnoj čistoti iz koje niče pravo saznanje: “Istina bi bila neko čišćenje … pa će i razboritost, i pravednost, i hrabrost, i sama mudrost, biti neko očišćenje.” U Sofistu Platon govori da sokratovska ironija deluje slično medicini: “/Oni koji to lečenje vrše/ misle o tome upravo onako kao što su mislili oni što leče telo, da telo ne može sa uživanjem primati pružanu hranu pre nego što ne izbaci ono što smeta. Tako su i oni držali o duši da ona ne može imati koristi od pružanih saznanja pre nego onaj koji dokazuje ne nagna u stid onoga kome dokazuje i otkloni mu poukom (mathemasin) mišljenja koja smetaju, i pročisti ga (katharon apophene) i ispuni uverenjem da zna samo ono što zacelo zna, a više ne.” [4] No, Epikur i Filodem koriste reč katharsis u značenju “intelektualno razjašnjenje”, “ono što potrebuje objašnjenje”. Golden navodi i značenje: “prosvetljenje” [5] .
Brojni su problemi koje pokreće ova sintagma uzeta u celosti: …di’ eleou kai phobou perainousa ten ton toiouton pathematon katharsin.
Najpre, pathematon (genitiv plurala od pathema) se ne mora odnositi na eleos (sažaljenje) i phobos (strah); ovakvo bi čitanje podržavao i pridev toiouton – “/čišćenje/ takvih /osećanja/”, koji označava snažniji vid potvrđivanja: “takvo /stanje/”, “kao ovo”. Kod Homera se toiouton retko javlja i znači “tako /dobro, uzvišeno, loše/”. U svakom slučaju, ova pridevska zamenica (pokazna zamenica za kakvoću, kvalitativna, opisna zamenica koja zamenjuje pridev) kao da nagoveštava postojanje i drugih tragičkih osećanja osim straha i sažaljenja. No, takva osećanja se nigde u Poetici ne spominju. Moguće je više čitanja ove sintagme. [6]
Moguća tumačenja sintagme pathematon katharsis
Genitiv pathematon, u značenju “/takvih/ osećanja”, može se čitati kao:
1) subjektni (atributivni) genitiv: “osećanja /likova na sceni/ (pr)očišćuju gledaoce sažaljenjem i strahom”;
2) objektni genitiv: “/likovi na sceni/ (pr)očišćuju gledaoce sažaljenjem i strahom”;
3) separativni genitiv: “/bilo gledaoci bilo likovi na sceni/ (pr)očišćuju se od osećanja sažaljenjem i strahom /od osećanja sažaljenja i straha/”.
Prema različitom čitanju ove sintagme, razlikovaćemo sledeća tumačenja tragičke katarze:
1) Moralno pročišćenje (prevod: “pročišćenje osećanja”). Najstarije tumačenje tragičke katarze, zasnovano na antičkom idealu “zlatne sredine”, koji zastupa i Aristotel u Nikomahovoj etici. Preteranost u osećanjima sažaljenja i straha se eliminiše; osećanja se svode na pravu meru. Ovo tumačenje smatra da se štetne strasti moraju izgoniti kako bi čovek postao moralniji: ono odgovara svakoj moralizatorskoj drami (Kornej, a može se odnositi na Šilera i na Horacijevo prodesse et delectare). Gledajući na sceni kažnjavanje onoga koji preteruje (npr. u društvenoj satiri, u komediji naravi) ili patnju onoga koji se prepusti strastima (tragedija), gledalac stiče moralnu pouku. Ovakvo tumačenje podrazumeva pojam “estetske distance”, a ne poistovećivanje (empatiju) sa akterom dramske radnje, što odgovara Brehtovom shvatanju pozorišta, a ne shvatanju Stanislavskog. Ako se gledalac ipak ne može odupreti poistovećivanju sa tragičkim junakom, on će ipak, kroz pad tragičkog junaka, stići do spoznaje večnih, božanskih zakona, pred kojima su njegove strasti i želje ništavne.
2) Medicinsko očišćenje (prevod: “očišćenje od osećanja”). Ovo čitanje je danas najraširenije. Podršku mu daje Aristotelova muzička katarza iz Politike. Zastupali su ga Tirvit (1806), Vejl (1847) i Bernajs (1857). Aristotel, lekar i sin lekara, mogao je nagomilana osećanja sažaljenja i straha smatrati patološkim stanjem koje treba lečiti. Kako? Izazivanjem takvih istih osećanja. Ovakav način lečenja se naziva homeopatskim, i smatran je prirodnim u antici. Zasnovan je na principu “klin se klinom izbija”. Bolesniku koji ima groznicu daju se male doze onog leka koji bi kod zdravog čoveka izazvao groznicu. Takav način lečenja pomaže telu da spozna uzročnika svoje bolesti i da ga neutrališe pokretanjem vlastitih imunoloških mehanizama. Ovakvo lečenje je u skladu sa načinom borbe samog tela protiv uzročnika bolesti: telo “prepoznaje” viruse koji su ga već jednom ugrozili.
Ovakvo “homeopatsko” tumačenje katarze bi bilo najbliže čisto medicinskom razmišljanju (to bi, zapravo, bilo medicinsko – intelektualističko objašnjenje); ali Aristotelovo shvatanje tragičke “katarze”, kao što se vidi i kroz Pabst-Batinovu analizu procesa kojim je Aristotel mogao doći do definicije tragedije, proizlazi iz prakse, iz onoga što se zaista zbiva sa gledaocem tragedije. Aristotel je uočio kako se, prilikom gledanja tragedije, sa gledaocem zbiva nešto nalik na lečenje. Tako u okviru medicinskog objašnjenja Aristotelovog shvatanja pojma “katarze”, možemo razlikovati “homeopatsko objašnjenje” (čisto medicinsko) i “orgijastičko objašnjenje” (zasnovano na praksi, a prikazano medicinskim terminima). Šta je Aristotel uočio?
U Politici, Aristotel kaže: “Mi smatramo da bavljenje muzikom donosi ne jednu već višestruke koristi. To su, u prvom redu, obrazovanje i prečišćavanje osećanja (šta podrazumevam pod prečišćavanjem osećanja o kome sada govorim samo uopšte, objasniću u raspravi o poetici), na trećem mestu muzika služi za razonodu, za opuštanje i odmor od naprezanja ... Jasno je da treba koristiti sve harmonije, ali ne sve na isti način. Za obrazovanje treba uzimati one koje su u najvećoj meri etičke, a za slušanje kada drugi sviraju one koje ulivaju energiju kao što su, na primer, sažaljenje, strah, oduševljenje (enthusiazmos, obuzetost božanstvom, opsednutost), koja su u nekim dušama snažna, postoje u svima, i razlika je samo u tome da li se javljaju u većem ili manjem stepenu. Neki ljudi su podložniji toj (duševnoj) smetnji i mi vidimo da oni, kada se izlože delovanju muzike koja ih dovodi u orgijastičko stanje, postaju sabrani kao da su bili podvrgnuti lečenju, to jest pročišćenju (katarzi). I oni koji naginju sažaljenju i strahu, te uopšteno oni koji su emotivne naravi, pa i ostali u meri u kojoj je svako podložan tim uticajima, moraju proći isto iskustvo i neku vrstu katarze u nekom smislu olakšanja praćena ugodom.”
O problemu prevoda: Miloš N. Đurić prevodi: “...i mi vidimo da njih, pošto su slušali melodije koje su učinile da budu izvan sebe, svete melodije ponovo vraćaju u prvobitno stanje, kao da su dobili lek i očišćenje.” Ostavljamo svakom čitaocu ponaosob da sledi jednu po jednu nit Aristotelovih razmišljanja o katarzi: spominjanje “energije”, stanja suprotnog pathos-u; enthusiazmos, koje može da implicira katarzu kao religiozno očišćenje, egzorcizam; čudna osobina muzike, koja se može shvatiti i ovako: ona “uravnotežene” ljude baca u ec-stasis, vodi ih “van sebe i svoga mirnog razuma” (Platonov izraz za rapsode i pesnike iz Ijona), dok one koji su pre slušanja melodija bili “van ravnoteže”, ona u ravnotežu vraća. Aristotelove reči se mogu čitati tako da opovrgavaju teorije o katarzi kao o moralnom pročišćenju i o katarzi kao o intelektualnom razjašnjenju (jer muzika koja izaziva katarzu ne koristi etičke harmonije i ne obrazuje; na ranijem mestu u Politici, Aristotel kaže: “Uz to, frula /aulos/ nije etički instrument već pre orgijastički, te stoga nju treba upotrebljavati u takvim slučajevima gde slušanje može pre da utiče na prečišćavanje osećanja nego što može da pouči.”).
Kako razumeti “ulivanje energije” koje vrše entuzijastičke melodije? Je li to podsticaj na pražnjenje, ili razbistravanje (kao kada se u mutnu vodu doliva čista)? Da li Aristotel podrazumeva da je svaki gledalac emocionalno nestabilan, ili, kao što lekari rade, konstatuje simptome na najbolesnijem? Pomenimo još samo nekoliko primera koji govore sami za sebe: “Telo uronjeno u tečnost prividno gubi od svoje težine onoliko koliko iznosi težina njim istisnute tečnosti” (Arhimed), dionizijske, koribantske i bakhantske kultove, rimski cirkus (gladijatore) i današnje utakmice na stadionima.
4) Strukturalno pročišćenje (prevod: “pročišćenje događaja”). Kao i teorija o katarzi kao o intelektualnom razjašnjenju, i ova je teorija nastala u polemici sa teorijom o katarzi kao medicinskom očišćenju. Danas je brani Els, ugledni prevodilac Poetike; “strukturalno pročišćenje” i “intelektualno razjašnjenje” se, kao i čitanja Petruševskog (systasis pragmaton) i Miloša N. Đurića (mathematon katharsis), zasnivaju na drugačijem čitanju ključnih reči. No, dopušteno je pathemata prevoditi kao “događaje”, ili kao “intelektualno razjašnjenje /događaja/”. Tragički “događaji” bi bili ti koji sadrže “sažaljenje i strah”; oni se čiste od moralne okaljanosti i posle toga gledaoci mogu slobodno doživeti svoje osećaje straha (za njih same) i sažaljenja (za tragičkog junaka koji pati).
5) Intelektualno razjašnjenje (prevod: “intelektualno razjašnjenje”). Ova teorija je zasnovana na argumentima IV i IX glave Poetike. Četvrta glava povezuje pojmove: “mimeza” (oponašanje), “zadovoljstvo” i “saznanje”. Deveta glava tvrdi kako je poezija filozofskija od istorije, jer govori o opštim stvarima. Danas ovo mišljenje zastupa Golden. On smatra da Aristotelova “muzička katarza” iz Politike nema ničega zajedničkog sa “tragičkom katarzom” iz Poetike. Istina, Aristotel ih ne razlikuje eksplicitno, ali u XIV glavi Poetike kaže da tragedija izaziva samo sebi svojstveno zadovoljstvo. Zatim, u XXV glavi, Aristotel kaže: “Ispravnost u političkom i pesničkom umeću nije ista, niti je ista u pesničkom i u bilo kojem drugom umeću.” Politika, kao i Platonovi Zakoni, odnosi se na praktičnu svrhu: kako obrazovati valjana građanina. Poetika, međutim, raspravlja o tome šta pesnički oblici jesu “sami /po sebi/” (I glava, 1447 a 8). [7]
Golden svoje argumente koncentriše oko pojma “mimeze”, primećujući nedoslednost između Politike i Poetike: u Poetici se tvrdi kako čovek uživa u mimezi onih stvari koje su po sebi odbojne, npr. u mimezi prezrenih životinja (IV glava, 1448 b 13). Dotle Politika kaže kako se osećaj vezan za neku stvar prenosi i na mimezu te stvari. Praksa potvrđuje i jedno i drugo: možemo osećati zadovoljstvo pred slikom mrtvog tela, a možemo mrzeti sliku na kojoj je prikazan naš neprijatelj. Zadovoljstvo iz Poetike stoji iznad (ne)zadovoljstva iz Politike – intelektualno uživanje u učenju, svojstveno filozofu, pobeđuje emociju. Pojednostavljeno, telos uživanja kao takvog bilo bi uživanje u delima mimeze iz kojih se uči o čoveku. Do njega se stiže prikazivanjem događaja, uopštenih, pročišćenih, jasnih (univerzalnih – IX glava). Slično je mehanizam delovanja književnosti uopšte tumačio Roman Ingarden, zastupnik fenomenologije: egzistencija se deli na realnu, idealnu i fenomenalnu. Svet fenomena se formira u našoj svesti: u njega spada i knjlževnoumetnicko delo, sa svoja četiri sloja – sloj zvučanja, sloj značenja, sloj prikazanih predmetnosti (zamišljanje stvari koje tekst opisuje) i sloj shematizovanih aspekata, koji je sloj opisivanja sveta. U tom četvrtom sloju dolazi do procesa aktualizacije – samo nagoveštenu ulicu mi zamišljamo vrlo detaljno, popunjavajući “mesta semantičke neodređenosti” svojim sopstvenim konstrukcijama. Aktualizacija stvara estetsku distancu. Kroz proces katarze, različite aktualizacije postaju iste – celokupna publika na isti način doživljava (shvata) prikazane događaje, jer oni bivaju razjašnjeni.
Poetika i Aristotelova filozofija. Spor sa Platonom.
Danas je nemoguće razdvojiti Aristotela od njegovih tumača. Ono što sobom nije jasno, mora se osvetliti iz drugih područja znanja. Upravo se zbog toga svaki proučavalac Aristotelovog shvatanja pojma katarze mora čuvati od (nepotrebnog) skretanja sa polja imanentne analize. Tako Karl-Hajnc Folkman-Šluk [8] upućuje na potrebnu strogost mišljenja: tragičku katarzu je Aristotel označio kao ono što je bit tragedije, samo njoj svojstveno. Pravilno razjašnjenje, po njemu, ide u sledećem pravcu: tragedija svoju bit realizuje u gledaočevoj biti, u njegovoj duši. Za Aristotela, duša je bit života, ono što oživljava (temelj, zametak, arhe). Postoji više stupnjeva duše: biljna, životinjska i ljudska, i samo je ljudska u stanju da uoči bit, jer poseduje razbor.
Tragedija je mimeza radnje čija je odlika pathos. Pod pathosom Aristotel u Metafizici ne podrazumeva afekt, strast, već “promene na stvarima”, tačnije “prelaz iz nečega u nešto”, iz jednog stanja u drugo, pri čemu se ta stanja međusobno isključuju, jer su suprotnosti, npr. “sreća-nesreća”. Ako “prelaz” nazovemo “patnja” (“trpljenje” – trpeti radnju kao objekt radnje, tj. trpeti prelaz), onda pathos ujedinjuje oba svoja značenja: trpljenje nečega što se mora trpeti, zbivanje trpljenja. Tada pathos označava onakav prelaz u kome se onaj koji prelazi u svom bivstvu (u svojoj duši) sukobljava sa nekom preprekom. Ako pathos zadesi čoveka, on ga može opaziti, razabrati, jer poseduje razbor. Dakle, čovek može sebe doživeti kao biće pathos-a, “biće prelaza”. To je onaj pathos koji donosi fabula tragedije: prelaz, iz sreće u nesreću, pravolinijski ili uz prepoznavanje i peripetiju.
Pesnik, za razliku od istoričara, ispituje prirodu biti (duše) događaja, ono zajedničko svim događajima iste vrste. Tako pesništvo prikazuje bit događaja koji se ostvaruje u čovekovoj biti. Tragedija se ostvaruje i okončava u gledaočevoj duši, kroz gledaočevu prožetost sažaljenjem i strahom. Isto tako, Aristotel zahteva da prelazak iz sreće u nesreću proizlazi iz biti onoga koji deluje, i to zbog hamartije. “Hamartija” je, u Nikomahovoj etici, “nedostatnost uvida”, odsutnost razabiranja (nous), nemogućnost da se spozna bit stvari, njihova duša. Kako dolazi do nedostatnosti uvida? Razumsku moć Aristotel deli na pasivnu (u kojoj se očituje stvar) i aktivnu (kojom se očituje bit stvari – nous poietikos, osvetljavajući razum). Pojednostavljeno: ljudski razum u nama preuzima u sebe oblik stvari, koji je nalik predmetu u tamnoj sobi. Tek razum koji osvetljava omogućuje da se sagleda ispod oblika, u bit stvari, kao kada bi se nejasna stvar osvetlila i mi je prepoznali. Takav razum, dakle, učestvuje u (Platonovim) Idejama predmeta, to jest u (Aristotelovoj) duši, biti predmeta – on je nadljudski i nepogrešiv. Ljudski razum razabira samo oblike, te je načelno nedovoljan; onaj koji usmerava svoje delanje sledeći samo njega, načelno greši – on misli, a ne crpi iz biti (iz duše). Takav čovek misli da se opredeljuje najbolje što ume – ali je takvo opredeljenje a priori manjkavo. Uveren da čini dobro, takav čovek čini zlo. Ljudsko bivstvovanje je načelno nesavršeno.
Povezuje nas sa tragičkim junakom – i izaziva strah i za nas i za njega – ljudskost. Taj strah ne izaziva neposredna opasnost po nas same, već opasnost u koju zapada čovek zbog svog ljudskog bivstvovanja. Taj strah nije strah zbog posledica konkretnog dela tragičkog junaka – njegova pogreška obuhvata ceo njegov život i sve odnose u tom životu, ona je “velika” pogreška, te je kaznu zbog nje nemoguće izbeći. Tragički junak nije pogrešio jednim pogrešnim delom, on je pogrešio čitavim svojim životom – jer je Čovek. Strah zbog takvog čoveka je čisti strah, u kome nema potrage za izlazom, ili mogućnosti izbegavanja takvog stanja (izbegavanja razvoja događaja). Neizbežnost ljudskog vodi saosećanju sa tragičkim junakom: pritom “neizbežnost” poriče žaljenje (“baš šteta što tragički junak trpi”) u činu saosećanja, te se saosećanje pretvara u čisto “saučešće” (takođe zbog neizbežnosti ljudske sudbine), saučešće koje ne poznaje želju da se događaji nisu tako odigrali: udes se prihvata, jer se u njemu “saučestvuje”. Kroz sažaljenje i strah, tragedija vodi u središte svoje biti; ona ne vodi “ka” nekoj ekstazi (koja se može postići i na druge načine) ili “ka” nekoj moralnoj poduci (koju je takođe moguće postići na razne načine). Tragedija, proizlazi iz rečenog, vodi ka spoznaji biti (“sada vidim”), pri čemu ona ne vodi dalje, ka spoznaji moralnih zakona, nego se zaustavlja na spoznaji. A tu se zaustavlja i Aristotelova definicja tragedije. Put kroz strah i sažaljenje vodi ka biti straha i biti sažaljenja. Strah kao čisti strah (a ne strah “za”, strah “zbog” i slično), sažaljenje kao čisto sažaljenje (a ne “žaljenje” ili “želja”, već čista empatija kojom se nešto spoznaje – na primer, spoznaja patnje), i iz toga rođena svest (koja nije svest “o”, već svest za sebe, “ja jesam”) – to znači da je tragedija stvorila (ostvarila) sebe kroz sebe (sopstveno postojanje), da je samim činom svoga postvarivanja stvorila svoju causa finalis.
Stav prema Poetici koji za svoje polazište uzima da je Aristotel bio filozof, a ne umetnik, smatramo za ispravan polazni stav. Njegova teza da tragedija izaziva “samo njoj osobena osećanja”, koja vodi imanentnom pristupu umetnosti, zahteva temeljno premišljanje. Kao stav jednog filozofa prema biti jedne stvari, on može da bude upoređen sa stavovima Aristotelovog učitelja, Platona. Filozofi jednu pojavu uvek promatraju prema svom sistemu, koji teži da obuhvati ceo svet, tj. čovekov “rnali svet” i spoljašnji, “veliki svet”. Platon govori o harmoniji ta dva sveta: kakvo bi trebalo biti unutrašnje uređenje čovekovog duha, takvo bi trebalo biti i spoljašnje uređenje jedne države. Pritom, čovek treba prvo da izvrši revoluciju u sopstvenom duhu; potom će moći da upravlja državom. “Država nije knjiga o praktičnom upravljanju jednom zemljom: ona je uputstvo za čovekovu samoizgradnju, a slika polisa služi samo kao primer, jer je pregledna (kao “velika slova” prema “malim slovima”, Država, 369a i dalje). Svrha čovekova delanja, utvrđuje Država, jeste pravičnost, postajanje dobrim; taj je put težak, trnovit, i na njega se može poneti samo ono neophodno, a pre svega poznavanje cilja puta – učestvovanje u svetu Ideja.
Po Platonu, podražavanje je neophodno, ali samo podražavanje Ideja, ne i podražavanje materijalnih stvari. Filozof čini prvo, pesnik drugo. Aristotel napada ovakav stav: pesništvo je filozofskije od istorije, ono podražava bit (dušu) predmeta, dakle same Ideje. No, Platon isključuje učešće emocije u saznanju, dok ih Aristotel smatra potrebnim u procesu saznanja. Upravo je dejstvo pesništva na emocije ono što Platon osuđuje. Kakva pesnička umetnost zaista “jeste”?
U glavnom delu X knjige Države (593 a-608 b), u kojem teče treći argumentativni tok kritike umetnosti, Platon primećuje kako se na sceni prikazuju ljudi koji rade nešto pogrešno. To znači da ti ljudi slede onu stranu svoje duše (svoga razuma, rekao bi Aristotel) koja je “ljudska, odviše ljudska”, koja je “nerazumna, troma i strašljivosti sklona” (604 d). Ali u našoj duši postoji i ovoj suprotna strana (jer duša je sastavljena od suprotnih težnji – 439 c i dalje, 603 d), koja odgovara logos-u i nomos-u, to, jest u skladu je sa razumom (Aristotelovim osvetljavajućim razumom). Zašto tragičari ne podražavaju tu bolju stranu ljudske ličnosti, kada treba težiti boljem? Jer ne bi imali publiku. Tako počinju ustupci publici, o kojima govori i Aristotel (Poetika, XIII glava, 1453 a 35). Ako već tragedija treba da nas “pročisti”, zar nas ne bi bolje pročistio prizor dobrog čoveka na koga treba da se ugledamo, umesto da saosećamo sa onim koji greši? Treba da mi postanemo bolji; zašto da ugađamo onom gorem delu duše u nama? Čak i ako tragičku katarzu shvatimo kao “očišćenje od osećanja”, ne možemo izbeći Platonovom prigovoru: zašto buditi osećanja koja treba da umru, zašto zalivati ono što bi trebalo da se osuši (606 d)? “Jer, mislim, malom broju njih uspeva da prosudi neizbežnost delovanja tuđih emocija na naše; kad u tuđim emocijama odgajimo i ojačamo sažaljenje, neće nam biti lako da ga u sopstvenim stanjima suzbijemo.” (Država, 606 d). Do uvida se dolazi sokratovskom ironijom, sokratovom majeutikom, a ne tragedijom (“očišćenjem osećanja”). Sažaljenju nema mesta u “pravičnosti”, koja je alfa i omega Države, slično kao što je fabula temelj Poetike. [9]
Prepuštanje emocijama (do kojeg dolazi zbog empatije sa tragičkim junakom) samo pojačava emocije: “Slušaj i gledaj! I oni najbolji među nama – kad slušaju Homera ili kakvog drugog tragičkog pesnika, kako podražava nekog od junaka koji je u žalosti, te se predaje dugoj govoranciji ispunjenoj jadikovkama, ili koji se, pevajući, busa u grudi – znaš da u tome nalaze zadovoljstvo, pa prepuštajući se i sami tome osećanju, hitaju da takvog pesnika pohvale kao dobrog pesnika koji nas je najbolje umeo dovesti do takvog stanja.” (Država, 605 c-d) Filozofija u sebi sadrži ono što je dobro u umetnosti (pravilnu mimezu); kao i za Hegela, ona je za Platona niži stupanj saznanja, na koji se nije potrebno vraćati. I Aristotel i Platon umetnost vide kao saznanje. Pritom je filozofija odlična umetnost: ona omogućuje da se u Idejama boravi duže nego za jedan trenutak katarze. Zaključivši da pesnici zaista čine “najbolje što mogu” (608 a), Platon se vraća na početak Države: “Pravičnost sama po sebi je najbolja za dušu samu po sebi.” (612 b) Ovom rečenicom Platon utire put Kantovom “kategoričkom imperativu”, i izlazi iz oblasti umetnosti.
Literatura:
1. Aristotel: Poetika, preveo Zdeslav Dukat, Zagreb, 1983.
2. Golden, Leon: “Aristotel o komediji”, Književna kritika br. 1, Beograd, 1985.
3. Đurić, Miloš N: Jedan nov pokušaj objašnjenja Aristotelova shvatanja katarse, Beograd, 1933.
4. Đurić, Miloš N: Istorija helenske književnosti, Beograd, 1996.
5. Pabst Battin, M: “Aristotelova definicija tragedije u Poetici”, Književna smotra, Zagreb, 1978, br. 31/32.
6. Volkmann-Schluck, Karl-Heinz: “Učenje o katharsis u Aristotelovoj Poetici”, Književna smotra, Zagreb, 1978, br. 31/32.



[1] M. Pabst Battin: “Aristotelova definicija tragedije u Poetici”, Književna smotra, br. 31/32, Zagreb, 1978.
[2] Miloš N. Đurić: Jedan nov pokušaj objašnjenja Aristotelova shvatanja katarse, Beograd, 1933.
[3] Miloš N. Đurić: Istorija helenske književnosti, Beograd, 1996, str. 276.
[4] Miloš N. Đurić: Jedan nov pokušaj objašnjenja Aristotelova shvatanja katarse, Beograd, 1933, str. 38.
[5] Leon Golden: “Aristotel o komediji”, Književna kritika, br. 1, Beograd, 1985.
[6] Aristotel: Poetika, preveo Zdeslav Dukat, Zagreb, 1983.
[7] Prigovori: nije li i Poetika spis sa praktičnom svrhom (kako napisati dobru tragediju)? Nije li katarza vezana za dramsku praksu, pre nego za podelu pesničkih vrsta? Ne kaže li Aristotel da će razmišljanja o katarzi iz Politike nastaviti u Poetici?
[8] Karl-Heinz Volkmann-Schluck: “Učenje o katharsis u Aristotelovoj Poetici”, Književna smotra, br. 31/32, Zagreb, 1978.
[9] “Jer je borba oko toga da li ćemo postati dobri ili rđavi velika, dragi moj Glaukone, još veća nego što izgleda, tako da nas ni slava, ni novac, ni vlast ni poezija ne smeju odvojiti od dužnosti, niti smeju učiniti da zanemarimo brigu oko pravičnosti i o ostalim vrlinama.” (Država, 608 b)