Dejana Prnjat - Pozorište i publika

[branko]

Dejana Prnjat

Pozorište i publika

Kad god se sretnemo s teškoćom preciznog definisanja pojmova, kada je reč o umetnosti, ne možemo a da se ne setimo reči Pola Valerija da u takvim slučajevima nije na odmet unapred dati jedno izvinjenje, jer će se kasnije već pokazati da je bilo barem delimično na mestu. Smatramo da se ovaj stav Valerija može primeniti na pozorište, pogotovo kada se radi o njegovoj istoriji.
O pozorištu se, naravno, može govoriti sa raznih aspekata, a pokušaj da se rekonstruiše neka pozorišna predstava verovatno čini najteži deo. Osnovni problem potiče od neponovljivosti svake predstave. Čak i kada se predstava snimi, prilikom njene reprodukcije na filmskom platnu ili televizijskom ekranu, nešto nedostaje. Pozorište zahteva živog glumca, predstavu koja se svaki put ponovo rađa, publiku koja reaguje.
Stvar je bila još zaoštrenija pre pronalaska filmske trake, jer su nakon predstave ostajala samo svedočenja učesnika i publike, a razmišljanja Jovana Hristića da je tragedija „kao neka Roršahova mrlja u čije tumačenje unosimo ono što bismo želeli da tamo nađemo...” [1] moglo bi se preneti i na ostale žanrove. Ne treba zaboraviti da „odstojanje koje nas odvaja od helenskih drama često se, po svojoj prirodi, ne razlikuje od odstojanja koje postoji između etnografa i društva koja on proučava: i u našem slučaju nepotpuna je dokumentacija koja nam stoji na raspolaganju, biografije proučavanih pisaca su nepouzdane, dok nam stalnu teškoću predstavljaju preplitanja legende i stvarnosti i nepoznavanje uslova scenskog izvođenja komada kojima su se, prirodno, helenski dramski pisci morali prilagođavati...” [2]
O samom nastanku pozorišta postoji mnoštvo teorija koje nije moguće dokazati. Prilično je izvjesno da se razvilo u polisu, pa se posmatra kao urbani fenomen. „Nema pozorišta bez grada kao ljudskog naselja u istoriji - bez obzira na to da li je to grčki ili srednjovjekovni grad”. [3]
Pozorište i publika su suštinski povezani, jer pozorište bez publike ne postoji. Ona čini sastavni deo predstave, utiče na njeno stvaranje. Proučavaju je sociologija publike, psihologija publike, istorija publike itd. „Teatar je stvaranje drama i komedija, stvaranje scena, uloga, dijaloga, akcije glumaca, uz duhovnu saradnju gledalaca, ”kaže Miloš Crnjanski [4]. I En Ibersfild publici dodjeljuje kreativnu ulogu. „Gledalac je onaj koji stvara predstavu više no i sam reditelj: on treba nanovo da stvori celinu predstave, istovremeno i po vertikalnoj i horizontalnoj osi. Gledalac je primoran ne samo da prati priču, fabulu (horizontalna osa), već da u svakom trenutku sklopi potpunu figuru ovih znakova prisutnih u predstavi. On je istovremeno prinuđen da se unese u predstavu (identifikacija) i da se od nje udalji (distancijacija). Verovatno nema aktivnosti koja zahteva toliko intelektualno i psihičko ulaganje. Otud verovanto i nezamenljivost pozorišta i njegovo opstajanje u vrlo različitim društvenim zajednicama i pod različitim vidovima”. [5]
Za istržaivače bilo koje publike [6], treba napraviti distinkciju između, naizgled, istih pojmova, „gledaoci” i „publika”. Na primeru pozorišne publike i pozorišnih gledalaca to bi izgledalo ovako: „... ako u zemlji ima preko četiri miliona pozorišnih gledalaca godišnje, publike je, u stvari, mnogo manje jer su uračunati i oni koji vide nekoliko predstava u toku sezone”. [7]
Gledaoci nisu skloni da gledaju ukupnu produkciju nekog pozorišta nego ih zanimaju određene predstave, glumci ili pisci komada. Pozorište vezuje publiku, pre svega, repertoarom. Povlađivanjem najnižem ukusu publike pozorište može da veže gledaoce samo za neke predstave i na određeni period.
Podsetićemo da reč publika ima koren u latinskom i da označava „javno”, „društveno”. Umjetnička publika često se određuje kao grupa ljudi koja učestvuje u procesu estetke komunikacije sa umetničkim delom [8], a pozorišna publika kao grupa ljudi koja ima sklonost ka pozorišnim predstavama.
Iznenađujuće je koliko se publika, suštinski, malo menjala kroz vreme. Kada govorimo o istoriji pozorišne publike, mislimo na istoriju publike zapadne civilizacije. Publika je u pozorište dolazila, kako primećuju istoričari pozorišta, uglavnom da se druži, ali i da se najede i napije dok priča o zadovoljenju uzvišenih potreba za umetnošću, koju smo skloni da potenciramo, izgleda da nema puno pokrića.
U antičkoj Grčkoj predstave su izvođenje na otovrenom, a gledalište je, kao i kasnije u Rimu, bilo polukružno, stepenasto. Ugledni građani su imali bolja mesta, a u poslednjim redovima su sedeli robovi i prostitutke. Sredina prvog reda, kao uostalom i danas, bila je rezervisana za najuglednije građane. U pozorišta su mogli da dođu svi, zabeležena je čak i podrška najsiromašnim građanima od strane države, kako bi mogli da kupe ulaznice i prisustvuju predstavama.
U toku pozorišnih takmičarskih svečanosti pribegavano je raznim trikovima, pa su u publiku, ponekad, ubacivani plaćenici da aplauzom pojačaju ili smanje utisak koji je neka predstava ostavila. Nije bilo neobično ni da publika javno (i burno) negoduje ukoliko proceni da je predstava bila loša. Zato su glumci veoma obraćali pažnju na utisak koji ostavljaju na gledaoce. Platon je pisao da „...rapsodu Ijonu, dok recituje dirljive epizode Ilijade i Odiseje, oči se napune suzama, a dok izgovara tekst koji izaziva strah, srce počne snažno da mu kuca i podigne mu se kosa na glavi. Ali istovremeno, uprkos zanosu, glumac je svestan da glumi: Ijon je u stanju da i pri najvećem uzbuđenju motri na reakcije publike, od čijeg mu zadovoljstva zavise slava i nagrada” [9]. Za razliku od dugog niza godina koje slede, glumac u antičkoj Grčkoj bio poštovan.
U Rimu su, pre izgradnje stalnih pozorišnih objekata [10] predstave izvođene po trgovima, tako da je publika bila sastavljena od zainteresovnaih prolaznika.
Pozorišta Rima imala su višestruku namenu. Od 264 godine pre n.e. u Rimu postaju popularne gladijatorske borbe. Njihova popularnost traje dosta dugo, pa je Flavijev amfiteatar, završen 80 godine nove ere u Rimu, a kasnije nazvan Koloseum, korišćen uglavnom za te, veoma popularne, borbe. [11] Često su se u pozorištima političari obraćali narodu.
Rimska publika je bila agresivna. Činili su je, pre svega, slobodni građani (muškarci), ponekad u pratnji robova, a bilo je i prostitutki. „Da bi se privukla njihova pažnja trebat će im predočiti vrlo paprenu hranu, a tko namjerava da ih zabavi zapletima antičke komedije morat će im odlučno istaknuti bitne crte, prvenstveno iznoseći im zaplet unaprijed, kako je rečeno, u prilogu, a zatim nastojeći da im dobro utuvi u glavu najvažnije podatke, predočujući im ih na živahan način i s višestrukim insistiranjem, gotovo na silu”. [12] Igrani su, uglavnom, laki komadi sa dosta nasilja, a oko 22. godine pre n. e. pantomima postiže veliku popularnost. Postojala su i manja pozorišta, odeoni, za obrazovanju publiku.
Za Srednji vek su karakteristične pokretne scene, pa se publika nalazila po ulicama ili balkonima. Predstave su uglavnom bile besplatne, a ako su ipak naplaćivane, visinu karte određivalo je mesto gledaoca, pre nego njegov status u društvu. „Postupak oko prodaje ulaznica i smještaja gledalaca”, primećuje Viljem Tideman, „razlikovao se od mesta do mesta, ali je uglavnom važio princip da se privilegija i komfor moraju skuplje platiti, od puke prilike da se gleda predstava. Takav segregacioni sistem verovatno vodi poreklo još od srednjevekovnih turnira na kojima su privilegovani zvaničnici, velikodostojnici i dvorske dame, u čiju čast su se turniri održavali, sedeli na uzdignutim tribinama ili na skelama sa krovom i zavesama koji su ih štitili od nepogoda”. [13]
I u pozorištu Srednjeg veka se jelo, pilo i zabavljalo. „Bez sumnje su tako velike gomile, koje su u prazničnom raspoloženju prisustvovale srednjevekovnim komadima, bile veoma bučne, jer tekstovi i zapisi obiluju primedbama o „potrebi za tišinom” za vreme izvođenja”. [14] Isto tako, „... u Otunu je 1516. zapisano kao vredno pomena da je „Bog naredio da ovom prilikom ne bude zviždanja, komešanja, podrugivanja i dobacivanja”. Međutim, takva mirna atmosfera nije uvek mogla da se postigne, te su u severnoj Francuskoj 1449. bila postavljena petorica ili šestorica redara da „izbacuju one koji remete predstavu”. [15]
U početku su repertoar činili pre svega komadi verske sadržine. Pozorište su stvarali amateri, najčešće organizovani u putujuće družine. Pronalazak štamparske mašine u XV veku uneo je velike promene u pozorišnom životu. Rukopisi se umnožavaju u znatno većem broju primeraka, podstaknuto je dramsko stvaralaštvo. Stvarani su novi žanrovi sa svetovnom tematikom, a za afirmaciju novih žanrova bila je vezana i promena publike.
Novostvoreni profesionalci nastupali su pre svega na dvorovima i u bogatim trgovačkim kućama, u imućnim manastirima, gdje su mogli da budu nagrađeni za svoj trud, dok je amatersko pozorište misterija publiku tražilo u celokupnom gradskom stanovništvu. [16] „Oskudniji su podaci o ulozi publike u svetovnim predstavama... U svakom slučaju, bilo je bitno da postavka bude što valjanije urađena, jer je loša predstava u religioznoj sferi značila zamagljivanje hrišćanske poruke i osramoćenje pred publikom. Neuspeh u svetovnoj sferi značio je gubitak mecenine velikodušnosti i simpatija naroda. U oba slučaja, gledaoci su integralni deo predstave, a rashodi preliminaran uslov za eventualni uspeh.” [17]
Biblijski motivi su, piše Žan Divinjo, opčinjavali široku publiku sve do kraja XVII veka. Tako su misterije bile prikazivane čak negde do početka XVIII veka, i mase gledalaca su i dalje bivale opčinjene priviđenjima koja su u njima izazivala prikazivanja prizora iz Starog i Novog zaveta. [18]
Pozorište humanizma još uvek nema stalne pozorišne objekte, a predstave su priređivane u dvorištima palata za odabranu publiku. Ovaj period značajan je pre svega po stvaranju klubova ljubitelja antike, preduslova za renesansu.
U renesansi se osim privremenih, grade i stalni pozorišni objekti. Prvi objekti te vrste, posle antike, su londonski The Theatar 1576. i teatar Olimpiko 1580. u Vićenci.
U Italiji su predstave bile zatvorenog tipa, samo za elitu. Zato na ulicama dolazi do stvaranja novog pozorišnog oblika, komedije del arte, za široke narodne mase. Ova komedija je komedija improvizacije, šablonizirane radnje i tipiziranih likova. Da bi postigli što veću popularnost, glumci del arte improvizuju događaje vezane za lokalnu sredinu. U Engleskoj i Španiji se znalo gde sede bogati, a gde siromašni. Postojala je veoma jasna podeljenost publike.
O čestoj, ali ne i tačnoj predstavi o publici renesanse, govori Divinjo. „Suviše često se zaboravlja da je u to doba pariska publika bila vrlo malobrojna, i rado zamišlja da su divljenjem ispunjene mase gledalaca hrlile u pozorište kako bi pljeskale onim komadima koje smo mi danas odabrali iz mnoštva u tom razdoblju prikazanih komada. Stvarno stanje bilo je tada potpuno drugačije... U svakom slučaju, uskost te pozorišne publike mora da nas iznenadi, naročito ako se govori o univerzalnosti francuske klasicističke drame; tu je, u stvari, bio posredi jedan poseban estetički stav, to jest stav jedne elite (dvora i, u Parizu, ljudi koji su u pozorišnim dvoranama uzimali mesta u puarteru) koja je svoje sudove proglašavala za univerzalne estetičke stavove”. [19]
Pozorište baroka nije više rezervisano samo za elitu, već celokupno građanstvo. Prvo pozorište u koje svi koji kupe kartu mogu da uđu počinje sa radom u Veneciji 1637. godine. Reklo bi se da se publika dobro zabavljala nezavisno od dešavanja na sceni. Svetla se nisu gasila tokom predstave, pa je publika mogla življe da ćaska, a ponekad se i mešala u samu predstavu. U Francuskoj je čak postojao običaj krajem 18. veka, da plemići koji dobro plate, mogu da sede na sceni. Oni su se unosili u predstavu, dobacivali glumcima, što je svakako smetalo održavanju iluzije. Publika je ponekad bila toliko agresivna da je oružjem nasrtala na glumce.
Građanska klasa, sa klasicizmom, romantizmom i realizmom, dobija istaknuto mesto u društvu. Mada usavršavanje scenske tehnike omogućava sve spektakularnije predstave, publika se i dalje više zanima za dešavanja u gledalištu nego na sceni, ali postaje pristojnija prema glumcima.
Savremeno pozorište donosi reformu u režiji, glumi, scenografiji, a publika počinje da poklanja pažnju dešavanjima na sceni. „Uopšte uzev”, piše Divinjo, „izgleda da savremena pozorišna publika ne opaža više komade onako kao što su ih gledaoci opažali pre sto godina, ili kao što ih oni i dan-danas opažaju na nekim predstavama koje povlađuju tradicionalnim ukusima”. [20] Pozorišta su, doduše, ostala mesta koja daju svojoj publici epitet „elitne”, jer se još uvek, iz nekog razloga, pozorište smatra uzvišenijom od neke druge umetnosti, kao što je npr. film, mada i pored toga, sprovode stalne akcije da, u sve jačoj konkurenciji, osvoje novu i zadrže postojeću publiku.