Sećanja

Sećanja

Postod branko » 21 Jan 2011, 00:07

''ВИШЕ МИ НИСУ ПОТРЕБНЕ РЕЧИ, ТРЕБА МИ ВРЕМЕ''

Тим речима је Бранко Миљковић почео песму поводом свог 27-ог рођендана. Када сам замољен да и ја напишем неколико пригодних реченица, случајно сам се сетио баш тог стиха.
Никад не знаш како да почнеш текст, нарочито ако ти кажу да имаш одрешене руке. Написати нешто о нечему што се збило – а још увек траје. Написати када си и сам пред временом у коме се све краће снују планови, кад ће ти чак и шетње постати све краће.
Међутим, наша окупираност позоришном уметношћу рушила је и руши сва правила. Све пролази, мења се – осим среће стварања. Среће којом усрећујеш себе и друге.
Камерна сцена ''Миослав Антић'' настала је у тешком времену када смо тражећи смисао своје активности на пољу позоришног аматеризма настојали да размакнемо границе учмалости и самозадовољства, отварајући могућности и нове хоризонте за све који су желели, а и данас желе, да се предано и на квалитетан начин њиме баве.
То је било време када су биле потребне речи. Убедити суграђане да смо повукли прави потез, да смо потребни свом граду, убедити оне који су покушали да нас зауставе на самом зачетку. Говорити, говорити, говорити... али пре свега и на првом месту радити, радити и радити, доказати се и наметнути нивоом урађеног.
Позоришни живот је у то време је био и наша насушна потреба. Враћао нам је доживљај света, васкрсавао радост живота и помагао да утучемо песимизам.
Одвео нас је у ратно подручје да играмо за нашу Браћу. Удостојио нас да у ратно време угостимо Позориште Републике Српске.
Омогућио нам да играмо на Косову и Метохији, по целој држави и у иностранству.
Пружио нам прилику да стекнемо многе драге и цењене Пријатеље.
Да се уз рад и дружимо.
Сада је време када о Камерној сцени ''Мирослав Антић'' говоре резултати рада у минулих 20 (већ!!) година. Говоре и пишу други, који, пратећи Њен рад сматрају да о Њој има шта да се каже. А Њој треба само време у коме ће и надаље комуницирати са својом публиком, потврђујући се новим успесима, дарујући је још успешнијим премијерама и бројним репризама.
Поставио сам доста позоришних представа, са више или мање успеха, и никада нисам изашао на сцену да се поклоним публици – коју сам увек неизмерно ценио.
Покушавајући да напишем овај прилог, немоћан да речима пренесем осећаје и душевни доживљај, ипак сам решио да се поклоним. И то не само верној публици. Клањам се и аплаудирам свим досадашњим члановима Камерне сцене ''Мирослав Антић.''
Нека нам је свима (и публици и ''антићевцима'') срећан јубилеј.
Треба нам време за нова остварења.
Лепе речи о нама препустимо другима.
Трајемо.
Заживели смо.
Живели!

Увек ваш

Лазар Пајтић
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10621
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Sećanja

Postod branko » 21 Jan 2011, 00:07

Запослени у култури данас (као и ранијих година, уосталом) тешко живе. С муком остварују своје уметничке науме и често, с тугом констатују да је њихов укупан живот, преточен у креативне напоре - потпуно маргинализован. Разапети између концепта тзв. народне културе и транзицијског императива културе који се одмерава на тржишту, сударају се са задатим друштвеним контекстом.
Аматерима у култури данас, мора бити, много је теже. Они не само да ваљано морају да објасне значај свога постојања, рада и резултата, већ као у каквој грубој шали, сасвим парадоксално, морају да правдају своју љубав и своју уметничку амбицију која их обележава. Аматери су, наиме, они, који (по латинској основици аматор – онај који воли) у поменутом, истом друштвеном контексту (дакле, сиромашном и за културу недовољно опредељеном укупном инфраструктурном логистиком), посебни који воле оно што раде. Своју уметност оправдавају зато, не само чињеницом да нас култура цивилизацијски одређује и потврђује, већ и чињеницом да је љубав она покретачка снага с којом ваља рачунати као јединим иманентним критеријумом по којем ћемо одредити успешност или неуспешност стваралаштва.
Када анализујемо рад Камерне сцене «Мирослав Антић» из Сенте, неминовно је истичемо као позитивну потврду теоријске (Аристотел, Ж.М. Шефер, Фројд, Е.Г. Крег...) и практичне мисли. Сетимо се само, овом приликом, да је представа ове Сцене - К.Трифковића «Избирачица» побеђивала не само у оквирима својих аматерских такмичарских кругова, већ и да је била, по избору селектора проф. Љубослава Мајере, равноправан учесник Интернационалног фестивала алтернативног и новог театра, у Новом Саду, 30. јуна 2003. године. При томе, ваља нагласити, ансамбл представе «Избирачица» представљао се публици уз ансамбле из Подгорице, Чикага, Холандије, Хрватске, Србије, односно Новог Сада, Београда и Суботице, што свакако није њихово уобичајено фестивалско партнерисање. Њихово учешће на ИНФАНТУ било је прво учешће једног аматерског ансамбла у току девет година постојања овог фестивала. Одабир селектора је био руковођен следећим критеријумима: чистом игром, семантички тачним позоришним језиком и селективним, врло прецизним избором глумачких средстава, што је резултирало чврстом и естетски заокруженом представом. Нисам сигурна да је било који ансамбл који се позориштем бави аматерски икада учествовао на другим фестивалима - фестивалима који као одредницу имају интернационално, алтернативно и ново. Због тога је овај културни «инцидент» вредан пажње и театрографског записа.
Радује ме да сам имала прилику, на више начина (и различитим поводима) да понекад будем уз Сенћане. Радује ме сазнање да сам била уз најбоље!

мр Мирјана Марковиновић, театролог
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10621
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Sećanja

Postod branko » 21 Jan 2011, 00:08

Кажу да се зову Камерна сцена "Мирослав Антић" и да су из Сенте. Гајим основане сумње у истинитост овог податка. Нек им буде да се зову по Мирославу Антићу, на част и њима и њему, ал да су из Сенте, из Србије овога доба, са ове планете... у то ме неће убедити тако лако. Они су са неког много бољег места. Можда са оног места одакле долази Мали Принц или она аждаја са слатком малом изврнутом тортом, можда су комшије Билба Багинса... Биће да је тако. То ми се чини најреалнијом могућношћу. Они су комшије Билба Багинса и док Фродо на свој начин побеðује зло они то раде на свој начин, али не воле да се о томе пишу књиге и снимају филмови. Врло су ћудљиви.
Како они успевају да спреме представу, то сам Бог зна. Камерна сцена без сцене: уопште немају позоришну салу, ни опремљену директорску канцеларију са компјутером, секретарицом и две телефонске линије, ни спремачицу, ни сијасет административних радника и самозваних и такозваних организатора културних активности у сталном радном односу. Једина просторија којом располажу је њихов клуб, од ока процењујем да је површине 52 квадратна метра. Е, ту они праве представе. Ту они мућкају чаробне позоришне састојке, домишљају боје, светло, музику, голицају мизансцен док се овај широко не осмехне. И тако годинама... Упорно, ненаметљиво, насмејано, тихо, складно. Магија? Наравно да је магија. Само магија може у такав склад спојити мудрост и лудост. Камерна сцена Мика Антић је савршен мозаик спојен од стотине разнородних делића. Сваки делић има своје име и функцију. Небојша, Бранко, Гордана, Дуле, Мица, Мела, Унги, Буцко, Ђуро, Маја, Наташа, Тамара, Љубица... па онда Веће тајанствених стараца који увек седе у оној застакљеној просторији, па плејада младих глумаца који после премијере изазову кратак спој, што се врло лако може разумети с обзиром на интензитет енергије којом се дају позоришту. То што се дешава у Мики Антићу уопште није кратак спој него прави спој. То је једини спој који може да сачува лепоту, а да ништа за узврат не тражи. Зато им и успева.
Овај је свет страшно место, а они су кадри стићи и утећи и на страшном месту постојати. Моје дубоко поштовање.

Весна Јаковљевић
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10621
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Sećanja

Postod branko » 21 Jan 2011, 00:08

КАМЕРНО ПОЗОРИШТЕ МИРОСЛАВ АНТИЋ

Имам обичај да за стварање позоришне представе користим израз „правити позориште“. Не због тога да бих омаловажио тај чин већ из неке ни мени нејасне потребе, да тај процес припишем најширој заједничкој акцији свих људи који у томе учествују. Јер сам убеђен да се такав чин може извести само са људима и то са онима код којих се та реч пише са велико „Љ“ И не причам то напамет. Где год сам успео да остварим пажње вредан позоришни чин, стекао сам много пријатеља којима је од свега позоришног било важније оно што се дешава ван сале негде напољу, у простору који се обично зове живот. Од свега уметничког, што годи сујети, важније је оно суштинско што се зове људско. Немојте сада од мене тражити дефиницију тог атрибута, знате врло добро на шта мислим. Ако не, ево примера који ће вам то у потпуности објаснити:
Правили смо ми позориште и у оним „смутним“ временима, средином или ту негде, деведесетих. И то баш овде у Сенти. Када су сви на сва уста причали о антагонизму, мржњи и нетрпељивости међу народима овог простора, Анамарија и ја, радили смо паралелно две представе у истој сали. Овде у Сенти. Једну на српском, другу на мађарском језику. Ако вам се више свиђа једну на мађарском, другу на српском. Нама је свеједно. Мислим на све нас који смо те представе радили. Ево и зашто:
За атмосферу представе „Арсеник и старе чипке.“ (рађене на мађарском језику) била су нам потребна два позамашна старинска свећњака. Никако да их нађемо. Негде пред генералним пробама били смо близу одлуци, да одустанемо. Било је то у време када су два у то време веома атрактивна политичка „дива“ требала да сучељавају своје ставове, да се најзад зна, коме опанци а коме обојци. До тога, из мени наравно непознатих разлога није дошло. Међутим с обзиром на значај тог догађаја, (не зна се коликог јер до њега, као што рекох, није дошло) сјатиле су се ТВ екипе како из земље тако и из иностранства. Пошто од посла не би ништа, да би некако убили време до истека дневнице, једна инострана екипа свратила до Дома културе, у нади да их тамо нико неће узнемиравати. Кад оно, ми тамо. Почео разговор: па шта, па како, па с ким, па где... и тако то. У неко доба вођа ТВ екипе се сети, зашто не би смо све то у микрофон пред камерама. Па стварно, зашто не би? И у оваквим (мислим онаквим) временим ови људи угрожени од свих (нарочито од једних) баве се племенитим послом који се зове „уметност“. Јесте провинцијска, али боље ишта него ништа. Неки ће се материјал ипак снимити, па ако буде по вољи уредника, можда и емитовати. И тако ми ћаскасмо пред камером о представи и о тешкоћама на које наилазимо. И не би то било ништа необично, да није наишао неко на кога нико није рачунао. Наишао је православни свештеник са све мантијом, и са два сребрна свећњака под мишком. Немајући појма о томе да упада у сред снимања ТВ прилога, обрати ми се следећим речима на језику који му сигурно није матерњи: „Itt ez a két gyertyatartó, a templomból vettem kölcsön, a bemutató után majd visszaadod.” (Ево ти ова два свећњака, позајмио сам их из цркве, након премијере ћеш их вратити.) Видевши забезекнута лица присутних и угледавши камеру, извинио се изашао из просторије. Док су се присутни освестили, он је већ био далеко. Православни поп, за представу на мађарском језику позајмљује свећњаке уз објашњење на течном мађарском... То се никако није уклапало у шему која је била опште прихваћена. Али у потпуности се уклапа у оно што сам тврдио на почетку. Уметност могу да стварају само Људи. Позоришну представу можеш остварити само са Људима. То ми је више пута успевало у Сенти. У позоришту који се зове Камерни Театар Мирослав Антић. Ако ми не верујете, погледајте преглед изведених премијера у току протеклих двадесет година, који је претпостављам део ове публикације. Ако није, верујте ми на реч. Ако је тачна изрека с ким си - такав си, вероватно заслужујем да ми верујете.

Нови Сад, 4. април 2006. године

Тибор Вајда, редитељ
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10621
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Sećanja

Postod branko » 21 Jan 2011, 00:09

У очекивању лепих вести

Први позив од, садашњих добрих пријатеља из Сенте, окупљених под окриљем Камерне сцене Мирослав Антић, добио сам у јесен 1999, године, непосредно после бомбардовања, односно у периоду када се драмски аматеризам у Србији опорављао и поново организовао за рад у нормалним околностима. У првом тренутку учинило ми се да се ради о грешци, те да је љубазни позив за дружење и успостављање сарадње дошао од ентузијаста који раде у оквиру некаквог књижевног клуба, јер је име нашег великог песника, углавном везивано за такав вид уметничког организовања, а не за театар, у којем је сјајни, свестрани Антић, такодје дао доста, али тај део његовог опуса готово је маргинализован.
Први контакт означио је и почетак веома лепог пријатељства, али и период успеха Камерне сцене Мирослав Антић из Сенте. Већ тада било јасно да се ради о групи ентузијаста, који воле позориште, а не себе у позоришту. Преданост, марљивост, жеља за едукацијом, ректи су данас у драмском аматеризму, па и на вишем нивоу, јер се све, често из оправданих околности, своди на продукцију – једну представу која исцрпи сву енергију. То није случај са Сенћанима, јер од почетка, дакле од оснивања, постоји систематски рад у више категорија, што у сезони изнедри замашну репертоарску продукцију. Промишљену и храбру. И данас, нема, одговорно тврдим, комплетније групе аматера на територији Војводине, јер се на списку КС Мирослав Антић, налазе представе за децу, комади намењени сладокусцима на малој сцени, али и они целовечерњи упућени најширој публици.
Задужење других је, верујем, набрајање успеха – попис резултата – ангажованих под окриљем КС Мирослава Антић, али морам да поменем једну, која је мени саопштена, као могућем заинтересованом, у Херцег Новом, на тераси кафеа Шкурибанда, тачније на оним степеницама, које од Шквера, воде до трга под Сахат Кулом, а радило се о тријумфу представе Избирачица, од Косте Трифковића, коју је редитељски осмислио Драган Остојић, у Требињу. Они који су ми ту вест саопштили, били су глумци Градског позоришта из лепог града у Боки, директно заинтересовани за резултате фестивала, а опет, тако искрени, тако поштени у својој оцени и одушевљењу. Нема ништа лепше, знано је то, од искрене похвале, колеге и конкурента. Био сам и поносан, и срећан, и некако испуњен, јер сам волео ту представу, којој су неки глупе мане проналазили, а у којој су Сенћани показали сав раскош талента, али и поседовање свих других елемената који чине добар позоришни производ.
Верујем, данас, да ће таквих представа у репертоару КС Мирослав Антић из Сенте бити још, па макар ми од других људи вести, похвалне и добре, стизале.

Милош Латиновић
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10621
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Sećanja

Postod branko » 21 Jan 2011, 00:10

КАМЕРНОЈ СЦЕНИ ’’МИРОСЛАВ АНТИЋ’’ - CON ABBANDONO*

’’Нека слика у души за којом пођеш... Или
не пођеш...’’
(Радослав Златан Дорић)

Ево, ја сам пошла...
Отворена срца, спремна да ухватим траг у времену. Да се препустим, по ко зна који пут, необичном путовању у магични свет наших снова и илузија. Лепоти имагинације. Ту сам у простору преточеном у време, да ми се бар на кратко живот учини лепшим. Или макар подношљивијим. У сивилу свакодневице да ми утка чаролију раскошног сна.
Позориште. Деветнаести ред, седиште бр. 8 – то је моје уточиште.
Као незадрживи талас океана, љубитељи позоришне уметности, стари и млади, разних емоција, продиру међу редове, освајају гледалиште. Нас све спаја опчињеност, зачараност тим мирисом позоришта. Мраком у Сали. Светлима позорнице. Тај амбијент, пун чаролије, који ће оплеменити наше душе. Мистично... Узбудљиво... Осећам да смо ми једна велика породица. Културна јавност овог малог града, а позориште је место нашег сусретања. Свако од нас је са личном оценом, проценом, критичким ставом или без квалификовања. Ми смо, ето, публика која је загрлила и сместила негде усвоју душу ове даровите ’’аматере’’ који су искорачили из круга анонимности. Паланачке равнодушности.
Још само неколико тренутака и жамор у сали ће утихнути. Остаћемо насамо са глумцима који ће на сцени рећи и показати шта су драмски писац и редитељ мислили, желели да нам кажу. Ту је стрепња са обе стране, како ће све то изгледати? Заабележени догађај, судбина, оживеће ту пред нама и ми ћемо памтити сензибилитет, креативност, трагалаштво, љубав према игри. Доказивање на сцени. Надахнуто и убедљиво тумачење жанровски различитих ликова. Карактерно нијансирање... Бог им је подарио таленат, а они су дали све од себе како би одговорили изазову глумачке трансформације, која је утолико већа, што им та улога приватно није ни мало блиска. На њима се не примећује физички напор и замор. Они не штеде, не калкулишу са емоцијама на сцени и ми те њихове огромне жртве које приносе олтару Талије умемо препознати. Знамо ценити. Аплаузи на отвореној сцени... Смех... Плач... Радост... Захвалност... И понос.
Заиста мислим да смо ми трајно поносни на све чланове Камерне сцене ’’Мирослав Антић’’ на њихове представе, које су овенчане и разним престижним наградама за ових прохујалих двадесет година постојања. Наравно, заслуга припада и оним члановима, који се на крају представе никада неће поклонити публици под светлима рефлектора, а без чијег рада се не може замислити ни један театар. Суфлер, инспицијент, костимограф, сценограф, кореограф, драматург, лектор, шминкер, мајстор светла, тона и сцене... – сви су они поклонили део себе, своје умеће, своје визије и тако удахнули живот нечем великом, што ће оставити трага у нашим мислима, осећањима, у нашим душама. Признајем, веома сам субјективна према својим бившим ученицима, пре свих, Гордани, Мирјани, Љубици, Мирели и Предрагу, док на бини или на књижевним вечерима пратим плодове њиховог искричавог талента, ентузијазма. Други су, пак, у дечјем ансамблу заблистали, а данас, када су постали чланови омладинске групе, већ имају за собом неколико значајних улога и награда. Памтим како су били дирљиви сусрети, ту на даскама које живот значе, са члановима породица Пајтић, Зарић и Борђошки... А шта рећи о чак три генерације династије Унгиновић, која плени бунтовним шармом, која је остала доследна позоришној поетици?...
Неки од духовних твораца и чланова Камерне сцене ’’Мирослав Антић’’ прави занесењаци, стубови српске културе Сенте нису више међу нама, али ту остаје вечно њихово прегалаштво, љубав што нам је дата у аманет.
У успореном ритму се гасе раскошне звездице у Сали... Жагор публике прелази у пианиссимо... Ја увек, као да је то први пут, са детињом радозналошћу, устрепталог срца, очекујем почетак представе, то
"НАЈЛЕПШЕ, НАЈЧАРОБНИЈЕ ЧУДОВИШТЕ."
(Р. З. Дорић)

У Сенти, дана 11.03.2006. године

*con abbandono = са оданошћу

Gabriella Bencz Arsenović
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10621
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Sećanja

Postod branko » 21 Jan 2011, 00:10

ТРИ ЖИВОТА У СЕНТИ

Позориште је неумитно као природна појава. Као што нико није открио тајну ветра, тако и позориште настане из непознатих сфера људских потреба. Почињем цртице о својим накнадним сећањима од овог општег места, да бих себи одредио почетак узбудљивог присећања на рад у Камерној сцени "Мирослав Антић".
Моја редитељска авантура почиње са Маргарет Мејо. Звучи као љубавна прича, зар не? Шта нам то говори? Не постоји жанр, него емоција. Емоција је почетак свега.

Први живот

Шинобус. Време које не тече. Свет који не постоји. Железничке станице, железничке кафане... У мојој емоционалној граматици, железнички" постаје присвојни придев.
Сента. Тиса. Кеј. Тишина.
Речи које, као река, воде свом ушћу, али... Ансамбл "Мике Антића" живи узбуркани позоришни живот.
Поштанска улица. Заједничко двориште. Клуб - позорница. Пробе до касно у ноћ. Затворени прозори јер бака у пиџами у глуво доба ноћи изговара: "Може мало тише?"
"Може."
Пелене, јурњава за бебама, освајање ритма. Све личи на одрастање и упознавање. Глумци, велика деца. Трудио сам се да будем дете. Направили смо игру.

Други живот

Шинобус. Композиција је прави назив за возове. Дугачке увертире и узбудљиви крајеви. Сента после шинобуса хладна и тиха. "Избирачица" Косте Трифковића. Је ли могуће панонско блато у салонској комедији? Глумци забринути, запитани, па раздрагани. У ове три фазе направили смо представу. Веселе пробе, откривање комичног.
"Бог те с' човеком!"
Клуб-сала за пробе. Сцена у Позоришту на два сата, као лек или терапија.
"Ви сте укључили телевизор?"
"Ја сам."
"А зашто?"
Памтим овај разговор као комедију апсурда.
Премијера. Изврсна игра. Костими изникли из маште. Цео један свет за себе. Поздравио сам се са духом Стевана Сремца и отишао из спомен собе.

Трећи живот

Шинобус. На станици у Новом Милошеву запаљен. Сачекали смо да се сам угаси и наставили. Схватио сам. Шинобус је живо биће. Сенти у сусрет идем са Дариом Фоом: "Немам да платим и нећу да платим". Невероватна комбинација - социјални водвиљ. Тежак задатак. Проналажење себе у времену.
Људи са дна и глумци са врха. Успели смо.
Музика Италије 70-тих. Сунчане ноте. Хор несрећних трудница. Позоришна истина, и стварност као метафора. Поред позоришта, да ли стварност уопште постоји?
У сећању имена као метафоре:
Бранко, Љубица, Предраг, Мирела, Дуле, Милијана, Мица, Гоца, Дејана, Виктор, Цеца, Ђуро, Небојша, Бранко... у круг, у круг.

Драган Остојић
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10621
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Sećanja

Postod branko » 22 Jan 2011, 11:28

Камерна сцена – Мало велико позориште

У некадашњој слободној краљевској вароши Сенти, пре две деценије догодило се нешто занимљиво, значајно и неочекивано.
Онда када је аматеризам већ био прешао свој зенит, дајући допринос у проширивању садржаја у култури, ослањајући се на давну традицију, у Сенти се догодило аматерско позориште. Појавило се, наоко, ни из чега, неприметно и самоникло, као да је неки успутни ветар бацио добро семе на плодно сенћанско тло. Позориште се догодило, оживело, укоренило, одживело све фазе одрастања: детињство, дечаштво, ушло у малдост, постало пунолетно, преживело све трауме, које је са собом донело смутно време.
Већ две деценије, сваке године, крцато духовним берићетом и уметничким добрима, доноси изворне драгоцене, самородне плодове ума, духа и прегалаштва позоришних аматера из Сенте, здружених ентузијазмом, љубављу, задовољством и лепотом рада у Камерној сцени ''Мирослав Антић''.
Њих петоро, само, храбрих, племенитих, и несебичних аматера: Мирјана Савин, Љубица Романдић, Бранислав Унгиновић, Бојан Пајтић и Лазар Пајтић, протонамесник сенћански, који су знали шта хоће, одлучили су да покажу шта могу и умеју у позоришном аматеризму. Потражили су и нашли необично уметничко име – Камерна сцена, мислећи на мало позориште, у ствари, с предумишљајем прикривајући своје немале амбиције. Решили су, такође, да том малом позоришту додају име, такође, самониклог војвођанског песника Мирослава Антића, јер их је одавно опчинио лепотом поезије необичних мотива и непролазне свежине. У њиховој визији она Антићева црвена, рубинска суза, крвава кап непосредно из срца, са незаборавног аутопортрета, која само што није канула, претворила се у живу искру, ону што је у почетку само тињала, да би се претворила у пламен младалачког духа, љубави, лепоте, одлучности и истрајности, који Антићевци неуморно и доследно хране својим надахнућем, ентузијазмом, талентом, а пре свега континуираним домишљањем и трудом несаломивих. Та ватра оптимизма у стваралаштву постала је заштитни знак аматерског позоришног деловања, по коме је Сента постала препознатљива у читавој земљи.
Традиција позоришног аматеризма у Сенти постоји одавно, она је из неког другог времена, далека и мање позната, без видљивог утицаја на стварност која се данас догађа. Али постоји жива традиција војвођанског позоришног аматеризма, новијег времена, масовног и делатног, у коме су дуго предњачили аматери Кикинде, Куле, Бачког Петровца, Руског Крстура, Жабља, Суботице, Зрењанина, али на тој мапи није било Сенте.
Захваљујући позоришним аматерима Камерне сцене ''Мирослав Антић'', Сента је временски прескочила деценије и нашла се у самом врху позоришног аматеризма у Србији, и што је још важније, њени аматери су сами изаткали сопствену традицију, остављајући је у наслеђе генерацијама младих које долазе, као знак свог веома видљивог присуства у времену.
Чланови Камерне сцене су унапред знали шта хоће, желе и могу, зато што су то осећали свим срцем. То није био ни тренутни хир, нити како би они рекли ''пролазна авантура провинцијских позоришних заљубљеника''. То је, у једном тренутку постао императив културног живота малобројне српске етничке заједнице у Сенти. Оптимални суживот, уз разумљиву, пажљиво чувану толеранцију у овој вишенационалној заједници је постојао и трајао, али су неки елементи националног идентитета српског етноса почели полако да се урушавају. То је још од раније уочио проницљиви, мудри и на ваљаним традицијама образовани сенћански свештеник Лазар Пајтић. Поштујући право и других на очување националне самобитности, решио је да у културни живот етноса коме припада унесе неке позитивне промене, да на прави начин усмери набујалу духовну енергију младих. У предстојећем раду требало је да их руководе два снажна мотива: пробудити стваралачки импулс младих и промишљено радити на корист свога народа. Идеја је доспела међу истомишљенике и са одушевљењем је прихваћена, иако у почетку нису постојали ни минимални услови за боло какав рад. Иницијатор је добро познавао благотворни утицај ваљане позоришне сцене и младима понудио најлепше и најиздашније подручје духовног развоја и уметничког деловања. Уз сагласност својих првих четворо следбеника основао је Камерну сцену која је постала средиште културног круга српског етноса у Сенти.
Чланови Камерне сцене, која је брзо омасовљена, удружили су се да би стварали, да би постали језгро духовног окупљања, да би оставили доказ свог постојања, људског и уметничког деловања. Тачна је синтагма под којом су у почетку деловали: ''Њих је водила љубав...'', у откривању личног и колективног идентитета, али за оно чему су стремили било је потребно много више. Визија успешног позоришта и љубав која није мањкала биле су пре свега емотивно упориште. Веровали су да ће им се придружити сви они који слично осећају и мисле. И било је тако. Сваки млади човек који је држао до себе, а осетио неодољив утицај и благодатну заразу која осваја и сцену и гледалиште, прикључио се Камерној сцени. Љубав је будила импулсе и одржавала емотивни и енергетски набој, али је предан рад, уз неизмерно одрицање, био пресудан. То је био зналачки рад чији је садржај: да раде оно што најбоље знају, да би као резултат добили оно што је најбоље у њима самима и оно што је најбоље у делатности којом се баве. То јесте рад за ''своју душу'', али и рад за колектив, за лепоту стварања, за препознавање другарства, за културу града који воле, за опстанак етноса коме су одани и посвећени. Има се утисак да им ништа није тешко, ни немогуће. А било је тешко осмислити и извести пет премијера у сезони. Само они то не казују, то нико не зна осим њих, а на сцени се види лакоћа игре и лепота успеха. У ствари, било би лакше радити нешто друго, али то онда не би била Антићева Камерна сцена.
Треба само замислити тај велелепни фреско-мозаик који су Антићевци слагали пуних 7.365 дана и ноћи, ањих је за све то време било укупно 295. Створили су задивљујуће вредно, а једноставно, уметничко дело расуто у безброј читалачких, сценских и мизансценских проба, премијера и реприза, у четири категорије извођача богатог репертоара Камерне сцене. Пуне две деценије они су попуњавали тај временски простор драгоценим материјалом: речју, сценским говором, сликом, плесом, гестом, мимиком, ритмом и музиком – једном синкретизованом уметношћу, која нуди изузетан доживљај гледалишту. При том несравњивом раду, који је игра, они си још недовршени мозаик стално оплемењивали оним природним самородним каменчићима - духа, талента, елана, добре воље, скромности, лепоте, љубави, дружељубља, уметничке страсти, људскости, узајамног поверења, толеранције и разумевања, одрицања, одушевљења, постојаности, верности, доследности. Мозаик је бивао све лепши како је време одмицало, смишљеним и смисленим ређањем клесаних и брушених уметака, тамнијих или светлијих, како их је време доносило – без празнина и сивила, фреско-мозаик из кога убедљиво зрачи двадесетогодишње искуство.
Камерна сцена ''Мирослав Антић'' постала је масовношћу, уметничким резултатима, недостижном аматерском душом – Велико позориште. Нашла се ту где треба да буде и где јој је место: међу најбољима.

Милутин Шљиванчанин
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10621
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14


Povratak na ISTORIJAT

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost