Velmar Janković - Umetnost kao uteha

[branko]

UMETNOST KAO UTEHA1

Kad bi svakom od nas srećna mogućnost života dopustila da se intenzivno i svestrano bavimo sami sobom; kad nas svakodnevica, njene brige i večita mena raspoloženja i životnih uslova ne bi tako često odvratala od duševne koncentracije; kad bi dakle mogli da služimo našoj Duši više no što smo u prilici da činimo, - u tom rovenju i ronenju po našoj unutrašnjosti nama bi se često učinilo da na dnu njenom živi tajna, zagonetka, možda čudo. I što bi dublje ulazili u saznanje, sve bi vernije i konkretnije osećali istinitost saznanja, da je čovek tajna. Jer iza sveg ovog svakodnevnog života, ove površine što skreće na sebe našu pažnju, ogromni prostori duševnosti čekaju na svoje otkriće. Iza naše svesti koja je puna običnog praktičnog oruđa za život, puna pojmova uskih iako potrebnih, iza te naše svesti deluju u svakom trenutku našeg zemaljskog življenja moćne i večne stvaralačke snage, za koje mi često ne znamo, iako su nam one i vođe i gonitelji. Zato, što nam životne prilike ne daju da se bacimo na istraživanje puteva naše dublje ličnosti, mi smo izgleda rođeni za to da umremo ie znajući sebe, ne saznavši sebe. Nekim izabranima data je sposobnost dubljeg saznanja (ograničenog, razume se); ali želja za saznanjem sebe i sveta data je, po zlu ili dobru, svima ljudima.
U svakom trenutku postoji mogućnost da saznamo po nešto od toga našeg života ispod površine i da tako, delimično, zadovoljimo jednu od korenitih čežnja naših. U svakom trenutku taj je život ispod površine budan, samo što nismo u stanju da mu se u svakom trenutku i približimo, da nađemo prave puteve k njemu. A još manje smo sposobni da za naše saznanje nađemo pravi izraz.
Nemoć izraza čini da čovek, i kad oseti sebe, kad dokuči delić svoje zagonetke sposobnostima duše, ostaje ipak sa svojom ličnom zagonetkom osamljen. On zna po tima saznanjima da se razlikuje od drugih ljudi, ali je nemoćan da sebe saopšti drugima, da se izrazi u svoj potpunosti saznanja. Često puta mu se zbog toga čini da te baš s onim što je bitno njegovo, ostati do veka osamljen i poneti čak u grob svoju istinu, njene najdragocenije delove. A u nsti mah oseća da bi spasonosno bilo moći poveriti tu istinu nekom, rešiti se te teške individualne osamljenosti, poveriti se nekom do kraja, nekom živom. Ili - naći tu svoju istinu negde van sebe, živu, istu, svoju, onakvu kakvu smo je zatekli licem u lice, u času unutrašnjeg uzbudljivog otkrića. Najveća bi radost bila, i potpuno zadovoljenje čežnje, kad bi u životu naišli momenti u kojima se čovek može dati sav, iskazati se u potpunoj potpunosti cele svoje unutrašnje povesti. Ali takovi časovi univerzalnog saznanja dolaze vrlo retko i samo najsposobnijima. Svi ostali tu su zato da se iskuse kako je naš život sav u odlomcima, i naše saznanje o njemu, i kad je dublje intuitivno, ipak je samo u delimičnim otkrivenjima. Mesto velikog spasa za celu dušu mi smo osuđeni na primanjs malih uteha. Mesto spajanja sa univerzalnim trajanjem i sa večnošću, mi se moramo zadovoljiti da se u malim delovima rešimo naše individualne osamljenosti, da se dakle samo donekle izraznmo, tako da i drugima budemo pristupačnn.
U opsegu osećajnog života ljubav je ona koja najsavršenije spasava od individualne osamljenosti. A u sferi duhovnoduševnog života relngija, umetnost, filosofnja i (možda) nauka, služe tom cilju kroz kulturno stvaranje vekova. Razlika između onih grana našeg unutrašnjeg života po onome što donose čoveku i šta traže od njega, dosta je bitna. Jer, donoseći svoj spas, religija traži od čoveka potpuno pokoravanje zapovestima boga; filosofnja traži da primimo ceo sistem jednog čoveka; nauka je najfragmentarnija. Jedina umetnost ne traži ništa; ona samo daje...
Naša duša, naša duševna unutrašnjost uvek je u postojanom i neprekidnom procesu ornentacnje prema životu i prema svetu. Mi smo rođeni na ovoj zemlji da od bola koji je ovde spremljen za nas, bežimo ka utesi koje ima na aemljn, a koju treba naći. U tom je znaku, prosto rečeno, sav naš organski duhovni život. I na tom putu traženja, punom velikih i malih, spoljašnjih n unutrašnjih prepreka, naša je duša u trajnom procesu orientacnje od bola prema utesi (upravo od bolova ka utehama). U tom procesu svesne i nesvesne sile naše duševnosti rade bez prekida, bez zamora, bez ustupanja, čak i u snu. Taj proces osnovne orientacije ne dolazi do izraza samo u otvorenim jakim umovima i teškim iskustvima, naša se duša ne formira samo u žestokim potresima, nego tako reći sa svakim pogledom koji traži objašnjenja, sa svakim utiskom koji silazi na nas. Čovek u sebi nosi dva sveta: jedan, koji je sa svojim rođenjem doneo, drugn svet, koji je ovde posle rođenja u iskustvu stekao. Borba tih dvaju svetova, datog i stečenog, ne prestaje u nama nikad, kao što je gotovo uvek u nama budna volja naše ličnosti da se ta borba olakša, prekrije, nadjača u korist harmonije i srećnog osećanja našeg Ja. Kad ta harmonija, ta unutrašnja ravnoteža postoji, upravo kad je mi osećamo, tada možemo reći da je naša ličnost dobnla svoju afirmaciju, bol, svoju utehu. Ta harmonija, znamo na žalost, vrlo je retko potpuna. Kao i naše saznanje što je delnmično, tako je i ravnoteža borbe unutrašnjih sila približna, dostupna, kompromisna. I religija i filosofija i umetnost pomažu nam da tu približiost lakše postignemo, da našu ličnost afirmišemo.
I sad je pitanje na koji načnn umetnost afirmiše našu lnčnost, na koji način ona pomaže dušn na njenom putu od bola ka utesi ?
Ko ne zna za ono retko, radosno i jako zadovoljstvo koje imaju u ranoj, životom nezaraženoj mladosti, dva prijatelja koji su se našli na zajedničkoj stazi duševnog razvitka, pronašavši vrednost iskrenosti? Ima li koga među onima koji su poznali to zadovoljstvo, da se, ma koliko ga život docnnje izmenio, ne seća sa toplinom i vedrim osećanjima časova, u kojima mu je bila data divna mogućnost otkrivanja sveta u sličnoj duši, saznavanja sebe u jednakim poletima bliskog srca? Dugo je duša zastrta nesvešću mladosti i bunovnom igrom prikupljanja snage. Započelo je saznavanje sveta i svoje prirode, sa mučnim dilemama, koje između stvari otkrivaju naširoko otvorene, začuđene, zastrašene mlade oči. I živa je, tu je, kuca sa svakim damarom, naivna i lepa volja da se mladom moći ljubavi sve zaobli, sve zagrli, i tako bar u nama reše sve nepravde i sva sporna pitanja. Ali kako se horizont saznanja proširuje, postaju sve jače uzbuna i zbunjenost radi ovog neobjašnjivo neprijateljskog i zagonetno radosnog sveta. I čnni se svakom, da je to saznanje samo njegovo i da se ničije drugo ne može izjednačiti sa ovim. Osećaj samote, individualne osamljenosti setno obuznma dušu; jer joj se čini da je sa svim tim mučenjima i sporovima, pored sve sličnosti pronađene u knjngama i sistemima, ipak na kraju krajeva, sama na ovom svetu. Bunovno tumara dalje između opasnih virova probuđenih i neiskusnih nagona. Ali jednoga dana u slučajnom nekom razgovoru naiđe u čudu na istog takovog saputnika, na mladu dušu s istim mukama i istim željama: u iscrpnoj iskrenosti, kojom se dva nađena čoveka pozdravljaju, sve više nestaje osamljenosti, svet se sve više ukazuje razumljiv i pun smisla, unutrašnji problemi osnaženi ugledanjem u sličnu sudbinu.
Takovo ukrštanje duša, takovo nalaženje sebe u drugima, sličnima, donosi najjaču afirmaciju naše ličnosti najsigurniju potporu njenoj orientaciji na životnom putu bola i utehe.
Može se uzeti, uprošćavajući stvari, da je ceo naš život u celnni, ne samo u mladosti, pun želja za takovim ukrštanjem. Među najveće naše želje, u red najdubljih čežnji dostojnih čoveka ide ona: naći sebe u drugima. Ovo što po opštim zakonima zemlje i po svojem naročitom opredelenju, ja, kao zatvorena ličnost doživljavam, nađem, u sličnom obliku, u jednom srodnom živom stvoru potvrđeno. Tako moja istina postaje neosamljena, plodna i jača, a s tnme i njena moć na zemlji trajnija, večitija.
A istine su naše složene. One ni izdaleka nisu dovoljno izražene u formulama razuma, ma kako bile jednake po rečima, one nose na sebi razliku temperamenata, to jest pečat ličnog iskustva. One sve nose na sebi n boju glasa, unutrašnju intonaciju, pogled očiju koji ju prati, pokret tela i micanje usana, i čas, u kojem su se rodile, i put kojim su tražene: po tome, po mnogo čem drugom, imanentnom, saznajemo za dušu koja ju je izrekla, saznajemo potom da li nam je i koliko nam je bliska. I što savršenije, što integralnije podudaranje, što intimnnja zgodnost, naša je radost veća. Nije dovoljno ako se poklapaju pojmovi, mišljenja, ideje, nazori. Ono što u ideje unosimo od naše vitalne aktivnosti, od našnh zanosa, od našeg verovanja, to je odlučno za srodnost. Srodnost je svaka zapravo srodnost temperemenata, toga složenog i tajanstveno subjektivnog u nama. Približavamo se nekom baš po iačnnu kako u nešto verujemo i kako duboko i istinito smo neku ideju primili kao svoju; sama formulacija njena ne dostaje, ma kolnko se poklapala po obliku svome.
Umetnost je jedina van života koja donosi baš takovu mogućnost otkrivanja srodnosti, takovog integralnog (ne samo razumnog) nalaženja sebe, takovog punog ukrštanja duša.
Ako se ne može reći da je svaki čovek filosof i pesnik, može se kazati da i najmanji od nas nosi u sebi svoju filosofiju i ritam svoje pesme i atmosferu svoje duševnosti, boju svoje duše. Ispod svestn, u dubokoj unutrašnjosti našoj leži mnogo šta, što je nepoznato, što ostaje takovo, ali što u večitoj čežnji saznanja, u velikoj našoj radoznalosti, želi da se otkrije da izađe u svet sa svojom vrednošću. U sastancima s drugim dušama, dodirnut magijom blnskosti, mnogi se skriveni kutić naše nutrine osvetli, zasija, oboji, biva pronađen u radosti. A svaki delić koji iskrsne iz tame, za nas je dobiven - a sam taj trenutak u kojem se to dešava, trenutak je finog ushita i lepog dobročinstva. Istine samog razuma nnkada ne dostižu i ne obuhvataju očekivanja naše dalje radoznalosti. Naprotiv, istine celog čoveka i u samom ćutanju nalaze dodira s našim srcima. Zato se tako radujemo svakom objavljenju koje dolazi od živog čoveka. I što je to objavljenje srodnije onom nečem što su nam nagovestnle naše nejasne slutnje, naše nedovrnene misli, naša haotična osećanja, sve vrste čovečije nemoni, to je n naša radost veka. S jednim dobrim delom naše duše mi smo celog života nesvesna deca, koja mogu uvek i imaju čemu da se čude i da se raduju. I kad nađemo nekoga s kime možemo da zajedno doživimo radost časa u kojima otkrivamo sebe, i kad sebe na taj način otkrijemo (neosamljene) u drugima, naše saznanje istine je neposrednije, uzeto iz celog čoveka, naše primanje sveta dublje je, nego ono do kojeg nas vodi razum u samotnom istraživanju, u znoju logike i apstrakcije. Ta integralna istina, istina koju je obojio i temperamenat, i duša i prilike, život dakle u svojoj punoj stvarnosti, ta istina je u isti mah i odraz večnih zakona. Istina, koju objavljuje umetnost takva je integralna istina, ne istina razuma, po celog čoveka. Ona je u toliko šira i obuhvatnija, što je u konkretnoj istini značajniji odraz večnih zakona. Istina, koju pruža umetnost, ovekovečena je, pribijena uz materiju i zato uvek spremna da nam posluži kad je sretnemo.
Mi trpimo od toga što je naše saznanje delimično. Celog života mi hodimo od iskustva do iskustva, od jedne spoznaje do druge, od jednog uviđanja stvarnosti do drugog; a sve su to samo nasgavci-kamenčići na širokom mozaiku ličnosti. Mi težimo za što širom i što dubljom, a istovremenom spoznajom sveta, za integralnim saznanjem, onim u kojem učestvuju sve naše saznavalačke moći. Duša se na tom svom putu obraća i bogu i ljudima, tražeći vnsoku korist utehe koju donosi osećanje da se individualna osamljenost umanjila i da smo sebe našli u drugima. Pogrebni su nam sapatnici, saputnici s kojima ćemo, u ćutanju ili burnoj pesmi, moći zajedno ispevati isti psalam patnje i radosti, ma samo jednu strofu ili kakav zamukli njen refren.
No živi ljudi, i kad su nam najbliži, stavljaju nam velike zahteve. Umetnička dela naprotiv ne traže od nas mnogo; ona gotovo samo daju, slobodno i bez ustezanja daju, jer iza umetničkog dela stoji jedan čovek sa svojom istinom. I iz svakog umetničkog dela šapće iln sonorno poziva jedan poznv čoveku koji prolazi u blizini:
Pričekaj, pogledaj, oslušni, da nismo možda braća po onom što nosim u sebi, da nismo saputnici, drugovi, sapatnici. Da nismo prošli istim stazama života, pa da se nađemo u ovom romanu u tankoj analizi mene; da nismo možda iste želje imali, pa da ih nađeš ostvarene u kojoj mojoj tragičnoj ličnosti da nismo možda istim melodijama slušali ovaj svet, istim harmonijama ga osetili zvučno, kao u ovoj simfoniji. Da nisi baš ovaj pokret moga kipa hteo jednom da zadržiš, pa ti je izmakao, da nisi jednom baš ovakvu svetost prirode osetio, kakva je u mome pejsažu. Pa da se u svemu tome nađemo, ako ne kao najsrodnija krvna braća, a ono bar kao daleki putnici koji se sa dva udaljena broda pozdravljaju signalima. Dođi i oseti kakvi su bili moji dani, moje nebo pod kojim protiče život, kakve su poglede, moje oči bacale na ovu zemlju, šta sam sve na njoj sreo, šta sam želeo, čemu se nadao, kakva su me pitanja s kraja uma namučila, - kakva je moja stvarnost...
Tako nekako govore umetnička dela ljudima prolaznicima.
Religija teši verom u boga, ona priprema sastanak s njim, rečima budućeg spasa o životu koji će doći. Umetnost teši verom u čoveka, ona pruža sastanak sa drugima rečima o životu koji postoji. Radost utehe je životvorna, kad u jednoj maloj pesmi nađemo skrivenu nijansu našnh osećanja, koja su jednom, u nekom trenutku htela da navru na usta, pa ih je nemoć izraza prikovala na tamnovanje u podsvesti. I ne što se nađemo u pojedinim rečima, u formulacijama, nego u celokupnosti utiska, upravo u evokaciji njegovoj, koju naročita kombinacija umetničkih sredstava izaziva u nama. Jedan opis reke, naprimer, i rasloloženje jednog čoveka podseti nas na veki prošli dan, kad smo slično bili raspoloženi, osećamo blizinu jednog čoveka, kojem se nekog dana dala slika života ista takva kao i nama. Taj dan dakle živi, otrgnut je od zaborava; i doživljaj moje duše, dakle ona sama ostaje baš u tim sastancima sa sličnim nama. Ili, čar jednog prolećnjeg časa, kad se pod svetlošću sunca n probuđene prirode život učinn beskrajno čudan, lep i vredan svake čežnje, Pa kad nađete uzbuđeni pokret svoga srca u bilo kome delu, recimo u svakom poznatim Prolećnjnm vodama Turgenjevljevim. Jeste li mogli da zadržite i date oblik istini saznanja u crnim časovima, kad vam je smrt otela najmilije što ste imali i kad ste stali pred sfingu koja se ne smeje i ne plače, osetili njenu moć u sebi i nad sobom, pa ste hteli reći reč ljudske nemoći i niste je znali reći. Uzalud vam prilazi tada i religija i filosofija s njihovim odmerenim poukama. Ali kad nađete sliku svoga bola negde kod Šekspira, Dostojevskog, Leopardija, ma i docnije, legne blagodat neosamljenosti na vaše nesrećno čovečije srce. To nisu zapovesti, to nisu saveti, to su čista prilaženja, sastanci, delotvorne i nesebične utehe. Ili ste se jednog dana našli pred slikom koja je oživela jedan pokret vaše drage, koju ste vi toliko voleli...
Pa naše želje, naše nedoživljene nade. Svi mi nosimo u sebi, ko suptilnije ko uprošćene, želje za punom harmonijom, apsolutnom, ako je mogućno, koju želimo postići na razne načine, koje nam žnvot sprečava jednoga dana dopadne nam ruku knjiga naših nedoželjenih želja i mi se nađemo u njoj onakovi kakvi smo hteli da budemo. One su se ostvarile u drugom čoveku, u duši umetnika stvaraoca, koja je isto tako sanjala o sreći kao i mi, i svome snu dala oblik. Uzmite po neki od najvećih snova čovekovih, naši su princnpi raznn, ali jedva neki iole dostojniji čovek nije snivao san o tom kako te pomoći bednom čovečansgvu. Nekakvim velikim aktom samilosti, delom milosti. I kako onda da se ne užnvimo, da ne nađemo sebe elementarno-čovečne u krasnom liku kneza Miškina, kojn je svojom ličnom sudbinom prošao pored nas i učinio nam se kao da prolazi pored nas naše jedno neostvarivo, ali voljeno Ja. Šta se sve ne stvara iz nas u carstvu želja; možemo da budemo i dobri i strašni, i duboko čovečni i animalni, i čiste savesti i satanski neodgovorni. Zar je jedna uloga koju smo hteli odigrati gonjeni našim željama za obuhvatanjem sveta? Koliko je njih sebe doživelo u Hamletu, koliko potajno upoznalo sebe u Ričardu?
Ima u nama svima više od onog nego što nam obična svest stvarnosti hoće da prizna i više od onog što u nama obični život zaglušava. Ima u nama toliko toga nedodirnutog, neupoznatog, nenađenog, nedohvatćenog, samo naslućenog, priosećanog. Ima u našoj svakodnevici toliko trenutaka koji na prvi pogled kao da prolaze prazni, bez događanja, bez doživljavanja, bez faktičnog, svesnog učestvovanja našeg u trajanju vremena. Pa ipak je duša uvek budna i boje našeg raspoloženja, svetlost unutrašnje atmosfere, treperenje odraza celokupnog življenja, imaju svoj kontinuitet i onda, kad sami sebi izgledamo pre nalik na ljusku nego na živog čoveka. Velika je u nama oblast polumisli, podosećajnosti, slutnja, prividnog mira; san i zbilja prelivaju se često, u toplim blagim valovima preko umora i stvaraju u nama svest o jednoj drugoj stvarnosti, dublje čovečijoj i osnovnijoj nego što pruža svest svakodnevice. Tu drugu, osnovniju stvarnost nose u svojoj sadržini i obliku umetnička dela, tu stvarnost u kojoj smo vezani sa životom drugih ljudi i sa prošlim životima zemlje, sa tajnama svemira i intimnostima opšte sudbine. Iz te dublje pozadine naše duševnosti, iz te osnovnije stvarnosti, dižu se naše želje za krvavim potrebama i suptilnim idealima, za slašću, uživanjem, srećom. Sve nas to potresa, ili se u tankoj pari nužnih iluzija diže sa zemlje našeg srca. Pa se u to umeša i čudni kaleidoskop slika našeg uma. I najumorniji pogled zavitla se neki put preko celog dosadanjeg života u sintezi, i tanko pamćenje protegne se za čas u lakom letu preko cele povesti ljudske. I za čas se isto tako vrati natrag u sadašnjicu. Sve to, i još mnogo štošta drugo. Uzalud traži čovek izraza tome svom integralnom raspoloženju, tome svom saznanju; brzo se ono sakrije pod slabošću i nemoći izraza. Ali taj neobjavljeni život sretamo u atmosferama, u raspoloženjima, u delovanjima i utiscima koja donose umetnička dela. I poznamo tako u nekoj slici krajičak neba, pod kojim smo, isto takvim, dožnveli sebe. Ili u kakvom romantičnom pejsažu osetiti divlju draž saživljavanja sa prirodom, draž koju smo hteli kriknuti jednoga dana na šetnji u šumi, a nismo našli izraza osećanoj lepoti. Jer ništa se iz umetničkog dela ne može saznati što nema svoj subjektnvni koren doživljavanja u nama samima.
Na što da podsetim: na Eroiku ili patetičnu simfoniju, na Rembranta nli na Rafaela, Grčku ili Renesansu, na Gogolja ili Šekspira? Ne znam kuda se čije simpatije kreću. Setite se ma koje voljene knjige, slike, pesme, skulpture: svaku ste voleli zato što vam je ona malo ili više razjasnila po koju tajnu vaše unutrašnjosti. Tuda je dakle prolazila moja duša, kažete vi, takav je ritam njenog koraka, to su njene želje... Kad razum sada strogo pedagoški upita: gde je bila, kuda je hodila, šta želi, vaša su usta nema, prezrivo zatvorena za radoznalost siromaška koji bi preko svoje moći hteo da sazna čudo. A i kad bi hteli, ne biste mu mogli odgovoriti. Jer što je tamo kazano, u toj pesmi, u toj slicn, u toj sinfoniji, kao da se samo tako i može kazati.
Umetnost nam dakle otkriva dublju stvarnost, onu koja je vezana uz nežno prolaženje i trajanje zemaljske sudbine; umetnost otkriva tajnu našeg podsvesnog života i daje tako oblik supstanciji duše. Ona oživotvorava svet naših želja i daje nam mogućnost da se u to ostvarenje zaista uživimo. Ona kroz delo priređuje sastanak sa srodnim dušama i sa živim ljudima. I pored toga što nas rešava individualne osamljenosti, ona nosi još jednu utehu: ona oslobađa velikog tragičnog osećanja ličnog ništavila n bezvrednostn života.
Jedna od večitih želja čovekovih koje leže u samoj prirodi njegovog unutrašnjeg sklopa, jeste čežnja da od ovog kratkog i sa toliko nevolje skopčanog zemaljskog bitisanja, načini nešto što te u bilo kakvom obliku osigurati opstanak njegovog Ja i posle kad život prohuji. Najsnažniji naš instinkt, nagon nastavljanja organskog kontinuiteta, uključuje u sebi težnju da se ne zaustavimo kod groba, nego da produžimo lično obeleženi taj život i dalje. Vera u besmrtnost duše i sve ostale velike iluzije nastale su iz te težnje ka ovekovečenjem ličnog Ja.
Snažna umetnička dela nose u sebi ostvarenja ili pokušaje ostvarenja te težnje. Tragnčna volja graditelja piramida i pagoda nije išla samo zatim da se stvore oblici koji te po stabilnosti i otpornosti svoga materijala prkositi vremenu, nego još više da se stvore dela koja te u svojoj umetničkoj sadržini nositi duh i dušu doba u kojem su nastala. Da njihovim posredstvom živi i dalje, kao u dokumentima, život onih koji su uz ta dela bili vezani, savremeno, bilo kao staratelji bilo kao poštovatelji takovog stvaranja. Ta tragična volja bila je obojena više željom da se postavi privlačna tačka za sećanje poznijih generacija, nego da se prkosi fizičkom vremenu koje nema milostn. Hteli su da žive u dušama drugih docnije, kad njih ne bude, računaln su na sastanak s ljudima, a ne sa samilošću neba.
Živeti dugo u dušama drugih!
Duša je u svom dnu prenositeljica opšteg iskustva generacija. Ona je sadržina i odraz puta kojim je čovek prešao od prvog pokreta nadživotinjske svesti do sadanjeg stanja. Ona je puna povest večito istog osnovnog stava između čoveka i prirode, čoveka i boga. Ona nosi u sebi integralnu stečenu dobit nasleđa vekova.
To večno čovečije upoznajemo mi u velikim umetničkim delima. To večno čovečije što je u nama i što je bilo i kod graditelja piramida i pagoda. Spaseno od zaborava posredstvom jake umetničke ličnosti, izraženo u podesnom obliku - to večno - čovečije je mesto na kome se sastaju u umetničkim delima generacije sa generacijama, gde se nastavlja žnvot jednih u sećanju drugih, u vekovnom nalaženju sebe. U velikim umetničkim delima mi sami živimo dalje, mi mali, u izrazu nemoćni. Epohe i zakonn propadaju. O prošlom životu govore najrečitije i najvernije kulturni spomenici umetnosti.
Ne znam kakve ko ideale ima o tom, kako treba živeti i kakove zahteve treba imati prema životu. Ali znam da jedan veliki broj ljudi, bilo ređe bilo češće, ima časove kada, pored svih običnih koristi koje mu prilike pružaju, zaželi da živi, da poživi ma samo na kratki trenutak jednim višim životom, jednim višim životom, to jest kako tako oslobođenim od slepe animalnosti, životom dostojnim samočoveka. Ma kako nas inače materijalne neprilike i okolnosti stešnjenog i borbenog društvenog života načinile ljudima nižeg oportuniteta, grabežljivim guračima i podozrivim na dobra mišljenja o drugima, ipak u nama stalno živi želja i mogućnost jednog drugog života, koji bi nas priveo višim ciljevima razvijene duševnosti, osnovanom optimizmu, to jest dubokoj radosti, lagodnom i velikom osećanju čuda sveta, ljubavnom primanju zemlje i kosmosa i saosećajnom približavanju sirotom ljudskom srcu. Neiskorenjiv je taj koreniti osećaj Etosa u nama, i njegove želje su one koje stvaraju u našoj svesti pojam o tome da ovaj naš život ima smisla i čak da je lep.
Svaka dobra umetnost podiže u nama te osećaje, zrači u nama atmosferu čovečnosti i približava nas čoveku. To je njena najviša blagodat. Jer kad ne bismo s vremena na vreme mogli da pogledamo na svet sa te tačke mogućnog višeg života, oči bi naše izgubile sjaj, i volju da se raduju svetlosti.
Kažu za nas, kažemo mi sami, da smo posle svetskog moralnog i fizičkog haosa, jedna umorna generacija koja ne o mari za vine vrednosti, koja je bliža običnim, prosečnim zadovoljstvima. Ja razumem da su mnogi izgubili boga posred najtežih bolova, razumem da su mnogima umornima otužni pedagoški saveti hladne filosofije, razumem da se mnogima čini jedini spas od materijalizma nauke begstvo u okultizam i teosofiju. Ali umetnost je tako neegoističan drugar, tako povodljiv pratilac, tako iskusan bolnnčar, da mu se i najumorniji mogu poveriti. Ona je tu samo kad vi hoćete i dokle vam treba, dokle vam treba iluzija o boljem, o mogućnom višem životu, atmosfera ljubavi prema svetu koja je slučajno pokidana u vama, dokle vam je potreban sklad, koji te izgladiti poneke vaše čudne čovečije nemire... Nama neki govore da je umetnost zato tu da nam služi za puku zabavu. Ima estetičara na zapadu, kojima se u njihovoj dekadencijn dopala pomisao da izjednače umetnost sa cirkusom i da od umetnika načine klovna, a od lepote stvar banalnog zadovoljstva, mesto duše da ostave samo nerve. Ali, ako je materijalistička kultura na zapadu dovela nužno do takovih izopačenosti, mladi narodi mogu da se odvoje od takvog shvatanja. Oni mogu da žive svežim i intenzivnijnm životom, u njima je jaka želja za njihovom istinom, oni dakle mogu da životnpčkn obnove kult lepote, da se hrabro povedu za renesansom duše, koju je Zapad izgleda izgubio, ili bar počeo da gubi. U nama su poljuljani temelji religioznog života; mi još nemamo naše filosofpje ni nauke, koja bi nam u našoj opštoj kulturnoj orijentaciji mogla biti kao uporište. Objavljenje, dublji smisao našeg života donosi i doneće najpre naša umetnost, kao najneposredniji izvor saznanja. Potrebno je zato da je ne smatramo kao zabavu, kao površno, obično zadovoljstvo. Smatrajući je kao tešilicu više vrste, mi ćemo u umetničknm delima tražiti sebe, svoj život i tako naći jedan delikatan i subliman put oslobođenja od bola. Tako tek naučićemo da je cenimo, pa ćemo joj moći mesto cirkuskih šatora podizati hramove.
Mi ne možemo u civilizaciji stići tradiciju i tekovine zapada, niti je to naš put. Muzealna bogatstva njegova stekli su vekovi, koji su nama doneli mučenje. Ali ako se oni ponose svojim nakupljenim bogatstvom, i mi možemo da se ponosimo napnm trpljenjem. Ako je njih tradicija ovlastila na zvučne nazive kulturnih naroda, nas je naša tradicija ovlastila na puteve ka višoj čovečnostn. Svojim životom možemo postići duševniji i dublji način življenja. Do njega može da nam pomogne kult duševne lepote, to jest poštovanje umetnosti shvaćene kao tešilice. Shvaćene dakle u osnovi svojoj religiozno, sa imanentnim priznanjem da je duša i njena istina, a ne spoljašnja evolucija materijalističke kulture, poznata kao izvor sreće i cnlj dostojanstva čovekovog.
Ja verujem da takvo shvatanje zahteva period slavenske kulture, koji je na pomolu u istoriji sveta. Spomenici koje ćemo mi ostaviti onima posle nas, neka govore svojim oblicima o dubokom našem svetskom bolu i visokoj našoj zemaljskoj utesi.

Velmar Janković

"Misao" sveska broj 92., urednik Sima Pandurović, Beograd 16. oktobar 1923. godine

1 Prilog pragmatičnoj estetici.